Вести
22. 04. 2024.
Медији у Србији требало би да се више баве стварним проблемима угрожених група уместо што извештавају само о „шокантним“ догађајима
Позитивне приче људе мало интересују: Зашто се особе са инвалидитетом у медијима приказују углавном као хероји или мученици?
Представница организације Савез за приступачност Србије и Канцеларије за студенте са инвалидитетом Универзитета у Београду Лјупка Михајловска каже да је на тој позицији имала различита искуства са медијима, али свакако сматра да и новинари и јавност воле сензације и актуелне вести.
– Када год смо радили неке занимљиве пројекте и позивали медије, добијали смо одређени простор у медијима, али наравно да је то недовољно. Интересантно је да се медији нису одазивали на позиве да присуствују нашим конференцијама, осим ако као говорници нису најављени високи државни функционери. Оно што смета је што питања која им новинари постављају најчешће немају никакве везе са темом конференције, већ са дневнополитичким збивањима, наводи Михајловска.
Она напомиње да су питања да ли особа са инвалидитетом може да користи објекат јавне намене, дакле и ресторане, кафиће, позоришта, а не само домове здравља, теме важне за све људе.
– Замислите жену с малим дететом која је притом још и трудна, а живи на петом спрату зграде без лифта. Замислите старију особу која више не може да хода, а живи на трећем спрату зграде без лифта. Зашто би она била ускраћена да једном дневно изађе напоље? Знамо сви да кућни љубимци излазе три пута дневно напоље у шетњу, а замислите људско биће које месецима не изађе напоље, јер је зграда неприступачна. Наши стандарди у архитектури се споро мењају и не прате европске трендове који се заснивају на концепту „Дизајна за све“. Није ствар архитектуре само то да ли је неки споменик ружан и скупо плаћен, тема би за медије могла да буде и функционалност објеката за јавну намену, самим тим и њихова безбедност. Недопустиво је да наше домаће законодавство предвиђа обавезу да сви новоизграђени објекти буду приступачни, као и они већ изграђени, а ми имамо масовну изградњу и реконструкције стамбено-пословних зграда које су пуне баријера. Реконструишу се улице, не обарају се ивичњаци и пешачки прелази, што је противно закону, а нико за то не сноси санкције. Ми сматрамо да су ово важне теме и да заслужују већу медијску пажњу. Ништа мање нису важне ни теме као што је како живе породице односно родитељи деце са тешкоћама у развоју. Какву подршку обезбеђујемо људима који све своје ресурсе усмеравају на дете које има тешкоће и цео живот томе подређују. Ово су важне теме чак и ако нас лично не дотичу, јер размишљањем и учењем о томе постајемо бољи људи односно боље друштво, каже Михајловска.
Саговорница напомиње да је савез за приступачност у сарадњи са партнерском организацијом из Чајетине оцењивао у којој мери су на Златибору угоститељски објекти за исхрану и пиће и туристичке агенције приступачни особама са инвалидитетом.
– Обишли смо 145 објеката и утврдили да ниједан у потпуности не испуњава све стандарде. Поред тога истраживали смо колико су бање у Србији приступачне особама са инвалидитетом и такође, од шест најпознатијих бања које смо обишли, утврдили да ниједна није у потпуности приступачна. То значи да у објекту не постоји соба са купатилом коју може да користи особа у колицима, или да не постоји хидраулична столица за улазак у базен или да се до терапијског дела долази искључиво степеницама и слично. Последње истраживање које смо спровели тицало се приступачности кафића и ресторана у нашем главном граду. Обишли смо 100 објеката у централним градским општинама и утврдили да само један има прилагођен тоалет за особе са инвалидитетом. Улазна врата чија ширина је по стандардима има само 16 објеката, наводи податке Михајловска.
Она додаје да је приступачан туризам односно „туризам за све“ врло важна тема европске агенде.
– Шпанија и Италија направиле су највеће резултате у овој области. Значајно је истаћи да концепт туризма за све значи могућност да све особе уживају у туристичким и културним садржајима, што директно утиче и на стварање већег профита, додаје Михајловска.
Ирина Бан, директорка удружења Звончица, које окупља родитеље деце оболеле од малигних болести, такође каже да лично није имала проблема са отвореношћу медија да објаве неку причу или тему.
– Ипак, мислим да је то тематика за коју публика једноставно није заинтересована. Ако је тема негативна, ако је нека критика, афера, трагедија, биће прочитана. А то се нама дешава свакодневно. Лично бих волела, на основу 30 година искуства у причи и тематици деце оболеле од рака, да нагласим колико ми, поред свега тешког што се дешава, имамо и лепих вести, колико излечене деце, колико успешних медицинских подухвата. Али то читаоце не интересује. Ипак, не бих за то могла да окривим медије, већ мислим да генерално, за цело друштво, позитивне вести нису вести, прича своје искуство Ирина Бан.
Како каже, ретко се деси да лепа вест одјекне.
– Доктор је руком написао похвалницу за дечака који је без суза издржао једну интервенцију. То смо тада доста скромно објавили, и вест је букнула, али то је било једном у 10 година. У мору лоших информација појави се нешто нормално, људски и топло, непретенциозно, нисмо назидали никакве куле и дворце. Али, да је неко проневерио хуманитарни новац, то би била далеко читанија вест, сматра Бан.
Ово удружење прво је отворило Родитељску кућу при служби за хематоонкологију Института за здравствену заштиту мајке и детета “др Вукан Чупић”.
Како Ирина Бан тврди, чак би и Институт на месечном нивоу могао да објављује добра дешавања, почевши од успешно оперисане деце на кардиохирургији и онкологији, али „све што је добро подразумева се“, каже она.
– Када смо отворили Родитељску кућу пре 15 година, било је пар дана вести. После године, направимо конференцију за медије, да прикажемо резултате у првих годину дана рада, јер је то први такав објекат у региону, после су од нас преузимали други, никле су родитељске куће у Сарајеву, па Загребу и Скопљу, па је преузео Нурдор. На конференцији се није појавио нико, присећа се директорка Звончице.
Она напомиње, да иако су искуства болна и тешка, многа деца изађу из болнице као победници. Док, с друге стране, родитељи који су децу изгубили, често нађу утеху у Удружењу, међу себи сличнима, а неретко им се, у међусобним разговорима и присећањима, врати и осмех.
– Када би један новинар дошао у дневну хематоонколошку болницу, један обичан радни дан, видео би колико деце дође на нормалне контроле, што значи да су то деца која су добро, а имала су рак. Нама су највернији чланови управо породице које су изгубиле децу, јер смо ми њима веза са њиховом преминулом децом. Седнемо и присећамо се лепих тренутака, а онда се заједно смејемо, иако су сви под болом и стресом, препричава Ирина Бан састанке Удружења, и још једном констатује да „и медије а и гледаоце и читаоце такве приче мало интересују“.
Особе са инвалидитетом – или хероји или мученици
Оно што Лјупка Михајловска замера појединим медијима јесте начин на који се извештава о осетљивим групама.
– Непотребно се нека постигнућа особа са инвалидитетом представљају као херојска, иако се иста ствар за особу без инвалидитета подразумева. Углавном се особе са инвалидитетом приказују или као хероји или као напаћени људи. Важно је истицати које су препреке да се особе са инвалидитетом и друге осетљиве друштвене групе укључују у друштво, као и зашто је важно да сви буду укључени и шта све треба урадити да би се то постигло, али није неопходно да причу о томе прати тужна музика и слика пробушене гуме на инвалидским колицима. Треба промовисати начин на који особе са инвалидитетом користе све услуге као и други људи, омогућити пре свега деци да буду осетљива на различитост и временом ће сусрет са особом која је другачија постати ствар која се подразумева, закључује Михајловска.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.