Вести
25. 02. 2013.
Како је пропало македонско новинарство
У задњем извјештају Репортера без граница, према индексу слободе медија, Македонија је на јадном 116. мјесту, убједљиво задња од свих држава у регији, у друштву са диктатурама и за нас непознатим државама, чија имена тешко изговарамо, а веома ријетко слушамо.
Само прије четири године Македонија је била на високом 34. мјесту, међу најбољима у регији. Шта се догодило за овакав драстичан суноврат, који свједочи о неслободи у македонским медијима?
Парадокс ове приче је да је Македонија међу водећим земљама у свијету према броју националних телевизија по броју становника. Као примјер, у Македонији има дупло више националних ТВ станица од Британије, која је узор за слободу новинарства, а Македонија има два милиона становника и биједну зараду од маркетинга, за разлику од Британије са 62 милона становника и за наше увјете невјероватне своте у маркетингу.
Управо је овај парадокс један од главних узрока биједе македонског новинарства. Пазар је премален да би сви могли преживјети - тачније, толико је пренатрпан да нико не може преживјети према чисто економским параметрима.
Цензура и аутоцензура
У таквом амбијенту власници медија, су пронашли “друге канале” како би зарадили на медијима, односно постраничне бизнисе који у великој мјери зависе од одлуке власти. Није случајно што нити једном медијском тајкуну у Македонији медији нису главни бизнис. То је, очито, направило власнике медија, веома рањивим на политику и они су почели вршити притисак на новинаре који се нису одупрли, углавном због страха и реалности тржишта, на којем је званично преко 35 посто незапослених. То је створило велику цензуру, као и аутоцензуру.
Ниво је пљувачки, увредљив и толико спуштен, да нико нормалан не може полемизирати у таквом амбијенту, зато што то није дијалог аргумената, већ су посриједи оптужнице, псовке и личне дисквалификације, као притисак на свакога ко покушава размишљати.
Додатну девијацију је направила Влада, великим, нетранспарентним и перманентним рекламним кампањама у медијима. Тако је Влада задњих година највећи купац на медијском тржишту, који не само да је дерогирао тржиште, него њиме и диктира. Они који не тетоше Владу неће добити новац, али такви су ишчезли са медијске сцене.
У међувремену је затворена најгледанија македонска телевизија А1. Њен власник Велија Рамковски је затворен због финансијских малверзација, али је било симптоматично то што су власти кренуле против њега када је телевизија постала опозициона. Кривична дјела због којих је Рамковски осуђен датирају одавно, али их власти нису примјећивале када је телевизија била провладина.
Озбиљна новинарска имена у задње вријеме су нестала са екрана. Македонско новинарство, умјесто да буде информативно, постало је пропагандно. Македонски јавни сервис МТВ је толико пропао да није уопште објавио вијест како је рангирана Македонија у задњем извјештају Репортера без граница, иако је то била вијест дана. Вијест су прешутјеле и остале провладине телевизије.
ТВ Сител је након недјељу дана шутње споменула тему, оптужујући новинаре који пишу за проопозицијске портале, да су они криви за овај пад (?!). Изгледа смијешно, али из македонске перспективе, постаје страшно.
Додатно су инсталирани људи у медијима који немају везе са професијом, без икаквог моралног и професионалног кредибилитета, којима је посао да буквално расписују медијске потјернице против сваког ко мисли својом главом, или уопште покушава да изнесе неки концепт различит од званичне политике.
Ниво је пљувачки, увредљив и толико спуштен, да нико нормалан не може полемизирати у таквом амбијенту, зато што то није дијалог аргумената, већ су посриједи оптужнице, псовке и личне дисквалификације, као притисак на свакога ко покушава размишљати.
Нема никаквих изгледа да се ствари бар мало поправе - напротив, из дана у дан се погоршавају.
Судови их штите, тако да су сви дигли руке од тога да их туже због очигледних конструкција и увреда.
А, управо је увреда нова полуга за притисак. Донијет је закон о грађанској одговорности за увреду и клевету. Тиме је отпочео страховит притисак, да би се додатно појачала аутоцензура.
Принудна извињења
У задње време је било неколико примјера да се новинари извињавају политичарима на насловним странама, само зато што су радили свој посао, али у складу са законом о клевети и драконским казнама којима судови пријете.
Главна уредница дневних новина Утрински весник била је принуђена да се извини на насловној страници на захтјев предсједника Собрања Трајка Вељановског због текста који није био ни објављен. Новинарски синдикат је организирао “акцију извињења” да би показао апсурдност ове ситуације.
Ипак, то није крај. Полиција је изјурила новинаре из Собрања, неке и насилно, 24. децембра, буквално са њихових радних мјеста из галерије предвиђене за новинаре, без било каквог објашњења – полицајци у цивилу су говорили новинарима- "изађите, зато што неће бити сједнице".
Чак и за овај невиђени скандал нико није одговарао. Министрица полиције Гордана Јанкуловска је убрзо казала да је акција одстрањивања новинара била легитимна и законска, чак и предузета да би се новинари заштитили, а Народни правобранилац се прогласио ненадлежним да испитује случај, јер је добио одговор из истог Министарства да је све било по закону!
Нема никаквих изгледа да се ствари бар мало поправе - напротив, из дана у дан се погоршавају.
Македонско новинарство је пропало. Ова тужна прича је, нажалост, завршена. Новинарство је тотално деперсонализирано. С времена на вријеме, ова тема ће бити опет актуелизована, када се појаве извјештаји да је слобода медија у Македонији најгора у читавој Европи, али то очито не допире до оних који су створили ову ситуацију.
Ставови изражени у овом тексту су ауторови и не одражавају нужно уредничку политику Al Jazeere.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.