Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Исповест Драгана Кецмана (4): Нико није рекао: Е, браво момци. Ма не. Напротив. Мене су унутар полиције пљували
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

21. 03. 2023.

Аутор: Перица Гуњић Извор: Цензоловка

Исповест Драгана Кецмана (4): Нико није рекао: Е, браво момци. Ма не. Напротив. Мене су унутар полиције пљували

- Они су мислили да их нико неће ухватити. Ми смо ипак у тој ситуацији победили, ми смо их открили. Везали смо их за место злочина, написали кривичну пријаву и стојимо иза свега што смо радили током истраге и на законит начин документовали, каже Драган Кецман, пуковник полиције који је написао кривичну пријаву против четворице оптужених за убиство новинара Славка Ћурувије

– Људи су различити. Имате људе који дођу до зида и одустану. Не! Мени је изазов кад наиђем на зид. Како савладати тај зид, како га прескочити?

Овако у ексклузивној исповести за Цензоловку говори полицијски пуковник Драган Кецман и открива по први пут те „зидове” које је прескакао док је истраживао убиство Славка Ћурувије – претње убиством, цурење података из УБПОК у БИА, притиске, злостављање човека који му је открио траке са подацима о мобилној комуникацији…

Цензоловка: Ви сте знали да су планирали ваше убиство 2006, да је прислушкивањем забележен разговор у коме је Мирослав Курак рекао „Кецмана треба о’ладити”. Медији су објавили да је и 2016. године у иностранству припремана Ваша ликвидација.

Кецман: Знате како, не бих волео да улазим у методологију истрага које смо тада радили, јер ако бих открио све детаље, то би сутра могло да отежа колегама рад. Ви, као озбиљан истражитељ, морате да се припремите за свако лице. Да припремите све законите мере према том лицу и пре него што га позовете.

Постоји и методологија која се бави тиме – када то лице зовете и како то радите. Тако да када он дође код вас, већ је „печен”, а ви имате озбиљне информације о томе када је и са ким имао контакте.

А најјача ствар, кад заврши код вас и мисли да је победио – тек онда ви „јуришате”. Тек онда њему „залепите” одређене мере, тајно праћење итд.

Цензоловка: Причате о томе како сте радили истраге и са људима за које касније сазнајете да планирају Ваше убиство?

Кецман: У том конкретном случају, од нас је отишао један човек из Службе који нам је дао изјаву, мислио је да нас је све победио. Међутим, ми смо знали да се он после тога видео и шетао под Мостарском петљом са човеком, сивом еминенцијом, који је и дан-данас остао са стране, иако је веома утицајан.

Упозорење на претњу ликвидацијом стигло касно

Цензоловка: Недељници НИН и Време објавили су да је тада Курак у друштву Бранка Црног, бившег заменика начелника РДБ-а, и Славише Арсића, из његовог обезбеђења, рекао да Вас треба убити.

Кецман: Ја нисам помињао имена. Али и та информација је касно стигла до мене, није ми јављена тог дана. Знате како, све те информације се вагају тамо негде, па се тек касније саопштавају оном коме је прећено. Замолио сам колегу који је то сазнао, да то напише, стави у извештај и да све што су они чули остане негде забележено.

Тада смо се само уверили да смо на правом путу. Све док ви радите свој посао часно и поштено… Они су мислили да их нико неће ухватити. Ми смо ипак у тој ситуацији победили, открили смо их. „Везали” смо их за место злочина, написали кривичну пријаву и стојимо иза свега што смо радили током истраге и на законит начин документовали.

Цензоловка: И поред сумњи, за Арсића и Црног није било доказа да су учествовали у организацији убиства?

Кецман: Славиша Арсић је у више наврата покушао да ме дискредитује у време СПС-а, док је министар полиције био Ивица Дачић, али није му то пошло за руком.

Он је особа коју не могу искључити из дешавања око белог голфа. И његове реакције на полиграфу, и то што је урадио пошто ми је дао изјаву кад се видео са Бранком Црним и Кураком… Али, неки пут недостаје материјални доказ како би се процесуирао и нашао у кривичној пријави.

Цензоловка: Многи су у полицији одустајали и ћутали и о најтежим злочинима. Не само о убиству Ћурувије, већ и о многим другим убиствима које су починили припадници тајне полиције. Како то да сте Ви истрајали више од 20 година? И сами сте рекли да је Славко Ћурувија за Вас био само један од предмета на коме сте радили, да нисте нешто посебно о њему знали и нисте имали никакав лични интерес да то истражујете, али сте имали много проблема због тога?

Кецман: Људи су различити. Имате људе који дођу до зида и одустану, мисле да су урадили колико су могли. Не! Мени је изазов кад наиђем на зид. Како савладати тај зид, како га прескочити? Како решити тај случај који си задужио и за који примаш плату?

Цензоловка: Макар због тога били и у смртној опасности?

Кецман: Па макар био и у смртној опасности. Али знате да сте чисти. Да никоме ништа нажао нисте урадили, да нисте нигде написали нешто до чега нисте дошли током истраге. И они су свесни тога, верујте ми.

Нисам имао заштиту. Нисам се плашио

Цензоловка: Да ли је поллиција била свесна тога? Да ли сте имали заштиту?

Кецман: Не, нисам имао заштиту у вези са тим. Али то је посебна прича. Не могу још да причам о неким стварима, неким проверама, скривањима неких података у бази одељења Аналитике, па њиховим правдањима…

Скоро се десило, нешто пре мог пензионисања, да ме је један сарадник пробудио усред ноћи и обавестио да је један начелник рекао „да се или реши Кецман или случај Ћурувија”. То је значило да се ослободе оптужени. Каква је то порука? И ником ништа.

И онда ја напишем службену белешку и однесем у Аналитику, бар да остане неки траг који ће, ако се нешто деси, објаснити зашто се то десило.

Проблем је тотална незаинтересованост. И каква је то порука мени? Мене то гура напред. Никад се нисам плашио. Знате када бих се плашио – да сам нешто подметнуо у вези са доказима. Тада бих се плашио. Али ништа нисам никоме подметнуо. Овај предмет може да иде на анализу у ФБИ, ма где год хоћете, све ово што смо ми урадили. Ево, позивам експерте да дођу и испитају све доказе, све то чиме смо оптужене „везали” за место злочина.

У то време, 1999. године, базне станице су имале три крака по 120 степени, покривале су 360 степени. Тих дана ти кључни људи нису били на другим краковима базних станица, него управо на том краку који конкретно покрива Улицу Иве Лоле Рибара (данас Светогорску).

Због Ромића сам ризиковао посао, а он није одржао обећање

Кецман: Пар пута сам испитивао Ромића. Једном ми је рекао: „Ок, пристаћу да урадим то што хоћеш, ако ми дозволиш да позовем ћерку, данас јој је рођендан.” Због тога сам тада могао да изгубим посао. Ипак сам му дозволио да се са њом чује. Али после тога је ћутао. Питам га:

„Па добро, Ромићу, шта би сада? Ако сам ја испао човек према теби, буди и ти човек, па одржи обећање.”

Мислим да се радило о томе да је рекао да ће пристати да оде на полиграф и да ће ми рећи неке детаље. Али није – једноставно је искористио моју емпатију према детету, иако је знао да много због тога ризикујем.

 

 

Цензоловка: Колику сте помоћ имали унутар система? Помињете само неколико људи.

Кецман: Хоћете искрено? Нисам имао никакву помоћ.

Цензоловка: Да ли сте добили награду МУП-а за разоткривање овако важног случаја? Многи инспектори су добијали и за много мање компликоване случајеве.

Кецман: Не што нисам добио ту награду, него нас нико ни на кафу није позвао. Нико нас није ни позвао и рекао: Е, браво момци. Ма не. Напротив. Мене су унутар полиције пљували због контакта са Вераном Матићем и рада у Комисији за истраживање убистава новинара. А ја сам у њему препознао правог борца за истину и због тога сам га поштовао. Матић је човек од речи.

У полицији сам имао велику подршку генерала Родољуба Миловића. Али сам схватио да и он о подацима које добија реферише негде даље. Да је било само до њега, до Миловића, не бих имао задршку, али сам знао да он мора да реферише даље, па да ће онда тај неко исто реферисати неком…

Човеку из Мобтела захвалан до гроба

Цензоловка: Прећено је и људима који су Вам помогли током истраге. Као што је случај са радником Мобтела који Вам је 2005. открио да се тамо и даље чувају подаци са базних станица из 1999. године.

Кецман: Тај човек на крају једини није прешао из Мобтела у Теленор. Наредних пет година није могао да нађе посао, питање је како је уопште преживео. Ми смо му помогли када смо сазнали за то. И дан-данас нам је захвалан због те помоћи. Али и ја сам њему захвалан до гроба. Да тог човека није било, да ме није одвео и показао ми где стоје ДЛТ траке нарезаног материјала, у металној каси, ништа од суђења за убиство Ћурувије не би било.

Цензоловка: На крају је, када су подаци са базних станица у питању, све зависило од храбрости тог једног човека? Зар тај податак Мобтел није морао да вам обезбеди?

Кецман: У Мобтелу сам 150 људи позвао на разговор, у више наврата. То је било бар 450 информативних разговора. Разговарао сам чак и са неким људима из иностранства, који су пре тога радили у Мобтелу.

Један полицијски инспектор не може да зна све о ИТ стварима, мора да се дубље упозна, да му стручњаци приближе начин и методологију рада. Само када се сетим колико је Веран Матић јурио да нам набави један софтвер, стари систем, на основу кога су рађени дигитални записи.

Мораш знати начин на који су ти записи писани, иначе их не можеш повратити. Ако те податке не можеш да повратиш са тим алатом – пропадне ти све.

На свему се томе дуго радило и озбиљно се над тим знојило. То је читава једна наука, коју познају само озбиљни стручњаци. И чување тога није једноставно, ти подаци морају да буду у металном орману, да се не би намагнетисали.

Кад сам нашао те траке и кад сам дошао код нас на Макиш, да траке сместим у једну металну касу, тог дана умало нисам остао без посла. Тадашњи начелник Аналитике код нас је био доведен из државне безбедности – човек који је једно време давао мере за Ћурувију (смех).

Цензоловка: Да ли је он тада одлучивао о судбини тих трака?

Кецман: Није, то нисам дао. Сакрио сам их у метални орман и закључао. Значи, идеш мечки на рупу – човек који је према том објекту (Ћурувији, прим. нов.) одређивао мере – дошао је код нас да буде начелник Аналитике.

Цензоловка: Да ли је он за то сазнао?

Кецман: Јесте, и дигао фрку! Али није могао ништа да уради.

Цензоловка: Шта га је спречило?

Кецман: Моја тврдоглавост. Рекао сам да ћу ја њега саслушавати, зато што је он одређивао те мере. На крају је отишао у пензију и не сећам се да ли сам га саслушао.

На крају се обраћате човеку који је код нас био главни, а чија супруга ради у Државној безбедности. Опет смо налазили заобилазан начин, па смо одлазили код његовог заменика, коме скидам капу. Он је био уз мене све време – Владимир Дабић, заменик начелника УБПОК-а, који ми је много помогао.

Тај тихи бојкот је био све време. Није да ти не дам податак који тражиш, него није журба, полако, све се развлачи, време пролази.

Све старешине су о свему обавештавале Службу. БИА је контролисала УБПОК

Цензоловка: Да ли имате сазнања о томе да ли је тај тихи бојкот трајао од деведесетих, не само у случају Ћурувије, већ и кад су друга убиства у питању?

Кецман: Тек у време Сабље (полицијска акција током проналажења убица премијера Ђинђића 2003, прим. нов.) мени су неке ствари постале јасније. С једне стране сам захвалан неким старешинама које су биле код нас, али сам схватио да су и те наше старешине биле под директном контролом људи из РДБ-а или БИА-е. Да су они сва сазнања која смо имали, носили и давали људима у БИА.

У то време су други човек БИА-е и начелник првоформираног УБПОК-а били  пријатељи. Током Сабље сам сазнао да је он том пријатељу давао податке до којих смо долазили. Преко тог човека, БИА је комплетно контролисала УБПОК. Схватио сам то одмах, али за то нисам имао доказ.

Чим полиција ради „пресек” твојих сазнања, одмах знај да ће то завршити код некога. А код кога? Обично код онога о коме пишеш „пресек” (смех).

УБПОК је радио како треба од 1. октобра 2001. године па негде до маја-јуна 2002. То је био прави УБПОК. После тога – све постаје смешно. Па се после дешавају трагедије – и убиство премијера, и све друге ствари.

Цензоловка: Како то објашњавате?

Кецман: Много је јака сила био УБПОК, људи који су знали свој посао, могли су да реше све. Али неком није било у интересу да постоји такав УБПОК. Онда су морали да успоставе контролу. Како су то урадили? Нису нам дозволили да будемо тако јака институција и разбили су нас на више служби.

Начелник из тог најбољег периода УБПОК-а је одговарао директно министру, никог није имао између. После разбијања УБПОК-а, створене су службе. Свака служба је била одговорна начелнику УКП-а, начелник УКП-а је одговарао директору, директор министру.

Видите колико ту има корака и колико више могућности да понешто исцури? А исцури, верујте. Пре тога смо имали једног човека и министра и они су могли да реше који год злочин.

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси