Вести
01. 03. 2021.
Хроничарка наших живота
На сваких неколико месеци стигне ми драгоцена пошиљка од Горанке: по нека моја фотографија из различитих временских периода у протеклих бар 35 година - рада у Ритму срцу, Б92, или са бројних акција које смо организовали, годишњица, са значајних догађаја.
И као актер, али и као неко ко је присутан, ту у прикрајку вири део главе или руке на фотографији која бележи нешто важно. И увек се осетим као да је то нека породична размена успомена. И Горанка и њене фотографије, њено само присуство, и њени актери, као да су једна велика породица у огромном албуму.
Горанка је увек за мене била уметница на првом месту, па тек потом фотографкиња, медијска радница, у којој год улози била, њено присуство догађајима чинило ми је увек догађај важнијим него што је сам по себи био.
И њене фотографије су то заиста и чиниле, њено око видело је често много више од свих нас који смо били присутни, видело је бољу и јаснију идеју од оне коју смо ми замишљали правећи догађаје. Наравно, разголитило је обмане и лажи.
Горанка плени добротом. Цела њена појава, комуникација има ту полазишну вредност, разоружавајућу племенитост.
Горанка и Тања су заједно радиле у „Политици“. Јуче их је поново спојила награда са Тањиним именом коју је Горанка добила за „изузетан допринос афирмисању културе и уметности у медијима“.
Тања Петровић физички није више са нама осам година. Заслугом фондације која носи њено име, она је и даље присутна у нашим животима.
Тања је дуго радила на Радију Б92 на којем је била уредница културног програма. Блиско смо сарађивали када је била уредница издавачке куће Самиздат Б92.
Листа досадашњих добитника ове награде (Милан Влајчић, Жикица Симић, Бојана Андрић, Пеца Поповић, Иван Меденица, Теофил Панчић, портал Seecult) сведочи да је награда отишла у праве руке.
Горанкина каријера је у тој мери импресивна да је довољно да поменем Џубокс, Старт, Полет, Свијет, Време, Политику и РТС и наставим са Ђорђем Балашевићем, Идолима, Бајагом и Инструкторима, У шкрипцу, новим таласом… да би нам свима било све јасно.
Могу да наставим са 9. мартом, Црним флором, протестима, демонстрацијама, 5. октобром…
У већ легендарном недељнику Време окупила је изузетну екипу фотографа, а Време учинила препознатљивим исто као што је било по Жаретовом уредничком печату, или Церовићевим колумнама…
Укратко: деведесете.
Мени су лично најдраже оне Горанкине фотографије са промоције сингла Римтутитуки и концерта „Не рачунајте нас нас“.
Управни одбор Фондације Тања Петровић је у праву када у обазложењу пише „да нема Горанке, мислили бисмо да смо делове својих живота само одсањали. А онда када погледамо њене фотографије, као да је јуче било: идоли новог таласа осамдесетих, свирке у Студентском културном центру, журке, уметници којима се и данас дивимо“.
Када неко битан оде као што је то био Ђорђе Балашевић, онда се поново потврди колико су Горанкино око и њен објектив превазишли личну причу и постали део нашег колективног памћења.
Зато је битно да се у Музеју савремене уметности (где је јуче додељена награда) за неколико недеља очекује ретроспективна изложба Горанке Матић.
Жељно очекујем да видим Горанкину хронику наших живота.
И судбина.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.