Продаја Политике десила се у прелазном периоду одласка са власти Демократске странке, а месец дана пре него што је формирана нова Влада на челу са Српском напредном странком.

Тајанствени нови сувласник Политике био је до тада јавности непознати човек по имену Александар Трбовић, који је купио 50% удела преко фирме East Media Group са седиштем у Москви.

Након што се сазнало да Политика има новог сувласника, кренуле су гласине да је Трбовић власник само на папиру, а да је прави купац Политике заправо бизнисмен Мирослав Богићевић из Шапца. Ове наводе ће касније проверавати Комисија за заштиту конкуренције.

Центар за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС) дошао је до података из руских регистара који показују да је 14. септембра 2018. покренут процес за гашење East Media Group.

Гашење фирме поставља питање ко ће бити нови власник удела који East Media Group има у Политици.

Држава као други сувласник Политике такође се налази у незавидној ситуацији јер акционарско друштво Политика има блокиране рачуне због дуга од скоро 217 милиона динара од 2016. када је покренут и предстечајни поступак.

Док институције не утврде ко заиста контролише 50% удела у Политици, држава остаје једини познати сувласник иако су медијски закони 2015. предвидели њено потпуно повлачење из медија и приватизацију што се у случају Политике, али и листа Вечерње Новости још увек није десило.

„Имајући у виду начин претходних продаја Политике и Вечерњих новости у периоду од 2006. до 2012. године и учешће различитих актера у процесима тих продаја, неопходно је да се пре свега у потпуности разјасне све спорне продаје и приватизације. Након тога, Влада Србије ће одредити начин преноса свог дела власништва над овим новинама“, пише у одговору који је Влада Србије послала ЦИНС-у.

У допису се наводи да се „са посебном пажњом води рачуна о заштити имена и очувања и Политике и Вечерњих новости“. Додаје се и да је „реч о новинама које имају вишедеценијску традицију“.

Након што су у јавности два бизнисмена Мирослав Богићевић, власник Фармакома и Александар Родић, власник Адриа Медиа групе која издаје дневне новине Курир, тврдили да су они прави власници Политике и један другог оптуживали за рекет, Тужилаштво за организовани криминал (ТОК) је у јулу 2015. године покренуло поступак због сумње да су извршена кривична дела злоупотреба положаја одговорног лица и пореска утаја у случају Политике.

Иако је прошло три године од сукоба Богићевића и Родића, поступак пред Тужилаштвом је још увек у предистражној фази, а Тужилаштво ради и на прикупљању доказа путем међународне правне помоћи. Богићевић и Родић су у току поступка саслушани у својству грађана.

Неизвесна будућност власништва над Политиком

На адреси где је данас регистровано преко 200 различитих фирми у Москви, два човека из Србије основала су у јануару 2012. East Media Group, фирму која ће само шест месеци касније, за 4,7 милиона евра купити 50% власништва у најстаријем дневном листу у Србији Политици.

Ове новине су до тог тренутка биле у сувласништву Немачке компаније WАZ која је у Политику дошла још 2001. године, а поседовала је и новосадски Дневник. У току 2005. WАZ је покушао да купи и лист Новости, али у томе нису успели јер је 62% акција на берзи купио бизнисмен Милан Беко.

Незадовољни због пословне ситуације, WАZ је у јуну 2012. године продао свој удео у Политици фирми East Media Group док је држава остала власник других 50% Политике.

Власник фирме East Media Group био је Александар Трбовић, а директор Урош Стефановић. Обојица су јавности у Србији постали познати тек након куповине Политике, али се о њима ни данас не зна много.

Трбовић и Стефановић су заједно водили фирму све до јануара 2015, када је Стефановић отишао са места директора.

Стефановићев одлазак није прошао глатко јер је између два пословна партнера настао проблем око оснивачких докумената фирме – бивши директор је отишао из компаније али није предао оснивачка документа власнику.

Трбовић није могао да управља фирмом, рачунима у банци или да се бави продајом због чега је био принуђен да пред руским институцијама у новембру 2015. затражи нове копије оснивачких документата. У томе је успео у мају следеће године и коначно преузео фирму.

Међутим, фирма годину дана није имала активности јер Трбовић није могао њом да управља због чега су порески органи покренули у јануару 2016. поступак за њено гашење.

Овоме се Трбовић успротивио и покренуо поступак пред судом који је у јуну прошле године одлучио да поништи решење о брисању фирме и доделио Трбовићу 30 хиљада рубаља одштете.

Од маја 2018. фирма је поново активна, па је током лета Трбовић добио могућност да њом управља без овлашћења. 
Коначно, у септембру је променио адресу фирме. Тада је покренут и процес гашења фирме.

С обзиром на то да ова фирма поседује 50% удела у Политици постоји неколико опција шта ће се са тим уделом десити.

„У поступку ликвидације, неки ликвидациони остатак ће припасти оснивачима, значи садашњем власнику. То је само ако из тих 50% не морају да се намирују повериоци”, објашњава за ЦИНС Бранко Павловић, адвокат из Београда, и додаје да ако руска фирма има дугове, удео који поседује у Политици биће продат трећем лицу како би се намирила дуговања.

Такође постоји могућност да је 50% удела у Политици већ продато некој трећој страни објашњава Павловић, иако ти подаци тренутно нису уписани у Агенцију за привредне регистре где и даље као сувласник стоји руска фирма.

„Већа је вероватноћа да је тих 50% он (Трбовић) већ негде унео као оснивачки капитал у другу фирму”, каже Павловић.

Поступци Комисије за заштиту конкуренције без епилога

„То је толико нетранспарентно и нефер било према нашој држави да ја немам речи”, оценио је, недуго након продаје удела Политике, Александар Вучић, тада први потпредседник Владе.

Током 2012. Вучић је тврдио да је „комплетан мозаик склопљен” и указао да иза руске фирме заправо стоји бизнисмен из Шапца Мирослав Богићевић. 

Богићевић је међутим те наводе демантовао, уз речи да њега помињу као новог власника Политике можда зато што је „леп и паметан”.

Због великог интересовања јавности Комисија за заштиту конкуренције је 18. јула 2012. саопштила да East Media Group, у складу са Законом о заштити конкуренције, има обавезу да пријави да је преузела 50% удела у Политици. Иако је за то имала 15 дана, руска фирма није поднела пријаву у предвиђеном року.

Продаја Политике није смела да се обави без дозволе Комисије за заштиту конкуренције која је требало да провери ко и под којим условима купује Политику и да ли се том продајом ремети фер тржишна утакмица.

Комисија је током 2012. била у контакту са Урошем Стефановићем, у том тренутку директором East Media Group, али поступак по службеној дужности није покренут све до 2014.

Остаје нејасно због чега је Комисија чекала толико дуго, а на молбу ЦИНС-а за интервју надлежни из Комисије нису пристали.

Пред контролом Комисије 2014. нашао се Концерн Фармаком из Шапца у власништву бизнисмена Мирослава Богићевића.

Комисија је тада образложила да постоје незванични подаци да су власник и директор руске фирме повезани са Фармакомом и Богићевићем и да проверавају да ли је дошло до кршења закона.

Поступак је брзо заустављен јер је Фармаком отишао у стечај у септембру 2014, а Богићевић ухапшен два месеца касније због сумње да је оштетио „Привредну банку Београд” код које се задуживао.

Комисија је зато одлучила да покрене нови поступак - директно против руске фирме па су у новембру 2014. донета два закључка.

Првим је констатовано да је директор руске фирме Урош Стефановић запослен у представништву које Фармаком има у Москви, а да је Александар Трбовић, власник фирме из Москве, рођак Мирослава Богићевића, власника Фармакома.

Такође, председник скупштине Политике, кога према уговору о продаји поставља купац, постао је Мита Катић, представник Фармакома.

Другим решењем Комисија је изрекла привремену меру руској фирми како не би могла да прода 50% удела који има у Политици док се не утврди да ли је концентрација спроведена без одобрења Комисије што би могло да доведе до ненадокнадиве штете за све учеснике на тржишту у Србији.

Неколико месеци касније, у јануару 2015. Комисија је наредила фирми из Москве да у року од осам дана достави документацију како би могао да се настави поступак провере правог власништва.

Ни ову обавезу East Media Group није испунила због чега јој је крајем марта 2015. изречена новчана казна од 143.500 евра.

Тада је донето и решење да се поступак против East Media Group обуставља уз образложење да заправо постоји проблем са уговором о продаји Политике из 2012. и да треба прво утврдити да ли је он пуноважан.

У саопштењу пише да је на основу прикупљених доказа и изјава сведока, Комисија дошла до сазнања која упућују на могућност да, приликом продаје 50% удела Политике, WАZ није поступио у складу са оснивачким актом.

„Наиме, прикупљени докази и изјаве сведока, упућују на основану претпоставку да понуда за откуп удела (право прече куповине), није достављена другом члану друштва, који је у већинском власништву Републике Србије, на начин и под условима предвиђеним актима друштва”, констатује Комисија.

С обзиром на могућу штету по имовинска права и интересе Републике Србије, Комисија је одлучила да у априлу 2015. случај пошаље Државном правобранилаштву „ради испитивања пуноважности предметног уговора и одлучивања о евентуалном покретању спора”.

Међутим, Државно правобранилаштво је на то одговорило да је Политика правно лице због чега Правобранилаштво, које заступа државне институције, није њен правни заступник. О могућности подношења тужбе тим поводом је обавештен Генерални секретаријат Владе Србије.

Контрадикторни одговори Комисије и Правобранилаштва

Комисија за заштиту конкуренције је након продаје 50% удела иницирала и покретање поступка са Државним правобранилаштвом.

Обе институције су 2016. прекинуле активности које се тичу Политике, а ЦИНС-у су послале делимично контрадикторне одговоре око тога шта се тачно данас дешава у овом случају.

Чланови Комисије нису пристали на разговор са новинарима ЦИНС-а, а у писаном одговору навели су да не могу да коментаришу случај Политике док Државно правобранилаштво не реши „претходно питање” односно док се не утврди „могућа ништавност купопродајног уговора” којим је Политика продата фирми Еаст Медиа Гроуп.

Међутим, Државно правобранилаштво је у одговору ЦИНС-у негирало наводе Комисије и одговорило да тренутно не воде поступак који се тиче Политике.

Према подацима које је Државно правобранилаштво доставило ЦИНС-у, почетком новембра 2016. године њима се обратила Комисија за заштиту конкуренције са молбом за помоћ око наплате казне од 143.500 евра коју је Комисија изрекла годину и по дана раније руској фирми због недостављања документације у поступку који је покренут пред том институцијом.

На ту иницијативу Државно правобранилаштво је одговорило да немају обезбеђена буџетска средства како би ангажовали адвокатску канцеларију из Русије која би могла да се позабави принудном наплатом, те да Комисија може поднети тужбу суду.

Почетком децембра 2016. године Правобранилаштво је добило допис Комисије у којем се наводи да је руска фирма обрисана из регистра и да нема потребе предузимати било какве радње.

Међутим, Трбовић је покренуо поступак пред судом који је у јуну 2017. поништио решење о брисању фирме.

Овој причи допринео је Chris Benevento, истраживач „Investigative dashboard”.

Упркос покушајима да од надлежних у Београду добијемо одговор шта ће бити с најстаријим дневним листом у Србији, чији власник „Ист медија груп“ практично више не постоји — нисмо успели.

Директорке „Политике“ нису знале одговор, а председник Комисије за заштиту конкуренције Милоје Обрадовић рекао нам је да све зависи од руског закона. Зато смо одговор потражили од правника у Русији, где је Законом о регистрацији Руске Федерације предвиђено да на брисање неактивног правног лица из Јединственог државног регистра правних лица (ЈДРПЛ) кредитори или друга лица чија су права и законски интереси погођени брисањем могу уложити жалбу у року од годину дана од тренутка када су сазнали или је требало да сазнају за кршење својих права, објашњава шеф сектора за праксу банкротства фирме „Клиф“ Анастасија Лухманова.

Од 22. августа 2014. у Русији је, подсећа она, уведена процедура обавезне предсудске жалбе на решење о брисању, али три месеца од тренутка добијања решења или дана када је лице сазнало или требало да сазна о кршењу својих права нико није уложио жалбу на овакву одлуку. Међутим, као одговор на жалбу, рок за враћање некомерцијалне организације у Регистар, пропуштен из оправданог разлога, може бити обновљен на основу дописа заинтересованог лица, у овом случају саме „Политике“, саветује Лухманова.

Скупо враћање у Регистар 

Како прецизира, иако су судови склони да радије одбију жалбу, уколико онај који је подноси изрази спремност да приложи новчана средства неопходна за спровођење свих процедура, став суда може бити ублажен. Притом, из норми проистиче да се одлука о ликвидацији компаније реално може оспорити ако се пронађу законске основе за то.

Она напомиње да за оцену перспективности оспоравања ненормативног акта треба узети у обзир четири фактора: тренутак када је лице сазнало или требало да сазна за брисање организације, поштовање неопходне процедуре од стране органа за регистрацију, постојање или непостојање знакова активног правног лица и вршење фактичке делатности.

На питање ко је, према руским законима, наследник „Ист медија групе“, Лухманова подсећа да је брисање „Ист медија групе“ из ЈДРПЛ извршено 23. маја ове године, будући да то правно лице годину дана није достављало извештаје предвиђене законом Руске Федерације о порезима и таксама и није пословало преко текућег рачуна.

„Решење о предстојећем брисању требало је да буде објављено у гласнику државне регистрације три дана од доношења одлуке о брисању. Истовремено требало је да буду објављени подаци о процедури и роковима слања изјава кредиторима и другим лицима чија права и законски интереси могу бити погођени. Рок за слање је три месеца. По свему судећи, никакве изјаве од заинтересованих лица нису стигле и донета је одлука о ликвидацији, а неактивно правно лице је искључено из ЈДРПЛ Руске Федерације“, образлаже она.

Кад је реч о имовини компаније, заинтересовано лице или овлашћени државни орган имају права да се обрате суду с изјавом о покретању процедуре расподеле затечене имовине код лица која имају право на то. Према речима руског правног експерта, таква изјава може се поднети у року од пет година од тренутка када су у Регистар унети подаци о прекиду рада одређеног правног лица, а процедура може бити покренута ако постоји довољно средстава да се она спроведе.

Шта ако су акције веć продате

Постоји вероватноћа, напомиње Лухманова, да су дате акције продате пре него што је компанија прекинула рад. Другим речима, и ако постоји судски процес у страној јурисдикцији продаја је могућа пошто нема отвореног приступа информацијама да постоји спор. Међутим, како додаје, друго лице које је купило акције требало је да „Политику“ обавести о томе да оно сада влада пакетом акција и да има права да као власник учествује у процесу доношења одлука.

„За годину дана никаква обавештења нису стигла и може се са сигурношћу претпоставити да није дошло до продаје и да је ликвидација извршена, а да је имовина постојала. То је неоспорно повод да се заинтересовано лице обрати с дописом“, сматра она.

На питање може ли и под којим условима 50 одсто акција „Политике“ припасти руској држави, Лухманова подсећа да се статус права на имовину лица брисаних из ЈДРПЛ може одредити како путем обнове регистрације (а у датом случају рок од три месеца је пропуштен), тако и предајом имовине лицима која имају права да поднесу такав захтев.

Тек уколико нема заинтересованих лица, имовина након истека рока од пет година постаје ничија и тада може припасти држави, истиче овај стручњак за праксу банкротства.

Лухманова каже да се намеће следеćи закључак: „Ако се претпостави да акције компаније нису продате, а организација је ликвидирана, постоји могућност да се у име ’Политике‘ уложи допис и плати процедура расподеле имовине. Ако је организација имала дугове, онда ће ради њиховог гашења акције бити продате (и тада ће моћи да се купе на аукцији), а средства ће бити расподељена за измирење тих дугова“.

Предузеће са ограниченом одговорношћу „Ист медија груп“ избрисано је из јединственог државног списка пореских лица Руске Федерације, према налогу Федералне пореске службе из Москве 23. маја ове године.

Спутњик додаје да упркос покушајима да од надлежних у Београду добије одговор шта ће бити са најстаријим дневним листом у Србији, чији власник практично више не постоји, у томе није успео.

Директорке „Политике“ нису знале одговор, а председник Комисије за заштиту конкуренције Милоје Обрадовић рекао је да све зависи од руског закона.

“Зато смо одговор потражили од правника у Русији, где је Законом о регистрацији Руске Федерације предвиђено да на брисање неактивног правног лица из Јединственог државног регистра правних лица (ЈДРПЛ) кредитори или друга лица чија су права и законски интереси погођени брисањем могу уложити жалбу у року од годину дана од тренутка када су сазнали или је требало да сазнају за кршење својих права, објашњава шеф сектора за праксу банкротства фирме „Клиф“ Анастасија Лухманова”, наводи Спутњик.

Од 22. августа 2014. у Русији је, подсећа она, уведена процедура обавезне предсудске жалбе на решење о брисању, али три месеца од тренутка добијања решења или дана када је лице сазнало или требало да сазна о кршењу својих права нико није уложио жалбу на овакву одлуку.

Међутим, као одговор на жалбу, рок за враћање некомерцијалне организације у Регистар, пропуштен из оправданог разлога, може бити обновљен на основу дописа заинтересованог лица, у овом случају саме „Политике“, саветује Лухманова.

Како прецизира, иако су судови склони да радије одбију жалбу, уколико онај који је подноси изрази спремност да приложи новчана средства неопходна за спровођење свих процедура, став суда може бити ублажен. Притом, из норми проистиче да се одлука о ликвидацији компаније реално може оспорити ако се пронађу законске основе за то.

Она напомиње да за оцену перспективности оспоравања ненормативног акта треба узети у обзир четири фактора: тренутак када је лице сазнало или требало да сазна за брисање организације, поштовање неопходне процедуре од стране органа за регистрацију, постојање или непостојање знакова активног правног лица и вршење фактичке делатности.

На питање ко је, према руским законима, наследник „Ист медија групе“, Лухманова подсећа да је брисање „Ист медија групе“ из ЈДРПЛ извршено 23. маја ове године, будући да то правно лице годину дана није достављало извештаје предвиђене законом Руске Федерације о порезима и таксама и није пословало преко текућег рачуна.

„Решење о предстојећем брисању требало је да буде објављено у гласнику државне регистрације три дана од доношења одлуке о брисању. Истовремено требало је да буду објављени подаци о процедури и роковима слања изјава кредиторима и другим лицима чија права и законски интереси могу бити погођени. Рок за слање је три месеца. По свему судећи, никакве изјаве од заинтересованих лица нису стигле и донета је одлука о ликвидацији, а неактивно правно лице је искључено из ЈДРПЛ Руске Федерације“, образлаже она.

Кад је реч о имовини компаније, заинтересовано лице или овлашћени државни орган имају права да се обрате суду с изјавом о покретању процедуре расподеле затечене имовине код лица која имају право на то.

Према речима руског правног експерта, таква изјава може се поднети у року од пет година од тренутка када су у Регистар унети подаци о прекиду рада одређеног правног лица, а процедура може бити покренута ако постоји довољно средстава да се она спроведе.

Постоји вероватноћа, напомиње Лухманова, да су дате акције продате пре него што је компанија прекинула рад. Другим речима, и ако постоји судски процес у страној јурисдикцији продаја је могућа пошто нема отвореног приступа информацијама да постоји спор.

Међутим, како додаје, друго лице које је купило акције требало је да „Политику“ обавести о томе да оно сада влада пакетом акција и да има права да као власник учествује у процесу доношења одлука.

„За годину дана никаква обавештења нису стигла и може се са сигурношћу претпоставити да није дошло до продаје и да је ликвидација извршена, а да је имовина постојала. То је неоспорно повод да се заинтересовано лице обрати с дописом“, сматра она.

На питање може ли и под којим условима 50 одсто акција „Политике“ припасти руској држави, Лухманова подсећа да се статус права на имовину лица брисаних из ЈДРПЛ може одредити како путем обнове регистрације (а у датом случају рок од три месеца је пропуштен), тако и предајом имовине лицима која имају права да поднесу такав захтев.

Тек уколико нема заинтересованих лица, имовина након истека рока од пет година постаје ничија и тада може припасти држави, истиче овај стручњак за праксу банкротства.

Лухманова каже да се намеће следећи закључак: „Ако се претпостави да акције компаније нису продате, а организација је ликвидирана, постоји могућност да се у име ’Политике‘ уложи допис и плати процедура расподеле имовине. Ако је организација имала дугове, онда ће ради њиховог гашења акције бити продате (и тада ће моћи да се купе на аукцији), а средства ће бити расподељена за измирење тих дугова“.

Смајловићева додаје како је почела да мисли да се можда намерно држи ситуација таква да нико не може да је разуме и да то одбија и покушаје људи да схвате о чему.

„Данас сам читала у дневнику ’Данас‘ како извори блиски господину Богићевићу тврде да то ништа није истина, да је његова фирма само у мировању. Знате, пре четири године је господин Богићевић, који је отворио ту параван фирму да би сакрио отиске прстију код куповине ’Политике‘, лагао да никакве везе нема са ’Ист медија груп‘, да нема никакве везе нема са трговином ’Политиком‘. У међувремену је пет пута променио причу, а сада кад та група више не постоји, он каже да је све у најбољем реду, и да је он власник ’Политике‘“, сведочи Смајловић.

Питам се, категорична је Смајловићева, можда је све то спиновање, све те информације које не умемо да растумачимо, део намера да заправо останемо у томе, да ето, то је несавладиво, неодгонетљиво, ми то не знамо, и не можемо да знамо и да одустанемо.

— Е, па, то је оно што се и ја питам. Ипак су нама Влада Србије и Комисија за заштиту конкуренције адресе. Дакле, Удружење новинара Србије је тражило да нам помогну Влада Србије и Комисија за заштиту конкуренције, која је забранила трговину акцијама „Политике“, да нам кажу: шта се сада дешава, чија је „Политика“, да ли се „Политика“ враћа, на неки волшебан начин, у окриље „Политике А. Д.“, да ли је тај део на неки начин сада власништво руске државе… Ја то заиста не знам, али видим да нико не жели да пружи никакав одговор. Ако људи који би морали да имају одговоре неће да пруже те одговоре, ја морам да закључим да они желе да ја то не знам и даље. Или желе да мени постане досадно да то питам.

 — Да, али ја сам и читалац „Политике“, ја сам неко ко се дружи са „Политиком“ читав живот. Можда је мени више стало до „Политике“ него просечном читаоцу, али треба имати на уму да је „Политика“ важна српска национална установа. Да би све што је у вези са „Политиком“ морало да се ради савршено јавно и транспарентно управо зато што је она делом у власништву државе. Значи „Политика“ је наша, грађана Србије. Она је важна установа, не може са њом овако да се поступа. О њој се мора све знати, и да ја нисам председница УНС-а и да ја нисам била главна уредница Самим тим што смо грађани Србије ми имамо право да знамо шта се дешава са „Политиком“. И шта неко намерава са „Политиком“. А мој инстинкт је да је за нас који волимо „Политику“ боље да је све што се ради са „Политиком“, да се ради јавно. И највише се плашимо, ја могу то да вам кажем и у име новинара „Политике“, тих неких закулисних радњи, а нико неће да нам каже шта се дешава, ко је купио, ко је продао.

Шта планира УНС?

— Ми имамо једну иницијативу око „Политике“ коју ћемо да покренемо. Кажем као да неко жели да ми ништа знамо, али се заправо жарко надам да то није тачно и да ћемо ми добити одговоре. Да ће јавност добити одговоре.

УНС подсећа да је Александар Вучић по доласку на власт 2012. године обећао да ће се до краја августа те године знати потпуна истина о куповини „Политике“, да би прошле године изјавио да „ни Свети Петар не би могао да размрси њено власништво“.

УНС очекује да Влада и Комисија за заштиту конкуренције што пре одговоре да ли је сада држава потпуни власник „Политике“, и ако није, шта ће предузети да се избегну економске последице или евентуално непријатељско преузимање најзначајнијег српског дневника.

УНС подсећа да су крајем прошле године власници „Курира“ тврдили да су постали сувласници „Политике“ куповином њених  потраживања од „Ваца“.

Права дилема се своди на питање: како инвестирати не само у интересе, већ и у душу. Равнотежа је већ дубоко нарушена. Душа нашег времена дубоко је оболела. Технологија расте, а душа пропада. Све је више оних који остају без разних облика власништва, па чак и права на део панзије; остају власници рањеног срца и све дубље туге. Време им је то доделило, нажалост, нико им ту врсту несреће одузети не може. Улицама уместо кошаве дува депресија. „Политика“ можда може, ако не да помогне, а оно бар да ублажи тугу и депресију, да размекша замућени раствор овог доба када се време претворило у невреме.

Како је сачувати?

И поред тога што је тадашњи потпредседник Владе Александар Вучић обећавао да „неће водити хајку против ’Фармакома’“, Богићевић је запао у финансијске проблеме. Фирме су му отишле у стечај, а банкари који су му одобравали кредите у притвор.

Ухапшен је 24. 11. 2014. због сумње да је са шесторо сарадника Привредну банку Београд оштетио за око 15,5 милиона евра, а медији су тада писали да се процењује да су укупни дугови Богићевића према држави око 300 милиона евра.

Из затворског притвора у јуну 2015. пребачен је у кућни, а „наногица” му је скинута 8. новембра ове године и нема назнака да ли ће и када против њега отпочети судски процес.

„Не желим да будем балкански Мардок“

За то време, власник Курира Александар Родић, како тврди, покушава да као гарант пролонгира наплату дуга код немачке компаније и истовремено да наплати дуг од Богићевића.

„Ја молим Немце да пролонгирају наплату тих рата, други пут, трећи пут. Све имам, доказе и документе. И даље зовем Мирослава да плати или да ми врати фирме. Пуштам, покрећем судски спор, добијам судски спор против њега, имам правоснажну пресуду. Он ме опет зове, моли, кука да ће му пропасти цела фирма ако га будем блокирао.“

У разговору за Цензоловку Родић препричава догађаје о којима је нашироко писано и у Куриру, а затим и у кривичној пријави против Богићевића, и како га је Горан Веселиновић звао на састанке, а тада први потпредседник Владе Александар Вучић у кафићу „Џери” убеђивао да смањи дуг Богићевићу.

Даје нам документе у којима пише да је смањио дуг са 3,5 милиона на милион и по евра, да је на крају покренуо спор пред судом у Шапцу ради наплате меница. Показује и извештај државног извршитеља, који је добио у октобру ове године и у којем се наводи да Богићевић у пословним банкама „има неколико рачуна, али са јако малим средствима на њима“ и уговор о поклону из марта 2014, којим је Богићевић своју кућу пренео на унука.

Све ово било је непознато, и јавности апсолутно неважно, до тренутка када је Александар Родић 7. октобра ове године изјавио да је његова компанија АМГ купила „сва права и потраживања од немачке Функе Медиен Группе, а према и у вези са компанијама Политика новине и магазини, Политика штампарија, Политика АД, Дневник Војводина Пресс и НИД Новости“.

Јавност је ову вест протумачила као да Курир купује Политику, а Родић објашњава:

„Ја сам од ВАЦ-а преузео на себе да платим све обавезе, да наставим све судске спорове и да покушам да повратим што могу да повратим одатле, а да њима онда платим. Шта то значи? Преузео сам њихову позицију, био сам приморан да се договорим са њима као гарант, да измирим све обавезе према њима, иако то нису више моје обавезе.“

До сада је, каже, на основу тог уговора платио 300.000 евра.

У Есену се годинама води судски спор око потраживања која је ВАЦ имао у односу на ПНМ.

За Мирославу Миленовић из Савета за борбу против корупције и власнице сертификата за истраживање проневера, необично је да неко усред спора купује потраживања.

„За које паре? Ко зна каква ће да буде пресуда? Осим ако нећете да ставите ногу у врата за будућу приватизацију. А то значи, ја сам ту, имам то потраживање, а онда је питање ко ће од правих купаца уопште да дође.“

Родић, међутим, каже да је његов једни циљ да поврати новац који је у „препродаји“ Политике изгубио.

„Ја немам жељу да будем Руперт Мердок Балкана. Само желим да права која имам наплатим, да Немци наплате своја права, и то је све. Немам ништа против, нека Богићевић плати све своје обавезе, ја не желим да будем власник тога, искрено вам кажем.“

Родић је без сумње решен да стане на црту свакоме ко га угрози и тако је ескалирала драма којој се крај не види, али се разлог назире у речима главне и одговорне уреднице Политике Љиљане Смајловић. Она је на РТС-у изјавила:

„Сад ми имамо закон по коме не може да се купи део Политике без сагласности Владе. Зато је премијер Вучић звао Немце и рекао, не можете да продате ту имовину Куриру.“

Члан 161 Закона о привредним друштвима, мењан последњи пут 2014, на који се позива Смајловићева, гласи:

„Чланови друштва имају право прече куповине удела који је предмет преноса трећем лицу, осим ако је то право искључено оснивачким актом или законом.“

Да је премијер Вучић интервенисао, Родића је обавестила половином октобра Функе Медиен Группе:

„Они обавештавају да их је контактирао Бодо Хомбах, њихов бивши директор, овог пута као саветник премијера Вучића, да им пренесе поруку премијера Вучића како је он против тога што су они Александру Родићу продали право на потраживање, да Александар Родић није власник Адрија медија групе него су то неки други људи и како је АМГ у финансијским проблемима и неће бити у стању да испоштује обавезе према њима.“

Јасмина Митровић Марић, председница Надзорног одбора Политике АД (некадашњи Управни одбор) и саветница у кабинету Председника Србије Томислава Николића, очекује да „види папире“.

Све је, каже за Цензоловку, само чула у медијима.

„За мене је то још увек само неформална прича и тек кад прође кроз формалне канале комуникације који подразумевају и обавештавање скупштине ПНМ, можемо да причамо о томе да ли је ко и шта купио. Небитно је да ли је Родић или било ко.“

И једни и други у игри са политичком елитом

Мирослава Миленовић, за разлику од многих који су последњих недеља жестоко реаговали на могућност да АМГ преузме Политику, каже да није читалац Курира нити заштитник фамилије Родић, али поставља и питање зашто су они гори од садашњег фантомског власника.

„Сада је власник поштанско сандуче у Москви! Како знамо да је то боље? А и једни и други су дефинитивно у игри са политичком елитом. На крају крајева, и Родић ових дана сам сведочи колико је жеља испуњавао владајућој елити. А сад се наљутио. Тако да сада гледамо ин виво развод где је Родићу припала улога несрећне преварене жене.“

Ништа мање несрећан није ни Мирослав Богићевић. Ако је тачно да је натеран од претходне власти да купи Политику, нема разлога за сумњу да га је и садашња уценила.

Након што су му помагали да, како се сада открива у медијима, добија и не отплаћује кредите, после стечаја, притвора, скидања „наногице”, спектакуларног интервјуа на Пинковом програму „Обарање Вучића“ о томе како је рекетиран, сам је истог дана отишао на полиграф не би ли и на тај начин доказао да су његове оптужбе истините. Што је, опет истог дана, потврдила и начелница Управе криминалистичке полиције Наташа Сенић лично.

За Мирославу Миленовић све ово је потврда да је „Богићевић само курир одређене политичке и економске елите која је желела да куповином Политике легализује одређене фондове“. То се не односи само на бившу власт, у чије је време дошло до препродаје приватног власништва у ПНМ.

„Бивша власт је то почела, а садашња се удобно осећа у тим ципелама. Ја мислим да су политичка и економска елита, заједно са одређеним представницима криминалних група, прави власници Политике, а да смо сви сада само таоци њихових препуцавања. Али то је и право питање за истражне органе ове земље.“

Историјски утицај Бебе Поповића

Док истражни органи једног дана не открију позадину ове препродаје, враћамо се већ помињаном извештају. Савет за борбу против корупције установио је да је „настављена пракса партијске контроле Политике и то поново кроз Надзорни одбор издавача тог листа, у коме је најмање троје чланова у професионалном смислу директно везано за СНС”.

Савет такође примећује да је Нина Самарџић, као представница Ист медија групе, у октобру 2014. појачала менаџмент, поставши директорка заједно са дотадашњом Миром Глишић Симић, представницом Политика АД.

„Нина Самарџић је”, пише у извештају Савета, „супруга историчара Николе Самарџића који је био један од оснивача ЛДП-а… данас је сарадник Института за јавну политику, чији је директор Владимир Поповић Беба. Према писању медија, канцеларија Института за јавну политику у Београду налази се у стану бизнисмена Станка Суботића Цанета.”

Оно што предстоји Политици, а за шта је већ пробијен законом одређен рок, јесте приватизација државног дела ПНМ. Какав је план државе, постоји ли заинтересован купац, када ће отпочети продаја, нисмо успели да сазнамо од Саше Мирковића, државног секретара за информисање, који се није одазвао позиву да говори за Цензоловку.

„Само онај ко буде имао инсајдерску информацију, а то значи неко близак владајућој политичкој и економској елити, моћи ће да је купи. Прави инвеститор тешко, јер неће знати шта купује“, тврди Мирослава Миленовић.

„Не знате потраживања, има ли их ФМГ или нема, да ли су милионска или нису, не знате да ли преко пута вас седи наркодилер или седи бивши или садашњи или будући политичар, не знате ништа. Нико са кредибилитетом у ту прљаву утакмицу ући неће.“

Судећи по свему што смо досад разумели, довољно је већ прљаво.

КРАЈ

Повезане приче

Ко је, заправо, власник Политике? (1)

Ко је, заправо, власник Политике? (2): Тајкун као потрчко правих власника

Богићевић је недавно у интервјуу на ТВ Пинку тврдио:

„Борис Тадић ме је наговорио да дам новац Родићу, јер он, Ракић и Петровић вероватно нису имали новца за куповину удела у Политици. Родићи су ми тражили милион евра, зато што су претходно уговорили посао.”

Помињао је и 700.000 евра које је дао Родићу и његовом куму Душану Бјелопетровићу, па затим пет милиона, па проценте, фиктиван уговор… Тим, за просечног грађанина неразумљивим и неважним трансакцијама, заиста би требало да се позабаве надлежне службе.

Логика „Великог брата”

Борис Тадић је потом негирао све оптужбе и кратко поручио да ће „више рећи на суду ако тужилаштво икад подигне оптужницу поводом Богићевићевих оптужби”.

Душан Петровић, због својих веза са Мирославом Богићевићем у многим коментарима означен као „кривац” за овај пословни аранжман, каже:

„То су глупости. Богићевић је претходно био заинтересован за куповину НИН-а. Немам никаквих сазнања да је ту ико урадио нешто против своје воље и против свог пословног интереса, нити да је било ко тада прекршио закон.”

Ни Александар Родић не верује да је Богићевић био приморан на куповину:

„Ајте молим вас, па он је хтео да купи и Курир. На првом састанку ми је нудио да ја останем мањински партнер и да водим Курир, а он да буде власник. Хтео је то да искористи за неке своје циљеве. Као што је користио после. Је л’ га Синиша Мали штитио, па Вучић? Он им је препустио те фирме, ево вам, радите шта хоћете, управљајте тим фирмама. Што и раде. Тако се добија утицај.“

У разговору за Цензоловку, чланица Савета за борбу против корупције Мирослава Миленовић поставља питање због чега је Богићевић морао да даје новац Родићу.

„То ми личи као да гледамо пренос ’Фарме’, ’Парова’ и ’Великог брата’. Ту нема логике. Ако је Богићевић био на страни политичке и економске елите у том моменту, зашто би он било коме требало да плати рекет?“

Препродаја магле

После више позива и обећања да ће говорити за Цензоловку, Мирослав Богићевић је остао недоступан, а ми без његовог објашњења зашто је, како тврди, пристао на принуду да купи сувласништво у Политици.

Родић, с друге стране, тврди да није имао избора осим да прихвати преговоре са Богићевићем.

„Могао сам да уђем у спор са Немцима, прекинем преговоре и да ме они туже за накнаду штете јер су изгубили два понуђача. С друге стране је држава, која ми отворено каже да је против мене.“

Родић прича како је непосредно пре тога његов отац изашао из притвора у којем је провео две године под сумњом утаје пореза, да је од 2005. до 2009. године кроз његове фирме прошло 1.370 контрола и да није имао подршку тадашње власти јер је у својим новинама давао простор СНС-у.

Александар Родић нам је доставио документа која је објавио и у Куриру.

Из једног од њих види се да 30. 3. 2012. његова фирма Refine Technology Investment Ltd., која је уписана у регистар компанија на Британским Девичанским Острвима, односно њена „ћерка фирма“ Artesano Enterprisses Ltd., регистрована на Кипру, и Богићевић склапају уговор о продаји акција у коме се наводи да је Артесано закључио уговор о уступању и споразум о купопродајној цени потраживања која се односе на потраживања ВАЦ-а у ПНМ и Политика штампарија д.о.о.

Помиње се износ од 12.304.273,12 евра, као и „спорно потраживање ВАЦ-а према ПНМ-у у износу од три милиона евра с каматама“.

Тако Богићевић купује, према овом документу, власништво у компанији Refine Technology Investment Ltd. за износ од 3.562.500 евра и обавезује се да плаћа у четири једнаке годишње рате, од којих последња истиче 15. 12. 2015. године.

Родић се, у разговору за Цензоловку, жали како му Богићевић није платио ни динара.

„Он је мени дао своје личне менице као гаранцију за плаћање и обавезао се да ће да плати Немцима све по том предуговору. Продао сам му своје фирме, ништа ми није платио, њима је прекинуо да плаћа, а они од мене сад траже да платим за нешто што није моје.“

Из докумената која нам је дао на увид види се да она немају везе са власништвом удела у Политици, већ је реч о потраживањима, дуговима Политике према ВАЦ-у. Да ли постоје још нека документа, нисмо успели да сазнамо ни од Родића, као ни од Funke Medien Gruppe и директорке Политике Мире Глишић Симић, који се нису одазвали позиву на разговор за Цензоловку.

Богићевић није власник, већ потрчко

Оно што је доступно јесу подаци АПР-а по којима је 29. 6. 2012, директно, без посредника, ОСТ медија холдинг, компанија повезана са ВАЦ-ом, продала своје власништво руској Ист медија групи (Еаст Медиа Гроуп).

Ова руска фирма, како наводи Савет за борбу против корупције, основана је пола године раније, 12. јануара 2012, са оснивачким капиталом од 10.000 руских рубаља (по данашњем курсу мање од 150 евра).

Савет за борбу против корупције у свом Извештају о власничкој структури и контроли медија у Србији, објављеном у фебруару ове године, наводи да нису установили порекло новца, правог власника, односно купца, нити начин на који је трансакција извршена.

Мирослава Миленовић, која има дугогодишње искуство и сертификат овлашћеног истраживача проневера, каже да у Савету „нису успели да повежу ниједан документ са ’Фармакомом’ или са Богићевићем“.

Душан Петровић не сумња да је Богићевић својим парама купио сувласништво у Политици.

„Од Светске банке је добио кредит од преко 100 милиона евра. Дакле, Светска банка је проценила да је то компанија коју вреди кредитирати. Ова институција, такође, надзире компаније којима позајмљује новац.”

У септембру 2012. године, тада први потпредседник Владе Александар Вучић, у интервјуу за РТС, изнео је да је „Фармаком“ „био принуђен да преко ‘ћерки фирми’ учествује у куповини 50 одсто удела Политике и да све то води до афере ‘Агробанка’“.

„Сума која је недостајала за куповину потиче из кредита Нове Агробанке и Привредне банке Београд“, рекао је Вучић.

Мирослава Миленовић сматра да је Богићевић био „потрчко правих власника“.

„Он је без сумње дао логистику, своју канцеларију и поштанско сандуче у Москви, дао је људе који су запослени код њега да отрче у руски регистар и да региструју ’шкољка фирму’. Дао је и своје фирме да кроз њих протрчи одређени новац, али тај новац је наш, то је новац пореских обвезника који је преко државних банака њему био поклоњен, да тако кажем, а онда је то трансферисао на разне дестинације, па су те разне дестинације трансферисале на разне офшор дестинације, а те друге тамо некоме даље, односно ономе ко се у то време легитимисао као продавац удела у Политици“, објашњава Миленовићева.

Колико је Богићевић до сада отплатио дуговања, не зна се. Да је имао проблеме у исплати, наслућује се и из податка који износи Савет за борбу против корупције.

„Фирма Ист медија група у фебруару 2013. године саопштила је да намерава да део свог власништва у компанији ПНМ д.о.о. понуди Политици АД, што би увећало удео Републике Србије на основу права прече куповине”, пише у извештају.

Родић тврди да су с њим, као гарантом, 2013. контактирали из ФМГ јер је Богићевић престао да отплаћује рате. То је била значајна назнака шта ће се у причи о власништву Политике дешавати под садашњом влашћу.

СУТРА: Место WАЗ-а у спору који се у Есену годинама води око потраживања према Политици сада је заузео Александар Родић

Повезане приче

Ко је, заправо, власник Политике? (1)

Богићевић, међутим, за дугове Политике изгледа није платио ни Родићима ни Немцима.

Због тога је приватизација државног власништва компаније још увек неизвесна.

Да ствар око Политике није до краја чиста потврђује и вишенедељна бука у којој Родић с једне, а Информер, Пинк и Богићевић с друге стране оптужују једни друге за рекетирање, уцене, преваре, па све до најаве државног удара. Али тиме се нећемо бавити у овом тексту јер је, чини се, циљ све те галаме и да се, између осталог, заборави на почетно питање:

Ко заправо управља Политиком?

Тајанствени партнери

Први који се жалио на рекетирање је Bodo Hombah, бивши немачки политичар, који је у контакт са Србијом дошао као координатор Пакта за стабилност Југоисточне Европе, а потом је, од 2002. до 2012. године био директор ВАЦ-а. Још 2010. он је најавио да ВАЦ намерава да изађе из власништва компанија у Србији.

У предузећу Политика новине и магазини (ПНМ), које издаје листове Политику и Спортски журнал, ВАЦ је поседовао 50 одсто власништва.

Уговор је садржао тзв. златну акцију државне половине ове куће (Политике АД) којом је обезбеђен утицај на уређивачку политику, док је ВАЦ био задужен за финансијско пословање.

Имовина у одвојеном предузећу, Политици АД, у власништву је државних фирми и малих акционара и са ПНМ има заједничку скупштину и део менаџмента.

Осим овога, ВАЦ је поседовао 55 одсто власништва новосадског Дневника и потраживања у Вечерњим новостима, која су касније постала предмет судског спора и тешко разумљивог пословног аранжмана, у коме се осим Милана Бека помиње и више него контроверзни бизнисмен Станко Суботић Цане, којег је, тврде наши упућени саговорници, директор ВАЦ-а Bodo Hombah представљао као свог пословног саветника за Балкан.

Хомбах се још у јуну 2010. године, у интервјуу за Дојче веле (Deutsche Welle)  жалио како га је у покушају ВАЦ-а да купи Вечерње новости уцењивао „тајанствени” пословни партнер, а као главног кривца пропасти тог пословања означио је тадашњег председника Србије Бориса Тадића, који је „више пута рекао да је куповина удела у Новостима готова ствар и да је само још потребно превазићи неколико бирократских баријера”.

Упућени анонимни саговорници Цензоловке, међутим, тврде да су те баријере били управо пословни партнери ВАЦ-а који нису одговарали тадашњој власти.

Да је ВАЦ желео да се што пре реши послова у Србији, а и тадашња власт баласта проблема немачког партнера, потврђује за Цензоловку и Душан Петровић, у то време министар пољопривреде: „Србија је имала политички проблем са Немачком, која је била  заинтересована за решење проблема свог инвеститора.”

Некадашњи високи функционер бивше власти, који је желео да остане анониман, такође сведочи да је то постао државни проблем: „Требало је хитно решити потраживања ВАЦ-а, на чему је на сваком састанку са председником Тадићем инсистирала Ангела Меркел. То је било на агенди немачке државе и немачког амбасадора све време.“

Врхунски посао

На агенди ВАЦ-а било је тражење купца за власништво које је компанија имала у српским медијима.

Према доступним подацима, 10. 11. 2011. ВАЦ и Адрија медија група потписали су такозвану обавезујућу понуду.

У разговору за Цензоловку, власник и директор АМГ Александар Родић објашњава да су преговори са ВАЦ-ом трајали месецима и да су осим њега постојала још два понуђача, за које не зна ко су, али претпоставља да су из регије. А онда је успео да склопи, како каже, „врхунски посао“.

„Успео сам да спустим цену са 37 милиона, колико су они тражили за капитал Политике, Дневника и потраживања према Новостима, на 10,7 милиона евра плус 4,5 милиона за остала потраживања“, прича Родић и објашњава да је то подразумевало и „одложено плаћања на пет или 10 година, зависи за шта и за који део“.

„Ја сам то испреговарао врхунски за себе, да бих могао из самог пословања све да исплатим“, каже Родић.

О својим пословним намерама није обавештавао тадашњу власт, нити менаџмент компанија које је намеравао да купи.

„То је био однос између две приватне фирме, ја немам шта кога да обавештавам или било шта да причам о томе.“

Продаја Политике Родићу, по тврдњама Соње Лихт, која је до пролећа 2012. била чланица Управног одбора Политике АД, није била тема на састанцима руководства куће.

„Ја нисам имала никаква сазнања, а ниједан члан Управног одбора то није поменуо. Курир је помињан само у контексту да је затворио штампарију у којој су њихове новине до тада штампане и да је понудио Политици да се Курир штампа у њиховој штампарији.”

То потврђује и Душан Петровић: „Није дошао ВАЦ да пита било ког званичника у Србији, да ја то знам: ‘Шта ви мислите, коме бисмо могли да продамо?’, већ се само појавила чињеница да хоће своју имовину да продају Родићу.”

Није познато да ли је то ВАЦ уопште понудио, али је јасно да држава није искористила могућност прече куповине 50 одсто ПНМ.

Соња Лихт сведочи да је Управни одбор Политике АД затражио од Владе да размотри то своје право, о чему постоје и записници са седница.

„Одговор на то писмо нисмо добили ни писмено, ни преко Јована Симића, који је био представник Владе у Управном одбору. Сама Политика АД није имала средстава да купи половину удела, нити могућности да се задужи код пословних банака јер се претходно руководство Политике, пре 2008. године, већ задужило куповином опреме.”

Очигледна је била незаинтересованост државе да повећа свој удео власништва у Политици. Један од разлога био је у медијској стратегији, по којој је држава требало да изађе из власништва у медијима. Други разлог  био је новац.

„Немам сазнање да је држава имала реалне финансијске могућности да откупи имовину ВАЦ-а”, каже Душан Петровић.

На канабету у Председништву

Оно што тадашњим властима свакако није одговарало, а с тим у вези се слажу све досадашње информације, као и наши саговорници, било је да ВАЦ-ов део купи Адрија медија група.

„Ја добијам позив од Микија Ракића, који је тада био шеф кабинета председника државе, и долазим код њега на разговор у Председништво“, прича Александар Родић, „он ми каже да држава има проблем због тога што је, како се изразио, велики притисак јавности која је против тога да Курир купи Политику.“

До тада је, тврди Родић, са ВАЦ-ом потписао обавезујућу понуду коју је усвојила скупштина те немачке компаније, а која подразумева  преговарање о условима продаје капитала.

„Испреговарао сам такву конструкцију где су гаранције према њима залоге на тим фирмама које се купују. И моје личне гаранције.“

Уследио је нови састанак са Микијем Ракићем, прича Родић, на коме му је речено „да се њима јавио господин Богићевић, да иза њега стоји Светска банка, да он има неке силне фирме и руднике, да су они причали са људима из Политике и да сматрају како Богићевић не би био репутациони ризик као власник Политике“.

На питање да ли о томе може да сведочи неко ко је жив, с обзиром на то да је Ракић преминуо, Родић одговара: „Наравно. То ћемо све на суду да потврдимо, јер сам поднео кривичну пријаву.“

Кривичну пријаву поднео је против Мирослава Богићевића, власника концерна „Фармаком“, у чијем су саставу млекаре, ливнице и рудници, као и Ист медија групе (East Media Group) која је од ВАЦ-а а преко Родића купила власништво у ПНМ.

Мотиви због којих је Мирослав Богићевић купио удео у Политици, као што ћемо видети у следећем наставку, по свему судећи нису пословни, а постоји и озбиљна сумња да је он стварни сувласник те медијске куће.

Што је познати час када наступа светиња капитала као спасоносца, те не мари ако се „Политика” преда своме антиподу са именом дечка с качкетом који новине не прави већ разноси, радије проноси гласине но што преноси вести; или припадне некаквом субјекту замућеног офшор лица, вијугавог тела с хиљаду руку и дугачким прстима на све четири стране света.

За „Политику” то и није новост, јер око ње се увек нешто плело уз узаврели караказан.

Она, сва отворена према споља и јавности, као и пречесто у прошлости, поново зависи од непрозирног комплота моћника, од дивљаштва подекономије фиктивних уговора, од ортачких договора и страначких војника који око њене судбине послују у мрачном скривалишту ван знања јавности и иза сцене.

Ваљда зато што је политичко судбина „Политике”, како јој име и говори.

Business as usual, рекао би иронично Хабермас.

У своме апелу против приватизације „Зидојче цајтунга”, који се пре неколико година нашао пред падом у руке берзански оријентисаних концерна, овај филозоф је обавезу да држава штити јавно добро попут квалитетне штампе изједначио са оном да осигура снабдевање становништва енергијом.

„Штампа је друга врста енергије”, додао је, „без чијег дотока наступају сметње, које оштећују и саму демократску државу.”

А „Политика” је за свој век и једанаест година, и упркос падовима који су били огледало политичког удвориштва, ипак доказала да је јавно добро и „мотор јавног дискурса”, институција грађанског доминиона у земљи која институције с муком изграђује, и много шта друго.

Грађанска кураж, озбиљност, хладнокрвност и консеквентност, о којима је писао њен оснивач Владислав Ф. Рибникар у Уводнику првог броја, уљудност, господственост и културни ниво, које је истицао Јован Дучић, чинили су је, у претежном трајању, државнички одговорнијом од многих јалових државника и по неуспесима упамћених и измењивих власти, небројених лоших и мање лоших закона.

Да је, рецимо, њена константа истрајности и вишегенерацијског прегнућа уграђена барем у неке наше државне подухвате, у економске, научне или образовне напоре, у поједино наше стваралаштво и понеку државничку мисао, било би нам сигурно одавно свима боље.

Али није, „Политика” је у тој истрајности усамљена и тим вреднија.

Више пута је речено да је отуда израсла у ризницу нашег колективног сећања, чак и у културну баштину за Унеско, у историјски архив, па јој се не може порећи ни државотворност, а ни то да је окосница нашег суверенитета и идентитета.

А да ли јој то даје за право да буде под капом „државног разлога”?

Без сумње да. Све док се око „Политике”, као рањеног плена, роје осуђивани привредни криминалци и бизнисмени с тек скинутим наногвицама, неопходан је трајни мораторијум на њену приватизацију, јер њено очување спада у групу виших разлога, и јесте разлог виши и државни по себи, она вредност и општост која претеже у односу на сваки и посебан интерес појединаца, али такође и у односу на један сасвим лош закон.

Због свега тога „Политика” спрам других медија не треба да има једнаку „стартну позицију”, како тврди министар културе, јер је, ма колико се конкуренција срдила, ипак неко важан а неко други мање важан.

„Политика” би зато могла да буде пример да у Србији није све на продају.

Такође и да су праве вредности мерљиве именом, модерним „бренд-нејмом”, а преведено, важношћу за друштво, културу, образовање, демократске тековине, за државу саму, те да биланси падају с правом у сенку, јер су у односу на то секундарни, а такви за сада нека и остану.

И да „Политици” није суђена лакоћа једног „Плеја” на фреквенцији угашеног Радија Б 92, већ још већа темељитост, озбиљност и објективност, а њеним новинарима рефлексија и одмереност, писменост, уљудност и дистанца, све оно, уосталом, чиме се „Политика” у свом најбољем руху могла поносити.

Интерес државе јесте да ту уљудност, такву позицију новинара и новинарство у времену екрана, у Теслиној галаксији, сачува.

Да се у шуми информација једног доба у којем сваки корисник интернета може бити проносилац вести, па и новинар с редакцијом у смартфону, пробије информација са залеђем, референцом, кредибилним потписником, уз објашњење и аналитички коментар.

Стога, нека „Политика” буде заштићена законом, Законом о „Политици”, као што једнако и с правом постоји Закон о Српској енциклопедији или Закон о Матици српској.

Као што, по члану 1. Закона о Матици, она обавља послове и остварује циљеве од трајног значаја за књижевност, науку и културу српског народа, нека и „Политика” по члану 1. њеног закона обавља послове објективног информисања и остварује циљеве од трајног значаја за друштво и културу тог народа.

И нека члан 2. само понови Рибникарев навод из 1904: да слободно претреса сва јавна питања, без гнева и без пристрасности, да праведном критиком владинога рада потпомаже опозицију; да лојалношћу својом и непристрасношћу штити владу од неоснованих напада опозиције.

И нека такав закон буде заштитник слободе, а не апсанџија њен, како је, образлажући свој нацрт Закона о слободи штампе, давно написао Мита Ракић.

Премијер Александар Вучић током јучерашње конференције за новинаре у Влади Србије није желео да говори о овој теми. Приватизацијом медија и нападима на њега, како је нагласио, неће се бавити наредна два дана. Синоћ се, међутим, огласио власник „Курира” Александар Родић, са тврдњом да су га немачки партнери из ВАЦ-а пре недељу дана обавестили да им је Вучић преко посредника поручио да је против тога да ВАЦ своја потраживања од „Политике” прода Родићевој компанији.

преговори иду ка томе да Богићевић задржи власнички удео, али да се одрекне права на управљање предузећем.

Подсетимо, фирма „Ист медија груп“, иза које стоји Богићевић, летос је под сумњивим околностима купила власнички удео од 50 одсто од немачког издавача ВАЦ у предузећу „Политика новине и магазини“. На тај начин, Богићевић је постао сувласник дневног листа „Политика“, док је власник другог дела остала држава.

Преузимањем половине власништва, Богићевић је стекао и право управљања и могућност да са овлашћеним представником државе равноправно учествује у доношењу пословних одлука.

Успавани партнер

Међутим, најновији развој догађаја иде ка томе да Богићевић изгуби право гласа и постане тзв. успавани партнер у „Политици“, док би сва управљачка права имала држава односно њени заступници.
Да је на помолу такав епилог, индиректно потврђују и у „Политика новине и магазини“, одакле је јуче саопштено да су „у току разговори Владе Србије и новог сувласника ‘Политике’ који треба да дефинишу све будуће односе у том
предузећу“.

О чему је конкретно било речи на састанку, званично ниједна страна у преговорима није хтела да саопшти. Наиме, ни Мирослав Богићевић, нити Јасмина Митровић Марић, која је заступник државног капитала у „Политици а.д.“ нису одговарали на телефонске позове Информера.Незванично смо сазнали да промена управљачке структуре у „Политици“ неће бити урађена преко ноћи.

- То неће бити једноставан процес, јер изискује промену бројних аката, превасходно ове медијске куће - каже саговорник Информера упућен у ток преговора.

Само један заступник

Међутим, председница Удружења новинара Србије и бивша главна уредница „Политике“ Љиљана Смајловић тврди да је држава већ у потпуности преузела те дневне новине. То поткрепљује аргументом да је од 15. октобра директорка
„Политике“ и представник државног капитала у овој компанији Мира Глишић Симић у Агенцији за привредне регистре уписана као једини заступник, док је досадашњи представник ВАЦ Горан Илин избрисан из регистра, а да његово место није заузео нико.

- Богићевић је очигледно постао само пасивни партнер. То није ништа спорно, али како знамо да је он удео у „Политици“ летос купио потајно и на непоштен начин, сматрамо да нова власт има обавезу да обавести јавност шта се и како ради у нашем најстаријем листу. Поготово што је то летос и сама осудила - каже Љиљана Смајловић.
Смајловићева сматра да било какве промене које настају у управљачкој или власничкој структури „Политике“ морају да се одвијају транспарентно.

- Ако је држава једном натерала тајкуна да нешто купи, као логично се намеће да може да га натера и да се нечега одрекне. Искрено, мислим да то није урађено јер сам сигурна да Богићевића „Политика“ не занима, али да би се отклониле ове и сличне сумње, позивам државу да се јавно огласи - каже Смајловићева.

Бујошевић: Мука ми је од спинова

Главни и одговорни уредник „Политике“ Драган Бујошевић каже да није упознат са било каквим власничким или управљачким променама у „Политици“.
- У „Политици“ су власничка и управљачка структура и уређивачки део раздвојени, тако да не знам ништа о томе.

Поборник сам идеје да држава мора да се повуче из ових новина и био сам први главни и одговорни уредник који је јавно то и рекао. Због тога ми је и мука од свих прича о власничкој и управљачкој структури, јер ми се чини да су то све спинови људи којима не одговара јака „Политика“ - каже Бујошевић.

Соња Лихт
бивша председница УО

Нисам обавештена шта се тренутно дешава у „Политици“, али нисам поборник идеје да држава улази у било који медиј. То је једино прихватљиво уколико је привремено, примера ради, док се не нађе купац или да би се спречио евентуални стечај.

На основу ове промене се може закључити да се Ист Медиа Груп, која је летос купила ВАЦ-ов удео у Политици, одрекла права на управљање компанијом по принципу сагласности оба власника за важне пословне одлуке. То значи да је нови власник Политике Мирослав Богићевић постао пасивни партнер државе Србије у управљање најстаријим дневним листом на Балкану, и да држава сада управља Политиком без ограничења.

УНС тражи да Влада Србије објасни јавности до каквих је промена дошло у управљачкој структури листа и да ли је дошло до било каквих промена у власничкој структури издавача Политике.

А цела је Србија знала. Потврдио и председник Тадић да не само да је знао него и да је подржавао Богићевића да купи „Политику”. Друга моја замерка се односила на радикалски начин вођења расправе који госпођа Лихт у последње време негује, где уместо одговора својим саговорницима сервира увреде типа „ти ћеш да ми кажеш” и „а шта си ти радила и ко си ти уопште”.

Доживела сам стопостотну потврду истинитости своје тезе! Уместо да објасни како није знала оно што је о продаји „Политике” знала цела Србија, и за шта онда уопште служе управни одбори – оптужена сам за писање конструкција са „озбиљним недостатком здравог разума и елементарног поштења”. А како конструкције немају ни разума ни поштења него их имају они који их пишу, ови епитети припадају – искључиво мени. Јесам ли могла више бити у праву?

Поводом текста: „Манипулације, чињенице и морал” (4. 10.)

Али ће госпођа Лихт, са све Легијом части, остати особа која је у Политици прекршила сваки европски стандард на који се позивала.

Прво је тврдила да о свему не зна више од било ког грађанина Србије, а онда да је хтела, али није имала новаца, да искористи право прече куповине ВАЦ-овог удела. После је рекла да Закон о јавном информисању држави ионако брани власништво над медијима, иако је закон на снази од 2003. године, а госпођа Лихт је 2008. постала заступником државног капитала у Политици.

Затим је додала да и медијска стратегија то исто брани, прећутавши да иста стратегија тражи пуну транспарентност власништва над медијима. Сада понавља како је Политика продата три месеца након што је њен мандат истекао, иако је познато да је куповина заправо обављена још 18. јануара, када је склопљен уговор о уступању потраживања ВАЦ-а од Политике, Новости и Дневника фирмама са Кипра повезаним са Мирославом Богићевићем. Цела је ствар, дакле, давно осмишљена, а највећим делом реализована почетком године, када су власништво променила потраживања вредна близу 30 милиона евра.

Кипарске фирме су регистроване неколико месеци раније, по свој прилици наменски, за куповину удела у српским медијима. Уговор ВАЦ-а и Ист медија групе од 4,7 милиона евра, потписан 29. јуна, пошто је обнародована нова влада и када се више није имало куд, био је по свему само последњи корак у том послу. Борис Тадић је и сам ових дана признао да је инспирисао "наше људе" да купе Политику и Новости. Соња Лихт је била његов близак сарадник, особа од највећег поверења у уском кругу људи који су се, далеко од очију јавности, договарали о судбини најважнијих српских штампаних медија.

Али, шта је терало Соњу Лихт да у прошлонедељном "Времену" ("Ко је и како упропаштавао Политику", број 1134) износи нове и нове, потпуно неистините чињенице? Причајући о томе како је њен управни одбор Политике АД одмах расписао конкурс за главног и одговорног уредника (тобож "одлучан да заведе нову праксу постављања на то кључно место путем конкурса, а не политичком одлуком", како је, ето, постављена Љиљана Смајловић), Лихт поносно каже да је, како би "процес био што транспарентнији", члановима колектива омогућено да гласају за пријављене кандидате, иако статут на то није обавезивао.

"При доношењу одлуке о избору, комисија УО-а је узела у обзир да су главни и одговорни уредник и његов заменик добили и од колектива највећи број гласова", тврди бивша председница.
Ово је не само измишљотина већ и провидна измишљотина. Највише гласова на тобожњим "изборима", чије резултате нико није уважио, није добио садашњи главни уредник, ког је изабрао менаџмент Политике, већ бивши глодур Милан Мишић, за ког је гласало 57 запослених (од укупно 141, колико је изашло на ове лажне изборе). Драган Бујошевић и Жарко Ракић освојили су једнак број гласова (42), а комисија госпође Лихт одлучила се за оног ког је Борис Тадић пре конкурса одабрао, иако је бивши дописник из Немачке Ракић испуњавао не само конкурсни услов о напредном знању енглеског, већ и подуслов по ком је "активно знање немачког" имало бити предност.

За заменика глодура, ког Соња Лихт нетачно помиње као другог "добитника највећег броја гласова", никад се није гласало: он је дошао право са положаја државног чиновника у Министарству културе, баш у време док је госпођа Лихт јавно објашњавала да јој је у Политици најважније да очува "слободу, отвореност и објективност". Другим речима, ново руководство Политике изабрано је исто онолико "транспарентно" колико је лист после "транспарентно" продат Мирославу Богићевићу.

Надам се да такво схватање демократије и слободних избора не уче наши будући лидери у њеном Фонду за политичку изузетност, који, колико чујем, финансирају и наши порески обвезници. Надам се да их не учи да је демократски дијалог скуп полуистина и инсинуација какве је демонстрирала у полемици са мном.

Јер, када сам је питала за њену улогу у продаји Политике, тврдила је да због плате немам кредибилитет. Када сам рекла да је новом глодуру дала двоструко већу плату, и још приде, кренула је о мојој одговорности за бизнис компаније.
Када сам приметила да је тираж данас за трећину мањи од оног због ког ме наводно сменила, она се похвалила да код ње Политика први пут нема губитака.

Али ни то није истина. Ако је веровати подацима из АПР-а, Политика новине и магазини забележила је 2007. добитак од око сто милиона динара. Немам заслуга за тај резултат, моје једине заслуге су отвореност и професионализам листа који сам уређивала, али не бих да ме госпођа Лихт преводи жедну преко воде. Подаци из АПР-а још кажу да је Политика АД, коју је она водила, у последње четири године катастрофално пословала.

Радила сам посао за који сам била квалификована и за то сам примала плату. У то се време дневно продавало око 75.000 примерака листа.

Госпођа Лихт каже да је бесплатно радила, па би да ме ућутка као некога ко је упропаштавао Политику тиме што је био плаћен за свој рад, док је њен алтруизам спасавао лист "из финансијског амбиса".

Па ко је онда овде "безобразан", да посудим израз Соње Лихт?

Кад смо већ код важних чињеница: чим је сазнао да ВАЦ има намеру да изађе из „Политике”, Управни одбор је покушао, и пре него што је званично обавештен о тој намери, а у време када је пословодство ВАЦ-а и преко медија негирало да напушта „Политику”, да нађе средства којима би, евентуално, могао да се откупи удео ВАЦ-а. Стога смо ступили у контакт с представницима Владе Србије да видимо да ли би кредит за медије, који је планирала да узме од Европске банке за инвестиције, било могуће искористити за ту намену. Испоставило се да то није могуће. Зашто нисмо покушали да узмемо кредит од пословних банака? Одговор је једноставан: Политика АД је већ била презадужена.

Наиме, наш Управни одбор је јула 2008. године, када је започео свој мандат, затекао катастрофалну ситуацију не само у Политици НМ већ и у Политици АД. Затекли смо огромне дугове, увећане и куповином штампарске машине Комори 3 за 6,5 милиона евра. Ова је машина, иначе, купљена иако ни постојећи капацитети штампарије нису били довољно упослени. Уз то су и дугови из текућег пословања расли из дана у дан. Добар део задуживања, укључив и куповину Комори 3 се десио за време директоровања поменутог Зорана Вацића, блиског сарадника Данице Поповић и суоснивача Центра за либерално-демократске студије.

Управни одбор је у току четири године мандата и скоро четири године деловања уложио огромне напоре да помогне у консолидацији фирме, настојао да одржи бар она издања која имају симболично значење за кућу Политика, као што су: Политикин забавник, Илустрована политика, Вива, Свет компјутера, онемогући даље расипање „породичног сребра” (те је, на пример, спречио продају старе, историјске зграде Политике).

Када је 12. марта ове године примљена понуда ВАЦ-а, на основу права прече куповине, УО је обавестио Владу Србије, као већинског власника Политика АД и сувласника Политике НМ о тој понуди, да би 5. априла, иначе на самом крају свог мандата, поново упутио писмо влади у којој је пита за савет шта да се ради.

Зашто смо се обратили за савет а не затражили средства из буџета која би послужила за откуп дела власништва ВАЦ-а над Политиком? Разлог је више него јасан и морао би чак и Даници Поповић бити познат: Закон о јавном информисању забрањује улазак државе у власништво над медијима, а медијска стратегија, коју је иста влада усвојила само неколико месеци пре нашег обраћања, налаже држави да изађе из свих власничких односа над медијима, у којима се још увек налази, најкасније до 2014. године. Сигурна сам да се професорка Поповић слаже са словом закона и медијском стратегијом тим пре што је позната као ватрени борац за неолиберално становиште по коме управо приватна својина и тржиште на најбољи могући начин решавају све друштвене проблеме па и овакве ситуације, те да је било каква интервенција државе у власничке односе погубна.

Да још једном нагласим: истовремено са слањем тог писма Влади Србије мандат Управног одбора је окончан, а тиме и било каква наша, па тако и моја, институционална веза с Политиком.

Зато још више изненађује да се на основу непознавања или намерног извртања чињеница Даница Поповић усуђује да тврди како ја лажем јавност када је обавештавам да ни УО ни ја нисмо били упознати с околностима продаје удела ВАЦ-а у Политици НМ и тиме доводим у питање свој морални кредибилитет. У кратком пасусу посвећеном мени у свом тексту у „Политици” она је довела у питање и оправданост одлуке председника Републике Француске да ми додели орден Легије части, посао који радим и мој целокупни друштвени ангажман јер сам се усудила да одговорим Љиљани Смајловић која ме је оптужила да сам лоше газдовала државном имовином, између осталог, износећи ноторну неистину да сам ја била представник државног капитала у Политици АД. Такође ме је оптужила за „радикалски манир вређања и замене тезе” јер сам се усудила да госпођи Смајловић у одговору на њене нападе оспорим легитимитет у расправи о газдовању имовином Политике, указавши да је у време када је она била у руководству Политика НМ доведена на корак до стечаја. Ако је и од Дане Поповић – много је!

Цео један пасус клевета и увреда је срочен да би се констатовало како урушавам моралне стубове нашег друштва јер ме је, очигледно пре тога, прогласила једним од тих стубова. Не знам да ли да захвалим професорки Поповић што ме је прогласила моралним стубом или да се озбиљно забринем што, следећи рецепт Владимира Иљича Лењина (у случају Плеханова), на тај стуб хоће да ме обеси.

Нећу назвати овакву конструкцију радикалским дискурсом већ озбиљним недостатком здравог разума и елементарног поштења.

Могуће је и да се тврда заступница неолиберализма Даница Поповић преко ноћи претворила у хегелијанца те према чињеницама има однос какав је, бар по анегдотама, демонстрирао Хегел. Наиме, анегдота каже да су га његови студенти упозоравали да његове теоријске поставке не одговарају чињеницама, а он је одговорио: „тим горе по чињенице”. Тако се и Даница Поповић када се пред нашим очима, као последица светске економске кризе, у парампарчад руши њена неолиберална доктрина и неславно одлази, уз огромне и још увек несагледиве жртве, у ропотарницу историје, и даље држи постулата које је глобална криза већ одавно довела у питање, или се бави темама које не познаје или намерно искривљује чињенице да би постигла неки само њој знани циљ.

Поводом текста ,,Морални стубови Србије”

- Подстицао сам наше људе да купе „Политику“ и „Новости“, јер као и у случају банака, боље је да медији буду у рукама домаћих власника него страних - рекао је Тадић за Радио Фокус и додао да он лично не поседује никакав медиј.

Смајловић: Лажу!

Тадић, међутим, није објаснио зашто је преузимање новина покушано на тајни и крајње сумњив начин, преко фиктивних фирми и анонимних власника! Тадић, такође, није рекао ни како су и по чијем налогу, за операцију преузимања „Политике“ и „Новости“ обезбеђени милионски кредити из државних банака?!

Пре две недеље, подсетимо, први потпредседник владе Александар Вучић објавио је да иза сумњивог преузимања највећих српских новина стоји власник „Фармакома“ Мирослав Богићевић, кога су људи из политичког врха натерали да,
против своје воље, уђе у тај посао. Вучић је тада утврдио да је овим послом Демократска странка заправо покушала да стави медије под потпуну страначку контролу. Он се јуче није оглашавао овим поводом, а није било могуће добити било какав одговор од Тадића и његових сарадника.

Председница УНС Љиљана Смајловић упозорава да су „Демократска странка и њени функционери о ‘случају Политика’ изрекли толико лажи да би у свакој демократској земљи изгубили сваки кредибилитет“.

- То је најбољи доказ да су од почетка знали да је закулисна продаја „Политике“ криминални чин. Сада свима морамо да поставимо оно класично новинарско питање из афере „Вотергејт“: „Шта сте знали и када сте то знали?“ - поручила је Смајловићева у изјави за Информер.

На та питања јуче нисмо успели да добијемо одговоре ни од Мирослава Богићевића, али ни од потпредседника ДС Душана Петровића, који се у јавности доводио у везу с овим случајем.

Бивша председница НУНС Надежда Гаће каже да је око свега направљена „непотребна халабука“, али и упозорава:
- Неке ствари су се очигледно одвијале у затвореним круговима, што није било добро. Направљена је пет пута гора ситуација него да је на почетку транспарентно речено шта и како јесте. Кад се то не уради, касније царују предрасуде, закулисне игре и погрешне фантазије у мозговима - закључује Гаће.

Може и Кинез!

Немања Ненадић из „Транспарентности Србија“ каже да држава и државни функционери никако не би смели да се мешају у питање власништва над медијима.

- Политичари не треба тиме да се баве. С друге стране, ако нешто треба да буде у домаћем власништву, онда га треба национализовати, и то важи и за медије, као и за предузећа или земљиште. Новац нема име, тако да то што је нешто тренутно у рукама домаћег купца, не значи да сутра не може припадати неком Кинезу - напомиње Ненадић.

Да подсетимо, Демократска странка је у саопштењу 17. јула демантовала и снажно осудила оптужбе које су изнели СНС и УРС, да ДС и њени функционери стоје иза промене власништва „Политике“.

Такође, председник Политичког савета ДС Драгољуб Мићуновић изјавио је пре десетак дана да ДС нема ништа с преузимањем „Политике“:

- Оно што ја могу да тврдим, јесте да ни у једном органу Демократске странке никада није било поменуто питање неких новина, нити њихове куповине - рекао је Мићуновић поводом оптужби Александра Вучића да је ДС приморала Богићевића да купи 50 одсто власништва у „Политици“.

Питања на које Тадић мора да одговори

1. Зашто су медији преузимани преко фиктивних фирми?
2. Како су обезбеђени милионски кредити државних банака?
3. Зашто сте крили праву истину о куповини медија?
4. Зашто је ДС тврдила да нема ништа с овим случајем?

Он је додао да не поседује никакав медиј и да свако треба да каже ко поседује.

Коментаришући изборе у ДС, оценио је да политика Драгана Ђиласа, могућег противкандидата на изборима за председника демократа, води "у правцу менаџерисања странке".

Он је оценио да су измене у ДС потребне и да ће да предложи нове људе, водећи се пре свега њиховим резултатима.
Коментаришући Ђиласове речи да му замерају исто што и Зорану Ђинђићу, Тадић је рекао да је за њега "апсолутно непристојна било каква дебата о томе ко је више наследник Ђинђића".

Председник ДС-у новој влади Србије види одлучност да се терет за економске тешкоће пребаци на претходну власт.
"То је неодговорно, нарочито ако се има у виду да су кључни чинилац претходне владе биле странке које и сада седе у власти", рекао је Тадић у интервјуу радио "Фокусу".