Досије Политика (2012 - )
04. 10. 2012.
Манипулације, чињенице и морал
Питам се зашто се професорка Даница Поповић неочекивано укључила у дебату о теми коју, очигледно, не познаје то јест о томе да ли је и колико Управни одбор Акционарског друштва Политика (мајка фирма) био упознат и могао да утиче на целокупни процес продаје дела власништва ВАЦ-а над компанијом Политика новине и магазини (ћерка фирма).
Можда је на то подстакао њен колега Зоран Вацић, некадашњи директор Политике АД. Јер, заиста је изненађујуће да професорка Универзитета у Београду, угледна чланица Центра за либерално-демократске студије, председница владе у сенци (изабране у анкети „Блица”), у својој колумни у „Политици”, 26. септембра, пише о одговорности УО, чијег сам ја била председница, а да не познаје или игнорише основне чињенице о деловању тог одбора. А најважнија чињеница је да је мандат Управног одбора Политике АД престао, по сили закона, три месеца пре но што је „Политика” продата.
Кад смо већ код важних чињеница: чим је сазнао да ВАЦ има намеру да изађе из „Политике”, Управни одбор је покушао, и пре него што је званично обавештен о тој намери, а у време када је пословодство ВАЦ-а и преко медија негирало да напушта „Политику”, да нађе средства којима би, евентуално, могао да се откупи удео ВАЦ-а. Стога смо ступили у контакт с представницима Владе Србије да видимо да ли би кредит за медије, који је планирала да узме од Европске банке за инвестиције, било могуће искористити за ту намену. Испоставило се да то није могуће. Зашто нисмо покушали да узмемо кредит од пословних банака? Одговор је једноставан: Политика АД је већ била презадужена.
Наиме, наш Управни одбор је јула 2008. године, када је започео свој мандат, затекао катастрофалну ситуацију не само у Политици НМ већ и у Политици АД. Затекли смо огромне дугове, увећане и куповином штампарске машине Комори 3 за 6,5 милиона евра. Ова је машина, иначе, купљена иако ни постојећи капацитети штампарије нису били довољно упослени. Уз то су и дугови из текућег пословања расли из дана у дан. Добар део задуживања, укључив и куповину Комори 3 се десио за време директоровања поменутог Зорана Вацића, блиског сарадника Данице Поповић и суоснивача Центра за либерално-демократске студије.
Управни одбор је у току четири године мандата и скоро четири године деловања уложио огромне напоре да помогне у консолидацији фирме, настојао да одржи бар она издања која имају симболично значење за кућу Политика, као што су: Политикин забавник, Илустрована политика, Вива, Свет компјутера, онемогући даље расипање „породичног сребра” (те је, на пример, спречио продају старе, историјске зграде Политике).
Када је 12. марта ове године примљена понуда ВАЦ-а, на основу права прече куповине, УО је обавестио Владу Србије, као већинског власника Политика АД и сувласника Политике НМ о тој понуди, да би 5. априла, иначе на самом крају свог мандата, поново упутио писмо влади у којој је пита за савет шта да се ради.
Зашто смо се обратили за савет а не затражили средства из буџета која би послужила за откуп дела власништва ВАЦ-а над Политиком? Разлог је више него јасан и морао би чак и Даници Поповић бити познат: Закон о јавном информисању забрањује улазак државе у власништво над медијима, а медијска стратегија, коју је иста влада усвојила само неколико месеци пре нашег обраћања, налаже држави да изађе из свих власничких односа над медијима, у којима се још увек налази, најкасније до 2014. године. Сигурна сам да се професорка Поповић слаже са словом закона и медијском стратегијом тим пре што је позната као ватрени борац за неолиберално становиште по коме управо приватна својина и тржиште на најбољи могући начин решавају све друштвене проблеме па и овакве ситуације, те да је било каква интервенција државе у власничке односе погубна.
Да још једном нагласим: истовремено са слањем тог писма Влади Србије мандат Управног одбора је окончан, а тиме и било каква наша, па тако и моја, институционална веза с Политиком.
Зато још више изненађује да се на основу непознавања или намерног извртања чињеница Даница Поповић усуђује да тврди како ја лажем јавност када је обавештавам да ни УО ни ја нисмо били упознати с околностима продаје удела ВАЦ-а у Политици НМ и тиме доводим у питање свој морални кредибилитет. У кратком пасусу посвећеном мени у свом тексту у „Политици” она је довела у питање и оправданост одлуке председника Републике Француске да ми додели орден Легије части, посао који радим и мој целокупни друштвени ангажман јер сам се усудила да одговорим Љиљани Смајловић која ме је оптужила да сам лоше газдовала државном имовином, између осталог, износећи ноторну неистину да сам ја била представник државног капитала у Политици АД. Такође ме је оптужила за „радикалски манир вређања и замене тезе” јер сам се усудила да госпођи Смајловић у одговору на њене нападе оспорим легитимитет у расправи о газдовању имовином Политике, указавши да је у време када је она била у руководству Политика НМ доведена на корак до стечаја. Ако је и од Дане Поповић – много је!
Цео један пасус клевета и увреда је срочен да би се констатовало како урушавам моралне стубове нашег друштва јер ме је, очигледно пре тога, прогласила једним од тих стубова. Не знам да ли да захвалим професорки Поповић што ме је прогласила моралним стубом или да се озбиљно забринем што, следећи рецепт Владимира Иљича Лењина (у случају Плеханова), на тај стуб хоће да ме обеси.
Нећу назвати овакву конструкцију радикалским дискурсом већ озбиљним недостатком здравог разума и елементарног поштења.
Могуће је и да се тврда заступница неолиберализма Даница Поповић преко ноћи претворила у хегелијанца те према чињеницама има однос какав је, бар по анегдотама, демонстрирао Хегел. Наиме, анегдота каже да су га његови студенти упозоравали да његове теоријске поставке не одговарају чињеницама, а он је одговорио: „тим горе по чињенице”. Тако се и Даница Поповић када се пред нашим очима, као последица светске економске кризе, у парампарчад руши њена неолиберална доктрина и неславно одлази, уз огромне и још увек несагледиве жртве, у ропотарницу историје, и даље држи постулата које је глобална криза већ одавно довела у питање, или се бави темама које не познаје или намерно искривљује чињенице да би постигла неки само њој знани циљ.
Поводом текста ,,Морални стубови Србије”
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.