Синдикалне теме
21. 08. 2023.
Војводић: Арогантно се очекује да се у унутрашњости ради за мање паре
„Цена дописничког телевизијског прилога је између три и девет хиљада динара, зависно од формe и трајања. У Београду је цена сниматеља са камером 150 евра. Питање је зашто у унутрашњости сниматељ, монтажер и новинар вреде у просеку 50 евра, а у Београду само сниматељ 150“, пита Душан Војводић, новинар и сувласник ЗА Медиа, продукције која ради за више београдских медија прилоге из источне Србије.
Војводић каже да је тржиште такво и да од 2006. године када су почели да се баве овим послом цене нису мењане. У реализацију прилога укључене су три особе, па је њихова зарада од прилога у просеку око 2000 динара. Ако се у уради око 30 прилога месечно, плата дописника је на нивоу минималца, када се плате сви доприноси.
„Прилог би морао да буде четири пута скупљи, бар 200 евра да новинар, сниматељ и монтажер буду нормално плаћени, а и да продуцент нешто заради“, каже Војводић.
Он додаје да је увредљиво што су цене медијског садржаја у Београду неколико пута веће и да се на прилично арогантан начин очекује да се у унутрашњости ради за мање паре.
За медиа покрива осам општина источне Србије, али ситуација није боља ни на северу, у Војводини.
Станислава Кенешки има своју продукцију која пружа дописнички сервис из Новог Сада такође за више београдских медијских кућа. Каже да су цене прилога исте као и Зајечару, Бору, Неготину…
„Цене прилога су у просеку 50 евра, а захтеви су као да нас плаћају златом. Користимо при том по граду своје гориво, а знате колико се троши гориво, по Новом Саду исто као по Београду, да не помињемо плаћање паркинга и амортизацију возила“, каже Кенешки.
Првих 20 километара се не рачуна
Дописници за одлазак на терен користе своје аутомобиле. У цену која им се плаћа за прилог укључени су и путни трошкови за места која су удељена више од 20 километара, по речима Станиславе Кенешки.
„Путне трошкове плаћају тек ако идемо у неко место које је више од 20 км удаљено од табле града Новог Сада. За оно што урадимо у Новом Саду или Сремским Карловцима, на пример, од тога што нам плате прилог, још ми платимо и гориво“, каже Станислава додајући да новинари у Београду користе службени аутомобил за одлазак на терен.
За медиа покрива велику територију и често иду у градове који су удаљени више десетина километара. Неготин је, на пример, удаљен 60 километара, Кладово више од 100 километара, али дописницима, по Војводићевим речима, у цену прилога нису урачунате дневнице, као ни амортизација аутомобила.
Кенешки каже да менаџмент телевизије покушава на све начине да уштеди на дописницима, па се дешава да преузимају медијски садржај са других медија, да не би ангажовали дописнике.
„Некада, када и хоћу да зарадим и нешто пошаљем, они су се већ снашли. Али зато када њима нешто треба онда мора сад и одмах“, каже Кенешки.
За „црну хронику“ не постоји радно време
Кенешки наводи и да за дописнике не постоји радно време.
„Зову ме да имам лајв у 7 ујутру, па потом да урадим неки прилог, а ако се деси нешто у 7 увече, хајде Сташа опет у лајв. То што сам имала и у 7 ујутру, то их не занима. Мисле да смо на вешалици“, каже Станислава, додајући да је велики притисак на дописнике, јер оно што претежно раде је црна хроника.
„Овај држи бомбу, овај би да се баци, овај убио девојку… Па добро да смо психички стабилни. Не могу себе да замислим са 60 година да идем и снимам убиства. Када се неких давних дана говорило да нам треба бенефицирани радни стаж… па треба када ми траже само црну хронику.“
Војводић такође каже да оно што се некада учило о новинарству, да када се догоди несрећа - не одлази се у кућу страдалог, не постављају се питања породици, на иде се на сахране - сада је стандард.
„Сада имате новинарску екипу која за 50 евра извештава са сахране. Јер, то је оно што тржиште тражи. Успели смо да направимо сакрални аспект извештавања, где је смрт највећа атракција. Ако погледате насловнице таблоида и новина, на њима је више мртвих него живих“, каже Војводић.
Новинари су остали без „живе речи“
Душан Војводић је некада био шеф дописништва РТС-а из Зајечара и сматра да ће судбина дописника бити слична као и дописника Јавног сервиса. Каже да је у његово време у дописништву РТС-а радило 14 људи, а сада мисли да је остало троје. Прилоге углавном снимају мобилним телефоном, возе распаднута кола, нису мотивисани и види се да жале за неким прошлим временима. Каже и да се по прилозима види да су урађени са мало средстава и ресурса.
Проблем је и што, како каже, и те мизерне цене које се плаћају дописницима за прилог постају све неисплативије за уреднике, јер укључења из унутрашњости не доносе гледаност. Тренд је постао да се доведу три госта у студијо да причају о различитим темема, што је најјефтинији формат.
Друга страна медаље је и што новинари у унутрашњости више не могу да добију ни изјаве.
„Раније окренемо телефон и надлежни из било које институције одговори. Сада се пишу мејлови пи-аровима, који шаљу сувопарна саопштења. Новинари остају без живе речи. Сада уредници у Београду не желе ником да се замерају“, каже Војводић.
Он додаје да су међу првима у Србији почели са дописничким комцептом, па су били у предности у односу на остале. Међутим, иако су, како каже, опремљени као дописништво Би-Би-Сија, једва зарађују за минималац и често дижу кредите да исплате плате.
„Ми смо покушали заједно са колегама који су у то време добијали отказе, када се све распадало, покушали да направимо концепт како да живимо од свог рада. Баш нам тешко иде, али успевамо последњих 20 година!“
Ако ви нећете, има ко хоће
Станислава Кенешки каже да запослени у медију за који ради имају боље плате од ње. Њени покушаји да нешто промени нису били успешни.
„Рекли су, па добро ако ви нећете, наћи ћемо ко хоће да ради и то је тај наратив. И када човек нема за кога би радио, на крају пристане“, каже Кенешки.
Обоје се слажу да су дописници посебно незаштићени, јер нису организовани.
Војводић каже да је дописник немоћан када преговара са корпорацијом. Сматра да је потребно да се дописници организују и делегирају људе који би у преговорима са емитерима дошли до калкулације трошкова, амортизацији опреме, стандарда прилога који пласирају…
„То ће се догодити никад. Наша природа је - боље да ћутимо и узмемо што нам се баци са стола, него да потражимо неког другог. И ту поново долазимо до квалитета извештаја. Када би квалитет квалификовао цену, онда би се другачије преговарало. Сада кажу, нема проблема, снимаће мобилним телефоном неко ко никада није снимао нити био новинар“, закључује Војводић.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.