Јевреји нису живели изоловани од домаћега становништва, у својим четвртима, већ су били помешани с њим што доводи до додатне заблуде грађана, јер не само што изгледају као остали грађани, већ су им то прве комшије с којима никада проблема нису имали, тако да грађанима окупиране Србије питање како су Хебреји преко ноћи постали симбол зла, не нуди логичне одговоре.

Југословенско‐аустријски писац и новинар јеврејскога порекла Иван Ивањи као сведок тих времена пише да његова породица уопште није била јудео‐религиозна, штавише славили су Божић и Васкрс.

„Ишли [смо] српским пријатељима на славе, јеврејске празнике и обичаје као дете нисам ни познавао”, бележи Ивањи.

На крају, можда и најбитнији разлог, за разлику од Рома, Јевреји су били много битнији фактор у економској и политичкој сфери, поседовали су одређену врсту моћи и, посебно, богатства коју Роми нису могли ни да замисле. Нацисти су и те како бацили око на материјална богатства Мојсијевога народа и на његову финансијску моћ. Утицај и моћ који су Јевреји тада поседовали наспрам Рома може се видети и дан‐данас. После рата, Јевреји су добили своју националну државу и успели су да изграде снажан наратив о свом страдању — који је несумњиво заснован на истинитим догађајима — како би спречили понављање истог.

Готово сви људи на овом свету знају шта је Холокауст, а већина њих зна и шта он представља. С друге стране, колико људи зна шта је Порајмос или, преведно на српски, „Прождирање”? — Мало; што добро осликава разлику у положајима моћи између Рома и Јевреја, који су и тада били присутни, а и данас су се одржали, те отуда не чуди што су се колаборационистички медији на овим просторима више усредсређивали на једне.

(Први део ове студије, који се бави почецима антиромске и антијеврејске кампање у колборационистичким медијима, можете прочитати овде.)

Постоје различита гледиша када су почели Шоа и Порајмос. Одређени стручњаци наводе да су они кренули с почецима Хитлерове владавине 1930‐их, а неки сматрају да је после напада нациста на Совјетски Савез 22. јуна 1941. отпичело коначно истребљавање Јевреја и Рома с простора под контролом немачке управе.

У то време, Србија се припремала за устанак против окупатора који је званично почео две недеље после Операције Барбароса, убиством двојице жандарма у Белој Цркви започевши тиме уједно и — осим рата против окупатора — рат Срба против себе самих.

Као што је то случај био и у првим месецима окупације, када су мојсијевци оптуживани за подржавање четника, сада су они искориштени као омаловажавајући фактор већем непријатељу — Совјетима. Тачније, бољшевицима. Окупатор је био упознат симпатијама грађана према словенским народима, поготову према Русима, тако да је водио рачуна да бољшевике наведе као непријатеље, а не Русе, и поред тога што је опште познато да нацисти нису волели ни Словене (штавише, осим Јевреја и Рома, Словени — Совјети, Пољаци и Срби — такође су били жртве геноцида у немачкој Европи.) Према нацистичкоме учењу, иза бољшевика су стајали, наравно, нико други до Јевреји.

Супротно од првих неколико месеци, у овом интервалу значајне расистичке текстове почињу да пишу и српски новинари и колаборационисти. Дан после почетка Барбаросе уредништво „Новога времена” у штампу пушта фељтонизирану књигу „Истина о СССР” збораша Милосава Васиљевића, а као први текст објављен је поговор књиге који је написао Димитрије Љотић.

„Није СССР као друге државе инструмент судбине свога руског народа, а још мање Словенства”, наводи се у фељтону.

„СССР је само државна организација јеврејско‐марксистичке мисли. То је њена тврђава одакле се она спрема да пође у освајање целог света.”

Неколико страница напред, налази се реферат „Улога Јевреја у бољшевизму” — који је вактиле био прочитан на Радио Београду — у којем се масним словима подвлачи да су бољшевизам и јеврејство једнаки.

„Кад је један устао и позвао на одговорност [јеврејске] првосвештенике, чуваре вере у изабрани народ, они су га приковали за крст.” У тексту се — можда намерно — не наводи ко је тај један, али је јасно алудирање на Исуса Назарећанина за чију смрт се вековима колективно окривљују Јевреји као издајице.

С временом, како је рат одмицао било је још оваквих текстова који су желели псеудоисторијом да оправдају геноцид, играјући на религијска осећања хришћанскога становништва чијег су спаситеља наводно Жидови колективно разапели.

У међувремену, окупационе власти су дозволиле покрету Збор покретање свог гласила „Наша борба” који је почео излазити као недељник почетком септембра 1941. године.

Већ у првом броју је Чедомир Марјановић напсао есеј „Јавно мњење и јеврејство”. Свеже постављени министар правде у тексту је повезао и сажео скоро све оптужбе о Јеврејима које су од почетка окупације биле присутне у штампи: да су они згрнули огромно богатство кријући се иза демократског система и демократских институција, да тесно сарађују са масонима, да су поробили руски народ у СССР заводећи тоталитарну комунистичку диктатуру иза које они владају, као и то да стоје иза пуча, односно, насилног свргавања друге Цветковићеве владе 27. марта.

У прва четири броја је „Наша борба” публиковала значајне хушкачке текстове против Хебреја и Рома с чим су се одмах позиционирали као агресвинији лист.

Један од бруталнијих текстова који спомиње и Јевреје и Роме у читавој 1941. години јесте наводно писмо читаоца под насловом „Чудна изложба” које је објављено 21. септембра управо у овом недељнику. Писмо је потписано на име „једног Србина” који је имао блиски сусрет с партизанима у шуми. Он пише да је једва извукао живу главу од „шаролике бестијалне гомиле” која је скупљена с „коца и конопца: пљачкаши, сељачки клуподери, робијаши, итд.” Тој групи тон дају Роми, а предводе их комунисти и Јевреји, пише у писму, те да Жидови стоје на челу сваког партизанског одреда. На крају, он предлаже колаборационистичким властима да их изложе на Теразијама како би се народ видео „своје хероје”.

У истом броју, излази и антикомунистички текст у коме се партизани карактеришу као одрод уз кога иде „искупљени олош” убице, лупежи, нерадници и Роми који „свесном рушилаштву дају ударну снагу, елементарност убилачке епидемије.”

Сам крај лета 1941. године означавао је завршне и дане после којих су спроведени страшни покољи широм окупиране Србије. Чини се да су управо од краја јуна до октобра напади на Јевреје и Роми били најнечовечнији.

Крвава бајка

Премда је обзнана „сто за једног” донета још почетком априла, по овој формули најнемилосрдније се поступало почевши од октобра, а значајну попуну у квоти грађана који би требало бити убијени чинили су Јевреји и Роми. Већину представника ове две групе нацисти су уморили смртном казном, као цивилне заробљенике који пушку током рата нису ни додирнули. Тих дана устанак против окупатора је био на врхунцу, након чега је слабио до коначнога слома, а тада је на ред дошло и обрачунавање са женама и децом ових националних мањина у окупираној Србији.

Велики удео расних напада у том периоду долазио је од извештаја с једне, веровали или не, изложбе. Наиме, средином октобра 1941. окупационо Пропагандно одељење „С”, уз помоћ једнога броја руководилаца Одељења државне пропаганде при кабинету Милана Недића, Збора и других колаборациониста у Београду, отворило је Антимасонску изложбу која се слободно могла назвати и Антисемитска јер, као и у случају с бољшевизмом, за нацисте су масони били јеврејско масло, односно, како је писао Хајзенберг, „лаик би могао да помисли да су тамо изложене само масонске ствари, али зналац је свестан да слободни зидари, јевреји и комунисти врло тесно сарађују.”

Пажња медија за ову „културну манифестацију” била је велика, а свако извештавање била је прилика да се унизе Јевреји и комунисти. Посебно се истакао Лазар Прокић, који је у то време био шеф Одсека за општу пропаганду у окупираној Србији, потписавши опширан коментар у листу „Понедељак”, где пише у име народа и доноси закључак да је српски народ због мојсијеваца и комуниста пропао и да их због тога неће оставити некажњене.

Ако је веровати његовом писању, за 18 дана изложбу је посетило приближно тридесет хиљада људи. Тих дана вођена је велика борба окупатора и колаборациониста против партизана и дражиноваца, тако да су текстови о овој изложби добар канал за пласирање антијеврејске и антикомунистичке пропаганде са циљем освајања симпатија грађана. Читаве стране посвећиване су изложби с мноштвом извештаја и коментара написаних тоном токсичне и расистичке мржње како би се пропагандни ефекти на означене групе дуплирали.

„Понедељак”, који је иначе био седмични подлистак „Новога времена”, 10. новембра је на ударном делу насловне стране објавио извештај Хитлеровога говора приликом обележавања годишњице неуспелога Минхенског пуча, када су нацисти покушали да освоје власт у вајмарској савезној држави Баварској.

Након правдања због избијања рата и отварања фронтова, немачки фирер наводи да иза свих ратних дешавања у Европи стоји „међународни јеврејин” који није опасност само за Немачку, већ и за цео Стари континент.

Две странице касније, овај периодични лист преноси сиже Хитлеровога говора од новинске агенције Рудник у којем су сами издвојили три тачке нарочито значајне за Србе, а у првој ставци је наведено да „у истој мери као и на Истоку врши се сада и код нас покушај да се у нашој земљи створи огњиште нереда, који су организовали јевреји, цигани и пропали елементи, против правних интереса српског народа.”

Ово је још један у низу текстова у којем се у исти кош стављају Роми и Јевреји као ствараоци хаоса у Србији, као највећи непријатељи српскога народа. Као да није било довољно што је у преносу Хитлеровога говора расизму посвећен читав један поднаслов „Јеврејски дуг влада Совјетском Унијом”, већ је овај лист све то подвукао агенцијским текстом.

Као што је наведено, „Наша борба” је за кратко време постала један од офанзивнијих листова под чијом етикетом је изашао велики број текстова с немилосрдним говорима мржње. Од почетка октобра па све до краја године, овај недељник је жестоко нападао и Роме и Јевреје готово у свим бројевима. Највећи део напада на Роме у 1941. години управо долази из „Наше борбе”.

Овај недељник је желео да придобије младе и становништво руралних подручја, те је борбеним текстовима гађао емоције младих и сељака како би створио антикомунистичку ограду у неурбаним подручјима, у којима је су највише били присутни равногорци и партизани.

„Села су згранута кад после окршаја са одметницима прегледају мртве и заробљене комунисте: странци, јевреји и цигани удружени са робијашима и посрнулим нерадницима”, наводи се у једном октобарском извештају.

Роми и Жидови су у овим текстовима приказани као етнички и политички ентитети који сарађују с комунистима у циљу урушавања српских националних интереса и сељака, као једнога од кључних стубова српства.

Почетком новембра „Наша борба” објављује наводне исечке из заплењеног партизанског дневника под насловом „Пљачка, убиства и разврат главне су компоненте шумских оружаних бандита и њихове ’борбе’”, док се у поднаслову Роми описују као „оруђе за терор у Србији”. Из дневника је издвојен и опис Рома у којем се наводи да су они с „дивним одушевљењем” дочекали партизане.

Дакле, Роми су окарактерисани као средство, као пуки неживи објекти, које користе комунисти у свом циљу рушења српских интереса. При томе, из самог исечка одабран је баш део у ком је писац дневника назначио да су их ромски мештани срдачно примили, што поткрепљује исказ из поднаслова да су Роми и комунисти у тесној спрези.

Производња пристанка

Пропаганда се у епохи Другога светског рата није могла разликовати од пукога лагања, мада је у тим временима добила коначан замајац ка општеприхваћеном начину комуницирања, поготову у ратним данима. Текстови о Јеврејима и Ромима у првих осам и по месеци рата, односно, спомињање ових мањина у новинама углавном није имало за циљ дубље залажење у концепт „расе”.

Хебрејима је прикачена колективна кривица за страдање Исуса Спаситеља, умешаност у светске токове новца — богаћења на туђој грбачи — као и завера да кроз комунизам и слободно зидарство желе да владају светом.

С једне стране, њихово присуство у анголаксонском свету углавном је третирано као владање из сенке које диктира америчко‐енглеску политику, с друге стране, они су представљени као предводници и, кроз Карла Маркса, оснивачи комунизма који има жељу да наштети аутономним народима кроз своју интернационалу у којој би, наравно, главну реч водили опет Јевреји.

Другим речима, намера новинара и њихових газди није била стварна едукација становништва (јер се никаквим, осим псеудонаучним, агрументима не би могло доказати нацистичко поимање расе), већ безочно сотонизовање ради производње пристанка читаоца, што у бити и јесте суштина пропаганде — да произведе пристанак.

После напада нациста на Совјете, постојала је намера да се текстови о Мојсијевом народу мало „научније” обраде, али они су чинили мањину од укупне антисемитске пропаганде. У штампи затичемо и много пренесених вести из осталих европских држава у којима се Јевреји сумњиче за рабојништва и ремећење јавнога реда и мира како би се кроз генерализацију негативна осећања прелила и на све остале Јевреје, поготову у Србији.

Што се тиче Рома, површност је још очитија. Они нису сотонизовани из перспективе значајнијег општенегативнога утицаја на српски народ, већ су ниподаштавани на крајње примитиван стереотипан начин — без икаквих макар и псеудонаучних ставова — као зачин за хиперболично представљање политичких противника.

Реч „Цигани” готово неодвојиво је коришћена уз придеве као што су „робијаш”, „олош”, „одрпанац” и слично.

Док су Јевреји, у почетку били означени као сарадници дражиноваца, Роми су искључиво били повезивани с партизанима. Док готово у свим ситуацијама Јевреји представљају унапред нешто лоше, помињање Рома се у неким текстовима било је неутрално. Наравно, и текстови који нису алудирали на учешће Рома у кварењу српскога народа, углавном су имали дубоко стереотипну конотацију. У предрасудном осликавању Рома су предњачили листови за забаву као што су „Бодљивако прасе” и „Коло”, мада их има и у осталој, озбиљнијој штампи.

Већ средином 1942. Године ово питање је сматрано решеним, али је пропаганда против Рома и Јевреја настављена сличним интензитетом барем наредних годину или две.

Нацисти су у окупираној Србији успели да истребе већину људи из ове две популације који су говорили српским језиком, који су се родили и живели у Краљевини Југославији и њеним претечама, чији су преци вековима живели на тим подручјима, који били вековне комшије Јужним Словенима на Балканском полуострву, а све због мржње и псеудонаучнога концепта који никад рационално није био доказан.

„Био сам Југословен”, присећа се Иван Ивањи.

„Јеврејином сам се осећао сам када су ме нацисти због порекла стрпали у концентрационе логоре, ни пре, ни после тога.”

Потомци преживелих мојсијеваца и Рома дан‐данас су значајан фактор у српској јавности, од природних и друштвених наука па све до културе и спорта, а можемо само нагађати колико би данас живело врхунских лингвиста, лекара, спортиста или музичара оданих земљи Србији, да их нацисти тих година у корену нису сатрли.

Међутим, такво писање није било правило. У „Застави” априла 1869. изашао је дописнички текст о руским Јеврејима у којем су они приказани на стереотипни начин, сличан оним који је владао и десетлећима после.

У извештају пише да Руси не мрзе Хебреје због њихове вере, већ због непоштења.

„Руски народ огорчен је на Јевреја, понајвише зато, што свако зло, као крађа и превара од њих произилази”, наводи се у допису, а једини добри Јевреји су, како се наводи, они „који су се натурализовали, религиозну претераност одбацили”. Друкчије речено, потпуно асимиловали у домицијално становништво.

Свакако, стереотипизација Рома и Јевреја у Србији није почела у штампи с Другим светским ратом.

Ниподаштавање ових група било је заступљено и у предратној штампи. Међутим, пролећа 1941. колаборационистички медији унели су путем штампе у дискурс сатанизацију другога која је достигла степен окрутности никада виђеног на овим просторима.

Светски рат у Југославији и извештавање о Јеврејима и Ромима

Једно од најмрачнијих раздобља у повести јужнословенских народа је почело априла 1941. године, те године када Краљевина Југославија капитулирала пред надмоћном Немачком. Нацисти убрзо распарчавају Југославију и инсталирају своју тоталитарну управу која је тежила да контролише сваки аспект живота, укључујући и штампу.

Затварају се предратни листови, муњевито их замењују нови који су прилагођени окупационој нацифашистичкој идеологији.

Антиромска и антијеврејска кампања почела је већ првих дана окупације и није стала све до краја рата, чак иако је нацистички Вермахт — почевши од првих дана октобра 1941. године — за свега 329 дана „решио” јеврејско‐ромско питање у распарчаној Србији.

Лист „Српски народ” 1943. године с поносом констатује да „српским селима и градовима не пирују више којекакви белосветски плаћеници и сеоски кокошари цигани, робијаши и јевреји. Њих је српски народ, опоменут саветима и молбама добровољаца, раскринкао и изагнао.” Ипак, релевантни документи указују да је Србија постала „јуденфрај” захваљујући Вермахту.

У првим месецима окупације, од априла па до краја јуна и почетка јула 1941. године, готово и да није било звучних текстова домаћих аутора у којима су нападани Јевреји и Роми.

У вези с њима, листови су углавном објављивали стране агенцијске вести, а текстови које су писали домаћи новинари нису непосредно нападали Јевреје као „нижу расу”, већ искључиво као део удруженог злочиначког покрета који је крив за муњевит и катастрофалан пораз у Априлском рату, односно, за инвазију нациста на Краљевину Југославију која је представљена као велика грешка народа у Србији.

Оптуживање Јевреја за умешаност у демонстрације које су претходиле пучу у јутарњим часовима 27. марта био је двоструки добитак за Немце: огађивали су их локалном становништву намећући им колективну кривицу за народни неуспех и недаће, а самим тим, за сопствене потребе, производили су пристанак људи за будуће радње у вези с истребљивањем главног непријатеља великонемачког рајха.

На почетку антијеврејске кампање објављиване су превасходно агенцијске вести немачког ДНБ‐а у којима су Јевреји тесно повезивани с Енглезима, а не са Совјетима, што је и логично јер је тада на снази био пакт Рибентроп—Молотов између Немаца и СССР‐а, иако су нацисти потајно већ планирали напад на Црвену империју.

Једне од првих текстова домаћих аутора написао је Миодраг Савковић, отворени симпатизер нациста.

Он је за „Општинске новине” у мају написао два текста сличне садржине у коме се Јевреји примарно не нападају кроз призму „расе” и вере, већ због тога што су у дослуху са српским интелектуалцима и Енглезима заварали српски народ да изазове демонстрације које су се завршиле падом владе 27. марта и, доцније, разорним немачким бомбардовањем.

Савковић, између осталог, користи турцизам „Чивутин” на пејоративан начин како би додатно омаловажио Јевреје, а други текст завршава закључком „и трагови смрде нечовјештвом”, познатим цитатом из Његошевог „Горскога вијенца” који у целости гласи: „Коме закон лежи у топузу, / трагови му смрде нечовјештвом!”

Овим поступком, Савковић шаље поруку да су пређашње власти силом наметале своју вољу народу, те да су нацистичке снаге ослободиле грађане тог јарма иза којег стоје Јевреји, Енглези и масони.

Тих дана води се жестока кампања и против југословенске елите. Преиспитивали су се такође разлози зашто је морало доћи до страдања народа у Априлском рату, што је самим тим погодно за убацивање наводних скривених намера Хебреја.

Осим Савковићевих текстова, најтиражнији лист у том периоду, „Ново време”, објавио је агенцијску вест ДНБ‐а како су усташе у Ендехазији пронашле везе између југословенских политичара и Јевреја.

Занимљиво је писање „Општинских новина” у рубрици „Жале нам се грађани” из маја 1941. године у ком је пренето наводно незадовољство народа јер београдски Јевреји скривају своје жуте траке и „тако одлазе на тржиште или на воду и тамо заузимају прва места”. Тада је важила наредба окупационих власти да Јевреји пре подне не смеју да купују на пијацама, као и то да у сваком реду за куповину морају пропустити остале грађане да пазаре пре њих.

Имајући у виду да је због ратних услова владала несташица хране и осталих кућних потрепштина, куповина у касним преподневним терминима је Јеврејима остављала мало могућности да приуште ишта себи и свом домаћинству. Објављивањем овог писма читаоца, уколико је то заиста неки читалац написао, уредништво у исти кош ставља несавесне трговце, необазриве угоститеље и преваранте с Јеврејима који желе да приуште себи основне животне намирнице.

„Ново време” и „Општинске новине” 28. маја 1941. године објавили су текст о подели хране и хлеба сиромашнима поводом обележавања славе Града Београда за које право „имају сви изузев Јевреја и Цигана”. Чак и ако је обичан народ сиромашан, он, у ово доба, има права на тренутке милостиње, доброчинства и човечности, за разлику од расно неподобних који не заслужују ни то.

На сличан начин се то очитава и по питању права на рад.

У „Општинским новинама” у мају излази оглас за посао у Симфонијском оркестру Београдске радио‐станице у ком се поручује да „Јевреји, полујевреји и цигани — не долазе у обзир”, а месец дана доцније „Ново време” пише да је музичарима Јеврејима и Ромима забрањено пословање са Савезом музичара.

Како наводи Милош Петровић, с обзиром на то да су нацисти сматрали забаву и културу као веома добар канал за ширење своје расне пропаганде, неподобним Ромима ту није било места, што је произвело не само терет за споменуту сферу културе, већ и за саме услове живота ромске популације.

У „Општинским новинама” 18. маја је изашао текст „Трагедија једног народа заслепљеног енглеском пропагандом” у ком се Јевреји оптужују као једни од организатора отпора Југословенске војске у отаџбини против окупационих снага.

У тексту се такође означавају као хушкачки народ против сила Осовине и то као иницијатори извођења песме „Спремте се, спремте, четници” по градским кафанама.

Још један текст с готово истим мотивима — са спомињањем песме и представљањем Јевреја као хушкача — објављен је десет дана касније у истом листу  под називом „Зар они народ?” потписан иницијалима В. В.

Ти текстови нису били једини у коме је Мојсијев народ коришћен за дехуманизацију четника, исто се наводи и у чланку „Новог времена” под насловом „Везе нишких Јевреја са четницима” који је изашао у другој половини маја.

Дехуманизација четника путем Јевреја проистекла је због тога што су ројалисти тих дана били најозбиљнији изазивач нацистичком окупатору.

Како је време одмицало, с почетком офанзиве нациста на Совјетски Савез, Јевреји су почели да се користе и као дискриминишући фактор за партизане, што се поклопило са завршном фазом Холокауста и Порајмоса.

Крај првог дела

Идеја рада у колаборационистичким листовима

Лист „Српски народ” у фебруару 1943. пренео је говор Недићевог министара социјалне политике Стојимира Добросављевића који је истакао да се „један нови национално‐економски и национално‐социјални поредак, чије темеље чини правилно схватање рада као једине могуће вредности, искристалисао [...] у Немачкој као творевина национал‐социјализма”.

Непуних 11 седмица после окупирања Југославије, освајачи су се бацили на пропагирање обнове такозване „Нове Србије” кроз рад, која би се прикључила Хитлеровој визији Нове Европе. Према њиховој интерпретацији догађаја записаних кроз мисли референта за питања радне снаге у Вермахту Вилхелма Шпаркулеа, Срби су пострадали због лоших одлука претходне владе. Најтиражнији колаборационистички лист „Ново време” је првога дана јула 1941. године објавио исечак из говора Шпаркулеа који је — осим наведеног — рекао да немачка окупациона власт неће бити равнодушна по питању незапослености.

Као једно од решења, наведена је „могућност за привремено упослење у Рајху”, али да ће бити строги одабир потенцијалних гастарбајтера. Окупационе власти су кубуриле с радном снагом у Србији јер је много радно способнога становништва завршило по логорима као ратни заробљеници.

Kрајем септембра 1941. Ђоко Слијепчевић у љотићевској „Нашој борби” написао коментар о социјалном идеалу нових власти у Србији наводeћи да је презир према идеји рада „основна потстицајна мисао комунистичке социологије”, као и то да је у комунистичком Совјетском Савезу радник обесправљен „више него игде на другом месту”, а да ће колаборационистичке власти изградити „такав друштвени поредак у коме ће радна и творачка личност човекова бити призната за највећу овоземаљску вредност”.

Последњег дана маја 1942. године наведени лист је објавио есеј В. Ј. Мандића „Органско решење социјалног проблема”, за који слободно можемо рећи да је један од најпристојнијих текстова у колаборационистичкој штампи, упркос томе што је изашао у веома агресивно‐фашистичком листу.

„Потребно је једном речју да послодавац увиди да је везан уз радника, да имају исти циљ, да предузеће не постоји ради послодавца и његовог ћефа”, наводи се у есеју, „него ради заједнице, а с друге стране да радник осети предузеће као своје и да увиди да је и његов и послодавчев интерес да предузеће напредује.”

У земљама немачких непријатеља влада беда и тежак физички рад  

Осим оваквих есејских текстова, колаборационистичка штампа је каткад објављивала пропагандне вести о лошим условима запослених у земљама немачких непријатеља, како би застрашили домаће раднике, али и како би им учинили услове рада у Немачкој још примамљивијим.

Крајем априла 1943. „Ново време” је објавило текст „Совјетска заштита мајки” у ком се рециклира шест и по година бајата вест о лошим условима радница у Црвеној империји, о томе како и труднице морају да раде тешке физичке послове. Актуелност овој причи даје спекулација да „ако је такво стање било у мирно доба у рату се управо катастрофално погоршао социјални положај жена.” Даље, у тексту се констатује да је у Совјетском Савезу престала свака брига за мајке и децу, а завршава се „омиљеном реченицом бољшевика”: „Москва не верује сузама”.

Не треба много промишљати како би се схватила конотативна порука овог текста која гласи — ово ће вам се догодити уколико комунисти победе у рату. На насловној страни недићевског листа „Српски радник” из 1. јула 1943 писало је: „Данас целом свету може послужити за пример огромна морална снага великонемачког Рајха, која је резултат савршеног социјалног уређења и организације. На социјалном пољу Велика Немачка је дала величанствене примере целе нације и целе државе о својим радницима.” Међутим, нацисти су желели благостање искључиво немачким радницима док су радници из осталих делова Европе (који нису Јевреји, комунисти или Роми) виђени као најамна радна снага, која може бити плаћена и третирана коректно, али не може да ужива привилегије резервисане за немачко радништво.

Премда су првенствено комунисти означени као највеће зло радноме народу, било је и примера када су као опоненти поштеним српским радницима означивани и Енглези, то јест, земље либералне демократије.

 „Ново време” је 30. октобра 1941. пренело говор Михаила Олћана — који је дан касније обрадила и „Обнова” — у ком се наводи да Недићева влада спроводи политику која је искључиво у интересу српскога народа.

„У духу те политике и руковођени интересима свога народа”, наводи се у транскрипту говора, „наши добровољачки одреди са нашим јуначким четницима омогућили су рад у многим рудницима и очистили су многе наше шуме од Черчилових и Стаљинових савезника, а твојих, српски народе, највећих непријатеља и злотвора: јевреја, цигана, мангупа, зликоваца, криминалних типова и комунистичких бандита.”

Крајем марта 1943. „Ново време” објављује текст под насловом „Беда енглеских радника” у коме се истиче да је Уједињено Краљевство било „најбогатија земља овог континента [Европе], али међутим њено радно становништво спада међу најсиромашније људе овог континента.” Као и у случају са совјетским трудницама, тако и ова вест служи за омаловажавање непријатеља нациста које треба да ублажи потенцијално незадовољство радника у домаћој привреди.

Омладина да ради „да не би залутала”

За разлику од радника у индустрији, којима је пропагирана — као што је наведено —  практични и идеолошки значај њиховог рада, пропаганда према српској младежи имала је још једну уочљиву компоненту — васпитно‐безбедносну.

Окупаторима је било у интересу да држи омладину под контролом, па су се зато кроз текстове у штампи трудили да приволе мњење млађих генерација за учешће у раду, односно, такозваним радним обавезама.

Управо Милан Недић на то мисли када је рекао да „наша омладина не би залутала ми је сада позивамо да ради и стално ћемо јој налазити посао да би је отстранили од свих страшних зала.”

Средином марта 1942. Године „Ново време” преноси говор руководиоца ове службе Ђуре Котура у ком отворено пише да је задатак НСОС‐а двострук: национално‐васпитни и радни.

„Наше младо поколење треба васпитати у духу националне и социјалне солидарности. Развијати у омладини дух родољубља, љубав за лепе народне традиције, смисао за нашу националну културу. Треба створити новог Србина на сасвим реалној основи, домаћина који ће у својим грудима носити дружељубље, социјалну правду и националну свест.”

Рад – морална и патриотска вредност

У складу с нацистичким учењем, рад је у српској штампи приказиван као врхунска морална и патриотска вредност и да свака нација зависи од тога колико радници доприносе њеноме благостању. Додатно, за потребе пропаганде према грађанима Србије, штампа је наглашавала и то да ће народ марљивим радом окајати своје грехе мартовско‐априлског отпора нацистима.

Како је говорио министар Олћан, у већ цитираном извештају, „у Новој Европи, пак, у којој ни јунаштво неће бити вредност последња по рангу, народи ће стицати право на опстанак и тапију на свој посед једним другим оружјем, оружјем које се зове — рад”.

Колаборационистичка штампа када је писала о раду имала је прегршт усмерења и тема. Писали су о „омладини која би требало да узме лопате у шаке, а не да шета по корзоима”. О условима радника који су објављали тешке послове у Немачкој писано је изразито похвално. Читајући текстове колаборационистичких листова о рударима у Бору, читаоци би сигурно пожелели да и они тамо раде, осим оних којима је било — мало — сумњиво зашто постоје сличности између вести и тема које су говориле о борским рударима и, на пример, ратним заробљеницима у немачким логорима (као што је скупљање хуманитарне помоћи за обе категорије).

Ако можемо рећи да најмање идеолошко‐пропагандних мотива има у текстовима о српским радницима у Немачкој, који су отворено призивани чистим капиталистичким мамцем о добрим зарадама (али и чињеницом да ће бити поштеђени од мобилизације), насупрот томе, радници у индустрији били су можда чак и највише изложени идеолошко‐пропагандном деловању српске штампе.

Окупационе власти и сарадници нису желели да примамљиве идеје комунизма о егалитарном радничком друштву створе симпатије у ионако очајним окупаторским и ратним условима рада. Пропаганду је појачавала чињеница да су комунисти с временом постајали највећи такмаци окупационим властима. Осим тога, у текстовима који су се тицали радника у индустрији било је и напада на домаће интелектуалце, али и на земље либерално‐демократског уређења.

Српски новинари заиста јесу пласирали Хитлерове идеале о раду и радницима, али су вешто манипулисали чињеницама прећуткујући нацистички светоназор да су радници који заслужују добар живот искључиво Германи, као и то да су радници у српској индустрији својим мукотрпним радом првенствено помагали Трећем рајху који је окрутно експлоатисао српску привреду, док српска омладина и радници у фабрикама од тога нису имали готово ништа.

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Окупирана штампа – Штампа у Београду 1941-1944. године", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање

У периоду рата и окупације, мода засигурно није тема која долази у први план. Она, као и многе друге области свакодневног (поготово женског) живота, запостављена и скрајнута у корист тема које намећу сурови ратни услови. Штампа окупиране Србије често се фокусира на војна, политичка или економска питања као на централне теме.

Међутим, иако се кроз историју штампе мода провлачила као непотребни елемент свакодневног живота, који постоји само да задовољи ,,плитке” естетске потребе омладине, она је увек одражавала друштвене, културне и политичке вредности одређених епоха.

Свакодневни живот у периоду под немачком окупацијом можемо посматрати кроз призму моде и одеће како бисмо разумели како су се нацистичка култура и нацистичке вредности, провлачили и суптилно наметали публици. Овакве промене важности најјасније се могу видети у штампи која је тада информисала јавност.

Модна штампа, која је пратила ток времена на исти начин на који су то чинили европски листови, а која се појавила у Београду у међуратном периоду, имала је способност да пренесе европски дух, културу и начин живота.

Први пут нагласак је на краћим сукњама, откривању пре него покривању, струкираној одећи као и женском интимном рубљу, материјалима од којих је израђено, облицима и бојама. За усвајање ових промена заслужни су страни и домаћи модни часописи који су преносили моду великих европских престоница југословенским женама.

У периоду под нацистичком окупацијом, модни свет на простору Краљевине Југославије доживео је значајне промене које су одражавале политичке, социјалне и економске околности тог времена. Иако је мода често сматрана површном и небитном у контексту ратних дешавања, она је ипак имала своју улогу у друштву и била је сведок времена.

Странице српске штампе су биле значајан извор информација о моди у то време. Иако су биле под цензуром и контролом окупационих власти, новине су наставиле да извештавају о модним трендовима, дизајнерима и догађајима из света моде. Такође, мода се често користила као средство пропаганде како би се шириле одређене идеје и вредности.

Пре рата Југословенке нису заостајале у односу на Парижанке када је одевање по последњој моди у питању. Модернизација Краљевине Југославије могла се посматрати кроз модернизацију женског одевања које је прешло пут од изразито патријархалног на крају 19. века до отвореног и слободног средином 20. века. Исто тако, модна штампа није заостајала за европском. Међутим, ситуација се значајно мења почетком рата.

Како да вам сиромаштво добро стоји?

Током велике ратне и економске кризе која је захватила цео свет, Београђанке су заостајале за актуелним модним дешавањима, а узрок томе је, између осталог, и промена у начину на који су новине сада преносиле модне трендове.

С једне стране, недостатак ресурса изазван ратним стањем у земљи обележо је један период одевања у Југославији и свету. Уместо луксузне гардеробе и материјала, који су постали недоступни већини људи, популарне су постале једноставније и практичније одевне комбинације које су одражавале скромност и штедљивост. Текстилни материјали, одећа и обућа су се, због ове несташице, узимали искључиво преко бонова. Увозну гардеробу  заменила је домаћа производња, најчешће она коју су жене саме правиле, а модни трендови су се прилагодили новонасталој ситуацији.

С друге стране, ове несташице су изнедриле промену у приступању моди који је евидентан у дневном листу Ново време.

Овај лист је био дневно-информативног (и пропагандног) карактера и као такав циљао је и најширу публику, користећи се најопштијим темама свих сфера.

Начину одевања се није приступало на исти начин како су то чинили специјализованији магазини. О моди се писало искључиво спорадично у рубрици ,,Женски свет” која је, у бројевима у којима се уопште и налазила, добијала највише четвртину једне од последњих страна.

Текстови о моди који су излазили обраћали су се широком слоју женске публике која је имала жељу да, упркос рату и несташици, буде одевена с укусом. Како су и модни текстови продужетак мање транспарентног  пропагандног деловања, тако је и наратив у текстовима био исмевање жена које нису пригрлиле умереност коју је нови начин ,,одевања преко бонова” донео, како су то чиниле Немице или Бечлијке, него су остали верни моди Париза.

Често су у овим текстовима били практични савети за чување одеће или „уради сам“.

Један од занимљивијих показатеља јесте текст ,,За даме које терају бицикл”. Дамама, нарочито онима које су ,,пуније”, се саветује вожња бицикла као здрава насупрот ходању које је, због прескупих ципела, постало неисплативо.

Настављајући наратив исмевања појединих жена (што није ретко у медијима усмереним ка женама), текстови попут овог, осим што нам говоре о сиромаштву које је владало, суптилно нуде начине својим читатељкама како да се достојанствено изборе са немаштином.

Мало текстова у Новом времену тицало се женске моде, а још мање дечије и мушке моде. Стандарди мушког одевања током рата остајали су непромењени, а деца су носила оно што су родитељи могли да приуште. Као у тексту насловљеном ,,Од остатака мамине хаљине”, саветује се мајкама да ,,буду практичне” и да од остатака своје хаљине деци сашију најпростије хаљинице за девојчице, али и дечаке пошто се у најранијем узрасту свакако не распознаје разлика.

Од модних текстова, чешће су биле рекламе које су се, у великом броју, налазиле на крају сваког броја Новог времена. Упркос несташици материјала, често се проналазе  огласи  који су се односили на одећу и обућу, највише за даме.

Зашто Карола Хен воли плаву боју?

Другачији од ,,обичних” дневних новина, које су имале за циљ да пренесу актуелне (не обазирући се увек на теме из света моде), били су специјализовани часописи који су били намењени женском делу публике. Осим што су теме моде чешће у њима, оне се такође и на другачији начин баве стилом и облачењем.

Месечни лист Коло и Филмске Новости били су водећи часописи за оне који су хтели да прочитају о трендовима.

Модне рубрике у листу Коло и Филмским Новостма изгледале су слично, а разлике су биле суптилне.

Међутим, није било само текстова елегантним одевним комбинацијама. Уз текстове о моди (који су се у просеку налазили на крају сваког листа) на истој страни и стајале би и неке свакодневне женске теме попут ,,У недостатку средстава за прање рубља”, „Одсуство у брачном животу“ и ,,Жене у средњим годинама” у којем се у првом пасусу објашњава да је ,,старост несрећа, која се може избећи само смрћу” (ни специјализовани женски часописи нису избегли дискурс о женама и изгледу који би се данас сматрао превазиђеним).

Како је Коло лист намењен домаћицама, уз модне савете су наглашаване и свакодневне обавезе (,,јевтина кујна”) и како се најпрактичније обући за њихово обављање.

Осим практичности било је важно да изгледа и модерно и елегантно. Зато је Коло, у периоду од све три године у којем је месечник излазио, доносио својим читатељкама последњу моду из Беча или Берлина, попут вунених џемпера, пуловера, капута и хаљина спортског модела.

Фотографије, које је доносила Београдска агенција за слике (Belgrader Bildagentur), углавном су биле из немачких часописа, са немачким моделима. Крајем 1943. године број текстова о моди се знатно смањио, што вероватно има везе са смањењем бројева у последњим данима изласка. До последњег броја, који је изашао у септембру 1944. године, текстови о моди, иако нису потпуно нестали,  постали су знатно скромнији у односу на оне.

Стапање елегантног и свакодневног види се кроз дизајн младе гимназијалке Љиљане Шимић,  којој је посвећен текст у једном броју листа Коло.

Љиљана Шимић ни по тадашњим ни по данашњим стандардима није била велика дизајнерка. Међутим, како се наглашава у тексту, она није шила хаљине које се носе само у посебним, свечанијим приликама, које су носиле даме високог друштва, већ се бавила и кућним хаљинама.

Када је завршила своју прву колекцију од двадесетак модела и дала јој непретенциозно назив: „Мали модни нотес”, дошла је да понуди своје моделе за модну рубрику Кола  ,,тако да нико не зна”. Она је била дизајнерка за читатељке Кола.

Часопис Филмске новости, који је почео да излази у октобру 1941. године, основала је фирма која се специјализовала за увоз и дистрибуцију немачких филмова.

Овај бесплатан штампани магазин, који је излазио сваке треће недеље у месецу, је описивао филмове и давао информације из света кинематографије. Иако су највећи простор и пажњу аутора добијали немачки филмови и немачке глумице, међу његовим страницама мода је била доминантна тема. Његове модне рубрике ослањале су се искључиво на популарне филмове.

То најбоље показује рубрика ,,Мода у филму” у којој се анализирају елегантне одевне комбинације које су глумице носиле у филмовима, кроз цртеже (које потписује Корнелсен).

Идеална „nazi chick“ била је жена која има, како пише, ,,очи враголасте и мало потсмешљиве, усне сочне и страсне, нос правилан и нешто сензибилан, чело је високо и интелектуално, нежну линију лица, браду правих размера и дивну косу, мекану као свила”, која се облачи по последњој моди.

Најпопуларнија глумице ових часописа Маргот Хишлер, док су популарне биле Елфа Мајер Хофер, Рут Бу Харт, Ирена фон Мејендора и  Шараита Гило.

Текстови су често интегрисали немачке лепотице и свет стила и облачења у текстовима који су личили на интервју-портрете.

Тако у једном броју Филмских новости немачка глумица Карола Хен, осим што говори о почетку свог глумачког живота објашњава како је, због прве машне и таличне хаљине, плава постала број један њених одевних комбинација. 

,,Велики орман, дуж целог зида, пун хаљина, костима и капута. Заиста, гардероба ове симпатичне глумице садржала је све најлепше нијансе плаве боје: од тамно-плавих костима до лаких летњих и вечерњих хаљина азурно-плаве боје. Pубље и остала модне ситнице такођер су у знаку плаве боје”, што је био недостижан сан за већину читатељки Филмских новости.

У годинама окупације, мода је била привилегија малог броја људи. У дневној и недељној штампи су објављиване информације о томе који одевни производи су доступни, док су специјализовани листови објављивали илустроване текстове о високој моду у Немачкој, често игноришући ратну реалност.

Женама, које су већином биле домаћице, ови магазини пружали су одушак од тешке свакодневнице, како рата тако и тешког домаћег рада.

То су чинили кроз текстове о модним трендовима и животима филмских дива који су, за обичну српску жену, представљали недостижну стварност. Савети који су домаћице добијале из магазина, идеје како да са мало материјала које су имале сашију нешто по последњој моди, учинили су период несташице лакшим.

Ипак, са или без додира са суровим животом током рата, модна штампа имала је своје место у окупационој пропаганди, а то је да ублажи последице рата и приволи читаоце идеалима немачких лепотица високог друштва.

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Окупирана штампа – Штампа у Београду 1941-1944. године", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање

Комунистичка партија Југославије (КПЈ) је у женама и омладини видела снагу народног устанка и један од најважнијих фактора ослободилачког рата. Зато не треба да чуди позитивна дискриминација жена и омладине и у партизанској штампи, односно чињеница да су многи текстови у комунистичком листу "Пролетер", који је штампан од 1929. до 1942. године, посвећени искључиво њима и њиховој улози у партији. Иза сваког текста о Савезу комунистичке омладине Југославије у народно-ослободилачкој борби обично би следио текст о борби за права жена.

Ипак, иако је борба за родну равноправност била једино видљива у партизанској штампи, жена је много ређе од мушкарца поменута именом и презименом или истакнута као саговорник чије се мишљење вреднује. Упркос томе што је било доста текстова који су посвећени искључиво женама, у садржају који се односи на опште организовање партије Партије, жене су скоро невидљиве.

Ситуација је по том питању била гора у комунистичком листу "Глас" који је излазио од 1942. до 1944. године са прекидима јер су, како је писао историчар др Раде Ристановић, Немци реквирирали кућу у којој се налазила штампарија. 

И Комунистичка партија Југославије неретко се изјашњавала да мушки чланови партије не посвећују довољно пажње борби за права жена и да такве иницијативе углавном препуштају чланицама.

Због тога је на једној од конференција о којима је писао "Пролетер", КПЈ позвала све партијске организације да посвете највећу пажњу остваривању права жена, посебно у синдикатима и удружењима. Представници КПЈ-а су тада тражили од свих чланова веће залагање за жене из сиромашнијих породица и радничке класе.

Међу циљевима демонстрација КПЈ, о којима је извештавао „Пролетер“, често се убрајало и омогућавање права на гласање женама. Још тада је у "Пролетеру" истицана чињеница да би борба за родну равноправност требало да подразумева заједничке напоре мушкараца и жена, јер је друштво у коме нико није дискриминисан боље за свакога.

Ипак, иако су истицали важност родне равноправности, чланови КПЈ су буржоаски феминизам посматрали као нешто што "тупи оштрицу класне борбе" јер продубљује јаз између мушкараца и жена.

Партизанска штампа о женама у народноослободилачкој борби: "Мушки су се бориле"

Како је време одмицало, све већи број текстова посвећиван је улози жена у народно-ослободилачкој борби, а за њих су се везивале особине попут храбрости, родољубља и пожртвованости, које су, како пише, показале и као болничарке, и као лекари, али и као боркиње са пушком у руци. Њихове жртве приказиване су као драгоцене. То, међутим, не значи да жене у Југославији нису и даље посматране кроз „конзервативне наочаре“, превасходно јер се радило о аграрној земљи где већина грађана није била писмена. Схватања мушкарца била су заробљена у вакууму који је подразумевао да жена и даље има мање права од мушкарца.

Тако је и у партизанској штампи у контексту рата, као синоним за реч одважно, можда чак више него данас, коришћен дискриминаторан израз "мушки", па се често за боркиње и борце који су били храбри истицало да су се "мушки борили".

Жене у Југославији поређене су са женама у осталим земљама, па су оне у Немачкој и Италији окарактерисане као "послушно робље", а у Совјетском Савезу као важне фигуре у друштвеном и културном животу које иду "раме уз раме" са супругом. Жена Совјетског савеза представљена је као недостижни идеал за Југославију. Дивљење и недосањани сан о СССР-у и критика нацизма прелили су се и на ставове о женама.

Улога женских покрета превазилазила је борбу за родну равноправност, па се оне више описују као неко ко, од помоћи у санитетском материјалу до учешћа у диверзионим акцијама, пружа велики допринос народном ослобођењу.

Разлог за храброст жена, представљено је у једном од бројева „Пролетера“ из 1942. године приписује се суровој школи рата и дугогодишњој активности КПЈ међу женама.

Ипак, иако наочиглед хваљене, у једној од објављених прича редакција "Пролетера" наводи се да је КПЈ успела да покрене "тешко покретљиве несвесне женске масе". У партизанској штампи често се истиче да жене у међуратном нису биле тако самосталне и мотивисане да се боре за родну равноправност. Зато је и Тито рекао да се у понашању жена десио велики обрт.

У трећој деценији двадесетог века су, иако борбене, жене у "Пролетеру" представљане као домаћице чији је главни задатак пружање подршке супругу. То добро одсликава реченица "хоћемо или рада за наше мужеве или круха", коју су супруге рудара узвикивале на протестима у Трбовљу због нередовних плата 1933. године, a тај дух се наставио и неколико година касније.

Истини за вољу, женама које су учествовале у овим протестима из 1933. године није мањкало ни иницијативе ни храбрости. О томе најбоље сведочи чињеница да се јуриш жандара на супруге рудара претворио у јуриш жена рудара на жандаре, односно да ненаоружане жене нису узмицале пред наоружаним жандарима који су желели да их застраше и зауставе протесте.

Ови протести "бацили су светло" и на значај женске солидарности, јер су се супруге рудара из Храстника и Загорја, чувши шта се десило, упутиле у Трбовље да, како пише, "помогну гладним сестрама", а све то одјекнуло је и у "Пролетеру".

Осми март – Дан револуционарне солидарности жена

Радна права и борба против окупатора су и у међурарном и у ратном периоду централни аспекти медијских текстова којима се најављује Међународни дан жена, односно, како су га назвали, дан револуционарне солидарности жена.

Повишење надница, једнаке плате за једнаки посао, плаћено одсуство два месеца пре или после порођаја, склоништа за новорођенчад, слободно време за дојење детета, као и дозвола побачаја уз бесплатну лекарску помоћ истицани су у прогласима у међуратном периоду као приоритети у овој борби, а пренети су и на ратни период.

У периоду рата жене су, како су писали партизански листови биле још оснаженије па, како каже данас изнова понављана фраза, за Осми март заиста "нису хтеле ружу већ револуцију".

Ипак, та револуција се у текстовима објављеним после 1941. године није односила само на револуционарну солидарност жена већ и на обарање диктатуре. Некад се борба за женска права тек назирала иза прича о борби за црвену заставу.

Као узор на који се треба угледати истичу се жене Совјетског савеза, за које се сматрало да су у знатно већој мери оствариле своја права него жене Југославије.

Од Антифашистичког фронта жена Југославије до еманципације

Југословенска јавност, нарочито она комунистички оријентисана, је, како пише др Љубинка Шкодрић у свом докторату, са великим интересовањем пратила шта је југословенска штампа објављивала о ослобођењу жене од „робовања кући“ и „комунизирању домаћинства“. 

Велика пажња поклоњена је Антифашистичком фронту жена Југославије (АФЖ), основаном 1941. године, који је тежио тзв. политичком васпитању жена и изнедрио бројне активисткиње и руководитељке.  Неким чланицама омогућено је образовање, што је, како пише у „Пролетеру“ представљало „рат против неписмености“.

О еманципацији жена сведочи и чињеница да су многе текстове у овом листу  потписивале и жене попут Спасеније Бабовић и Митре Митровић, које су биле и део Централног одбора АФЖ-а.   

Често дефинисан као спона фронта и позадине, АФЖ је имао за циљ повезивање локалних организација жена, а истовремено и јачање њиховог борбеног јединства и политичке партиципације.

Жене Југославије су, писао је "Глас", коначно ослушнуле глас који је спреман да утеши и зове на освету окупатору. И заиста, освета је описивана као најхуманији циљ, а "жар племените мржње" који их је плануо као „најлепша особина“.

"Комунистичка партија показала нам је прави пут, пут борбе. На њему патње постају лакше, а снага већа – и ми ћемо њиме ићи до победе", поручиле су жене присутнима на првој конференцији АФЖ-а, а пренео је "Глас".

Задовољан је био и Јосип Броз Тито. Он је истакао да је поносан што су баш жене стале у прве редове народно-ослободилачке војске.

"Поносим се тиме што стојим на челу армије у којој је огроман број жена. Ја могу казати да су жене у тој борби по своме хероизму, по својој издржљивости биле и јесу на првом месту, у првим редовима. Свим народима Југославије чини част што имају такве кћери", рекао је Тито, како се наводи у "Гласу".

Да је циљ организације била не само еманципација жена, него и борба против фашистичког непријатеља, показује текст у коме се жене сељана позивају да се прикључе покрету како би се непријатељи лишили бројних сировина, а о томе је писала Митра Митровић у „Пролетеру“. Она је у овом тексту критиковала и однос Партије према АФЖ-у, који је оценила као крут и дискриминаторан.

О раду АФЖ-а читаоци партизанске штампе били су свакодневно информисани, а штампа није била једини медиј који је извештавао о раду ове организације.

Како је навела др Љубинка Шкодрић, Јосип Броз Тито је 1943. године упутио молбу Коминтерни да радио станица Слободна Југославија на сваке две недеље емитује емисију која је посвећена АФЖ-у и свим женама Југославије.

Приватан живот жена и "идеја слободне љубави"

Темеље родне неравноправности чланови КПЈ често су видели у патријархату или, тачније, у капиталистичкој породици у којој мушкарац, "глава породице", у потпуности поседује жену која се посматра као инфериорна фигура.

Најпре су се комунисти противили оваквим улогама у породици, а напослетку је дошло до тога да се неки чланови КПЈ противе и  браку уопште. Како пише др Шкодрић, међу студентима Београдског универзитета који су били у комунистичкој организацији развијала се  "идеја слободне љубави", чије је ширење подстицало потцењивање морала и брака као буржоаске творевине.

„Слободна љубав“ подразумевала је односе међу мушкарцима и женама пре и после брака, који су сматрани неприхватљивим и неморалним, а постојала је још у међуратном периоду.

„Момци који су пре рата били у љубавним везама са појединим девојкама користили су та познанства да девојке привуку и ангажују на пружању подршке народно-ослободилачким органима“, пише др Љубинка Шкодрић.

Још 1937. године објављен је текст о пролетерској сексуалној етици у коме се наводи да је неприхватљиво да се жена уда за човека кога не воли, али не пише да је непожељан и сам брак. Напротив, "идеја слободне љубави" у потпуности је осуђена.

"Ми, борећи се против ситнобуржоаског сексуалног морала, истичемо своје норме које се темеље на два основна начела; прво, поштовати у жени човека и друга у животу и борби, друго, поштовати најлепше осећање жене и њено право да са собом слободно располаже. Таква слобода нема везе са оном слободном љубави, која је само нездрава реакција на буржоаску лицемерност и често само маска за полну разузданост", пише у тексту објављеном у "Пролетеру".

Полна разузданост, како се наводи, штети угледу чланова, а оваквог става чланови КПЈ држали су се и у четрдесетим годинама 20. века.

Промене гледишта Партије о женама и њиховој улози у друштву, пратиле су и промене  медијског дискурса. Тако су „Пролетер“, „Глас“ и остали партизански листови били огледало ставова КПЈ о женама, односно приказ начина на који Партија види жене у датом тренутку. Ако би жене Југославије тридесетих и четрдесетих година двадесетог века покушале да се огледају у њему, виделе би одраз који је увек „лепши“ од оног пре, али никад „лепши“ од жене Совјетског савеза.

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Окупирана штампа – Штампа у Београду 1941-1944. године", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање

Новинарски хлеб је, као и рударски, са седам кора. Иако су многи чули ту изреку, мање је познато да је кора новинарског хлеба у српској историји можда и најтврђа била за време окупације. У пролеће 1941. године територија Србије, а посебно њене престонице, била је разорена. Глад, зараза и отимачина владали су до успостављања строгог нацистичког режима, који је убио слободу. Просечан новинар тонуо је у сан и будио се са два страха. Од окупатора, чијој пропаганди је морао да доприноси и освете која га је могла сустићи због те сарадње.

О животу новинара током окупације за Удружење новинара Србије (УНС) говорили су Александар Стојановић из Института за новију историју Србије, Маријана Мраовић из Војног архива Министарства одбране Републике Србије и Раде Ристановић из Института за савремену историју.

Историчар Александар Стојановић каже да је највећи део предратних посленика штампе наставио да ради и у новим условима.

“Њима је придодат један број новинара или радника за штампу који су дошли као избеглице и који су, будући да им је то била животна професија, потражили ухлебљење у новим листовима који су основани”, каже Стојановић.

Број новинара превазилазио је реалне потребе штампе, сматра историчар Раде Ристановић.

“Чини ми се да их је било више него што је потребно, с обзиром на то да нису обновљени сви дневни листови и да је део новина долазио из страних извора и није постојала толика потреба за ауторским текстовима. Према мојим сазнањима, људи који нису хтели да наставе новинарски посао, нису били само због тога под ударом домаћег режима. Долазили су под удар они који су били сумњиви у предратном периоду”, каже Ристановић.

Док је одређени број новинара заиста веровао у нацизам и фашизам, попут Ратка Парежанина или Лазара Прокића, многи нису гајили изразиту идеолошку блискост с окупатором. На уредничким позицијама били су људи од поверења и њихови хонорари били су високи. За разлику од њих, новац који су добијали просечни новинари, који су извештавали о свакодневним проблемима, био је довољан само за животарење. 

Окупатор и колаборационисти знали су све о члановима пропагандног ланца, чак и о најслабијим карикама. Између редова записа сачуваних у Војном архиву Министарства одбране Републике Србије, формира се слика о просечним новинарима. О томе говори и Маријана Мраовић.

“Можемо да закључимо да је просечан новинар тог периода био млађи човек до четрдесет година, да је углавном имао завршену средњу школу, првенствено гимназију и да је доста било несвршених студената Правног факултета или економске струке”, каже Мраовић.

Након ослобођења, нису сви новинари доживели исту судбину. То је зависило од тренутка хапшења. Било је случајева да се људи стрељају због једног текста објављеног у “Новом времену” или “Обнови”, а да уредници тих листова који касније доспеју у руке нових власти добију вишегодишњу казну затвора.

Као апсолутног победника многи наводе Предрага Милојевића, првог уредника “Новог

времена”. Иако је неколико година по ослобођењу био скрајнут и приморан да распродаје мираз

богате Немице којом се оженио, успео је да се врати у матични лист, “Политику” и постане доајен

југословенског и светског новинарства.

Истина о периоду окупације не лежи у редовима тадашње штампе. Ипак, тиражи који се чувају у

Народној библиотеци, Универзитетској библиотеци, и другим архивама, данас су драгоцени јер осликавају моћ пропаганде у Другом светском рату.

_________________________________________________________________________

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Окупирана штампа – Штампа у Београду 1941-1944. године", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање

О штампи у доба окупације и најзаступљенијим темама за Удружење новинара Србије (УНС) говорили су Александар Стојановић из Института за новију историју Србије, Маријана Мраовић из Војног архива Министарства одбране Републике Србије и Раде Ристановић и Љубинка Шкодрић из Института за савремену историју.

Историчар Александар Стојановић сматра да је након успостављања окупационог система у Србији заведен режим потпуне контроле протока информација који је био присутан и ван територије Србије током Другог светског рата.

“До које мере је та контрола ишла уверљиво сведочи чињеница да су већ на почетку окупације голубове писмоноше убили, одузете су све телефонске линије Јеврејима, вршен је строг надзор над телефонским линијама у целој земљи, цензурисана је пошта, како службена тако и приватна, а радило се активно, посебно од избијања устанка, и на сузбијању гласина”, каже Јовановић.

Ниједан од најважнијих међуратних листова попут “Политике”, “Правде” и “Времена” није излазио током рата. Историчар Раде Ристановић сматра да је окупатор на тај начин ресетовао стање у штампи и дао нови изражај пропаганди.

“Окупатор је хтео да увери људе да је нестала Југословенска држава, а онда затим да помогне домаћем режиму да кроз форсирање домаћих листова стави привид да се уважава мишљење колаборационистичког апарата”, каже Ристановић.

Прву колаборационистичку управу чинио је Савет комесара. Брзо је замењен “Владом народног спаса” Милана Недића. Рад свих новинара био је строго контролисан и за бављење новинарством била је неопходна дозвола, наглашава Маријана Мраовић из Војног архива.

“Прва организација која је основана од колаборационистичке управе, а под контролом немачких власти, било је Српско издавачко предузеће. Оно је првенствено било задужено за објављивање већих листова и публикација. “Ново време”, “Обнова”, “Српски народ”, “Коло” и други листови су били под контролом Српског издавачког предузећа. Недуго потом је основано и Српско новинарско удружење. Управо је то сталешко удружење новинара било једино удружење које је постојало на територији окупиране Србије, а коме је био дозвољен рад”, објашњава Мраовић.

Прве странице штампе, по правилу, биле су резервисане за извештаје са светских ратишта. Након тога писало се и о борби са покретима отпора, равногорским и комунистичким, са циљем да се становништво спречи да им да подршку. 

Безбедност и чврста позиција били су главни циљеви нациста. Задатак пропаганде био је и да створи атмосферу у којој окупатор може несметано да експлоатише земљу, док народ пасивно посматра. Отпор је на странице штампе доспевао једино у виду карикатуре или вица.

Штампа је пуна антисемитских текстова и сервисних информација, прича о избеглицама и заробљеницима.

Присутни су и текстови који величају српског пољопривредника и његову улогу у стварању “Нове Србије” као сељачке земље. Посебно је занимљиво писање о улози жене. Из пера нациста и колаборациониста афирмативно се о жени писало само као мајци и домаћици. Историчарка Љубинка Шкодрић подсећа да је прву расправу о улози жене покренула шпијунка Вера Пешић.

“Тај њен чланак подстакао је веома широку расправу. Симптоматично је да су простор у медијима налазили углавном представници народног покрета Збор који су за разлику од позива на активирање, за који се залагала Вера Пешић, заговарали то да се српска жена окрене кући и породици и да не даје неки допринос под окупацијом. Међутим током 1942. долази до покушаја да се на неки начин страсти умире и да се исправе грешке и ти потези који су учињени грубим притиском на жене и женска удружења. Тако да у јуну 1942. у штампи можемо наићи на умереније, модерније ставове које у име српске Владе пласира Милица Богдановић”, каже Љубинка Шкодрић.

Саговорници сматрају да иако широко распрострањена, пропагандна штампа није сасвим уродила плодом. Људи су масовно пратили забрањене радио станице, ослушкивали гласине и трачеве. Начин на који су живели - у сиромаштву, неизвесности и страху, пресудно је утицао на то да људи не верују штампи, иако су је читали.

_________________________________________________________________________

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Окупирана штампа – Штампа у Београду 1941-1944. године", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање

Колаборационистичку штампу уређивали су људи одани окупаторским властима. Пуч који је избио 27. марта 1941. године због ступања Југославије у Тројни пакт окарактерисан је у дневном листу „Обнова“  као  „безуман и алогичан акт“, а људи који су га организовали описивани су као „група малоумних завереника која је оборила режим и срушила Пакт који је био темељ земље за њен миран и успешан развој.“

Генерал Душан Симовић који је учествовао у пучу, а након тога био председник владе у егзилу, често је означаван као кривац за недаће српског народа. Новинари „Новог времена“ питају се: „Шта је руководило генерала Симовића да учини самоубилачки пуч и уништи земљу“. „Обнова“ га описује као „фаталног војника и фаталног политичара“. Док је у Србији против Симовића вођена негативна кампања, у очима савезника стекао је поштовање.

Две недеље након избијања пуча, влада се повукла из земље. Током лета 1941. године нашли су уточиште у Лондону где су били срдачно дочекани. Британска јавност поштовала их је због отпора који су пружили Немцима. Међутим, у колаборационистичким медијима њихов одлазак из земље је описан као „издаја и кукавички поступак“.

У сатиричном магазину „Бодљикаво прасе“ објављен је следећи одломак који је представљен као Видовдански проглас председника владе: „Симовић је даље доказивао да да је у време Косовске битке било авиона, и Кнез Лазар и Милош Обреновић би учинили исто као он. Што се тиче Лазарових речи: 'Рађе ми је приволети се царству небеском' , Симовић је одговорио да су то различита мишљења личне природе, а да он као модернији не мора свега тога да се држи, јер су му златне полуге ипак милије.“ Јасно је да је тај текст злонамеран и да настоји читаоцима да представи Симовића као неморалног и себичног човека који не мари за народ, историју и традицију.

Први председник југословенске владе у избеглиштву сусретао се са бројним проблемима након доласка у главни град Велике Британије. Његову владу чинили су  политичари и официри различите националности  и идеолошког опредељења. Њихови међусобни сукоби постали су све чешћи, а то је отежало рад владе у емиграцији. Симовић је поднео оставку почетком 1942. године.

Нову владу формирао је Слободан Јовановић, а предводник равногорског покрета Драгољуб Михаиловић именован је за министра војске, морнарице и ваздухопловства. „Обнова“ о Јовановићу пише да се покорио јеврејским интересима и да је срамота да се човек његових година тиме бави уместо да му приоритет буде „српски народ и његови животни проблеми“.

Британска подршка влади у Лондону временом је слабила. На то су утицале честе свађе чланова владе, а није им више одговарало ни да Драгољуб Михајиловић буде министар. Појавиле су се информације да је сарађивао са Италијом и његов покрет је слабио у односу на партизански који је полако придобио британску подршку.

Југословенска влада у Лондону имала је слабу комуникацију са матицом. Све информације су ишле преко Британаца којима је та ситуација одговарала зато што су могли да врше утицај на владу и знали су сваки њен корак.

Након Слободана Јовановића који није успео да реши неслагања међу члановима владе и изађе на крај са притисцима Британаца, на његово место долази Милош Трифуновић, који је био на челу владе мање од два месеца. Убрзо је ту позицију преузео искусни дипломата Божидар Пурић. У магазину „Бодљикаво прасе“ објављена је погрдна песма о њему. 

Краљ Петар је имао велики утицај на Пурићеву владу која је значајан део мандата провела бавећи се краљевом женидбом, а запоставила друге ствари. Британска влада је захтевала да Пурић постигне договор са партизанима и дистанцира се од Драгољуба Михаиловића, али он то није желео. Убрзо је смењен.

На његово место долази Иван Шубашић који је, рекло би се на основу увида у колаборационистичке новине, био најомраженији председник емигрантске владе. Описиван је као „енглески човек, масон и пријатељ Јевреја“. У његовој влади није било места за четнике. Почео је да преговара са Јосипом Брозом Титом о сарадњи. Тада креће медијски линч у југословенским колаборационистичким листовима.

„Обнова“ током 1944. године доноси текст у ком наводи: „Шубашић и Тито провоцирају цео српски народ. Унижавају га и припремају за уништење“. На насловној страни објавили су текст под насловом: „Потчињавање Шубашића Титовом диктату“, а убрзо након тога текст који се звао „Шубашић је открио свој прави задатак.“

Након преговора споразум између Шубашића и Тита је склопљен. Партизанима је дата предност, влада у Лондону изгубила је на значају, а питање монархије остављено је по страни док рат не буде готов. Комунисти су добили отворену подршку Британаца. Било је тада већ извесно да се крај рата приближава и да Немачка неће моћи да се врати у игру.

Док су наслови о Титу и Шубашићу пунили стране колаборационистичких новина, о краљу Петру се мало писало.

Док су председници југословенске владе представљени као издајници домовине, краљ Петар II Карађорђевић критикован је перфидније. Он је описиван као млад, наиван човек који је неискусан у политичким играма. Краљевска династија Карађорђевић у народу је имала углед и креатори медијских садржаја знали су да не треба да нападају краља Петра, који је потомак великог Карађорђа, већ да гнев народа треба да усмере ка члановима владе у Лондону.

У неким текстовима помиње се да „краљ Петар трпи насиље“. Читаоцима „Обнове“ и „Новог времена“ пласира се теза да  он није желео сарадњу са Титом и комунистима, али да га је Винстон Черчил на то натерао.

Пропаганда колаборационистичких медија о избегличкој влади није вођена истим интензитетом током целог рата. Најизраженија је током 1941. године када влада одлази у Лондон и током мандата Ивана Шубашића када је склопљен договор са Титом.

Текстови који су објављивани о председницима владе описивали су их на изразито негативан начин. Ти чланци били су пропраћени сатиричним карикатурама које су имале за циљ да изазову подсмех. Лист „Бодљикаво прасе“ био је веома погодан да се идеолошка порука замаскира и кроз шалу пошаље читаоцима. Док је влада у Лондону нападана и представљена као издајничка, колаборационистичка влада Милана Недића приказана је као једина легитимна опција коју народ треба да прихвати. Циљ пропаганде био је да се створи утисак да је влада Милана Недића једина која брине о интересу српског народа.

_________________________________________________________________________

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Окупирана штампа – Штампа у Београду 1941-1944. године", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање

На простору окупиране Србије, у престоном Београду, било је средиште окупаторске и колаборационистичке пропаганде.

Почетак окупације и штампа у Београду

Након слома југословенске војске у Априлском рату, врховну власт на овом простору вршио је штаб немачког Војног заповедника у Србији, чије су одлуке имале снагу закона и биле обавезујуће како за грађане, тако и за домаћу управу.

Нацистичка Немачка није дозвољавала медијске и грађанске слободе ни својим грађанима, а још је репресивније поступала на територијама запоседнутим током Другог светског рата. Водећи брутални рат, који је имао и своју (веома значајну) пропагандну компоненту, Хитлерова Немачка настојала је да на окупираним подручјима елиминише све алтернативне изворе информисања, те да становништво држи у пуној покорности, комбинацијом софистициране пропаганде и строге цензуре. Тако су у Србији, веома брзо по успостављању окупације, не само укинути готово сви предратни листови и часописи, већ је најстроже забрањено слушање радијских емитовања из Москве и Лондона, телефонска и птт комуникација стављена је под надзор, а било је наређено чак и убијање свих голубova писмоноша. 

„Ново време“ и „Обнова“ – крај „Политике“, „Времена“ и „Правде“

Одлуком окупатора распуштене су редакције и обустављено је излажење најутицајнијих дневних листова, „Политике“, „Времена“ и „Правде“, као и дугог низа часописа, илустрованих новина, магазина и политичких листова свих предратних странака. Наставиле су да излазе само београдске „Општинске новине“, које су, као орган градских власти, преносиле агенцијске вести из земаља Осовине, објаве окупационих власти, као и информације везане за комунална питања, исхрану и свакодневно функционисање Београда.

Већ половином маја 1941. године, од уредника и сарадника предратних београдских листова, формирано је „Ново време“, најтиражнији и најутицајнији колаборационистички дневни лист.

Назив листа сугерисао је његово идеолошко профилисање: „Ново време“ је означавало нови поредак, тзв. „Нову Европу“ под доминацијом нацистичке Немачке, и подразумевало је идентитетски и вредносни раскид са прошлошћу, односно уклапање у нову геополитичку реалност.

Прве две до три странице „Новог времена“ обично су биле посвећене вестима са светских ратишта, које су најчешће преузимане од осовинских државних агенција – немачке „ДНБ“ и италијанске „Стефани“. Потом би следиле вести из земље, обликоване према инструкцијама окупаторске цензуре, сервисне информације, по мало садржаја из културе и спорта (до једне странице укупно), рекламе.

„Ново време“ није излазило понедељком, већ је тог дана објављиван лист „Понедељак“ који је имао нешто другачији визуелни идентитет и распоред рубрика, а који су такође уређивали и писали новинари и уредници „Новог времена“.

У лето 1941. године, након напада нацистичке Немачке на Совјетски Савез, Други светски рат добио је тотални карактер и јавила се потреба за још снажнијим идеолошко-пропагандним утицајем на становништво.

Пренете вести осовинских државних агенција, цензура и репресија више нису биле довољне. Јавила са потреба за дневним гласилом које ће становништву Србије да редовно указује на све опасности и штетне последице комунизма, да му приближи ставове окупатора, као и да промовише колаборационистичку управу и њену политику.

Тако је основана „Обнова“, која је почела са излажењем у првој недељи јула 1941. године. На њеним страницама оглашавали су се бројни колаборационисти, који су заговарали борбу против покрета отпора, мир и покорност окупатору, а многи од њих делили су и идеолошке светоназоре са силама Осовине.

За разлику од „Новог времена“, које је често изгледало хладно, формално, дистанцирано од обичног човека и његових проблема, „Обнова“ је настојала да се приближи најширим слојевима становништва. Обраћала им се на једноставан начин, промовисала систем вредности заснован на српском национализму, објављивала ауторске текстове или стенографске записе говора Милана Недића и његових министара, као и политичара, уметника, јавних радника и других личности које су подржавале политику Недићеве владе.

„Дубинска“ пропаганда – диверсификација пропаганде у окупираној Србији

Распламсавање устанка и сурове репресалије окупатора које су уследиле током јесени 1941. године само су додатно утицали на још снажнији развој пропаганде у окупираној Србији, која се од тог времена најуочљивије могла пратити на примеру колаборационистичке штампе, како у погледу покретања нових гласила, тако и у самој обради тема.

Пропаганда је имала основни циљ да умири становништво и одврати га од учешћа у акцијама против окупатора – она је била важан инструмент у остваривању примарних приоритета окупатора: очувању безбедности окупационе оружане силе и апарата и омогућавању неометане економске експлоатације Србије.

Како би се допрело до готово сваког друштвеног сталежа и групе грађана, покретани су листови, најчешће недељници или полумесечници, са посебним садржајима блиским циљним групама.

Тако је улога сељаштва у Недићевој Србији афирмисана путем листа „Српско село“. Он је, поред идеолошких и пропагандних садржаја, доносио и стручне, повремено веома корисне савете везане за обрађивање земље, узгајање одређених култура, мере заштите против штеточина.

На сличан начин, одабиром тема и садржаја блиских тој групи становништва, колаборационистичка управа обраћала се радништву путем листа „Српски радник“.

За официре и припаднике оружаних формација под контролом Недићеве владе био је покренут „Гласник Српске државне страже“, који је, поред информација о раду и дејствима ове формације, објављивао и текстове везане за културно и морално уздизање војника, па чак и савете везане за одабир брачног друга или одржавање хигијене.

Култура, уметност и просвета у окупираној Србији налазили су се под ингеренцијом Министарства просвете и вера. Ово министарство, на челу са министром Велибором Јонићем, и његовим помоћником Владимиром Велмар Јанковићем, имало је веома амбициозне планове везане за коренит преображај српског друштва, просвете и културе.  Као једно од главних средстава реализације тих планова послужила су штампана гласила које је министарство покренуло и уређивало: „Просветни гласник“ и „Српски народ“.

Ова гласила била су главно оружје у обрачуну са међуратним културним елитама и носиоци новог, прорежимског, културног обрасца заснованог на екстремном национализму, колективизму, искривљеним представама српске историје и традиције.

Она су промовисала „нову“ уметност и стваралаштво, обрушавајући се на достигнућа међуратне југословенске уметности и културе, означавајући је као „ненародну“, „декадентну“, „безбожну“, „јеврејску“ или „масонску“. На сличан начин је нову позоришну политику у земљи промовисао лист „Српска сцена“, намењен превасходно позоришним уметницима и публици.

Пропагандног карактера није био поштеђен ни једини хумористички лист који је излазио у окупираној Србији – „Бодљикаво прасе“. Њега су красиле карикатуре Черчила, Рузвелта, Стаљина, министара емигрантске владе Краљевине Југославије… Аутори прилога борили су се да измаме осмехе забринутих читалаца исмевањем брачних и породичних односа, опште оскудице, односа између грађана и сељака, па чак и хумористичком критиком рада појединих установа колаборационистичке управе, каква је била Дирекција за исхрану и снабдевање.

Немачка управа у Србији практично је забранила рад свих политичких организација одмах по успостави окупације, али је из те забране убрзо изузет покрет „Збор“ Димитрија Љотића.

Љотићевцима је било дозвољено и да објављују сопствени лист: „Нашу борбу“, која је излазила од септембра 1941. до септембра 1942. године, најчешће недељно. Овај лист био је језгро најтврђе проосовинске пропаганде, у коме су сви противници колаборационистичког режима жигосани као издајници, инструменти страних сила и њихових интереса, злочинци који желе пропаст српског народа. Језик и стил писања били су крајње оштри, запаљиви и дехуманизујући, а у значајном броју издања дешавало се да више од половине свих објављених текстова има директан антисемитски карактер.

Лице и наличје – колико се веровало колаборационистичкој штампи

Нажалост, не постоје поуздани показатељи који би расветлили у којој је мери била читана колаборационистичка штампа у окупираном Београду и Србији, и колико јој се веровало.

Сачувани дневници и мемоарски записи из времена окупације сведоче да је народ био жељан било каквих информација, те да се читала и колаборационистичка и илегална штампа, слушале и дозвољене и забрањене радио станице, по кафанама и приватним окупљањима коментарисало прочитано и расправљало о стању на фронтовима, политици Недићеве владе и, посебно, о коначном исходу рата.

Просвећенији део становништва Србије био је свестан чињеница да се кроз колаборационистичку штампу пласира једна искривљена слика стварности, коју су обликовали идеолошка острашћеност, строга цензура и ратни интереси окупатора.

Многи грађани Србије у том периоду извештили су се у читању „између редова“ и умели да, на основу употребљене лексике и фразеологије, прозру стварно стање ствари, иако је оно најчешће било прекривено масивним наносима пропаганде, популизма и мимикрије.

_________________________________________________________________________

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Окупирана штампа – Штампа у Београду 1941-1944. године", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање

Сваки лист је на свој начин играо улогу у окупационој пропагандној машинерији. То важи и у случају месечника Коло и сатиричног недељника Бодљикаво прасе. Уводећи читаоце у сурови свет рата, текстови су имали задатак да убеде у праведност и успешност окупационих снага, као и да демонизују противнике.  

Формула савршеног текста је црно-бела слика рата

Колаборационистички новинари и уредници су се трудили да прикажу Немачку као земљу снаге која ће донети стабилност и ред, посебно у окупираним земљама. Они би писали о наводним успесима и предностима сарадње са Силама Осовине, док би прикривали њихове злочине и нарушавања основних људских права.

Није било извештавања о етничким чишћењима и ужасима концентрационих логора, ни у Европи, ни на источном фронту.

Намера листова није била да се читаоцима приближе догађаји из рата кроз објективно новинарско извештавање. Власт Трећег Рајха било је потребно учинити непобедивом силом у очима публике, тиме бришући уједно и све злочине Нацистичке Немачке.

Пример који ово осликава је репортажа новинара Миће Димитријевића у Колу, под насловом ,,Поздравите нам Србију”.

У својој репортажи у наставцима Димитријевић пише о посети  министра унутрашњих послова Миће Аћимовића, као и о ,,идиличном” животу заробљених Срба у немачким логорима који се забављају играјући фудбал.

Недељник Коло, који се рекламирао као једини српски илустровани и породични лист,  је кроз различите ретроспективне рубрике, попут рубрике Кроз догађаје, као и кроз текстове који су доносиле топле људске приче, тежио да свом читаоцу представи црно-белу слику о рату - о злим Савезницима  и праведној Немачкој.

Теме којима се лист бавио јасно су рефлектовале оваква виђења. Текстови који су излазили у Колу увек су, кроз призму културног и свакодневног живота, приказивали савезничке земље као места немира и политичког хаоса, попут штрајкова у САД, а земље Осовине као државе мира, велике културне традиције, не различите од наше.

Уредништво Бодљикавог прасета је, због кратке форме самог листа, на специфичан начин представљао текстове са ратишта.

Лист није имао више од осам страница по броју, те у њему није било места жанровској разноликости и дугачким чланцима какви су били могући у Колу.

Овде примењивање пропаганде укључује кратке и сатиричне текстове, у сваком броју праћене вицевима. Овај приступ имао је за циљ да насмеје читаоце и да пренесе пропагандну поруку на забаван и приступачан начин. 

Такође, осим сопственог ширења идеологије кроз шалу, уредништво Бодљикавог прасета тежило је да активно укључи и своју публику ,,производњу” пропагандног хумора.

У жељи да својим читаоцима пружи прилику да покажу домишљатост и духовитост, редакција Бодљикавог прасета  у првим бројевима расписала је наградни конкурс за Најбољи виц из области спољне политике у којем је право на учешће имала најшира читалачка публика.

Виц који је добио прву награду (и 1000 динара) био је кратки афоризам у духу вицева Бодљикавог прасета: Како мали Перица замишља Рајтерову (Ројтерсову) вест? - Силна концентрација савезника.  Изабрани виц, који је добио и своју карикатуру, поклапао се са политиком уредништва о представљању савезника као агресора и израбљивача, у овом случају медија.

Слика говори више од хиљаду пропагандних речи

Осим навођења јавности на једну слику о свету помоћу специфичног начина извештавања, уредништвима није било страно ни коришћење живописног фотографског садржаја којим су често улепшавали само ратиште, приказујући неретко далеке и егзотичне пределе.

У сваком броју Кола, обично у средини, налазила се двострана рубрика која је преносила искључиво фотографије са ратишта. Пратећи тематику самог листа као културног и породичног, фотографу није увек био циљ да представи истинску суровост рата. Приче фоторепортера, иако говоре о обичној свакодневици војника у Африци или на источном фронту, пружају могућност да се Савезници окарактеришу као експлоататори или као недолични ратовању, док су немачки војници представљени као организовани и снажни победници.

Бодљикаво прасе је и у случајз фотографије био специфичан, са карикатуром на свакој страници. Ове карикатуре биле су направљене са циљем да демонизују и омаловаже противнике, као и да прикажу снаге Осовине као спасиоце и заштитнике. На њима су често приказивани представници Антиосовинских снага, односно Американци, Британци или Совјети, на подругљив и негативан начин.

Карикатуре су биле стереотипне како би пренеле поруку и убедиле читаоце у исправност поступака Сила осовине и непријатељство према противницима.    

Било је и антисемитских тенденција, попут карикатуре Стаљина који на себи носи Давидову звезду док се повлачи. Карикатура је настала у периоду у којем је Совјетски савез имао доста губитака на фронту.

Прве године рата показале су како се приказивање ратишта у колаборационистичким листовима у Београду може описати као умеће у којој истина и објективност постају жртве.

Новинари и уредници су остварили те циљеве изостављањем важних информација које се противе агендама које је успоставио Рајх, као и  непостојањем више непристрасних  извора.

Из перспективе данашњице, њихов циљ, супротно начелима новинарске непристрасности, био је да да створе лажну слику света, што је требало да има дугорочне последице прихватања немачке власти.

_________________________________________________________________________

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Окупирана штампа – Штампа у Београду 1941-1944. године", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање 

Медији на српском језику пратили су сукоб унутар немачког националног корпуса, а са посебном пажњом о томе је писао новосадски лист „Дан“. Једини дневни политички лист у Новом Саду „Југословенски дневник“ угасио се због дугова марта 1935. године и на његово место долази „Дан“, чији први број излази 28. маја исте године. Његов покретач инжењер Дака Поповић (био је и први бан Дунавске бановине), оставио је записано сећање да га је покренуо баш због немачке националне заједнице. „Одлучио сам се 1935. да покренем у Новом Саду дневни лист Дан, да бих у првом реду откривао политичко и друштвено стање у Војводини и да бих скренуо пажњу меродавнима на рад Културбунда и писање новосадског немачког листа „Deutches Volksblatt“.

Лист је имао изразито југословенску оријентацију, да би постепено навикавао на југословенску идеологију још увек претерано србујућу војвођанску радикалију. Ступце сам отворио свим родољубима, без разлике на њихову партијску припадност. Лист је будно пратио хитлеризам који је јаче бујао у Војводини, кретање рајхсдојчера по Војводини, њихове говоре одштампане у листу „Deutsches Volksblatt“, па и оне неодштампане. Но нисам штедео ни мачековце и њхове излете по Бачкој, њихове деструктивне и шовинистичке великохрватске идеје. Нисам могао да не реагујем ни на писање Корошчевог „Словенца“ и на клерикализам загребачког Каптола. Тада ми се чинило а о томе ни данас нисам променио мишљење, да се све то заклело против Југославије...“.

„Дан“ је често доносио извештаје о делатности нацификованог Културбунда и међу првим листовима у Краљевини Југославији јасно је указао на сва зла која носи националсоцијалистичка идеологија и пропаганда, а нису били ретки ни уреднички коментари на ту тему.

„Било их је који су нам говорили да претерујемо, а има их (срећом мали број) који су осуђивали наш став према политичким вођама, нарочито према г. др  Крафту. Догађаји су, нажалост, нама дали за право... Ми смо већ давно тражили да се овакав „Културбунд“ распусти и да му се рад ограничи на његову првобитну намеру, јер су култура и политика две ствари“.

„Дан“ је штампао рубрику под називом „Мањински живот“ а њена најчешћа тематика је била немачка мањинска група мада је у мањој мери медијски праћена и мађарска заједница. Откада се сукоб у Културбунду интензивирао, почели су све више да се обрађују ти проблеми, а неретко су неки за новосадску чаршију важни догађаји заузимали читаве странице „Дана“ што није био чест случај са мањинским питањима у војвођанској штампи на српском језику. 

Лист Даке Поповића је преносио ипак и нека писања немачке штампе са домаће медијске сцене, али и извештаје о диктаторским мерама режима у Рајху. Тако је децембра 1935. године у оквиру „Наше рубрике“ „Дан“ објавио текст под насловом „Прогон Пољака у Немачкој“, у ком се између осталог описује голгота тог словенског народа у Рајху и наводе разни психолошки притисци за исељавање из Хитлерове државе. „Дан“ је стално упозоравао државне власти на то да морају имати на оку све озбиљнију пронацистичку делатност делова Културбунда: „Велики број чланова Културбунда који припадају разним струјама незадовољни су радом парламентарног представника г. др Крафта и његове најуже околине.

Сасвим је извесно да ни најављена реорганизација Културбунда неће нимало ублажити ово незадовољство. Сви трезвенији Немци осуђују политичку борбу у Културбунду који је сав под утицајем националсоцијализма из Трећег Рајха... И власти ће морати најзад, интервенисати као што су то већ учиниле у Дравској бановини, пошто се представницима данашњег Културбунда мора одлучно и јасно рећи да су култура и политика две ствари које се никако не могу налазити под истим кровом“. У тексту се даље истиче да је Културбунд често коришћен у приватне економске сврхе односно за богаћење Крафта и његове околине што је сметало поштеним немачким сељацима.

Понекад је „Дан“ знао и да претера у жигосању немачких пронацистичких изгреда, те је тако на чланак од 16. новембра 1935. године „Пангерманска провокација у Новом Саду“ листу одговорио председник месног одбора Културбунда за Нови Сад, Филип Корел: „Не одговара истини да је генерални секретар Културбунда г. Гиљум или неко други на тој скупштини (оснивачкој, месне групе за Нови Сад, ВБ) одржао пангермански говор, или чак, да је препоручио „нашим честитим Швабама“, да се држе резервисано према Југославији. Напротив, суштина излагања свих говора, који су тада одржани, била је пропагирање међусобног разумевања  између словенске већине и немачке мањине у нашој заједничкој отаџбини. Ова је чињеница у Вашем листу окренута баш у дијаметралну супротност“. Корел се морао правдати односно демантовати да је рекао да се Немци не морају покоравати већини и бацати под словенске ноге...већ је истакао верност Културбунда краљу и држави и додао да о свим проблемима треба отворено разговарати.

Представници Културбунда су често имали примедбе и на, по њиховом мишљењу, тенденциозне коментаре уредника „Дана“, при чему је истицано да су верност према држави и осећај припадности њој, дубоко укорењени у душе свих војвођанских односно југословенских Немаца.

 Иако је власник „Дана“ критиковао званични лист Културбунда, ипак је знао да је у борби против обновитеља најдаље отишао католички „Дунав“ („Die Donau“).

Патер Беренц је о утицају нацизма на младе писао, а „Дан“  преносио: „У том погледу је положај код извесног дела немачке омладине, у скоро  свим немачким општинама, исти. Већ четири или пет година добија омладина једино „екстра образовање“ о „Новом немачком погледу на свет“. Приликом наставе у том правцу Немце цене према томе какав су став заузели према „покрету“ (обновитељском, ВБ). Стари не пролазе том приликом добро, јер један просвећени Немац, који мирно мисли, не може никада одобрити испаде против хришћанства. Када незрела омладина увек мора да слуша – стари нас не могу разумети, они морају да буду по страни, ако то неће морају бити уклоњени – како она може да осећа поштовање и уважава старије(...) Куда то води. У школи учење не иде. Ако добију за то слабу оцену, онда се тврди: прогоне их зато што су права немачка деца. Шегрти се интересују за све, само не за свој занат. После извесног времена ми ћемо, уместо добрих занатлија, имати много „пфушера“. И по који универзитетлија не ради данас ништа друго до да улудо троши време и краде новац из очева џепа уписујући се на највише школе, односно, одлазећи у градове где постоје универзитети, уопште не полажући испите. Тако расте број  пропалих егзистенција из године у годину. У својим месним групама такви постају „фирерчићи“ и хоће друге да подучавају о части“. Баш ти фирерчићи, како их је назвао Беренц, били су  убеђени да ће њихова нова религија односно националсоцијализам збрисати католичку цркву, а сукоб у Културбунду између старог руководства и обновитеља представљао је прилку да се и други часописи и листови на немачком определе за или против нациста.

„Зов омладине“ против „Зова народа“

 Антинобновитељски настројени били су „Der Familienfreund“, који је као католички часопис излазио од 1927. у Црвенки, а затим у Новом Врбасу, и био је усмерен против обновитељског покрета, али се није упуштао у борбене полемике попут листа апатинског жупника Беренца. У корпусу католичких медија који се супротставио обновитељском националсоцијализму био је и „Југендруф“  и од свог првог броја (1. 12. 1934) излазио је у Београду да би 1938. године био премештен у Оџаке, а био је под уредништвом католичког свештенства, док је циљна група била католичка омладина.

Пошто су нацисти у обновитељском покрету свој лист назвали „Зов народа“, католичка младеж је своје новине звала „Зов омладине“.  Поменули смо да је мањи постотак војвођанских Немаца био протестантске вероисповести јер је и штампа те деноминације имала одређену улогу у сукобу обновитељи – Културбунд, али је за разлику од појединих представника католичке цркве, највећи део протестантске стао на страну националсоцијализма!

Чињеница је да је и у протестантској цркви у Немачкој било борбе између дела свештенства и нациста, али су Хитлерове присталице превладале и чак формирале протестантску цркву под називом „Немачки хришћани“ у којој је јавно са предикаонице позивано на расну хигијену, антисемитизам и апсолутну покорност вођи и партији. Српска штампа имала је информације о сукобу Хитлера и дела протестантског вођства, које је покушало да спречи нацисте да потпуно овладају црквеним организацијама протестаната.

___________________________________________________________________

Текст је настао у оквиру пројекта „Медијска пропаганда у Војводини (1918-1945)“ који је суфинансирао Град Нови Сад - Градска управа за културу
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства

Лист је јануара наредне године преузео Беренц, од кога би се као свештеника очекивало да се посвети верским темама чему је првобитно „Дунав“ и био намењен. Али Беренц је од листа направио борбено средство против обновитеља на које су они атаковали више него на „Deutsches Volksblatt“, који је заступао званичне органе Културбунда.

Суштина сукоба и борби католичких свештеника са обновитељима вуче корене из неспоразума између вођства Трећег Рајха и католичке цркве тј. папе. Да бисмо појаснили тај сукоб и његове консеквенце, употребићемо српску штампу тог времена која је пратила конфликт на линији Ватикан–Берлин.

О том сукобу извештавао је као дописник листа „Време“ из Берлина наш чувени новинар и књижевник Милош Црњански: „После сукоба са црвенима, Берлин је данас под утиском судара са Ватиканом. Немачка је предала Ватикану ноту, којом је практично прекинула односе са столицом Светог оца папе. Нико се не упушта у тиху палату папског нунција монсињора Орсенига, потомка венецијанског дужда. Зграда је данас тиха и као изумрла. Тим је живље у министарству г. Гебелса. Иако немачки посланик још није опозват из Рима, ситуација је још врло озбиљна. Ово су догађаји који ће свету показати ових дана, да се у Берлину не игра са речима и да постоји једна Немачка новог духа, нових појмова, која се не колеба“.

Сукоб папе са Хитлером оставио је значајне реперкусије и код војвођанских Немаца, а осим подељености на католике и протестанте треба узети у обзир и обновитељски презир према хришћанству као важан елемент. „Иако су војвођанске Швабе биле конзервативан и побожан свет, умрлице у Волксруфу биле су без хришћанских обележја“.

Обновитељски покрет је имао свог стручњака за новинарски сукоб са црквом, у лику Јакоба Крамера (Крамер), који је често укрштао пера са Беренцом, а у сукобу је по принципу „папир трпи све“ коришћен низ увреда које су обе стране одапињале по потреби. „Волксруф“ је у стилу националсоцијалистичке штампе из Рајха ударио на лик и дело Беренца и напао га чак и због корпулентног стаса: „По крви је Немац. Ипак, по свом осећању, образовању и васпитању, националном и политичком ставу, свом начину размишљања, културној припадности и језику укратко по целом свом  унутрашњем бићу он је Мађар, боље речено Мађарон. С обзиром на угао из ког посматра свет, он је римски мрачњак“.

Истине ради Адам Беренц јесте био непријатељ националсоцијализма, али је истовремено био заговорник векликомађарске идеје и поштовалац „сентиштванске“ Мађарске, што он није пуно ни крио.

Обновитељска струја често је нападала „Die Donau“ истичући да је захваљујући католичким поповима немачки народ у Подунављу доживео мађаризацију огромних размера, а имена нападаних свештеника писана су намерно у мађарској транскрипцији. Поред Беренца обновитељи су често нападали и бискупа Лајча Будановића и тврдили да је он подговарао југословенске власти и на њих утицао да хапсе обновитеље.

Како год да је изгледао велик и замршен сукоб католичке цркве и обновитељског покрета, трајао је све до 1941. године и то несмањеном жестином, а било је сукоба и по мађарској окупацији Бачке. За интензиван конфликт требало је доста чињеница, података, мотива, аргумената,...а тога у богатој немачкој историји није недостајало.

Дописници југословенских листова који су познавали стање у Рајху обавештавали су домаћу публику баш о том аспекту историјског конфликта цркве и државе у Немачкој. „Они који воле историјску реминисценцију указују на сличне сукобе у прошлости, на борбу римских папа са немачким царевима, на сукоб папе и Наполеона.

Они који воле да ударају на г. Хитлера, по сваку цену, указују на то да је г. Мусолини умео да се измири са папством и да Цркву употреби у корист свог режима. Међутим, нити има сличности између ове борбе немачког режима и папе и између прошлости, нити је ситуација Хитлерова и Мусолинијева, када је реч о католичкој цркви, ма и приближно иста“.

___________________________________________________________________

Текст је настао у оквиру пројекта „Медијска пропаганда у Војводини (1918-1945)“ који је суфинансирао Град Нови Сад - Градска управа за културу
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства

„Ново време“ се највише бавило сервисним информацијама и ослањало се на извештаје и вести немачких агенција. На страницама „Обнове“ било је више идеолошких текстова који су имали за циљ да убеде читаоце да је нацистичка Немачка пријатељ српског народа, а да се земља обновила и кренула у добром смеру након капитулације. Упркос овој важној разлици у уређивачким политикама, садржај насловних страна ових новина је током 1941. године био скоро идентичан.

Упутства уредницима долазила су из истог центра. Немци на окупираним територијама нису ништа препуштали случају па су и штампу обликовали по својој мери. Насловне стране су уређиване тако да у први план ставе војне успехe Немачке и убеде читаоце да ће Немци победити у рату врло брзо.

Између редова публици је свакодневно поручивано да треба да се приклони јачем и да су све идеје о пружању отпора окупатору узалудне. На индиректан начин становништву је послата порука да они који „таласају“ неће добро проћи. То се поготово види у начину на који се извештава о комунистичким акцијама по Србији. Аутори текстова најчешће су комунисте називали бандитима и терористима.

Међутим, „Обнова“ је отишла корак даље па је комунизам означила као „кугу која ће бити истребљена“. Објављиване су вести о селима која су спаљена зато што су становници крили комунисте. Са страница „Новог времена“ поручено је: „Српски народе, пред тобом су два пута: или ћеш сам онемогућити те људе и спречити их у њиховом противнародном послу, или ћеш запасти у нову беду“.

Тај наратив људе је требало да заплаши. Становништво је подстицано да се суздржи од било каквог контакта са комунистима и да се приклони окупаторској власти.

Од Британаца, преко Руса до Американаца – нико није Рајху ни до колена

У колаборационистичкој штампи Рајх је представљен као супериорна сила којој нико не може да парира. Вести о немачким успесима против Британаца биле су на готово свакој насловној страни током пролећа и прве половине лета 1941. године.

„Ново време“ је тако писало 5. јуна да „Немачко ваздухопловство наставља своју акцију разарања против Велике Британије“, а у извештају који је заузео централно место на насловној страни 13. јуна пише „морнарица и војно ваздухопловство и надаље су задавали најтеже ударце британској оружаној сили, британској трговачкој пловидби и британској ратној привреди“.

Након немачког напада на СССР, источном фронту је посвећивано највише пажње. Наслови колаборационистичких листова који су се односили на догађаје са фронтова били су веома слични. О сваком и најмањем успеху немачке војске извештавано је преувеличано и сваки пораз савезничких снага описиван је као „погубан“, „уништење“, „потпуни слом“ и слично.

Новинари више нису чекали да немачка војска заузме територију/град па да онда о томе пишу, већ су читаоце обавештавали о томе шта ће се десити у будућности. Тако је централно место на насловној страни „Новог Времена“ 24. октобра посвећено тексту у ком пише да ће Москва ускоро пасти. Иако су немачке трупе биле близу Москве, овај град никада није дошао у њихове руке.

Током децембра су Немци почели да се повлаче и њихова позиција на источном фронту значајно се погоршала. Међутим, на насловним странама „Новог времена“ и „Обнове“ о томе није било ни речи. Источни фронт је нестао са насловних страна, али у то време Јапан улази у рат па је фокус померен на Пацифик. Из дана у дан похвално се извештавало о способностима јапанских војника.

У извештајима са фронта нема података о губицима сила осовине па се стиче утисак да ниједног војника нису изгубили и да је њихова војна опрема остала нетакнута, док је стварно стање било другачије. Немци су прикривали поразе. Желели су да одрже углед непобедиве и најјаче силе која ће покорити Европу и свет.

Извештавање о САД-у: штрајкови, нереди и хаос

Америка, иако у том моменту није била у рату, привлачила је велику пажњу па су текстови о дешавањима у САД-у били веома читани.

Колаборационистички листови писали су о САД-у као земљи која је у расулу. На сваких неколико дана на насловним странама ових листова осванула би вест о штрајковима у великим америчким градовима, вест о пожарима и стање у САД-у је описивано као погубно и лоше. Нацистичка пропагандна машинерија радила је на томе да САД стекне лошу репутацију и да људи ову земљу перципирају као слабог играча који ако уђе у рат неће моћи у већој мери да утиче на његов ток.

Избор фотографија

На насловним странама најчешће су приказиване фотографије немачких војника у походу. Уз фотографије стајали су кратки описи у којима су доминирале похвале на рачун способне, храбре и опремљене војске. Такође, у више наврата објављене су слике запаљених бродова и подморница које прате опаске попут „непријатељска флота потпуно уништена“. Мапе фронтова служиле су да би читаоцима сликовито било дочарано напредовање сила осовине.

Портрети познатих генерала такође су били објављивани на насловницама. Уз Хитлерове говоре који су преношени обавезно је штампана и његова слика. Исти је случај и са Гебелсовим обраћањима.

Избор фотографија није био случајан већ је имао за циљ да у позитивном светлу представи Рајх, а да умањи значај и снагу земаља које нису на њиховој страни.

Домаће теме слабо заступљене на насловним странама

На насловним странама „Новог времена“ и  „Обнове“ било је повремено кратких и спорадичних вести које су се односиле на Србију. То су најчешће биле наредбе војног заповедника које су сведене на неколико кратких реченица.

Вест о којој се у већој мери писало током 1941. године, а односила се на домаће прилике, била је именовање нове владе којом је председавао Милан Недић. Пре именовања владе јавност је припремана и објављивани су афирмативни текстови о Недићу.

Када је постављен за председника владе на насловним странама све чешће су се појављивале кратке најаве његових гостовања на радију, а у сутрашњим бројевима били су детаљно преношени његови говори. О новој влади се извештавало похвално.Требало је подстаћи народ да је прихвати и почне да је поштује. Недић је представљен као брижан човек који се стара о сиромашнима и који се бори за интерес земље.

„Ново време“ и „Обнова“ на насловним странама најчешће преносе вести немачких агенција. Домаћим дешавањима било је посвећено мање простора и о њима је штуро извештавано. Силе осовине и колаборационистичка влада представљене су у позитивном светлу. Стварана је искривљена слика стварности и многе информације су прикриване. Ови медији били су пропагандна, а не јавна гласила.

_________________________________________________________________________

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Окупирана штампа – Штампа у Београду 1941-1944. године", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање 

Лист је био претходница удружења немачке мањине у Краљевини Југославији - Културбунда, а први уредник „Deutsches Volksblatta“ био је и први генерални секретар Културбунда Георг Грасл, кога је већ 31. маја 1921. године на уредничком месту заменио Франц Перц.  Он ће бити  често нападан од пронацистичке штампе војвођанских Немаца, а пошто је дошао из Словеније, непријатељи су му често поручивали да пакује кофере и писали да је он дошао са стране и да стога не разуме менталитет војвођанских Шваба.

У овом листу, који је био срж немачке пропаганде, окупила се респектабилна новинарска екипа за оно време, када је професионални новинар било дефицитарно занимање. Доајен немачког новинарства у Југославији Вилхелм фон Доротка Еренвал био је прво технички уредник, а од 1934. и уредник спољнополитичке рубрике, Филип Корел уређивао је највише унутрашњополитичку рубрику, а Бруно Кремлинг је био задужен за рубрику културе. Један од доцнијих функционера Културбунда Франц Хам у „Deutsches Volksblatt-у“ је уређивао привредну страну, док је за дневне и спортске вести био задужен Фердинанд Хрибовшек – Берге. Поред професионалног уређивачког тима немачки дневници су имали врло развијену мрежу дописника, исто тако професионалних новинара. Београд – Јозеф Хрибовшек-Берге (брат Фердинада) који је касније променио држављанство и постао в.д. шефа у Одељењу за штампу Немачког посланства у Београду и радио је за немачку обавештајну службу. У Загребу је био дописник Отон Пупић, такође извештач мађарских листова Делбацке и Наполоа, дописник за Сомбор био је Матијас Гертнер, Суботица - Јанош Цука, Врбас - Фриц Вагнер, сарадник Werbasser Zeitung-а, Регели ујсага и Наполоа, Вршац - Лудвиг Бауер, новинар вршачких недељника Werschetzer Gebirgsbote и Deutscher Volksfreund, Кикинда-Драгутин Тонгел,Рума-Франц Пинцлгрубер. За Нови Сад дописник је био Хајнрих Јајсек.

Поред великог броја професионалних новинара и јаке дописничке мреже постојала је и жеља угледних појединаца да објављују своје чланке у овом штампаном медију на немачком језику. Као што је данас част сваком виђенијем интелектуалцу, професору или јавном раднику да пише колумну за неки престижни медиј, тако је и у оно време угледан и у немачкој заједници читан „Deutsches Volksblatt“ имао велики број сарадника чије интересовање за писање тај лист није могло да остави неиспуњеним и незанимљивим. Након оснивања Културбунда лист ће постати његово пропагандно гласило у ком ће бити изношени званични ставови организације немачке мањине, а по њему ће и државна власт оцењивати ставове и стремљења већине војвођанских Немаца.

„Зов народа“ – гласило нацистичке пропаганде војвођанских Немаца

 До средине тридесетих година прошлог века Културбунд није био нацификован, а у том периоду постојала је група Немаца из Војводине који су били отворени нацисти и називали су се - обновитељима. Баш та обновитељска група нашла је своје пропагандно гласило у „Pančevoer Postu“, који су 25. августа 1934. године преименовали у свој лист „Волксруф“ („Зов народа“). Тај лист је постао први националсоцијалистички лист у Краљевини Југославији који је отворено пропагирао Хитлерову идеологију и улазио у жестоке сукобе са руководством Културбунда, за које су употребљавани изрази „млакоње“, „готовани“, „паразити“, „штеточине“...

 На месту уредника били су обновитељски прваци као што су Јакоб Авендер, Густав Халвакс, Ханс Турн, Јакоб, Редлер... Сарадник листа био је и бивши вођа омладине Културбунда Јакоб Лихтенбергер, а чланови обновитељских кружока називаних - камерадшафтови стално су слали чланке и зато је лист имао карактеристике информативног гласила. На насловној страни био је исписан готиком (читав лист је писан готиком) назив новина, а поред њега је прво стајало „Organ fur volfische Erneuerung“ („Орган народних обновитеља“), док је касније било исписано и усмерење листа тј. („Kampfblatt  fur volkische Erneuerung“ – „Борбене новине за народну обнову“).

У том нацистичком органу медијске пропаганде често су постојали наслови са ускличницима који треба да скрену пажњу. Лист је био изразито антисемитски настројен, а анитијеврејство је коришћено и у обрачуну са вођством Културбунда. На насловној страни обично се полемисало о неком актуелном питању (нпр. „Bauerliches Denfen und Leben“- насловна страна 25. августа 1934) или су укрштана пера са листом Културбунда. „Волксруф“ је доносио написе о годишњицама појединих места („150 Jahre Torža“), о проблему школства („Schulnochrichten“), а на последњој страни имао је и рекламни простор.

„Deutches Volksblatt“ је у обновитељским новинама оптуживан да сарађује са јеврејским радњама и да за једну јеврејску приватну школу врбује немачку децу. У духу националсоцијалистичких гласила „Волксруф“ је имао потребу да непрекидно напада противнике око „Deutsches Volksblatta“ (увек је први део назива тих новина стављао под наводнике) и да им упућује најгоре увреде.

Као добри нацисти, новинари „Зова народа“ су често нападали и католичку цркву, што је штампа на српском језику помно пратила, па тако „Дан“ доноси под насловом „Осуђени су уредници панчевачког „Фолксруфа“ због клевета нанетих београдском надбискупу г.др. Рафаелу Родићу“, следеће: „...Преко свог правозаступника г.др. Александар Прелера, надбискуп г.др. Родић и чланови управе римокатоличке црквене општине у Панчеву, тужили су уредника „Фолксруфа“ г. Јакова Авендера и Ханса Турна. На претресу који је одржан током јучерашњег и данашњег дана пред малим већем коме је председавао г. Павле Дајић, судија Окружног суда, г.др. Јаков Авендер изјавио је да се не осећа кривим јер тај чланак (у ком се напада надбискуп, ВБ) није он написао, већ да је уводни коментар написао г. Ханс Турн. За овај претрес владало је прилично интересовање... Јуче после подне донета је пресуда којом се г. Ханс Турн кажњава са 2.000 динара ради тога што је као одговорни уредник нанео клевету надбискупу г.др. Родићу. Г. Јакоб Авендер кажњен је са 1.500 динара ради тога што је примио и извршио коректуру чланка у ком је нападнут надбискуп г.др Родић.“.

Новинар „Дана“ закључује да је изрицање пресуде побудило велико интересовање (велика сала Окружног суда била је препуна) и додаје да осим плаћања казне, уредници „Волксруфа“ имају обавезу да у наредном броју свога листа штампају пресуду Окружног суда. Та и сличне судске мере нису, међутим, имале великог педагошког учинка на „Волксруф“, који је жестоко нападао своје противнике. Када је званични лист Културбунда објавио оглас у коме је англо-немачка агенција у Лондону тражила „самохрану младу Немицу која уме да кува“, „Волксруф“ је оптужио  уредника „Deutsches Volksblatta“ Франца Перца да се бави трговином белим робљем.

Није, међутим, ни Културбунду одани лист остао дужан иако је у почетку са олимпијских висина посматрао националсоцијалистички „Волксруф“,  ком је понекад одговарао у рубрици „поштанско сандуче“. Када су почели озбиљнији напади, и „Волксблатт“ креће у контранапад и преноси писање панчевачког листа „Војвођанин“ о вођи обновитеља Јакобу Авендеру: „Авендер мења политичка уверења ко Циганин коње...Авендер је француско име и према томе др Авендер није веран своме француском пореклу него је постао ватрени Немац. Његови преци били су, по свој прилици, непоуздани Французи и „Авендер“ је морао бити надимак – на француском „а вендре“ значи „на продају“. О овој карактеристици његових предака данашња генерација не зна ништа. Име му је ипак и данас у складу са држањем...“.

Иако се и „Волксруф“  (као и „Deutsches Volksblatt“) трудио да декларативно буде непристрастан у погледу унутрашњополитичких сукоба на југословенској сцени, он то није био због тога што у редакцији није имао професионалне новинаре већ већином младе, идеолошки заслепљене сараднике који нису умели вешто сакрити свој прави идејни став. Усвајањем националсоцијалистичког вокабулара „Волксруф“ се отворено декларисао као нацистички опредељено пропагандно гласило, те је употребљаван читав низ нацистичких термина међу којима и друг (камерад). Расизам је био присутан у писању „Волксруфа“.

Да та нацистичка идеолошка компонента није била резервисана само за чисто нацистичке листове, сведочи и пример „Југословенске страже“, панчевачког листа који је писао у духу Шестојануарске диктатуре. За тај лист узвишени појмови који су били обележје „југословенске расе“ били су породица, нација, држава, краљ и отаџбина. „Волксруф“ је, међутим, истицао да  је у домену расне хигијене најважније чишћење презимена од мађаризације као и уздржавање од гледања „декадентних“ мађарских филмова који су преплавили војвођанске биоскопе.

Власти Дунавске бановине су често покушавале стати на пут Авендеру и његовом „Волксруфу“, али су, што због административних препрека (јер је он био у Панчеву, које није било под Бановином), што због толерантног односа виших инстанци, имале слабог успеха. Бан Рајић је често позивао на енергичнију акцију против обновитељског покрета: „Будући да се штаб групе др Авендера и његов лист налази на територији града Панчева, част ми је поново Вам обратити пажњу на ове факте, с молбом за дејство, да предстојништво градске полиције у Панчеву и Државни тужилац у Панчеву, енергичним мерама, сузбију рад те групе односно писање тог листа“.

Борба је била веома интензивна, а у циљу овладавања немачком мањинском организацијом националсоцијалисти су покренули још својих публикација. Свесни важности медија у агитацији и нацистичкој пропаганди они покрећу: „Volk und Bewegung“ (месечник), “Deutsche Bauernzeitung“ (недељник), „Schaffende Jugend“. Штампани су и локални часописи као што је бачкопаланачки „Die Heimat“ и шаљиви лист „Die Wespe“, који излази у Новом Саду, а остале листове и часописе обновитељи штампају у Панчеву, где им је био пропагандни центар.

Занимљиво је да су и немачки стручни листови као што је онај намењен сељаштву – „Landwirt“ – осећали утицаје обновитеља па је тако био објављен подужи говор Валтера Дареа,  националсоцијалистичког вође сељаштва у Рајху. 

Националсоцијалисти су  имали и већ поменути месечник „Schaffende Jugend“ („Стваралачка омладина“), који је пропагирао здрав начин живота на селу, али уз националсоцијалистичке мотиве и приче у којима се промовише аријевски нови човек. Власник листа био је Адам Маријус, предавач у Учитељском заводу, који је био расадник образоване младе, али националсоцијалистички усмерене интелигенције. Маријус је био на челу „Савеза немачких библиотека“, које је Културбунд распустио због нацистичке делатности. Маријус је после отпуштања из учитељске школе (због нацистичког деловања) држао књижару „Култура“ у Новом Саду, која је служила као пункт за растурање националсоцијалистичке литературе, пропагандних материјала и обележја као што су значке, књиге, календари....

Нацисти су зналачки користили књижару за кампању нацификације омладине која је у њој увек могла наћи пригодну литературу, топло препоручивану за читање од стране „Schaffende Jugenda“: Валтер Даре, „Ново племство крви и тла“; Фричов „Приручник о јеврејском питању“. Велику улогу у ширењу пропаганде имали су и лични контакти са обновитељским активистима у Дунавској бановини, док су  штампу и пропагандне материјале често слали појединци из Немачке (поред тога су омладинци из дружине обновитеља према полицијским записницима све послове обављали усмено, без писаног трага). У једном записнику са испитивања обновитеља се каже: „Даље ми је признао (обновитељ Адам Милер, ВБ) да одржава везе са Валтер Швамцом, немачким студентом у Каселу који му редовно шаље немачке (новине, ВБ) „Кеселер пост“ бесплатно као и поједине књиге. Од ових новина одузео сам неколико комада међу којима сам нашао и немачке новине „Филкише Беобахтер“. 

___________________________________________________________________

Текст је настао у оквиру пројекта „Медијска пропаганда у Војводини (1918-1945)“ који је суфинансирао Град Нови Сад - Градска управа за културу
Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства

Принуђени на рад у илегали, југословенски комунисти су у овом периоду изградили илегални пропагандни апарат. Штампали су разне новине, прогласе, плакате и други пропагандни материјал у импровизованим штампаријама. Често уз помоћ „штапа и канапа“, у малим тиражима и са скромном опремом. Без обзира на недостатке, ова штампа радила је посао и била гласноговорник, пре свега међу радницима, Комунистичке партије Југославије.

Рат и окупација у априлским данима 1941. године донели су још већу потребу за алтернативним каналима информисања. У Београду је владао нацистички окупатор. Будно је пратио и контролисао све канале информисања. Штампа је постала његово оружје које је злоупотребљавао како би држао мирним становништво које је поробио.

Уколико бисте се ослањали само на писање колаборационистичких листова, били бисте осуђени да живите у „паралелном универзуму“. Са једне стране притискала би вас туробна и тешка свакодневница, а са друге, читајући новине, могли бисте да поверујете да је снабдевеност намирницама на завидном нивоу, да окупатор мисли најбоље српском становништву, да Немачка и њени савезници побеђују на свим фронтовима…

Но, захваљујући покретима отпора, Београђани су имали алтернативу и прилику да се, поред званичних, обавештавају и из других извора. Комунистички покрет имао је већ изграђену пропагандну машину коју је морао да подеси на нове услове који су владали под окупацијом. Већ у првим месецима окупације београдски илегалци приступили су поновном повезивању редова, који су били покидани услед априлског рата и бомбардовања.

Импровизоване штампарије и акције дељења пропагандног материјала

Кључна ствар била је да се оспособи штампарија. Када кажемо штампарија обично замишљамо велики простор препун разних бучних машина. Ово у условима илегалног рада није било могуће. Штампарије покрета отпора били су импровизоване у сваком смислу. Обично смештене у скривеним и несуловним просторијама, које су могле једва да приме једну машину и два оператера.

Најзначајнија штампарија партизанског покрета отпора налазила се у улици Бањички венац (у близини данашњег стадиона Црвене Звезде), у кући која је наменски зидана у међуратном периоду за ове потребе. Кућа је споља изгледала сасвим нормално, у њој су живели људи са редовним занимањима, али у њеној „утроби“ била је узидана тајна просторија.

Београдски илегалци Бранко Ђоновић и Слободан Јовић су, не марећи за лоше услове рада, вредно и марљиво штампали различити пропагандни материјал овог покрета отпора.

У току окупације радиле су и друге импровизоване штампарије. Поједини делови организације користили су и шапирографе за умножавање материјала.

Организација комунистичког покрета отпора била је подељена на рејоне и састојала се од партијског и скојевског дела. Посебне особе биле су задужене да приме, препакују и пошаљу даље пропагандни материјал.

Пропагандни материјал предаван је на улици у пакетима, а у појединим случајевима транспортован је у коферима и запрежним колима камуфлираним „купусом“ или другим животним намирницама.  Преузети материјал доношен је у стан који је коришћен само за ове потребе, препакиван је и прилагођаван за даљу дистрибуцију.

Према сведочењу београдских илегалаца, који су били задужени да носе материјал,  они су се састајали са рејонским техничарима на различитим локацијама. Процедура је предвиђала да илегалац пакет стави између ногу и у тренутку када му се лице обрати са питањем: „Јесте ли ви тај, који треба да донесе пакет?“ одговори:„Да, тај сам“ и преда пошиљку. Рејонски техничари су вршили даље сортирање након примања материјала и испоручивали га активима.

Илегалци су се састајали тајно по становима, читали и коментарисали садржај. Ово је служило за политичко-идеолошку индоктринацију и стварање комунистичке свести код њих, као и за мотивацију у раду. Иако је овај материјал служио за интерну употребу, од једнаког значаја било је да дође у руке обичних грађана.

На овај начин подривана је намера окупатора да кроз пропагандну умири и обесхрабри отпор, али и пружана нада обичном становништву да је окупација пролазна и да је слобода близу. Свесни овога, београдски илегалци су вршили повремене организоване акције дељења пропагандног материјала.

Углавном под окриљем ноћи и полицијског часа, убацивали су у поштанске сандучиће, качили на тарабе и друге ограде, остављали испред улазних врата различите новине и други пропагандни материјал. Колико су у овом били успешни сведочи констатација тадашње полиције да се овим акцијама не може стати у крај.

 „Пролетер“, „Билтен“, „Глас“ и „Саопштења“ 

Један од првих штампаних материјала током окупације у Београду био је централно гласило КПЈ „Пролетер“. „Пролетер“ је носио епитет најзначајнијег и најтрајнијег листа КПЈ у међуратном периоду. Од марта 1929. до децембра 1942. године, када престаје да излази, изашла је 81 свеска. Објављиван је у већини једном месечно или у облику двоброја и троброја.

„Пролетер“ је излазио на латиници, а поједини чланци су штампани и на ћирилици, у тиражу од 3.000 до највише 10.000 примерака. Изнад наслова штампана је парола - „Пролетери свих земаља уједините се“, а на првом слову наслова лежи петокрака звезда унутар које су срп и чекић.

Троброј „Пролетера“ за март-април-мај 1941. године изашао је због нередовних прилика из београдске штампарије у јулу, на десет страница у формату 21x17 сантиметара.  Ово је био први и последњи број „Пролетера“ који је изашао за време окупације у Београду.

У јулу 1941. године донета је одлука о покретању једног директивно-информативног листа као органа највишег војног руководства Народноослободилачког покрета. Из штампарских преса комунистичког покрета отпора у Београду, у августу 1941. године, изашао је „Билтен Главног штаба народноослободилачких партизанских одреда Југославије“.

Било је замишљено да „Билтен“ излази једном недељно, али, услед различитих околности, није био редован. Ово гласило излазило је све до 1944. године, а од укупно 47 нумерисаних бројева, шест је штампано у Београду.

„Билтен“ је штампан у мањем формату (од 18x23 до 31x22 сантиметара) ћирилицом и латиницом.  Сви београдски бројеви, изузев петог који је штампан на шест, заузимали су четири странице. Техничко решење и илустрације дело су академског сликара Ђорђа Андрејевића Куна. Остаје непознаница колики је тираж овог пропагандног гласила у периоду када је штампан у Београду.

Последњи број „Билтена“ у престоници изашао је 18. септембра 1941. године. Београдске бројеве „Билтена“ уредио је Јосип Броз Тито у кући Мирка и Вере Ненадовић на Дедињу и у стану Ивана Милутиновића.  У складу са наменом садржај „Билтена“ у већини је био резервисан за чланке у којима је образлагана и праћена борба партизанских одреда у Југославији.

У лето 1942. године ПК КПЈ за Србију интензивно је радио на оснивању новог гласила комунистичког покрета отпора у Србији. „Глас Јединственог Народно-ослободилачког фронта Србије“ узет је за наслов новина који требало да се штампа на „16 страна и више“ и са задатком „да  допиноси стварању НОО за Србију“. 

Несумњиво да су наслов и поднаслов узети вешто како би читаоци стекли утисак да ово гласило не публикује Народноослободилачки покрет већ један широк фронт различитих политичких и идеолошких чинилаца окупљених око борбе против окупатора. Наведеном говори у прилог и чињеница да је први назив „Комунист“ одбачен.

Уредништво је као кључне циљеве овог гласила означило: „омогућавање објављивања чланака, вести, извештаја до којих наш народ не може доћи под условима окупације и тираније немачких најамника у Србији“, пружање „трибине, са које ће сви поштени и прави родољуби без обзира на политичка убеђења износити своја мишљења“. Такође, у издавачким приоритетима био је „допринос остварењу организационог повезивања свих снага српског народа“, идеја да „штити интересе народноослободилачке борбе и онемогући подстрекаче на братоубилачки и грађански рат“, да „омогући остварење јединственог фронта против окупатора и његових слуга“. 

Први број „Гласа“ изашао је 30. августа 1942. године и у његовом стварању учествовали су сви чланови ПК КПЈ за Србију. Био је скромније технички опремљен јер је штампан на гештетнеру штампарије ПК КПЈ за Србију у 400 примерака.

Овакво стање захтевало је да се следећи бројеви публикују у штампарији ЦК КПЈ у Београду. За технички део „Гласа“ ангажован је академски сликар Ђорђе Андрејевић Кун, а вредне руке Слободана Јовића и Бранка Ђоновића обављале су припрему и штампање.

Годину дана од изласка првог броја, обустављено је штампање „Гласа“, јер су Немци реквирирали кућу у којој се налазила штампарија. Штампање је обновљено крајем 1943. године, али је лист излазио у мањем формату, 24x30 сантиметара, јер је нова штампарија располагала са машином која је подржавала само ову димензију. Број страна варирао је од броја до броја и ишао је у распону од четири до 12. Током 1944. године у Београду су изашла још четири броја и након откривања штампарије од стране полиције у јулу публиковање је премештено на територију јужне Србије.

Водећи људи КПЈ у Србији били су сарадници овог листа. Прилоге су писали Благоје Нешковић, Мирко Томић, Радивој Јовановић Брадоња, Вера Милетић, Петар Стамболић и други. Једина значајнија личност која званично није била део КПЈ, а писала је за „Глас“ био је Душан Богдановић, потпредседник Народне сељачке странке.

Највећи део новина био је резервисан за ауторске чланке, али постојале су и рубрике резервисане за праћење војних и политичких померања, сећање на пале борце, прозу, поезију итд. По ослобођењу „Глас“ се вратио у град из кога је поникао и наставио да информише Београђане.  

Један од првих пропагандних материјала који је долазио у руке Београђана био је „Саопштења“. Поједини комунисти имали су задатак да слушају Радио Москву, записују саопштења која су затим прекуцавана и умножавана. Ови памфлети доносили су вести о војним победама савезника и друге информације из политичких рубрика. Празник рада 1. мај, годишњица Октобарске револуције и смрти Лењина били су датуми приликом којих се комунистичка пропаганда посебно оглашавала.

_________________________________________________________________________________

Овај текст настао је  у оквиру пројекта "Окупирана штампа – Штампа у Београду 1941-1944. године", који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање 

"У питању је највећа претражива библиотека на Западном Балкану. У овом тренутку броји више од милион и двеста хиљада страница претраживог текста, а сваким даном дигитална библиотека се шири", каже др Софронијевић и истиче да је дигитална библиотека постала важан ресурс информација за истраживаче, студенте, професоре као и све оне који се интересују за културну баштину и стара штампана издања.

Репозиторијум Универзитетске библиотеке "Светозар Марковић", како каже Софронијевић, у највећој мери чине издања из друге половине 19. и прве половине 20. века. Напомиње да у њему нису доступна сва издања Општинских новина, већ само она из фонда Универзитетске библиотеке.

Ипак, Софронијевић каже ће се и убудуће трудити да прикупе сва издања јер "Општинске новине" представљају слику Београда у јеку ратних дешавања и својеврсно сведочење о животу Београђана.

Научни сарадник Института за савремену историју др Раде Ристановић каже да је дигитализација значајно скратила време које је потребно за проналажење чињеница.

Др Алексанар Стојановић, виши сарадник Института за новију историју,  објашњава да се овакав приступ у историографији назива тотална историја. У питању је, како објашњава, праћење свих појава у друштву са циљем да се омогући комплетна слика о времену о коме се пише и да се контекстуализују догађаји, појаве и личности одређеног периода. У времену пре дигитализације то је, каже Стојановић, захтевало месеце и године претраге.

Да је, у методолошком смислу, дигитализацијом значајно олакшано истраживање и омогућен проналазак информација на неочекиваним местима, сагласна је и Владана Путник Прица, научна сарадница Одељења за историју уметности Филозофског факултета у Београду.

Иако сматра да листање новина има посебну драж, др Злата Вуксановић Мацура, виши научни сарадник Географског института Јован Цвијић, истиче да дигитализација значајно олакшава долазак до информација људима који живе далеко од библиотеке, као и претрагу грађе и укрштање добијених информација свима који истражују.

 „Седми и осми број издања Општинских новина из 1933. године у потпуности су били посвећени условима становања у Београду у међуратном периоду“, рекла је Мацура.

По њеним речима, уредништво Општинских новина, у једном теренском истраживању,обишло је велики број станова да би видели у каквим условима живе и о томе су писали.

У београдским Општинским новинама писало се и Железничкој колонији о којој данас мало зна.

„Железничка колонија је била важна, можда не као чиновничка и професорка, али је такође говорила о неким тенденцијама које су постојале у урбанизму, као што је концепт вртног града о коме се пише у београдским Општинским новинама“, рекла је научна сарадница на Одељењу за историју уметности на Филозофском факултету у Београду Владана Путник Прица и додала да то сведочи да су постојала сазнања о иностраним, урбанистичким концептима како се граде нова насеља, нарочита радничка.

Сва издања Општинских новина 1932. године била су посвећена архитекстонском развоју у Београду, а у дванаестом децембарском броју овог листа објављена је анкета посвећена архитектури у Београду, у којој су архитекте, инжењери и урбанисти дали мишљења у ком правцу треба да се креће београдска архитектура, рекла је Прица.

„Од 1928. године ове новине попримају облик магазина и унутар њих су се објављивали различити стручни и нестручни текстови везани не само за комунално функционисање Београда, већ и за његову историју ”, рекао је Ристановић.

Новине су зенит доживеле у другој половини тридесетих година 20. века, када су излазиле у тиражу више од  седам хиљада примерака, а сегменти из њих  објављивани су и у иностраној штампи.

Током Другог светског рата оне добијају другачију употребну вредност и постају класични дневни лист, a излазиле су од априла до јуна 1941. године.

„Окупатор се определио за њих јер је њихова редакција била малобројна и могли су што пре да крену са радом, а други разлог је да се не обнављајуу дневни листови попут Политике, Времена, Правде, који су у очима окупатора били компромитовани и који нису били настројени новом поретку”, истакао је Ристановић.

Он је додао да су Општинске новине изашле из штампарских преса 1942. године, али у овом перидоу су излазиле као обичан Службени лист, где су се штампале само службене одлуке градских власти.

У Општинским новинама, по речима вишег научног сарадника у Институту за новију историју Србије Александра Стојановића, текстове су објављивали људи најразличитијег друштвеног порекла, статуса, образовања, али оно што им је било заједничко је академски приступ обради предмета којим се баве, што је учинило уређивачку политику ових новина непоновљивом.

Општинске новине су до 1913. године излазиле једном недељено, а у периоду од 1932. године до 1941. године упоредо је излазио часопис и недељне новине под истим насловом.

Видео: УНС

Општинске новине су уласком у 1931. годину започеле 49. годину излажења. Уредник је даље писао како је лист почео да се продаје широм Европе и Америке. Упркос томе, како даље наводи, најважније циљ листа је био и остао да служе Београђанима који редовно читају ове новине, а све у интересу остваривања здравог, модерног и напредног Београда.

„Београдске Општинске Новине, далеко и од помисли да своме раду придају толике заслуге, у овој години наставиће са још више снаге и пожртвовања не само да истичу на дневни ред све проблеме, који се посредно или непосредно тичу наше престонице, не само да их формулишу и кад их спонтани народни осећај покреће, него неће пропустити ни једно питање из области урбанизма, комуналне или социјалне политике, а да о њему не изнесу мишљења наших најјачих ауторитета. А у својим даљим тежњама Београдске Општинске Новине желе да буду слика пуног одсјаја свестране динамике и живота Београда“, пише уредник у првом тексту новогодишњег броја.

У даљем тексту покушаћемо да вас, кроз фотографије које су објављиване на почетку сваког броја 1931. године, кроз улице и тргове којима и данас шетате, вратимо у Београд који више не постоји.

Народно позориште у Београду

На Тргу републике од 1868. године налази се величанствена зграда Народног позоришта.

Зграда је више пута успешно рестауирана и дограђивана, према пројектима најуспешнијих београдских архитеката.

У то време зграда Народног позоришта била је једна од највећих и најраскошнијих палата у Србији, а подсећала је на оперску кућу Скалу, која је саграђена деведесет година раније у Милану.

Прва представа која је изведена у овој згради била је „Посмртна слава кнеза Михаила“, која је одиграна 30. октобра 1868. године. Из једне сачуване позивнице штампане на свили, упућене Хрватском народном казалишту у Загребу, види се да су у представи учествовали скоро сви тадашњи чланови позоришта.

Нађимо се „код коња“

Споменик на Тргу Републике кнезу Михаилу Обреновићу подигнут је 1882. године. Овај споменик је најпознатије београдско састајалиште данас, а било је и некада.

Постоји много теорија зашто се овај споменик најчешће назива „код коња“. Некада је иза споменика, прекопута Народног позоришта постојала кафана Дарданели. Стални гости ове кафане били су Бранислав Нушић, Ђура Јакшић, Стеван Сремац и многи други виђени људи тога времена. Елита која се окупљала у кафани често је критиковала династију Обреновић. Ругајући се династији, а са погледом на задњу страну споменика, они су кафану често звали „код коњскe задњице“, па тако остаде и споменик „код коња“.  Кафана је срушена 1901. године, а на том месту данас се налази Народни музеј.

Први разговори преко жице

Министар војни Тихомиљ Николић и капетан Коста Радосављевић сaмо седам година након што је Бел изумео телефон обавили су први телефонски разговор у Србији. Прве јавне телефонске говорнице код нас почеле су да се користе почетком 20. века преко услужних телефона који су се налазили у хотелима, ресторанима и телефонским централама. Прва аутоматска централа у Београду постављена је 1931. године.

Зграда телефонске централе се налази у Косовској 47 у Београду и од 1981. године је заштићена као културно добро од великог значаја.

Симбол Београда на највишем бедему тврђаве

Иван Мештровић је 1912. године пројектовао фонтану, која је требало да буде постављена на Теразијама. Замисао је била да се у центру фонтане налази петоспратни стуб, као симбол петовековног ропства нашег народа под Турцима, на чијем врху је требало да стоји Победник.

Мештровић је рад на скулптури започео 1913. године. Он је за осам месеци обликовао и извајао скулптуру у фискултурној сали једне београдске основне школе. По завршетку споменик је послат на ливење у Чешку, где је остао до краја Првог светског рата.

Када је враћен у Београд ипак је одлучено да своје место заузме на највишем бедему београдске тврђаве. Споменик је свечано откривен 1928. године.

Улазак у пету деценију

„Пола века пожртвованог и пуног части служења својој општини и своме грађанству... Кроз читаве те деценије Београдске Општинске Новине вршиле су тихо своју корисну улогу малог и скромног комуналног листа“, пишу Београдске новине првог дана 1932. године.

По завршетку 1931. године Општинске новине ушле су у 50. годину излажења, а последњи број је изашао у јуну 1941. године.

***********************************************************************************

Текст је настао у оквиру пројекта "Београдска општинска штампа 1882 - 1941 - Сведочење о историји престонице" који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање

„Општинске новине“, као званични лист Београдске општине, чија је уредничка политика увек била усмерена ка унапређивању града и животних услова становника, објављивале су текстове који су се односили на комуналне и урбанистичке теме још од првог броја, објављеног 6. јануара 1888. године.

У међуратном периоду, ове новине посвећивале су велику пажњу питању дивљих насеља, уређењу градске периферије и побољшању животних услова становника ових делова града, а на поменуте теме су се у листу оглашавали водећи српски архитекти, лекари и економски аналитичари. На страницама ових новина налазимо и податак да је Београд до Великог рата имао око 120.000 становника, те да је границу његовог резиденцијалног дела чинио Чубурски поток. До половине тридесетих година број становника се дуплирао, а територија под управом општинских власти вишеструко увећала.

Архитекта Бранко Максимовић са жаљењем и дубоком забринутошћу констатовао је, у тексту објављеном на страницама „Општинских новина“, почетком 1930. године, да је ширењем појаса дивљих насеља „од Лаудановог шанца и Пашиног брда, па преко Душановца и Вождовца на Прокоп и Јатаган малу“, дугорочно угрожена могућност планске експанзије Београда.

Максимовић је упозорио да се са „асанацијом периферије Београда“ касни пуних десет година, позивајући на примену рационалног модела који се већ показао у пракси у многим западноевропским градовима.

Импровизоване и неусловне грађевине требало је заменити рационално конципираном станоградњом, наводећи као добар пример локалне праксе павиљоне које је Београдска општина подигла у околини Топовских шупа. Овај се процес одвијао веома успорено, о чему сведочи и текст о „санирању нездравих квартова и насеља“, који је на страницама „Општинских новина“ у априлу 1936. године објавио архитекта Драгомир М. Поповић.

Поповић је посебно истакао нужност рушења старих, неусловних објеката, јер је пракса показала да ће овакви објекти, у ма колико лошем стању били, уколико не буду уклоњени увек наћи нове становнике који нису у могућности да себи приуште пристојнији смештај.

Поповићев чланак права је компаративна анализа решавања проблема дивљих насеља, јер упоређује законска и практична решења примењена у Лондону, Паризу и Марсељу, и има готово академски карактер.

Грађевински правилник – пут ка решењу проблема

Како би ухватила корак са развијеним европским престоницама и већим градовима, бар када је реч о урбанистичком уређивању и унапређењу хигијенских услова, Београдска општина издала је 1935. године Грађевински правилник.

Правилником је предвиђен поступак којим се нека кућа или други стамбени објекат утврђују као нехигијенски или шкодљиви по здравље. Поступак је био сложен и дуготрајан, а подразумевао је излазак на терен медицинске инспекције и грађевинског контролора за зграде склоне паду.

Први објекти који су у Београду били означени за рушење у складу са поменутим Правилником налазили су се на простору Јатаган мале и Пиштољ мале, али је рушење више пута одлагано јер је становницима неусловних објеката требало обезбедити нова места становања. Архитекта Поповић јадиковао је због овог стања, истичући да још ни једна зграда у Београду није срушена због постојања рупа у правилима, те да „ваљда чекамо да се појави у коме крају куга, као оно у Паризу, па да озбиљније приступимо послу“.

Притиснути немаштином и последицама рата, у околностима које су у сваком погледу биле ванредне, милиони Европљана напустили су своја села и варошице и решили да срећу потраже под светлима великих градова. Како се током трајања ратних дејстава није градио нови стамбени простор, а у многим градовима, укључујући и Београд, чак је и уништен део постојећег стамбеног фонда, нови становници кућили су се како су и где знали и могли. Тако се широм Европе јавио феномен тзв. дивљих насеља, пуних импровизованих стамбених објеката, грађених неплански, често без основних хигијенских и других услова за живот. Лондон, Париз, Марсељ, Берлин у Европи, као и низ великих градова у САД-у, на челу са Њујорком, добили су своја нехигијенска насеља, од којих су се нека налазила у најнепосреднијој близини центра града. 

Почетком тридесетих година прошлог века, поред већ поменутих насеља, „предграђима Београда“ сматрали су се још и Чукарица, Царева Ћуприја, Раковица, Вишњица, Жарково, Кумодраж, Ђерам, Топчидерско брдо и Булбудер. Ова насеља динамично су се развијала и већ у наведеном периоду у њима је живело више становника него у целом Београду крајем 19. века.

Нагла експанзија престонице носила је собом, као један од централних проблема, питање хигијене у граду, а посебно у приградским насељима и на градској периферији.

Владислав Миленковић, иначе уредник „Трговачког гласника“, указао је на страницама „Општинских новина“ да је стање хигијене у граду, у целини сагледано, незадовољавајуће. Главни узроци оваквом стању били су неадекватни стамбени простор и недовољно развијена хигијенска култура код великог броја нових Београђана.

Нездрав животни простор у периферним деловима града био је само део проблема: једнако лоши хигијенски услови били су и у већини фабрика и предузећа, као и у угоститељским објектима (кафанама, народним кујнама, хлебарницама, бакалницама), који су чиниле „на посматрача тежак и мучан утисак очајног хигијенског варварства“.

Неке друге анализе узрока стања у београдској периферији, објављене на страницама „Општинских новина“, истицале су недостатак адекватног грађевинског законодавства, као и превисоку цену кирија у тзв. „органској периферији“ (насељима уз сам руб градског центра, привредно и саобраћајно снажно увезаним са центром) као главне кривце за животне услове Београђана из приградских насеља. 

Периферија Београда - ружно наличје града

Периферија града била је, у више публицистичких осврта објављених на страницама „Општинских новина“ почетком тридесетих година прошлог века, представљена као „ружно наличје Београда“, као место у коме се „осетио недостатак свега онога што је неопходно за здрави и нормални развитак једног насеља“.

Геометрија улица на периферији описана је као чудна, а њихова имена као локална или случајно одабрана, што је доприносило таквој конфузији у оријентацији, да су се чак и поштари тешко сналазили у тим условима.

Ограде периферијских дворишта биле су састављене од „дрвеног и гвозденог коља, цигли, камења, жица: бодљикавих и разних, дасака од сандука, старих блехова и блеханих пантљика – и свега другог са непроцењивим пореклом и обличијима“.

Периферију града, посебно ону даљу, насељавали су, у огромном проценту, сељаци из унутрашњости земље, неквалификовани и фабрички радници, као и један број печалбара из суседних држава или удаљених крајева Краљевине СХС, који су привремено боравили у престоници због пословних обавеза. Њихова примања била су веома скромна и једва довољна за пуко преживљавање, и они свакако нису били у стању да издвајањем сопствених средстава значајније утичу на урбанизацију и уређивање насеља у којима су живели.

Увођење водовода и канализације, калдрмисање улица и путева, урбанистичко уређивање као и изградња квалитетнијих стамбених објеката, изискивали су трошкове које ни ондашња Београдска општина није била у стању да покрије. Због тога је у првој деценији по окончању Великог рата „трошарина“ (комунална такса) у престоници повишавана у више наврата.

Професор Правног факултета Драгољуб Аранђеловић указивао је на нужност ове економске мере, истичући истовремено, и својеврсан парадокс „да највише на трошарину вичу грађани оних крајева, који непрестано траже од општине увођење водовода, трамваја, електричног осветљења, изградњу школа, а нарочито калдрму“.

И овај, као и други објављени текстови у „Општинским новинама“, драгоцено су сведочанство о томе да су модернизацијски процеси, а понекад чак и они најелементарнији – директно везани за здравље и безбедност грађана – често били дочекивани са неповерењем и отпором значајног дела грађанства, и то управо оног који је од сређивања прилика требало да има највећу директну корист.

Визија професора Анђелковића - У Београду може живети два милиона становника

Професор Аранђеловић указао је и на чињеницу да већину грађевина у престоници чине ниске куће мале искористиве површине, што је доприносило неконтролисаној експанзији града у ширину. Поредећи Београд са развијеним метрополама, он је истакао да је неопходно овакве грађевине заменити модерним вишеспратницама, те да је у уређивању града потребно кренути од самог центра.

Веома је занимљива и на неки начин пророчки тачна била Аранђеловићева опсервација да у ширем центру града има простора за насељавање близу милиона становника, док је читава површина Београда са периферијом одговарала потребама насељавања два милиона житеља.

Професор Аранђеловић преминуо је 1950. године и није доживео остварење свог предвиђања о уређеном Београду као вишемилионском граду, што је и остварено уочи распада Југославије.

Београд по „мустри ужичких села“

Да је експанзија Београда у ширину, непланском изградњом дивљих насеља и спонтаним насељавањем придошлица, значајно нашкодила процесу урбанистичког уређивања југословенске престонице истицао је и Павле Кара-Радовановић, градски одборник и новинар, сарадник градоначелника Владе Илића, иначе и аутор запажене брошуре „Крупни проблеми Београда“ (1934).

Кара-Радовановић је, пишући у „Општинским новинама“ у лето 1936. године, окривио градске управе с краја 19. и почетка 20. века да су допустиле „да се Београд изгради онакав какав је данас, од Дунава и Саве до Раковице, Остружнице, Торлака, Миријева – по мустри ужичких села“. Кара-Радовановић је јадикујући констатовао да је „Београд данас једно велико село са раштрканим кућерцима на простору општинског атара од сто шездесет и девет квадратних километара“, те да стога и не чуди што би његово урбанистичко сређивање имало цену која се више не мери у милионима, већ у милијардама динара.

Ширење града непрестаним померањем међе даље од његовог центра доприносило је, како је, на страницама „Општинских новина“ приметио публициста др Петар Ђорђевић, сиромаштву духовног живота периферије, која је, уместо да се културно уздиже и интегрише у престоницу, сваком даљом експанзијом заправо постајала и духовно и културно још удаљенија од ње.

Општинске новине с највећом пажњом извештавале о проблемима житеља периферије Београда

И у економском погледу, јаз између центра града и даље периферије само се увећавао са протоком времена. Може се говорити и о расту извесног анимозитета између житеља ова два дела градске целине, посебно, јер је у више аналитичких чланака објављених у „Општинским новинама“ било истакнуто да је комунално старање за периферне делове града у пракси спровођено на штету бриге и инвестиција у комуналну инфраструктуру центра престонице.

Остајући објективни и професионални у свом приступу, аутори текстова на ову тему исказивали су значајну дозу емпатије и бриге, како за новопридошле становнике престонице, који су живели у лошим условима, тако и за сам Београд, његову будућност и развој.

Лишени идеолошке и дневнополитичке инструментализације, текстови посвећени периферији града и предграђима, садржали су анализу генезе проблема као и низ конкретних и практичних решења, на чији су значај опомињане како државне и градске власти, тако и сами житељи ових насеља.

„Општинске новине“ обрађивале су поменуте теме у складу са највишим стандардима журналистике, а висок академски и стручни ниво аутора учинио је објављене чланке и прилоге изванредним штивом за читање и веома драгоценим извором за историју Београда.  

***********************************************************************************

Текст је настао у оквиру пројекта "Београдска општинска штампа 1882 - 1941 - Сведочење о историји престонице" који је суфинансиран из буџета Града Београда, Градске управе града Београда, Секретаријата за информисање