Takođe, kao javni funkcioner ona ne bi, po Zakonu o javnim medijskim servisima i Statutu Javne medijske ustanove Radio-televizija Vojvodine, više smela da bude član Upravnog odbora ovog javnog servisa.

Njegovan je 19. februara ove godine imanovana za članicu Privremenog saveta Akademije strukovnih studija Novi Sad i u skladu sa tim upisana u Registar javnih funkcionera Agencije za sprečavanje korupcije.

I pored toga, do danas je, po podacima UNS-a, kao predstavnica Društva novinara Vojvodine imenovana u tri komisije za ocenu medijskih projekata - u Rekovcu, Gornjem Milanovcu i Doljevcu.

Sve tri komisije u kojima je izabrana za člana, po podacima iz Jedinstvenog informacionog sistema (JIS) Ministarstva informisanja i telekomunikacija (MIT), formirane su nakon što je Ratković Njegovan upisana u Registar javnih funkcionera.

Ratković Njegovan je za UNS kratko izjavila da „zna da je u sukobu interesa“ i da „to rešava“, ali nije želela da odgovori na dodatna pitanja, između ostalog na to na koji način to rešava i da li je o sukobu interesa obavestila MIT, lokalne samouprave u kojima je izabrana za članicu komisije, kao  i JMU RTV.

Ni Ministarstvo informisanja i telekomunikacija nije odgovorilo na pitanja UNS-a šta će uraditi povodom ovog slučaja.

Javna funkcija i učešće u komisijama – šta kažu propisi

Odluku o  imenovanju Ratković Njegovan za članicu Privremenog saveta ove ustanove donela je Skupština Autonomne pokrajine Vojvodine.

Zakon o sprečavanju korupcije propisuje da je „javni funkcioner” svako izabrano, postavljeno ili imenovano lice u organu javne vlasti, osim lica koja su predstavnici privatnog kapitala u organu upravljanja privrednog društva koje je organ javne vlasti.

Autentičnim tumačenjem ove odredbe, koje je donela Narodna skupština, precizirano je da ovu odredbu treba razumeti tako da se odnosi i primenjuje na lica koja su neposredno birana od strane građana i lica koje bira, postavlja ili imenuje Narodna skupština, predsednik Republike, Vrhovni kasacioni sud, Visoki savet sudstva, Državno veće tužilaca, Vlada Republike Srbije, Skupština autonomne pokrajine, Vlada autonomne pokrajine i organi jedinica lokalne samouprave.

Zakon o javnom informisanju i medijima (ZJIM) i Pravilnik o sufinansiranju projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja propisuju da je obavljanje javne funkcije nespojivo sa učešćem u radu komisija.

U članu 25. ZJIM navodi se da „članove komisije imenuje rukovodilac organa koji je raspisao konkurs i to iz reda teoretičara, analitičara i praktičara iz oblasti medija koji se samostalno prijavljuju, odnosno koja prijavljuju novinarska i medijska udruženja, a koji nisu u sukobu interesa, odnosno koji ne obavljaju javnu funkciju, u smislu propisa kojima se uređuje sukob interesa pri obavljanju javne funkcije“.

Isto propisuje i član 19. Pravilnika.

Ministarstvo obavešteno, ali ništa nije preduzelo

Da je Ministarstvo od ranije upoznato sa ovim slučajem, UNS-u je potvrdio i stručnjak za medije Jovan Bukovala.

Kako je rekao za UNS, on je  još 14. marta uputio Ministarstvu informisanja i telekomunikacija obaveštenje povodom ovog slučaja, navodeći da je, na osnovu navedenih informacija, Biljanu Ratković Njegovan potrebno izbrisati iz Registra MIT-a.

Do danas, kaže on, niko mu nije odgovorio na dopis, niti je Ratković  Njegovan uklonjena sa liste kandidatata.

Biljana Ratković Njegovan i ranije bila u sukobu interesa

Podsetimo, ovo nije prvi put da je Biljana Ratković Njegovan u sukobu interesa kada je reč o ocenjivanju medijskih projekata.

 Kako je UNS pisao još 2024. godine, na tadašnjem konkursu Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama, 4.950.000 dinara dobila je Zadruga medijskih i kulturnih stvaralaca Medijakult Novi Sad, za projekat „Video podkast: Novosadski razgovori“, a medij koji je naveden u Rešenju kao medij preko kojeg će biti emitovan sadržaj je „Vojvođanski novinar“.

Izdavač „Vojvođanskog novinara“ je Društvo novinara Vojvodine (DNV), registrovano na istoj adresi kao i Zadruga koja je nosilac projekta, a u komisiji koja je odlučivala o dodeli novca bila je i Biljana Ratković Njegovan, izabrana na predlog tog istog Društva novinara Vojvodine.

Istovremeno, Biljana Ratković Njegovan bila je i opertivni urednik portala „Vojvođanski novinar“.

Problematično i članstvo u Upravnom odboru RTV-a

Profesorka Biljana Ratković Njegovan je i članica Upravnog odbora Javne medijske ustanove Radio-televizija Vojvodine (JMU RTV).  

Zakon o javnim medijskim servisima i Statut JMU RTV propisuje da „članovi Upravnog odbora ne mogu biti nosioci javnih funkcija i funkcija u političkoj stranci, zaposleni kod pružaoca medijske usluge, kao ni lica čije bi članstvo u Upravnom odboru moglo da dovede do sukoba interesa u skladu sa propisom koji reguliše sprečavanje sukoba interesa pri obavljanju javne funkcije“.

Podsetimo, članove Upravnog odbora imenuje i razrešava Savet Regulatornog tela za elektronske medije koji ne postoji  godinu i po dana, odnosno od novembra 2024. godine.

Kako kaže za UNS, nakon pomenutog koncerta shvatila je da pre svega kao čovek, a potom i novinar mora da ode u Prebilovce.

„To je ono što sam mogla da učinim - da se poklonim nevinim žrtvama ustaša i da pišem o tome kako bismo znali”, ističe Spasić.

Radeći seriju reportaža o Prebilovcima, rekla nam je ona, shvatila je da nije jedina u kojoj je pomenuti koncert nešto prelomio.

„Silvana Filić, unuka učiteljice Stane Arnaut (po dedi od majke koji je bio Stanin rođeni brat), žene koja je jedan od simbola Prebilovaca i srpskog stradanja od ustaške ruke, prvi je put progovorila u javnosti upravo za Kurir nakon što je gledala događanja u Zagrebu. To je ujedno i prvi put da neko od porodice Stane Arnaut govori za medije”, kaže Spasić.

U intervjuu za UNS sa nagrađenom novinarkom razgovarali smo o granici između profesionalne odgovornosti u izveštavanju o kolektivnom stradanju i ličnih osećanja, značaju ovakvih priča za novinarstvo u uslovima hiperprodukcije medijskog sadržaja, ali i o tome koliko joj je bilo teško dok je sakupljala građu za reportaže iz ovog mesta.

UNS: U kojoj meri je novinarska odgovornost veća kad se obrađuju teme kolektivnog stradanja kakvo je bilo u Prebilovcima?

- Novinarska odgovornost, u smislu odnosa prema poslu, po meni je uvek ista i jednako velika. Odgovoran novinar je onaj koji daje sve od sebe da profesionalno radi svoj posao. I dobro se pripremi za sve, pa i kad ide na običnu konferenciju za novinare, jer mora da zna ko je i šta je tu, kakav je kontekst... Tako da u tom smislu odgovornost ne delim na manju ili veću. Ali kao novinar, čiji je posao rad u javnom interesu, osećam odgovornost da svojim delanjem i izborom tema čuvam i istinu od zaborava. A ako uz to neko nešto nauči, razmisli pre nekih postupaka... tek sam uspela.

Međutim, kad radim teme kao što su Prebilovci, najveći izazov mi je da ne upadnem u patetiku. Linija između empatije i patetike je tanka. Dešava mi se da, tek kad drugi, treći put pročitam ono što sam napisala, vidim da to nije ono što sam htela i da sam skliznula, pa menjam. A čitaoci su, na koncu, ti koji sude.

UNS: Zbog čega je važno da se ovakve teme objavljuju u medijima?

- Važno je da bismo znali, pamtili, poštovali i, usudiću se reći, da nam se istorija ne bi ponavljala. Kamo sreće da se svi s Balkana objektivno bavimo svakim segmentom prošlosti, i u medijima i u udžbenicima, pa da nam se istorija ne ponavlja iz generacije u generaciju. Da svi sve znamo.

Takođe, a verujem da se to u reportažama iz Prebilovaca i vidi, važno je znati da iza zločina uvek stoje konkretna imena i ljudi, oni koji su osmislili, naredili, izveli, prikrivali... I da smo svi mi pre svega ljudi, dobri ili loši, a da nas tek posle toga sve ostalo u nekom smislu određuje i razlikuje, pa i vera i nacija. Upravo iz reportaža u Prebilovcima vidi se da i u organizovanom, sistematskom zločinu ima onih među ustašama koji su u datom momentu postupili kao ljudi. Zašto, kako - nebitno. Spasli su neke živote u moru nevinih, a ubijenih. I to treba reći. Ali nikako ne treba zaboraviti glavnu stvar i zameniti teze.

UNS: Kako postaviti granicu između novinarske profesionalnosti i ličnih osećanja?

- Upravo reportaža je, po mom sudu, žanr u kome osim činjenica i opisa daješ i lični doživljaj, emociju, pa i empatiju... I bez obzira na to da li pišeš reportažu iz Barselone ili Prebilovaca, mada je, naravno, razlika u doživljaju ogromna i potpuno drugačija. A danas, više nego ikad, kad je na internetu dostupno sve i kad se na telefonu kao na dlanu može videti baš sve, važno je da čitaocima daš i više i dalje, a to je i doživljaj.
Pisati o Prebilovcima je naročito teško, iscrpljujuće, i emotivno i mentalno. I upravo zbog tog snažnog doživljaja važno je, kao što već rekoh, ne upasti u patetiku.

UNS: Koliko je važno da se prilikom rada na ovakvoj priči novinar uzdrži od senzacionalizma i "klikbejt" naslova, po cenu manje medijske pažnje?

- Ne jurim medijsku pažnju, već novinarstvo. Klikove odavno ne brojim. Doduše, sistem sam broji. Iznenadićete se, kao što sam neretko i sama iznenađena, koliko ovi ozbiljni tekstovi znaju da budu čitani. I same reportaže iz Prebilovaca merene su hiljadama i hiljadama pregleda. I to je dokaz da u eri brzog života, generacija koje komuniciraju skraćenicama i rastu na klipovima od minut, i u vreme rasprostranjenog tzv. kopi-pejst novinarstva, pravi novinarski rad ipak ima “prođu”. Takođe, to je i dokaz da ljudi nisu toliko površni i da im ne možeš servirati samo kopi-pejst, da im treba dati i ozbiljan i drugačiji sadržaj. I zahvalna sam svojoj redakciji što ne odbija nijedan moj predlog za reportaže i odlaske na teren i ne kalkuliše da li će to biti klikabilno.

UNS: Šta Vam je bilo najteže dok ste sakupljali materijal za ovu reportažu?

- Znala sam gde idem i dosta toga pročitala i pogledala pre polaska u Prebilovce. I reklo bi se, bila spremna za ono što ću videti - i samo selo, čijih je mnogo kuća bez krovova i uraslo u korov, i za ostatke kostiju mučenika u prebilovačkom hramu, i za jamu Golubinku, u koju je u jednom danu živo bačeno više od 500 žena i dece.

Ali očigledno to nije bilo dovoljno.

Dan-dva pre polaska na put pročitala sam priču o Božu Kesu. U moru svega što sam znala, priča o tom tihom, poštenom čoveku i uzornom članu partije me je baš potresla.

Život u Čapljini, kojoj Prebilovci i pripadaju, dugogodišnjeg neženje zakasnelog za decu izgledao je obično kao mnogi drugi.

Sve dok mu poznanici, pa i prijatelji nisu otišli na sahranu u Prebilovce. Tu kraj nadgrobnog spomenika shvataju da je imao i ženu i dve ćerkice. I da su sve tri skončale u jami Golubinki 6. avgusta 1941. A Božo je ćutao sve te decenije. I upravo na tom groblju, gde je i Božov grb, ali i ploča na kojoj su imena mu žene i dece, bilo mi je najteže.

Na nadgrobnim pločama preminulih u decenijama nakon nastanka Titove Jugoslavije zatiču me i kolone imena njihovih najrođenijih pored kojih je ista godina smrt - 1941. Tu sam i zatečena koliko mi je bilo teško da to gledam.

UNS: Šta ovakve priče znače za savremeno novinarstvo s obzirom na to da, zahvaljujući internetu, imamo hiperprodukciju medijskog sadržaja i "borbu za kvantitet, a ne kvalitet" u medijskom prostoru?

- Iskreno verujem da još ima nade za nas i za novinarstvo. A o mom radu trebalo bi drugi da sude.

UNS: Koliko je važno što je ovakva tema dobila poverenje žirija?

- Opet iskreno, ovo je prva nagrada koja mi je draža zbog teme nego mene same. Trudila sam se da iz što više aspekata sagledam prebilovačku tragediju, vreme posle nje i ono što je danas. A danas su Prebilovci mesto sa tridesetak žitelja, mahom udovica.

Dolaze ponekad i političari i iz Srbije i Republike Srpske, slikaju se i uvek nešto obećavaju. Ali Prebilovci su i dalje selo u kome je dosta kuća u korovu, što je zaostavština i 1941. i 1992. godine.

Selo koje i dan-danas nema vodovod. Mada, nakon objavljivanja reportaža u Kuriru, slučajno ili ne, iz zvanične Banjaluke obećali su da će uplatiti sredstva za izgradnju vodovoda u Prebilovcima. To ne želi u potpunosti da finansira opština Čapljina, odakle su naveli da im nije isplativa investicija za toliko malo žitelja. Sredstva su nedavno i uplaćena. Čeka se početak radova.

Prebilovci su selo u kom hodočasnici ne mogu ni da prenoće, do pod vedrim nebom. Tako ne bismo ni mi mogli da nam nije izašao u susret Aco Dragićević, čovek koga nismo ni znali, a koji nas je primio u svoj dom. Bila sam uporna u naumu da noćimo u selu i neizmerno sam zahvalna Acu. Kao i Aleksi Dragićeviću, koji nas je vodio i kroz Hram Hristovog Vaskrsenja u Prebilovcima, ali i do jame Golubinke na plus 40. Aleksa je tu da se svakome nađe. I radi pri crkvi. Kraj koje SPC diže i omanji konak, kako bi manastir postala.

Zahvalna sam, i to moram istaći, i svim svojim sagovornicima, bez kojih ne bi ni bilo reportaža. Ljudi su i danas, posebno oni koji žive u Prebilovcima i okolini, još uplašeni, zaziru da javno govore. A mnogi su ipak govorili. Obećavale su vlasti iz Banjaluke i da će pansion u selu podići, kako bi hodočasnici imali gde zanoćiti. I dalje - ništa. A sve je to izuzetno važno i važno je pisati o tome. Dobra stvar je da učenici viših razreda osnovnih škola iz Republike Srpske u obrazovnom programu imaju i obavezu dolaska u Prebilovce. A koliko đaka iz Srbije uopšte zna za Prebilovce, a kamoli ide tamo? O Prebilovcima uvek treba govoriti. Razloga je puno.

Ovaj trend dodatno zabrinjava, ako se ima u vidu da je 2025. godine, prema bazi UNS-a, broj napada bio više nego udvostručen u odnosu na godinu pre toga.

Samo na dan održavanja lokalnih izbora u 10 lokalnih samouprava, 29. marta, zabeleženo je 16 napada i ometanja rada novinara.

To znači da su se u jednom danu desila četiri slučaja ugrožavanja novinara više nego u ostatku marta – od prvog do 28. marta zabeleženo ih je 12.

Kada je reč o ometanju koleginica i kolega u radu, u prva tri meseca ove godine evidentirano je 12 slučajeva, u odnosu na prošlogodišnjih osam.

U prvom tromesečju ove godine UNS je evidentirao 24 pretnje, što je dvostruko više nego lane, kada je u UNS-ovoj bazi zabeleženo 11 ovakvih slučajeva.

Posebno zabrinjava podatak da je ove godine do marta evidentirano 12 fizičkih napada, što je za devet više nego prošle godine, kada su zabeležena tri.

Inače, prošla godina je rekordna u odnosu na prethodnih pet kada je u pitanju broj fizičkih napada na novinare i medijske radnike.

U januaru i februaru ove godine posebno su bili izraženi sajber napadi, pa je UNS u ovom periodu zabeležio 10 ovakvih slučajeva.

UNS je u ovu kategoriju uvrstio koordinisane botovske napade na Instagram naloge, koji se manifestuju naglim i masovnim povećanjem broja pratilaca s ciljem da platforma Meta automatski ograniči ili ugasi profil medija ili novinara, kao i hakerske napade, uključujući DDoS napade na sajtove.

S druge strane, u prva tri meseca prošle godine, UNS nije evidentirao nijedan ovakav slučaj.

UNS je ove godine zabeležio i jedan slučaj privođenja više nego prošle godine, pa je sada zabeleženo dva privođenja.

Ove godine UNS je evidentirao i jednak broj pritisaka i diskriminacije kao prošle godine - tri slučaja diskriminacije medija i četiri pritiska.

Konferencija je održana na dan kada bi Miljeviću istekao tromesečni interpretatorski ugovor (spikera na Radio Beogradu, prim.nov) koji je prevremeno raskinut.

Miljević je na konferenciji naveo da je rešenje o prekidu ugovora dobio 11. marta, kao i da mu je isplaćena samo polovina honorara za februar, iako je obaveštenje o prekidu dobio tek u martu.

Ukazao je na više spornih navoda u obrazloženju tog rešenja među kojima su navodi da se 14. februara kada nije bio na rasporedu, pojavio u Radio Beogradu sa advokatom.

„To nije istina, a ovaj navod je lako ispitati, jer je potrebno samo vratiti snimke na kamerama“, naveo je on.

Dodao je da se u obrazloženju pominju i svedočenja kolega o njegovom navodno nedoličnom ponašanju.

„Postavljam pitanje – ko su te kolege, na šta se tačno žale i gde su dokazi? U RTS-u postoji praksa da se pišu izjave o radu kolega. Za pet godina nisam dobio nijednu takvu primedbu niti sam se ja na bilo koga žalio", naveo je on.

Ono što ima veze sa ovom odlukom je, smatra Miljević, kandidatura za generalnog direktora RTS-a. Miljević kaže da se za generalnog direktora RTS-a prijavio da bi ukazao na probleme unutar kuće, pre svega na radno-pravni status novinara. Tada je, kaže, sve krenulo nizbrdo.

Šta se dogodilo 11. februara?

Generalni sekretar UNS-a Nino Brajović podsetio je da je Miljević 11.  februara usmeno obavešten da RTS prekida petogodišnju saradnju sa njim, i to, kako je tada naveo, svega dvadeset minuta nakon što je ispred kancelarije zamenika generalnog direktora pokušao da zakaže razgovor sa novom generalnom direktorkom.

Nakon usmenog obaveštenja, koje mu je saopštio rukovodilac spikera, u Vajber grupi „Spikeri Radio Beograda“ objavljen je novi raspored bez njegovog imena. Kako nije dobio zvanično obaveštenje, 14. februara došao je na posao. Iako mu je prvo bio omogućen ulazak u zgradu, ubrzo su ga pripadnici obezbeđenja zamolili da se udalji.

Nakon toga Miljević se obratio rukovodstvu imejlom tražeći objašnjenje, ali i da bi obavestio rukovodstvo da se jeste pojavio na poslu, podseća Brajović.

Kao odgovor dobio je pisano obaveštenje o raskidu saradnje, bez jasnog obrazloženja.

Upravo njegov dolazak na posao tog dana naveden je kao razlog za raskid ugovora, dok se činjenica da je pokušao da zakaže razgovor sa direktorkom uopšte ne pominje, istakli su Brajović i ostali prisutni.

Brajović je dodao da je nakon tog događaja Miljeviću deaktivirana propusnica za ulazak, kao i da se na prijemnici Radio Beograda pojavila njegova fotografija, „kako bi bio prepoznat kao osoba koja ne bi smela da ulazi u zgradu“.

Konstantinović: Prisutno mešanje radnog i ugovornog prava, razmotrićemo naredne korake

Advokat UNS-a Gordana Konstantinović navela je da u ovom slučaju postoji mešanje radnog i ugovornog prava, budući da Miljević formalno nije bio u radnom odnosu.

Ona je naglasila da sam ugovor ostavlja mogućnost da se saradnja prekine, ali da činjenice navedene u obrazloženju „ne odgovaraju stvarnosti i ne obuhvataju sve događaje koji su prethodili raskidu“.

Konstantinović je dodala da je UNS od 11. februara, kada je Miljeviću saopšteno da će sa njim biti prekinut interpretatorski ugovor, u stalnoj komunikaciji sa Miljevićem i da je sve korake preduzimao uz znanje Udruženja.

Imajući to u vidu, kako je rekla, Miljević će zajedno sa UNS-om razmotriti dalje pravne korake.

Konstantinović kaže da je cilj autorskih i interpretatorskih ugovora da se zaposleni drže pod kontrolom ne znajući dokle će raditi.

„Ako je Miljevićev greh to što je tražio sastanak sa generalnim direktorom i ako je to uspelo da isprovocira nekoga i neke da mu se promptno otkaže ugovor, onda je RTS u velikom problemu“, navodi ona.

Lubardić: Miljević svedoči istinu

Da je greh ne govoriti istinu i ne ukazivati na nju, rekao je đakon i freskopisac Nikola Lubardić, koji je ocenio da „ne postoji treća opcija – ili je istina ili je laž“, dodajući da Miljević strada jer svedoči istinu.

„U ovoj situaciji važi ona floskula ‘Car je go, ali niko to ne sme da kaže“, naveo je na konferenciji prijatelj Borisa Miljevića, đakon Lubardić.

Napadi na novinare nisu izolovani incidenti, oni su sistematski udar na pravo javnosti da zna. Društvo u kojem su novinari mete nasilja nije slobodno društvo i postaje prostor straha, ćutanja i nekažnjenog nasilja.

Protest počinje u 10.30 časova, u vreme kada se dogodio prvi napad na novinara, nakon čega su usledili ozbiljni fizički napadi koji su ugrozili živote pojedinih naših kolega.

Zato pozivamo ne samo novinare i medije, već i sve građane da nam se pridruže i pruže podršku. Takođe, pozivamo novinare i građane iz drugih gradova da se u isto vreme, u 10.30 časova, okupe na mestima koja sami odrede i time pokažu solidarnost, zajedništvo i spremnost da zajedno stanemo u odbranu slobodnog i bezbednog novinarstva.

Bezbednost novinara mora biti apsolutni prioritet svakog demokratskog društva. Profesionalno novinarstvo i istina su ugroženi tamo gde vlada strah i gde se oni koji je traže ućutkuju silom. Zato stojimo uz njih, jasno i glasno, u borbi za njihovu bezbednost i dostojanstvo.

Kada su novinari meta nasilja – to je poraz svakog društva!

Asocijacija medija (AM)

Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM)

Asocijacija onlajn medija (AOM)

Granski sindikat kulture, umetnosti i medija „Nezavisnost“

Nezavisno društvo novinara Vojvodine (NDNV)

Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS)

Poslovno udruženje Asocijacija lokalnih i nezavisnih medija „Lokal Pres“

Slavko Ćuruvija fondacija 

Udruženje novinara Srbije (UNS)

„Mladenovački glas“ i drugi lokalni mediji iz Mladenovca, Požarevca, Leskovca, Aleksinca, Kragujevca, Pirota, Topole, Smederevske Palanake, Romski medijski servis... upitali su u pismu ove evropske institucije „da li evropski principi u oblasti konkurencije i državne pomoći zaista podrazumevaju da se lokalni mediji finansiraju isključivo kroz projektno sufinansiranje?“

Pismo prenosimo u celosti.

Poštovani,

obraćam vam se kao osnivač i urednik nezavisnog lokalnog lista Mladenovački glas, koji se objavljuje u Mladenovcu u Srbiji, kao i u ime grupe nezavisnih lokalnih medija širom Srbije koji podržavaju ovu inicijativu.

Više od jedne decenije naš list je posvećen izveštavanju o lokalnim temama, očuvanju sećanja zajednice i doprinosu demokratskom dijalogu na lokalnom nivou.

Lokalni mediji u Srbiji trenutno se suočavaju sa strukturnim izazovom koji otvara važna pitanja u vezi sa tumačenjem evropskih principa.

Postojeći okvir finansiranja medija u Srbiji pretežno se zasniva na projektnom sufinansiranju medijskih sadržaja od javnog interesa. Iako ovaj mehanizam ima svoju vrednost, u praksi je postao osnovni – a često i jedini – oblik javne podrške dostupne lokalnim medijima.

Na malim lokalnim tržištima, gde su prihodi od oglašavanja minimalni ili ne postoje, ovakav model ne obezbeđuje održivost. Naprotiv, stvara uslove stalne neizvesnosti i doprinosi postepenom nestajanju lokalnih medija.

Ova situacija se u domaćem kontekstu često objašnjava kao usklađena sa pravilima Evropske unije, naročito u vezi sa državnom pomoći i pravilima konkurencije.

Iz tog razloga, želeli bismo da ljubazno zatražimo pojašnjenje sledećih ključnih pitanja:

• Da li principi ili preporuke Evropske unije zahtevaju da javno finansiranje lokalnih medija bude organizovano isključivo kroz mehanizme projektnog sufinansiranja?
• Ili je, u okviru evropskog pravnog okvira, moguće da lokalne ili nacionalne vlasti uspostave druge oblike transparentne i zakonite podrške — uključujući stabilne i kontinuirane mehanizme javnog finansiranja definisane zakonom ili podzakonskim aktima — sa ciljem obezbeđivanja održivosti lokalnih medija koji posluju na malim i ekonomski ograničenim tržištima?

Na osnovu uporedne prakse u Evropi, razumemo da postoje različiti modeli i da mnoge zemlje primenjuju mešovite sisteme koji kombinuju institucionalnu podršku i projektno finansiranje.

U tom kontekstu, smatramo da obezbeđivanje stabilnog i kontinuiranog finansiranja za lokalne medije koji deluju u javnom interesu može biti ne samo dozvoljeno, već i neophodno za očuvanje medijskog pluralizma i demokratskog učešća na lokalnom nivou. Projektno finansiranje može ostati važan dopunski mehanizam, posebno u slučajevima specifičnih uredničkih ili razvojnih potreba, ali možda nije dovoljno kao jedini model javne podrške.

Ne tražimo povlašćen tretman, već jasnoću — jasnoću koja bi pomogla da se evropski principi pravilno tumače i primenjuju na način koji jača, a ne slabi, lokalno novinarstvo.

Lokalni mediji su često jedini akteri koji sistematski dokumentuju život zajednice, rad lokalnih vlasti i kulturno nasleđe. Bez njih, čitave zajednice rizikuju da postanu informativno nevidljive.

Bili bismo vam veoma zahvalni na smernicama po ovom pitanju.

Hvala vam na pažnji i na kontinuiranoj posvećenosti podršci medijskom pluralizmu širom Evrope.

S poštovanjem,
Slobodan Stanković
Osnivač i urednik
Mladenovački glas
Mladenovac, Srbija

(U ime grupe nezavisnih lokalnih medija iz Srbije)

Magnisalis: Novinari u Srbiji se dehumanizuju i kriminalizuju

Kamil Magnisalis iz Evropske federacije novinara (EFJ) rekla je da je situacija kada je u pitanju bezbednost novinara prošle godine bila loša, a da je sada – eksplozivna.

Na platformi Mapiranje slobode medija (Mapping Media Freedom), podsetila je, prošle godine zabeleženo je više od 208 slučajeva kršenja medijskih sloboda, što je više nego dvostruko u odnosu na 2024. godinu, a da je ova godina, iako je na početku, još gora.

„To nisu samo brojevi. Oni predstavljaju realnost u kojoj se novinari u Srbiji dehumanizuju, kriminalizuju i konstantno im se preti, uključujući i smrću. Sve češće ih napada policija i rade u neprijateljskom okruženju koje održavaju državni zvaničnici i političari kroz kampanje blaćenja“, rekla je ona.

Kampanje blaćenja bile su, kako je istakla Magnisalis, jedno od ključnih pitanja koje su predstavnici ove misije otvorili u razgovoru sa Anom Brnabić, uz poruku da upotreba opasne retorike protiv medijskih profesionalaca mora prestati.

„Zvanična osuda svih oblika napada na novinare od ključne je važnosti kako bi se sprečila dalja eskalacija nasilja, pre nego što još jedan novinar bude ubijen“, rekla je ona.

Brnabić je, kaže Magnisalis, navela da će Srbija češće odgovarati na upozorenja platforme Saveta Evrope.

Salaj: Situacija po pitanju slobode medija u Srbiji na istorijski najnižem nivou

Pavol Salaj iz organizacije Reporteri bez granica je rekao da bi važan signal Brnabić, kao i svih predstavnika vlasti bila javna osuda svih napada na novinare. 

On je rekao da je situacija po pitanju slobode medija u Srbiji na istorijski najnižem nivou, kao i da su sve "crvene linije" prekoračene.

Salaj je rekao da se delegacija danas simbolično okupila na mestu ubistva Slavka Ćuruvije, jer ne samo da ovaj slučaj nije dočekao pravdu, već se danas sudi novinarima koji su izveštavali o suđenju za ovo ubistvo.

"Verujem da je ovo mesto prvobitnog greha, kada govorimo o slučajevima ugrožavanja novinara jer odavde potiče kultura nekažnjivosti", rekao je Salaj.

Čereševa: Zaprepašćeni smo reakcijom MUP-a na podatke o napadima

Marija Čereševa iz Asocijacije evropskih novinara rekla je da je delegacija, nakon sastanka sa predstavnicima Ministarstva unutrašnjih poslova i policije, uznemirena odsustvom razumevanja ozbiljnosti problema i propusta policije u zaštiti novinara, kao i odsustvom istraga napada na njih.

„Čak i kada je govoreno o konkretnim i dokumentovanim primerima slučajeva u kojima je policija napala novinare na zadatku, nadležni organi rekli su da nisu postigli nikakav napredak u rešavanju tih slučajeva“, dodala je.

Kako je istakla, ne postoje informacije ni o jednom slučaju u kojem je policijski službenik snosio odgovornost za napade ili za nepostupanje u slučajevima napada na novinare.

„Ovaj problem dodatno pogoršava činjenica da policija sve manje odgovara na  na zahteve tužilaštva, uprkos važnosti tih slučajeva. Zbog veoma malog broja rešenih incidenata, sve više novinara odlučuje da ne prijavi slučajeve nadležnima – što jasno ukazuje na značajan nedostatak poverenja u institucije“, dodala je.

Čereševa je ukazala i na nove oblike ugrožavanja slobode medija, poput upotrebe špijunskih softvera protiv novinara, kao i sajber napada na sajtove i naloge medija na društvenim mrežama.

Vajsman: Savet REM-a jedan od prioriteta

Džemi Vajsman iz Internacionalnog instituta za štampu (IPI) rekao je da je jedan od prioriteta hitno formiranje Saveta REM-a, koji treba da radi u skladu sa profesionalnim i etičkim standardima.

Nik Vilijams iz organizacije Indeks cenzure (Index on Censorship) ukazao je na rastući problem SLAPP tužbi, navodeći da je Evropska koalicija protiv SLAPP tužbi tokom 2024. godine zabeležila 16 takvih slučajeva, što je treći najveći broj u Evropi.

Brnabić je, kako je dodao Vilijams, za ovu temu pokazala interesovanje i najavila da će se detaljnije baviti rešavanjem tog problema.

Atila Mong izneo zahteve: Uvesti kazne za policijsko nasilje

Predstavnik Komiteta za zaštitu novinara (CPJ) Atila Mong izneo je niz zahteva misije, ističući da je potrebno obezbediti pravdu u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije.

On je dodao da je neophodno odmah zaustaviti sve oblike neprijateljske retorike, uznemiravanja i zastrašivanja novinara.

Takođe je istakao da policiji i drugim organima za sprovođenje zakona mora biti naloženo da štite, a ne da napadaju novinare, uz uvođenje disciplinskih sankcija za kršenje internih pravila i jačanje saradnje u procesuiranju policijskog nasilja, kao i adekvatnu obuku policijskih službenika.

Dodao je da treba zaustaviti upotrebu špijunskog softvera protiv novinara i u potpunosti istražiti navode o njegovoj ranijoj upotrebi.

Mong je rekao i da treba osnaživati i dalje razvijati postojeće nacionalne mehanizme, uključujući Stalnu radnu grupu za bezbednost novinara, koja okuplja pravosuđe, policiju i novinare radi unapređenja zaštite novinara.

On je dodao da je potrebno obezbediti pravovremeno imenovanje članova Regulatornog tela za elektronske medije (REM), uz fer, nezavisan i transparentan proces.

Takođe je rekao da funkcija Zaštitnika gledalaca javnog servisa mora biti u potpunosti funkcionalna i nezavisna, uz jačanje direktne komunikacije sa publikom.

Na kraju, dodao je da je neophodno uvesti mehanizme zaštite novinara od SLAPP tužbi.

Delegaciju čine predstavnici organizacija Article 19 Evropa, European Center for Press and Media Freedom (ECPMF), European Federation of Journalists (EFJ), Reporters Without Borders (RSF), International Press Institute (IPI), Committee to Protect Journalists (CPJ), Osservatorio Balcani Caucaso Transeuropa (OBCT), Association of European Journalists (AEJ), Index on Censorship i European Broadcasting Union (EBU).

Osim ovih lokalnih samouprava, javne pozive nije raspisalo 17 beogradskih gradskih opština, kao ni pet niških gradskih opština. Podsetimo, po Zakonu o javnom informisanju i medijima, gradske opštine nemaju obavezu raspisivanja konkursa.

U 139 lokalnih samouprava koje su do danas raspisale konkurse, uključujući i devet konkursa Ministarstva informisanja i telekomunikacija i dva Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, informisanje i odnose sa verskim zajednicama, raspisano je ukuno 156 konkursa.

Po podacima iz UNS-ove baze finansiranjemedija.rs, po svim ovim konkursima, za projektno sufinansiranje medija izdvojeno je ukupno 1.856.756.000 dinara.

Prošle godine, po evidenciji iz UNS-ove baze, za projektno sufinansiranje proizvodnje medijskih sadržaja, na svim nivoima vlasti i računajući sve lokalne samouprave koje su u toku godine raspisale konkurse, bilo je izdvojeno 1.621.825.500 dinara.  

Raspisivanje nakon roka i promena datuma

Nakon zakonskog roka, po podacima objavljenim u Jedinstvenom informacionom sistemu (JIS), konkurse je raspisalo deset lokalnih samouprava – Ada, Apatin, Čačak, Doljevac, Inđija, Mionica, Tutin, Žitorađa, Boljevac i Zrenjanin.

Ipak, UNS je primetio da su Bosilegrad, Bač, Blace i Jagodina prilikom raspisivanja konkursa u JIS-u naknadno promenile datum objave konkursa, što ova platfoma ne bi trebalo da dozvoljava. 

Iako je UNS uočio da su konkurse objavile nakon 1. marta, u JIS-u sada piše da je opština Bosilegrad raspisala javni poziv 26. februara, Bač 27. februara, a Blace i Jagodina 1. marta.

Ranije je UNS zabeležio da je i Grad Pančevo prilikom raspisivanja konkursa u JIS-u naknadno promenio datum sa drugog na prvi mart. 

Ministarstvo bez odgovora

Na pitanje UNS-a da li ili planira da pokrene prekršajne postupke protiv odgovornih u loklanim samoupravama koje nisu na vreme ili nisu uopšte raspisale konkurse, iz Ministarstva infomrisanja i telekomunikacija nismo dobili odgovor.

Kako je bio jedini administrator, pristup ovim stranicama mu je, duže od mesec dana, u potpunosti onemogućen.

Udruženje novinara Srbije (UNS), kojem se obratio ovim povodom, povezalo ga je sa Share fondacijom, a ova organizacija mu sada pomaže u rešavanju problema.

Nakon obraćanja kompaniji Meta, dobio je obaveštenje da će uskoro dobiti uputstva za oporavak naloga.

„Kako su se čitaoci raspitivali gde su objave ‘Mladenovačkog glasa’ na Fejsbuku, važno mi je da ih preko sajta UNS-a obavestim šta se dešava“, kaže on.

Oni koji su mu preuzeli nalog, navodi, objavljivali su neprimeren sadržaj, na stranom jeziku, zbog čega mu je Meta privremeno suspendovala profil.

„Nakon žalbe i pomoći UNS-a i Share fondacije, dobio sam najavu da ću uskoro dobiti uputstva za ponovnu aktivaciju i promenu lozinke“, naveo je Stanković.

Inače, Slobodan Stanković, osamdesetogodišnji novinar i višedecenijski član UNS-a, prvi je objavio digitalno izdanje novina nastalo isključivo uz pomoć veštačke inteligencije.

Uz podršku modela ChatGPT-5.2 priredio je tematski broj posvećen razvoju AI.

Potom su usledila još dva specijalna izdanja o ulozi čoveka u AI  ekosistemu, ali je, navodi Stanković, njihova promocija otežana zbog privremene suspenzije naloga na društvenim mrežama.

„Uprkos problemima, 'Mladenovački glas' nastavlja da izlazi redovno, a novi broj se objavljuje svakog petka“, kaže Stanović za UNS.

U tužbi Ivančević navodi se da je „u postupku izbora generalnog direktora RTS-a došlo do ozbiljnih nepravilnosti koje dovode u pitanje zakonitost celokupnog postupka“.

„Odluka je nezakonita jer je doneta suprotno Zakonu o javnim medijskim servisima, Statutu Radio-televizije Srbije, kao i Pravilniku o postupku i uslovima izbora generalnog direktora, uslovima javnog konkursa i opštim principima zakonitosti, transparentnosti i jednakosti u postupku izbora“, navedeno je u tužbi.

Sporna diploma Manje Grčić

Konkursom za izbor generalnog direktora, objavljenim 17. decembra 2025. godine, podseća se u tužbi, određeno je da „sve dokaze o ispunjavanju uslova konkursa treba dostaviti u originalu ili  overenoj fotokopiji“, te da se „nepotpune i neblagovremene prijave neće uzimati u razmatranje“.

„Dakle, iz samog teksta javnog konkursa jasno proizlilazi da kandidat u trenutku podnošenja kandidature mora ispunjavati uslove sadržane u javnom konkursu i priložiti u originalu ili overenoj kopiji dokaze o ispunjavanju tih uslova, kao i da nepotpune prijave neće biti uzete u razmatranje“, piše u tužbi.

Kako je u tužbi obrazložila advokat Slađane Ivančević Gordana Konstantinović, Manja Grčić je prilikom prijave na konkurs priložila fotokopiju diplome Univerziteta u Lidsu sa zvanjem „Degree of Bachelor of Arts“, iz koje nije bilo moguće utvrditi da li ispunjava uslov od najmanje 240 ESPB bodova stečenih studiranjem, propisan Zakonom o javnom informisanju i medijima.

U tužbi se ističe i da u trenutku otvaranja prijava diploma nije bila priznata u Republici Srbiji, niti je imala Apostil, odnosno međunarodnu potvrdu verodostojnosti javne isprave.

U tužbi se navodi i da do okončanja postupka priznavanja strane diplome i bez Apostila, takva isprava ne proizvodi pravno dejstvo u Republici Srbiji i ne može se koristiti kao dokaz o stečenom obrazovanju u konkursnom postupku.

Zahtev za priznavanje diplome Agenciji za kvalifikacije, podseća se u tužbi, Manja Grčić, podnela je tek 30. januara, odnosno nakon isteka roka za prijavu na konkurs i pošto je Upravni odbor prijavu već proglasio urednom, dok je rešenje Agencije za kvalifikacije kojom se diploma priznaje doneto 11. februara, istog dana kada je Grčić imenovana za generalnu direktorku.

„Umesto da predmetnu prijavu Manje Grčić odbaci kao nepotpunu jer iz sadržine diplome nije vidljivo koliki broj ESPB poena nosi, niti je u tom trenutku bila nostrifikovana, ni snabdevena Apostilom, odnosno međunarodnom potvrdom verodostojnosti javne isprave, UO RTS je iz samo njemu znanih razloga na 37. redovnoj sednici održanoj 22. januara 2026. godine utvrdio da je kandidatura uredna“, navodi se u tužbi.

Diploma Manje Grčić nostrifikovana 13 dana nakon isteka konkursa

U tužbi Slađane Ivančević piše i da je Upravni odbor RTS-a znao ili morao znati da svesno krši odredbe Zakona, a da ova tvrdnja proizilazi i iz činjenice da je nakon obavljenih razgovora sa kandidatima 30. januara, 2. februara 2026. godine doneo odluku da imenuje Dragana Bujoševića za vršioca dužnosti generalnog direktora RTS-a.

Nakon što je on to odbio, navedena odluka je „nestala“, a Upravni odbor RTS-a nastavio je da odugovlači postupak, navodi se.

„To što je Upravni odbor RTS-a u međuvremenu 'čekao', ispostaviće se, je donošenje rešenja Agencije za kvalifikacije o nostrifikaciji diplome kandidata Manje Grčić. Posebno je indikativno da je zahtev za priznavanje diplome podnet 30. januara 2026. godine, odnosno 13 dana nakon isteka roka za prijavu na konkurs i osam dana nakon što je Upravni odbor RTS-a već utvrdio da je njena prijava 'uredna'“, piše u tužbi.

Indikativan je, dodaje se, i datum donošenja samog rešenja koji se poklapa sa danom kada je Manja Grčić imenovana za generalnog direktora JMU RTS.

Ovakva vremenska podudarnost, zaključuje se, ukazuje na zaključak da je Upravni odbor RTS-a svesno pogodovao ovom kandidatu: najpre zanemarujući formalne nedostatke prijave, a potom i usklađujući dinamiku odlučivanja sa datumom donošenja rešenja Agencije za kvalifikacije.

Narušena ravnopravnost – Grčić, suprotno zakonu, naknadno dopunila dokumentaciju

Upravni odbor RTS-a, ističe se, narušio je tako načelo jednakosti kandidata i doveo u pitanje zakonitost i transparentnost celokupnog postupka izbora.

U tužbi se podseća da Zakon o javnim medijskim servisima nije predvideo mogućnost da kandidat koji ne ispunjava uslove, odnosno nije pružio dokaze o ispunjenosti uslova, može nepotpunu dokumentaciju kasnije „popraviti“, dopuniti ili urediti.

„Ni Zakon o javnim medijskim servisima, ni Statut RTS, ni Pravilnik ne predviđaju mogućnost dopune dokumentacije“, navodi se.

U tužbi piše i da „pogodovanje jednom kandidatu stavlja druge kandidate u neravnopravan položaj, a posebno one čije su kandidature osporene“.  

Naveden je primer Ivice Mita, kome je UO RTS-a odbacio kandidaturu, jer „nije dostavio validan dokaz o stručnoj spremi“, odnosno zbog toga što “dostavljena fotokopija Uverenja o položenom pravosudnom ispitu i fotokopija Rešenja o upisu u imenik advokata u AK Čačak ne predstavljaju traženi dokaz iz konkursa (uverenje o stečenom visokom obrazovanju, prim.nov.)“.

Skriveni zapisnici sa sednica Upravnog odbora RTS-a

U tužbi se ukazuje i na to da je Upravni odbor u periodu od 30. januara do 11. februara održao dve sednice čiji zapisnici nisu javno objavljeni.

U tužbi se ističe da je RTS kao odgovor na zahtev za pristup informacijama kojim su traženi zapisnici sa svih sednica UO od 12. decembra 2025. do kraja februara 2026. godine, Udruženju novinara Srbije dostavio link ka sajtu, na kome zapisnici sa 39, 40. i 41. sednice ne postoje.

Ovo potvrđuje činjenica, dodaje se, da je Odluka o imenovanju Grčić, doneta na 41. sednici, zavedena pod brojem 1530, a da je zapisnik sa 38. sednice zaveden pod kasnijim brojem - 1536.

„Ovo dalje može da znači  da je bilo ili moglo biti 'intervencija' posebno imajući u vidu da UO RTS tri zapisnika ne objavljuje, a nije logično da zapisnik sa ranije sednice bude zaveden pod kasnijim brojem i kasnijim datumom, u odnosu na Odluku koja je doneta na kasnijoj sednici“, navodi se u tužbi.

Izbor rukovodstva javnog medijskog servisa, zbog značaja koji ima, navedeno je u tužbi Slađane Ivančević, mora biti u skladu sa najvišim standardima poštovanja javnog interesa, pošto rukovodstvo značajno utiče na programske, etičke i profesionalne aspekte delovanja servisa.

„Otuda postupak izbora generalnog direktora mora biti sproveden uz najviši stepen zakonitosti, transparentnosti i profesionalnih standarda, što je ovom prilikom izostalo. Izbor kandidata koji u trenutku konkurisanja nije ispunjavao zakonom propisane uslove, a upitno je da li ih uopšte ima podriva poverenje javnosti u rad javnog medijskog servisa i dovodi u pitanje legitimitet njegovog upravljanja“, piše u ovom dokumentu.

Ovu informaciju su i Miljeviću prenele kolege iz RTS-a.

„Kada su videli moju fotografiju u portirnici pitali su o čemu je reč, da bi ljudi iz obezbeđenja imali duhovit komentar da sam lep, pa zato. Nakon godina saradnje sada sam doveden u situaciju da budem ponižen. Ipak, sve ovo što se dogodilo skoro da mogu da doživim kao kompliment“, naveo je on.

Fotografija Miljevića koja se nalazila u portirnici preuzeta je sa sajta UNS-a. Inače, njome je ilustrovana vest da je Miljević početkom februara usmeno obavešten da je RTS sa njim prekinuo petogodišnju saradnju.

Ovo obaveštenje je, kako je tada rekao Miljević za UNS, došlo samo 20 minuta nakon što je ispred kancelarije zamenika generalnog direktora RTS-a Dejana Jovanovića hteo da zakaže razgovor sa novom generalnom direktorkom Manjom Grčić.  Inače, Miljević se prethodno i sam prijavio na konurs za generalnog direktora RTS-a, ali mu je kandidatura odbijena jer nije ispunjavao uslove za to.

Nakon što ga je rukovodilac spikera Miroslav Vujičić usmeno obavestio o prekidu saradnje, usledilo je obaveštenje u Vajber grupi „Spikeri Radio Beograda“ o promeni rasporeda, a na novom rasporedu nije bilo Miljevića.

Kako obaveštenje nije bilo zvanično, Miljević je u subotu, 14. februara otišao na posao. 

Najpre je pušten da uđe u zgradu, ali su ga ubrzo pripadnici obezbeđenja, kako je tada dodao, zamolili da se udalji. 

Nakon toga poslao je imejl rukovodiocima, tražeći objašnjenje, a zatim dobio pisano obaveštenje da će saradnja biti prekinuta, takođe, kako kaže, bez jasnog obrazloženja.

Ovaj dolazak na posao se u obaveštenju o raskidu ugovora navodi kao razlog prekida saradnje. Informacija o želji da zakaže razgovor sa Manjom Grčić nema.

Nakon tog dolaska na posao mu je poništena, odnosno, deaktivirana propusnica za ulazak u RTS.

UNS je putem imejla i SMS poruke pitao direktorku Radio Beograda Zoranu Bojičić zbog čega se u portirnici Radio Beograda nalazila fotografija kolege Borisa Miljevića, imajući u vidu da je Miljeviću akreditacija poništena. Odgovor još nismo dobili.

Dragan Vukićević rođen je 25. juna 1958. godine u Ivangradu. Završio je Filološki fakultet u Skoplju.

Vukićević je godinama bio jedna od prepoznatljivih novinarskih figura u Kraljevu. Ostaće upamćen kao urednik lista u periodu kada su „Ibarske novosti“ devedesetih godina imale veliki tiraž i značajan uticaj u lokalnoj javnosti.

Široj čitalačkoj publici bio je poznat po svojoj rubrici „Dežurni stubac“, u kojoj je na duhovit, pronicljiv i hrabar način komentarisao društvene pojave i svakodnevni život grada. Tekstovi iz te rubrike kasnije su objavljeni u dve njegove istoimene knjige. Bio je mag pera, čovek koji je umeo sa rečima, nepokolebljiv i svoj.

Kao izdavač, pokrenuo je list „Kraljevski glasnik“, a objavio je knjigu „Staro Kraljevo“, posvećenu sećanju na starijeg kolegu i doajena kraljevačkog novinarstva Dragoljuba Obradovića Kondisa.

Nakon što je napustio aktivno novinarstvo, Vukićević je radio kao prosvetni radnik, predajući srpski jezik i književnost.

Ostaće zabeleženo da je u vreme NATO agresije na SRJ, sa svojom jedinicom branio područje karaule Košare.

Gago, kako su ga kolege iz milošte zvale, ostavio je dubok i neizbrisiv trag u kraljevačkom novinarstvu, nažalost, prerano se pridružio „nebeskoj redakciji“. 

Bio je član Udruženja novinara Srbije od 1988. godine.

Dobitnik je nagrade „Svetozar Marković“ za jednogodišnji rad i ostvarenja 1994. godine.

Dragan Vukićević biće sahranjen u sredu, 18. marta na Starom groblju u Kraljevu.

Borislav Gvozdenović je rođen 29. oktobra 1937. u Sirči kod Kraljeva. Diplomirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu.  

Čitav radni vek, duži od četiri decenije, proveo je u „Politici“ — najpre kao saradnik i urednik u Beogradskoj hronici, a potom urednik dopisničke mreže i spoljnopolitičke rubrike.

Bio je stalni dopisnik „Politike“ iz Kine i Sovjetskog Saveza od 1985. do 1990. godine, a potom Ruske federacije od 1991. do 1994 godine.

Dobitnik je godišnje „Politikine“ nagrade (1990), nagrade za životno delo Saveza novinara Srbije i Crne Gore (2007) i „Vukove nagrade" Kulturno prosvetne zajednice Srbije za doprinos srpskoj kulturi (2015).

Ispraćaj za kremaciju biće u petak 20. marta u 12.45 časova na Novom groblju u Beogradu.

U klasi 1 pobedio je Staša Dudić (Auto-moto šou), druga je bila Mirjana Mirković (TV Avantura), a treća Tanja Gajović.

U klasi 2 najbrži je bio novinar prištinskog „Jedinstva“ Predrag Stevanović. Drugo mesto osvojila je Anđela Vasiljević (AutoSrbija.club), a treće Novak Jovanović.

U najjačoj, trećoj klasi, pobedio je Vova Lučić (Lučić inserti), ispred Vladice Šljivića (Plumrace.com) i Vladimira Nikolića (RTS).

U ekipnoj konkurenciji prvo mesto osvojila je redakcija AutoSrbija.club.

Na reliju su učestvovala 26 novinara iz 14 redakcija.

Znak za start dao je Dušan Kozarev, generalni sekretar Ministarstva spoljnih poslova Srbije, nekadašnji novinar (član UNS-a), sin prerano preminulog novinara Milenka Kozareva.

Bio je to početak aprila prošle godine u emisiji sa temom „Ključna pitanja za novu Vladu“. U to vreme Srbija je čekala da posle ostavke Miloša Vučevića skupština potvrdi novu Vladu koju će voditi lekar Đuro Macut.

Bližio se kraj emisije, ušla je u 55. minut, kada je Aleksandar Milošević, novinar „Nove ekonomije“ izgovorio da bi se nadovezao na to što je do tada dva puta u emisiji pominjan „zvučni top“.

„Moram da se nadovežem zato što mislim da imam nešto korisno da doprinesem. Bio sam lično tamo“, počeo je novinar.

Kako je njegov medij izveštavao sa protesta, objasnio je, nalazio se tog dana preko puta Studentskog kulturnog centra, na mestu gde je mogao da doživi ono o čemu su te večeri svedočili građani i snimci.

„Pred kraj 15 minuta ćutanja, okrenuo sam se ka Palati Albanija, da bih fotografisao masu sa upaljenim lampionima. Ono što se čulo...ovo je lično, iz prve ruke... jeziv je, zastrašujući zvuk, koji izaziva instinktivnu paniku kod čoveka“, rekao je Milošević u emisiji RTS-a.

Razni ljudi, nastavio je, imali su različite interpretacije zvuka.

„Moj doživljaj je bio kao da čujete automobil koji vam se približava velikom brzinom“.

Nemontirani snimak Nove ekonomije nastao desetak sekundi nakon stampeda izazvanog puštanjem zvuka dolazećeg automobila i guranjem ljudi u masi ispred Beograđanke, tokom 15 minuta tišine.
Na snimku se vide uznemireni ljudi i pokušaj smirivanja okupljenih. pic.twitter.com/dKzTxohISf

— NOVA EKONOMIJA (@Nova_ekonomija) March 15, 2025

Opisao je da se pored njega u tom momentu nalazio novinar Zoran Mišić iz lista Danas i da se njemu činilo kao da je čuo zvuk voza koji se približava.

„Nikad nisam taj zvuk čuo ranije. Ovo je najpribližnije što mogu da vam objasnim. I ono što mogu lično da vam kažem je da izaziva automatsku paniku“.

Ispričao je da je mogao da prepozna da zvuk dolazi iz pravca Palate Albanija, ne i tačno odakle, ka Slaviji, i da su ljudi, uključujući i njega, instinktivno krenuli da beže, jer je postojao osećaj kao da će nešto da ih pregazi.

„Jedino što je sprečilo da nastane pravi stampedo gde bi ljudi bili izgaženi, povređeni i ne daj Bože poginuli je to što je masa imala tu svest, čini mi se, da je očekivala neku vrstu provokacije uveče. I onda je brzo došla sebi. Ljudi su počeli da govore ’stani, stani... nemojte da se gazimo’. I zaustavili su se“.

U toj emisiji emitovanoj pre nešto manje od godinu dana ovaj novinar je na kraju rekao:

„To se dogodilo. Šta je to bilo, ja ne znam. Ali, činjenica je da je vlast posle toga, kao što znamo, prvo tvrdila da nema taj zvučni top, pa je otrkiveno da je imala zvučni top. To je opozicija otkrila, da je kupljen. Pa je rekla ’imamo, ali je bio zapakovan’, pa se pojavila slika da je bio na protestu zvučni top, kod Narodne skupštine. Pa su rekli ’da, imamo, ali ga nismo koristili’. To sve izaziva sumnju“. 

Nije bilo izveštača sa protesta, novinara, snimatelja, fotoreportera, koji su se te večeri, na današnji dan, javljali UNS-u da prijave neprijatnost i zdravstvene poteškoće u vezi sa „zvučnim topom“.

Javno svedočenje novinara „Nove ekonomije“ na nacionalnom javnom servisu ostalo je novinarki koja piše ovaj tekst u sećanju kao jedino.

U pripremi izveštaja o radu Stalne radne grupe za bezbednost novinara za prošlu godinu UNS je nedavno pozvao kolegu Miloševića.

Ispričao nam je da je „Nova ekonomija“ tog dana imala celodnevno izveštavanje preko Iksa, nekadašnjeg Tvitera, na čemu je i on bio angažovan, te da je neposredno posle događaja u tvitu informisao javnost o tome šta je video i čuo.

Opisao nam je da nije bio na centralnom, već na ivičnom delu ulice Kralja Milana, kod Beograđanke, i da se posle pokajao što je podesio telefon za fotografiju, jer bi da je snimio video zabeležio šta se dešavalo kada se okrenuo prema Palati Albanija pred kraj minuta tišine za poginule u padu novosadske nadstrešnice.

Kolega Milošević ponovio je u razgovoru za UNS da je čuo zvuk „automobila koji se zaleće ka njemu“. Rekao je da mu se činilo kao da „čudan zvuk“ dolazi odozgo i da je pomislio da će ga pregaziti auto.

Kao i u TV emisiji opisao je da je zvuk bio jeziv, onaj „koji izaziva strah u tebi, stvara osećaj opasnosti kao da će nešto da te pregazi“.

 „Zbunjen si, znaš da ne može da dođe auto, jer je tu masa ljudi“, rekao nam je.

Na pitanje da li je imao zdravstvenih poteškoća, rekao je da nije.

Do danas Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu nije javno saopštilo šta se u večernjim satima 15. marta prošle godine, u ulici Kralja Milana, dogodilo u vreme održavanja masovnog protesta. Taj predmet je u predistražnoj fazi.

Vidosava Vida Tomić rođena je 1942. godine u Bukovici. Završila je književnost na Filozofskom fakultetu i Akademiju za pozorište, film, radio i TV.

Novinarstvom je počela da se bavi 1970. godine. Od osnivanja radila je u redakciji obrazovnog programa Televizije Beograd. Ostaće upamćena po autorskim serijama „Priroda i čovek“, „Tragu vremenu“ i „Svi moji učitelji“.

Objavila je sedam knjiga poezija.

Preminula je 10. marta u Risnu.

Predstavnici obe novinarske organizacije istakli su značaj profesionalnog rada novinara u kriznim situacijama i potrebi bolje zaštite novinara od pretnji i pritisaka u obe zemlje.

Solovjov je 90-ih godina prošlog veka skoro deceniju bio dopisnik iz Savezne republike Jugoslavije i izuzetan je je poznavalac Srbije i regiona. 

Pri obilasku Memorijalne sobe UNS-a u kojoj su portreti UNS-ovih predsednika, od kojih je prvi bio Laza Kostić, Solovjov je istakao da su na čelu ruskog novinarskog udruženja u prvoj deceniji od osnivanja bili novinari i pesnici Sergej Jesenjin i Vladimir Majakovski.

Pravo učešća na reliju imaju članovi UNS-a, ali i drugi novinari. Prilikom verifikacije učesnik je dužan da, osim lične karte, saobraćajne i vozačke dozvole, pokaže i člansku legitimaciju UNS-a ili potvrdu redakcije u kojoj radi.

Učesnici će biti podeljeni u tri grupe, u zavisnosti od zapremine motora.

Trke će biti organizovane i u kategorijama: Dame, Juniori i Veterani.

Za više informacija možete se javiti predsedniku Auto pres kluba UNS-a Čedomiru Brkiću, na broj telefona 063210777.

Poštovani gospodine ministre,

Obraćam Vam se povodom formulacije u konkursima za sufinansiranje projekata proizvodnje medijskih sadržaja u kojoj se navodi da projekat, u smislu Zakona o javnom informisanju i medijima, ne podrazumeva praćenje društvenih, ekonomskih, političkih, kulturnih i drugih dešavanja na dnevnom nivou.

Ovakva odredba izaziva ozbiljnu nedoumicu, naročito kada je reč o lokalnim medijima. Naime, upravo je praćenje događaja u lokalnoj zajednici – rada lokalnih institucija, komunalnih pitanja, obrazovanja, kulture, sporta i života građana – osnovna funkcija svakog lokalnog medija.

Istovremeno, sam Zakon o javnom informisanju i medijima javni interes u oblasti informisanja definiše kao istinito, nepristrasno i pravovremeno informisanje građana o pitanjima od značaja za njihov život i rad. Postavlja se, stoga, logično pitanje: kako se može ostvarivati javni interes u informisanju ukoliko se iz projektnog finansiranja isključuje upravo izveštavanje o događajima koji su za građane najneposrednije važni?

Za lokalne medije praćenje svakodnevnih događaja nije puka rutina, već osnovni oblik javnog informisanja. Građani Mladenovca, kao i građani drugih lokalnih sredina u Srbiji, imaju pravo da budu blagovremeno i objektivno informisani o onome što se dešava u njihovoj sredini – od rada lokalne samouprave do kulturnih, obrazovnih i društvenih događaja.

Posebno je važno naglasiti da lokalni mediji, za razliku od velikih nacionalnih redakcija, često nemaju druge izvore finansiranja niti mogućnost komercijalnog opstanka na tržištu, pa je projektno sufinansiranje često jedini mehanizam koji omogućava da građani u manjim sredinama uopšte budu informisani o pitanjima od javnog značaja.

Svesni smo da se zakonski okvir ne može menjati kroz sam konkursni postupak. Upravo zato bi bilo važno da konkursne komisije, prilikom razmatranja projekata lokalnih medija, pažljivo i suštinski sagledaju predložene sadržaje i njihov značaj za lokalnu zajednicu. U brojnim projektima lokalnih redakcija upravo se kroz tematske serijale, analize i reportaže obrađuju pitanja od neposrednog javnog interesa za građane, iako su ona često vezana za svakodnevni život zajednice.

Zbog toga smatram da je važno da se pri ocenjivanju projekata prepozna i vrednuje kvalitet i javni značaj medijskih sadržaja koji se bave životom lokalnih sredina, jer upravo oni predstavljaju najneposredniji oblik ostvarivanja javnog interesa u informisanju.

Uveren sam da je cilj zakona jačanje profesionalnog i odgovornog novinarstva, a ne njegovo udaljavanje od tema koje su za građane od neposrednog značaja.

S poštovanjem,
Slobodan Stanković
urednik i izdavač
„Mladenovački glas“

Tako novinar Radio-televizije Vojvodine Predrag Ćurčija za UNS govori o SLAPP tužbi koju je protiv njega, pre deset godina, podneo vojvođanski biznismen Vladimir Vrbaški.

Iako su solidarno tuženi novinar, urednica i medij 2024. godine dočekali pravdu presudom Apelacionog suda, njima do danas nisu nadoknađeni veliki troškovi proistekli i iz visine odštetnog zahteva od 10 miliona dinara.

Ovo je priča o iscrpljujućem osmogodišnjem postupku, koji je započeo u vreme aktivnog rada dopisnika RTV-a Ćurčije, a okončao se kada je otišao u penziju. O jedinom suđenju s kojim se ovaj iskusni novinar susreo u karijeri.

Čin I – poziv građana novinaru kom veruju

U maju 2016. godine Ćurčija je bio šef dopisništva RTV-a u Somboru. Izveštavao je o dnevnim aktuelnostima, radio reportaže, istraživao probleme koje imaju građani i pravio priloge. Sasvim normalno bilo je da na poziv stanovnika naselja Prva uprava iz malog mesta Gakovo ode da ih obiđe. Rekli su mu da nemaju struju i vodu iako sve račune uredno plaćaju.

„Ispostavilo se da je preduzeće ‘Graničar’, koje je upravljalo imovinom, prestalo da prosleđuje novac koji su stanari uplaćivali za komunalne usluge. Govorili su ‘imamo problema sa novim vlasnikom koji se zove Vladimir Vrbaški’, a ja sam se pitao kako on može biti novi vlasnik kada je u pitanju državno zemljište“, priseća se Ćurčija.

Nekoliko dana nakon telefonskog poziva Ćurčijin prilog o problemima stanovnika Gakova emitovao je RTV.

U TV prilogu sagovornici su pominjali Vladimira Vrbaškog, firmu Graničar, a novinar je naveo da se radi o čoveku koji je „poznat po tome da je njegova firma uzurpirala državne oranice".

Budući da je prilog sadržao izjave građana o Vrbaškom, novinar je više puta pokušao da stupi u kontakt sa njim. Vrbaški se nije javio, ali jeste njegov advokat.

Bez odgovora na postavljena pitanja, priča Ćurčija, napisao je u imejlu:  „Tužićemo vas“.

Čin II – desetine putovanja od Odžaka do Beograda

Tužba je i stigla, i to ubrzo nakon emitovanog priloga. Vrbaški je tužio RTV, tadašnju glavnu urednicu Marijanu Jović Lainović i novinara Predraga Ćurčiju, tražeći odštetu od deset miliona dinara zbog „povrede ugleda i nanetog duševnog bola".

Daleko više od iznosa koji bi se inače mogao dosuditi, kaže advokat UNS-a Nenad Krajnović, koji je od početka branio Ćurčiju.

 „Tužba je postavljena tako da činjenično stanje bude komplikovano.  Prema mom mišljenju, bilo je očigledno da namera tužioca nije bila da dobije odštetu za takozvani duševni bol, nego samo da nanese finansijsku štetu – kako mediju, tako i tuženom novinaru", kaže Krajnović.

Ono što je usledilo, Ćurčija danas opisuje rečju  „mrcvarenje“. Po 300 kilometara, koliko ukupno iznosi put od Odžaka do Beograda i nazad, Ćurčija je za svako ročište prelazio, čekajući da se Vrbaški pojavi na suđenju.

 „Godinama nije dolazio na ročišta. To je bilo iz, navodno, zdravstvenih razloga, ili iz razloga sprečenosti usled drugih obaveza. Svaki dolazak je iziskivao uzaludno putovanje predstavnika i punomoćnika stranaka u Viši sud u Beograd da bi se konstatovalo da tužilac nije mogao da pristupi suđenju koje je sam pokrenuo“, govori Krajnović.

Postupak je tako i vremenski i finansijski iscrpljivao i Ćurčiju i RTV.

Svako ročište je, objašnjava Krajnović, podrazumevalo pristup najmanje tri advokata sa troškovima puta, za pristup na ročište pri vrednosti spora od 10 miliona dinara.

„Tada bi tuženi osim novca, trošili i svoje vreme na pripremu za suđenje, odlazak na suđenje u drugi grad, a za to vreme nisu radili svoj osnovni, novinarski, posao. Ovaj postupak je pokrenut i vođen kao klasični primer SLAPP tužbe“, kaže Krajnović.

Godišnje je bilo održano od tri do četiri ročišta. U osam godina – oko trideset dolazaka do Beograda, kaže Ćurčija.

Svaki put vozio je sopstveni automobil, plaćao parking, benzin. Procenjuje da je samo na put i prateće troškove potrošio više od hiljadu evra.

„Sećam se da sam pitao sudiju: ‘Izvinite, o čemu se ovde radi? Ja dolazim svaki put iz Odžaka, a on se jednostavno ne pojavljuje", kaže Ćurčija.

Čin III – Ćurčija dočekao pravdu, ali ne i naknadu sudskih troškova

Posle osam godina stigla je prvostepena presuda koja je bila loša po tuženog novinara i RTV. 

Sudija je obrazložila  da je novinar postupio sa dužnom novinarskom pažnjom ali da je ipak insinuirao da je tužilac  uzurpator zemljišta i da je zbog toga potrebno da tuženi  Vrbaškom solidarno isplate 30.000 dinara.

„Sud je iznošenje činjenica koje su dokazane kao tačne kvalifikovao kao mišljenje novinara", rekao je tada Krajnović.

 Usledila je žalba za koju je, s obzirom na to da je tužbeni zahtev iznosio deset miliona dinara, trebalo platiti novu, visoku taksu.

Krajem 2024. godine,  Apelacioni sud u Beogradu odlučio je drugačije i umesto biznismenu, dao za pravo novinaru i mediju, naloživši da tuženima nadoknadi troškove postupka.

 „Kada sam dobio tu presudu, video sam da ipak u ovoj zemlji postoje sudije i pravnici koji se pozivaju na međunarodnu praksu. Način na koji sam oslobođen pokazuje da sud zaista može da radi kako treba. Mislim da je toj hrabroj odluci doprinela i serija protesta koji su bili organizovani u tom trenutku", rekao je Ćurčija.

Sa kamatama i troškovima izvršitelja, ukupna naknada troškova  bi, kažu Ćurčija i Krajnović, trebalo da iznosi milion dinara.

I baš kada su poverovali da je  sve gotovo i da će povratiti troškove sa suđenja, Vrbaški je, kako kaže Krajnović, otišao u inostranstvo i povukao novac iz države. Navodno, kaže Krajnović, druge imovine nema.

„Sada Ćurčija, posle više od osam godina izlaganja troškovima, putovanjima na suđenja, kada treba da naplati svoje troškove iz parničnog postupka, ima samo dodatne troškove plaćanja izvršitelja koji nema iz čega da naplati potraživanje tuženih“, kaže Krajnović.

Ipak, Ćurčiji je i posle svega najvažnije da je pravda zadovoljena.

Za njega ovo je bilo prvo suđenje u novinarskoj karijeri i prvi put čuo je za termin SLAPP, koji u vreme tužbe nije bio toliko čest kao danas.

„Na početku sam mislio da je to klasična priča o moćniku koji tlači sirotinju. Međutim, kolege koje prate međunarodne slučajeve su mi rekle: ’veruj mi, to je klasika. Klasično zastrašivanje novinara da bi se sklonio sa teme."

Sklonjen nije. Ali stanari Prve uprave u Gakovu, kojima je isključena struja i voda, danas tamo više ne žive.

„Ceo taj slučaj je čudna priča koja verovatno nikada u ovoj zemlji neće dobiti epilog kakav bi trebalo", govori Ćurčija.