Bilo je dosta posla za malu tehničku ekipu. U Nemačkoj su kupljeni delovi pa su sami pravili novu miksetu, a za novi predajnik u Borči zatražena je pomoć kolega iz EI. Među njima je bio Voja Dobrivojević, koga su posle ubedili da pređe u Studio B.

Drugi program je počeo da radi 22. novembra 1971. Bio je specifičan po tome što je 5 sati (od 13 do 18) emitovao samo vesti uz odabranu domaću zabavnu i narodnu muziku. Na ovom programu nije bilo reklama. Vesti su se emitovale na sledeći način: posle svake pesme voditelj je čitao tri vesti, a one su se menjale tako što bi se uvek dodavala jedna nova na dve iz prethodnog čitanja. Tako bi se svaka vest pročitala tri puta. Dnevno se plasiralo između 80 i 90 vesti i informacija.

„Bio je to originalan koncept, prvi program takve vrste u Jugoslaviji“, isticao je Miško Borisavljević, koji je i počeo da radi na Drugom programu kao tonski realizator. Branko Čupković je uređivao vesti: „Ja sam takoreći od prvog dana iz deska Borbe sa beogradske rubrike, pisao vesti za studio, što su i drugi, posebno mlađi novinari činili. Brzo su me registrovali da sam kao stvoren za radio. Glavno je bilo da je čovek stalno u zgradi i da retko ide kući, a mogao je da spava gde hoće u Borbinoj zgradi. Ja sam po dva meseca spavao u spoljno-političkoj redakciji. Kako da ne budem koristan za jednu takvu radio-stanicu koja je imala ambicije da pokrije ceo grad i sve važne događaje?“, govorio je popularni Čupko.

Drugi program je 1987. postao Radio Bubamara ili skraćeno, Radio Bum a urednik je bio Zvonko Pantić. Kako je došlo do promene koncepcije?

Zvonko Pantić: „Saznali smo od naših slušalaca da u Radio Beograd stižu pisma i protesti što se utakmice Zvezde i Partizana ne prenose u potpunosti ili većim delom programa, jer nikog ne zanima Rijeka–Osijek ili Borac–Titograd, a pošto Radio Beograd, radi u šemi Jugoslovenskog programa, on je obavezan da sve utakmice prenosi po nekoliko minuta. Tada smo došli na ideju da prenosimo samo utakmice Crvene Zvezde i Partizana, tako što bi se novinar telefonom uključivao u program i prenosio tok utakmice. Dogovorili smo se sa kolegama iz Vrnjačke Banje i Aranđelovca da oni prihvate nedeljom taj naš program. I to je imalo jako dobar prijem kod slušalaca. Program je naziv dobio zbog asocijacije na loptu koju svi zovu „bubamara“.“

Nije ovo bila jedina promena u programu. Korak dalje bio je izbor narodne muzike koja se emitovala samo nedeljom. Polako su počele da se emituju pesme koje u ono doba nisu smele ni u kafani da se pevaju, a kamoli da se puštaju na radiju. Na primer Igrale se delije, Oj vojvode Sinđeliću, Jeremija pali topa i druge. Studio B je i na taj način rušio barijere.

KLASIKA NA STUDIJU B

Novi, hrabar potez Studija B povučen je 17. jula 1978, kada je počeo da radi Koncert Studija B –  nov program jedinstven po žanru i sadržaju: šest časova ozbiljne muzike. Time je Studio B dobio i svoj Treći program namenjen isključivo ljubiteljima koncertne muzike za koju se smatralo da pripada uskom krugu muzičkih „sladokusaca“ i koncertnim dvoranama u koje dolazi odabrana publika.

Zabeleženo je da je program otvorio Mocartov Divertimento u De-duru, a zatim su emitovana dela Sibelijusa, Šopena, Paganinija, Čajkovskog, Dvoržaka. Gost je bio dirigent Stanko Šepić, a kraj prvog dana pripao je Hendlovom oratorijumu Mesija.

Ideja o ovakvom programu nastala je kada su direktor Dragan Marković i Duško Radović shvatili da je učinjena velika nepravda prema klasičnoj muzici i da je ona takoreći proterana sa radio-programa. Naime, Centar za istraživanje javnog mnjenja objavio je zanimljive podatke da Studio B sluša 800.000 ljudi, da 48% slušalaca voli izvornu narodnu muziku, 41% stare gradske pesme, 40% su ljubitelji zabavne i pop muzike, 35% najviše voli novokomponovanu muziku a 11% je glasalo za ozbiljnu muziku. To je bio dovoljan argument i razlog da se Drugi program, koji se emitovao od 13 do 18 h, produži ozbiljnom muzikom na UKT talasima 94.9 megaherca i u stereo-tehnici.

Prvi saradnici voditelji bili su kompozitor Zoran Hristić, muzički pedagog Mileta Sajić, pijanista Aleksandar Vujić i asistent na FMU Ksenija Zečević. Kasnije su se priključili Dragoljub Katunac, Miodrag Azanjac, Katarina Tomašević, Bojana Žižić, Jasna Dokmanović, Milena Stojadinović. Urednik programa bio je Andrija Puzić a njegov prvi saradnik Vladan Erić. Svi oni imali su zadatak koji im je dao direktor Dragan Marković a to je da demistifikuju ozbiljnu muziku i da je uz zanimljive informacije i anegdote o poznatim autorima i izvođačima dela koja su na programu, približe novim slušaocima, baš onima koji misle da se ona sluša samo u svečanim odelima i u koncertnim dvoranama.

Koncert je sarađivao sa brojnim diskofilima, ljubiteljima klasične muzike koji su bili srećni da mogu da ustupe Studiju B svoje materijale. Zahvaljujući saradnji sa Beogradskom operom, Muzičkom omladinom, Filharmonijom, Sava centrom, Jugokoncertom i FMU, gosti Koncerta bili su gotovo svi zanimljivi ljudi, umetnici iz sveta ove muzičke umetnosti koji su boravili u Beogradu.

Oni su posebno voleli što se na Studiju B nije dugo pričalo. Na tome je naročito insistirao dvojac Dragan Marković i Borjan Kostić. Zahtevali su da se poštuje pravilo: tri minuta priče, tri minuta muzike. Da bi i voditeljima i toncima bilo lakše, 1971. ekipa tehničara Studija B napravila je i montirala u studiju specijalan semafor. Zeleno svetlo radilo je 2 minuta i 45 sekundi, žuto svetlo trajalo je 15 sekunde i bilo je znak upozorenja da razgovor mora da se privede kraju.

Kada bi se na semaforu upalilo crveno svetlo, to je bio alarm da je priči došao kraj i tonac je imao sva prava da pusti muziku. Naravno, tolerisao se tu i tamo koji sekund. Ali, ako je gradonačelnik Branko Pešić poštovao „semaforski režim“, što se često isticalo kao primer i uzor, morali su i svi drugi gosti.

Početni uspeh ohrabrio je ekipu da stvara sve kreativniji program, ali u tehničkom smislu, to je bio eksperimentalan program koji je, baš oko prve godišnjice, pretio da se ugasi ukoliko se ne izvrši tehnički prijem i ne dobije stalna dozvola. Studio B je dugo tražio odgovorno stručno lice koje bi svojim potpisom preuzelo svu odgovornost za ispravan rad emisionih postrojenja, a u skladu sa zakonom. Niko se nije javljao na taj oglas.

Na nagovor mlađeg kolege tehničara Duška Vraneša, koji je sa neverovatnim žarom i oduševljenjem pričao o novoj radio-stanici, Jovan Višković, do tada zaposlen u Tanjugu na mestu inženjera za prijem informacija, pristao je da dođe na sastanak sa Draganom Markovićem. Kako sam kaže, nije hteo da ulazi u avanturu sa Studiom B jer mu se činilo da je sve to nesigurno i da je rizik velik. Brzo je „snimio“ situaciju. Video je i više nego skromnu tehniku, Revodž magnetofone i samo jedan profesionalni gramofon (ostali su bili za kućnu upotrebu).

Tehničari nisu imali ni svoju kancelariju a potreban alat donosili su od kuće. Tehnika kô tehnika, umela je da zakaže, pa se Dušan Vraneš često zavlačio ispod stola i „krpio“ miksetu… Ali i u takvim improvizovanim uslovima, zvučna slika je bila dobra, a radna atmosfera prijatna i srdačna. Oduševio ga je entuzijazam, uvideo je da ljudi rade sa zadovoljstvom, da vole svoj posao. Tako je pristao da u slobodno vreme pomogne oko tehnike da bi na kraju prelomio i ušao u radni odnos baš zbog tehničkog prijema. Znao je da bi, u suprotnom, to bio kraj Studija B.

Komisija za tehnički prijem radila je danima veoma detaljno. Sve je moralo da bude u skladu sa projektom. Neke sitne primedbe brzo su rešene i Studio B ispunio je sve uslove za dobijanje dozvole za emitovanje programa u narednih 10 godina.

Zajedno sa Beogradom 202, Studio B je 1971. bio i prvi lokalni program u Srbiji koji je, pored korišćenja srednjeg, prešao i na ultra-kratki talas (UKT). To je bila smela investicija jer je tada mali broj slušalaca imao radio-aparat za prijem programa na UKT, ali Dragan Marković i Borjan Kostić znali su da je to budućnost. I ubrzo se pokazao da su bili u pravu jer je domaća industrija elektronike počela da proizvodi prijemnike na kojima je program mogao da se sluša i na UKT.

Tako je podignuta još jedna letvica u razvoju Studija B, koji je težio kvalitetnijem i drukčijem programu i zvuku, kakav imaju svetske radio-difuzije.Tada postaje i prva radio stanica u zemlji koja emituje program u stereo tehnici.

Studio B je 1971. i zvanično postao radio-stanica, a Dragan Marković zvanično imenovan za direktora i glavnog i odgovornog urednika. Polovinom iste godine Studio B izdvojio se iz Borbe zbog izmena Zakona o radio-difuziji, po kome novinarske izdavačke kuće ne mogu da imaju osnivačka prava. Ta prava preuzeo je grad Beograd.

Ambicije su rasle, bilo je mnogo ideja za nove programe i emisije, ali je vremena bilo malo. Zato je odlučeno da se program produži do 23 sata, a pokrenut je i jutarnji program koji se emitovao od 5 do 8. Tako se polako ostvarivala vizija Dragana Markovića da Studio B jednog dana radi non-stop.

Ko je prvi počeo da Dragana Markovića zove DE DE EM, ne zna se, sem da je ta skraćenica vrlo brzo postala popularna, posebno među zaposlenima. Pretpostavlja se da je nastala zbog toga što se direktor Studija B uvek potpisivao kao Dragan D Marković (srednje slovo D je po ocu Dragomiru), a opet, to je bilo za njega vrlo važno jer su u to vreme postojala čak tri Dragana Markovića u novinarstvu. Jedan, sa srednjim slovom C bio je glavni i odgovorni urednik NIN-a, Politike, a takođe i scenarista. Drugi, sa srednjim slovom M, bio je novinar Borbe i glavni i odgovorni urednik nedeljnika Svet.

Ali, samo je jedan DDM. Dragan je bio taj koji je diktirao tempo Studija B. Uvek mobilan, ceo radio držao je u svojim rukama, ne samo da je detaljno kontrolisao program već i rad i funkcionalnost tehnike, finansija, rad svih službi. Niko nije smeo da se upliće ni u njegovu kadrovsku politiku, nije bilo preporuka sa strane, ne daj bože primanja preko veze.

Istrajnost, zalaganje do krajnjih granica, neodustajanje od zadatka… sve je bilo u cilju stvaranja drukčijeg radija koji je, pokazalo se to vrlo brzo, uzdrmao temelje programske politike Radio Beograda.

Podsećajući se vremena nastanka Studija B, Dragan Marković u autobiografskim beleškama piše da je bilo sijaset prepreka za nesmetan rad ovog radija koji je „dočekan na nož“.

Republičko i državno partijsko rukovodstvo zaziralo je od takve stanice koja je mogla da podriva temelje postojećeg radiodifuznog sistema. Radio Beograd nije hteo da primi Studio B u klub lokalnih radio stanica i, u početku, niko iz Radio Beograda nije smeo da sarađuje sa Studiom B. Po tadašnjim propisima, niko nije mogao da pusti u rad stanicu ako to ne odobri stručna komisija Radio Beograda, a tehniku svake radio-stanice koja nije imala svoje inženjere, takođe je servisirala tehnika Radio Beograda. Ukoliko bi se desio neki kvar na uređajima, program bi bio obustavljen dok ne stigne pomoć iz Beograda.

Jasno sagledavši situaciju i ne želeći da ni od koga tehnički zavisi, Dragan Marković organizovao je ekipu inženjera i tehničara koji su bukvalno svojim rukama omogućili funkcionisanje Studija B. U stilu najboljih radnih akcija, stan je pretvoren u studio, napravljen je antenski sistem u Borči i nekoliko srednje-talasnih predajnika. I sve je urađeno u rekordnom roku. Kakav je to šok bio za rukovodstvo Radio Beograda kada se Studio B oglasio 1. aprila, i pre završetka emisionog centra u Borči.

„Ma, trajaće oni dva-tri meseca, pa će se ugasiti “, bile su prognoze njihovih stručnjaka. Ali, njihov monopol se polako rušio.

I pored nelojalnih pokušaja da se Studio B okvalifikuje kao radio van sistema, čak i van zakona, nije se uspelo u toj nameri. Naprotiv, ta konkurencija ne samo da je donela velike promene u demokratizaciji odnosa u jugoslovenskoj radio-difuziji, nego je doprinela i modernizaciji radija uopšte. Radio Beograd je pojavom Studija B shvatio da treba da teži savremenijem, a samim tim kvalitetnijem programu, tražeći nove forme radiofonskih izraza. A Studio B, opet, nije smeo da dozvoli da ga ponese nagli uspeh, tako da je taj konkurentski odnos istovremeno bio i podsticajan za obe strane.

Vremenom su ti odnosi postajali sve bolji.

Studio B kasnije je postao član Kluba radio-stanica, koji je prerastao u Udruženje radiodifuznih stanica Srbije. Polako su se osamostaljivale i druge lokalne stanice u

Srbiji koje su tražile i dobijale stručnu i tehničku pomoć od Studija B. Pa i Radio Beograd.

Republičko i državno partijsko rukovodstvo zaziralo je od takve stanice koja je mogla da podriva temelje postojećeg radiodifuznog sistema. Radio Beograd nije hteo da primi Studio B u klub lokalnih radio stanica i, u početku, niko iz Radio Beograda nije smeo da sarađuje sa Studiom B. Po tadašnjim propisima, niko nije mogao da pusti u rad stanicu ako to ne odobri stručna komisija Radio Beograda, a tehniku svake radio-stanice koja nije imala svoje inženjere, takođe je servisirala tehnika Radio Beograda. Ukoliko bi se desio neki kvar na uređajima, program bi bio obustavljen dok ne stigne pomoć iz Beograda.

Jasno sagledavši situaciju i ne želeći da ni od koga tehnički zavisi, Dragan Marković organizovao je ekipu inženjera i tehničara koji su bukvalno svojim rukama omogućili funkcionisanje Studija B. U stilu najboljih radnih akcija, stan je pretvoren u studio, napravljen je antenski sistem u Borči i nekoliko srednje-talasnih predajnika. I sve je urađeno u rekordnom roku. Kakav je to šok bio za rukovodstvo Radio Beograda kada se Studio B oglasio 1. aprila, i pre završetka emisionog centra u Borči.

„Ma, trajaće oni dva-tri meseca, pa će se ugasiti “, bile su prognoze njihovih stručnjaka.

Ali, njihov monopol se polako rušio.

I pored nelojalnih pokušaja da se Studio B okvalifikuje kao radio van sistema, čak i van zakona, nije se uspelo u toj nameri. Naprotiv, ta konkurencija ne samo da je donela velike promene u demokratizaciji odnosa u jugoslovenskoj radio-difuziji, nego je doprinela i modernizaciji radija uopšte. Radio Beograd je pojavom Studija B shvatio da treba da teži savremenijem, a samim tim kvalitetnijem programu, tražeći nove forme radiofonskih izraza. A Studio B, opet, nije smeo da dozvoli da ga ponese nagli uspeh, tako da je taj konkurentski odnos istovremeno bio i podsticajan za obe strane.

Vremenom su ti odnosi postajali sve bolji.

Studio B kasnije je postao član Kluba radio-stanica, koji je prerastao u Udruženje radiodifuznih stanica Srbije. Polako su se osamostaljivale i druge lokalne stanice u Srbiji koje su tražile i dobijale stručnu i tehničku pomoć od Studija B. Pa i Radio Beograd.

Studio B bio je prvi radio koji je emitovao stereo program, zahvaljujući pre svega znanju Borjana Kostića, inženjera elektronike. On je svesrdno pomogao kolegama iz Radio Beograda kada su i oni krenuli sa tim i njegova stručna reč se veoma poštovala. Borjan je bio i veliki stručnjak za akustiku, konstruktor izuzetno kvalitetnih zvučnika marke „red“ koji je proizvodio u Engleskoj i izlagao na sajmovima elektronike u Njujorku početkom osamdesetih. Desilo se da je i Dragan tada boravio u Njujorku, kao direktor Jugoslovenskog kulturno-informativnog centra, pa su se dva osnivača Studija B rado sretala i podsećala lepih dana Studija B.

Ništa bez gvozdene discipline

Od prvog dana Dragan Marković sprovodio je čvrstu, gvozdenu radnu disciplinu u svakom timu. Kako je sam govorio „ne može da se dežura 7 sati već da se radi 7 sati“. I duže, ako treba. Za sve zaposlene bio je veliki autoritet, svojim radom i znanjem ulivao je poštovanje i imao je pravo da to zahteva od svih ostalih. Umeo je, međutim, i da se našali i da blagonaklono prihvati šalu na svoj račun.

„On je napravio atmosferu koja je od Studija B načinila kuću koja je bila perspektivna i imala kontinuirani rast u svakom smislu“, kaže Sloba Konjović. „Živeo je 24 sata za Studio B tako da smo i mi bili inficirani tim njegovim radom i nije bilo drugog izbora da izbegnemo te torture. Mi smo svi osećali da smo jedan organizam na istom zadatku.“

Za DDM nije postojao odmor. Ivan Bekjarev je rekao da je Dragan Marković radio od jutra do jutra. „Mislim da taj čovek nije ni spavao.“ Kada nije bio u Studiju B, on je slušao program, bez obzira na to gde se nalazio. Desilo se tako jednog leta da je otišao na Hvar i voditelji su bili srećni jer su mislili da mogu malo da se opuste, da ne moraju na svakih 15 minuta da se uključuju u program i govore: „Vi slušate Studio B“ i tačno vreme. Posebno ne u noćnoj smeni, pa je tako Ljerka Draženović bila iznenađena kada je zazvonio telefon, a sa druge strane žice – Dragan Marković: „Molim vas, Ljerka, već 15 minuta niste identifikovali stanicu“. Dežurna ekipa bila je šokirana time da je on i na Hvaru, na nekom finom prijemniku uspeo da pronađe signal Studija B i da prati šta se dešava u programu.

Kad se Studio B preselio u Beograđanku, ispostavilo se da prozori novinarske sobe sa vrha zgrade vazdušnom linijom gledaju pravo na Draganov stan u Vlajkovićevoj ulici. „Ni sanjali nismo da on i tako može da nas proverava“, pričala je Ljerka. „Desilo se da sam u večernjoj smeni najavljivala pesme, pa otrčim do redakcije gde je bio tv da gledam film. Zvoni telefon, javlja se DDM: ’Molim vas da se u novinarskoj sobi ugasi televizor, opet gledate tv’.“

Dragan Marković u svojim beleškama priznaje da je mnogima „zagorčavao život“ svojim načinom rukovođenja. Ali bez tih „nastranosti“, Studio B ne bi mogao da počne da radi, da opstane i napreduje. Da nije bilo takve discipline i provere rada, ne bi bilo ni Studija B.

Zbog osnivanja Studija B i rada u stanici u interesu Beograda i Beograđana, Draganu Markoviću je na dan oslobođenja grada, 20. oktobra 1974. uručen Orden rada sa zlatnim vencem. Iako je, formalno, orden dodelio predsednik Republike, praktično su mu odlikovanje odredili gradski oci.

Dragan je bio ponosan što je jedini orden koji je dobio nosio oznaku – RAD.  

„Mi smo se dogovorili da govorimo prirodno, odnosno brže nego voditelji Radio Beograda koji su metalnim glasovima, polako, artikulisano, u gotovo skandirajućem tonu čitali vesti i govorili. Smatrali smo da moramo da budemo u duhu vremena, pa čak i ispred vremena, i u tome smo uspeli“, priseća se Bekjarev. Otuda i anegdota o beogradskom taksisti koji je na pitanje da li sluša Studio B odgovorio pitanjem „Je l’ to onaj radio koji brzo govori?“.

Posebnu draž za voditelje predstavljala je najava muzike. Trudili su se da nešto osmisle, dodaju, povežu sa određenom situacijom, da budu maštoviti… U takvom načinu obraćanja i komunikacije, što je bio jedan od kvaliteta Studija B, imali su slobodu ali i ličnu odgovornost.

„To je bilo nešto sasvim novo i zabavno, neki novi radio izraz“, potvrđuje i Zlata, priznajući da je vrlo brzo shvatila ozbiljnost i težinu tog posla, koji joj je, sa druge strane, pomogao da stekne iskustvo i sigurnost javnog pojavljivanja.

Kao student glume, zbog strogih pravila Akademije za pozorište, film, radio i televiziju, Zlata nije smela da se najavljuje svojim imenom, a to je bio slučaj i sa Petrom Maršom, koji je bio zaposlen u jednom preduzeću i to na mestu tehničkog direktora. Marš se godinama predstavljao kao Peca Petrović, pa čak i kada je posle nekoliko godina, za stalno prešao u Studio B.

Od prvog dana ustanovljena su neka pravila: vesti su se emitovale nekoliko minuta posle punog sata – to su uvek bile tri nove, kratke informacije i trenutni meteorološki podaci. Sve je išlo uživo. Program je tekao spontano i slušalac nije znao unapred šta ga čeka. Na svakih 15 minuta voditelj je bio u obavezi da identifikuje radio stanicu i kaže tačno vreme i temperaturu u Beogradu. Sve te male, do tada nepoznate radio „cake“, polako i sigurno pridobijale su slušaoce.

Program Studija B svakodnevno je najavljivan u Večernjim novostima, kao i program Radio Beograda i drugih velikih radio-stanica u Jugoslaviji. Čvrsta osnova programa bili su dobar izbor muzike, kratke informacije i zanimljive reklame. Postojali su određeni blokovi i rubrike, ali oni su mogli uvek da se prekinu da bi se saopštila važna vest ili da bi se razgovaralo sa iznenadnim gostom. Nijedna popularna ličnost koja je bila u poseti nekoj od redakcija Borbe, nije propuštala priliku da gostuje uživo i na Studiju B. I taj „faktor iznenađenja“ u programu bio je jedan od razloga što je skala na radiju bila sve češće na srednjim talasima 222 metra.

Po formi je Studio B želeo da liči na Radio Luksemburg, ali da bude i informativno-politički radio, nezavistan od tekuće politike, što je, po svedočenju Dragana Markovića, bio delikatan i ponekad teško izvodljiv zadatak. Borba, kao osnivač, i Skupština grada, koja je godinu dana kasnije preuzela osnivačka prava i obaveze, imali su razumevanja za takvu samostalnost. Za to su bili najviše zaslužni tadašnji gradonačelnik Branko Pešić, a potom i njegov naslednik Živorad Kovačević.

Radio Luksemburg i BBC posebno su negovali disk-džokeje, ali Studio B nije primenio takvu vrstu vođenja programa u kojoj jedna osoba radi i kao voditelj, novinar, tonac i muzički saradnik. Jednostavno, nije bilo tehničkih mogućnosti za to. Pokušao je to jednom Zoran Modli, ali je bio kažnjen. To je moglo da bude dozvoljeno jedino ako voditelj ili novinar zakasni na svoju jutarnju smenu. Tonac je morao da zna da pročita vesti ili da vodi program. I obrnuto. Voditelj i novinar morali su da znaju da uključe predajnik i puste muziku. To se, srećom, nije često dešavalo, a kada je program počeo da se emituje non-stop 30. decembra 1978, taj eventualni problem je rešen: smena nije napuštala posao dok ne dođe sledeća.

Nastavlja se...

Iako se Poletarac zbog finansijskih teškoća polako gasio, Duško se kolebao, nije bio siguran da li treba da promeni radno mesto. Dragan je bio vrlo uporan i to se na kraju isplatilo. Duško je bio osvojen i svima je laknulo kada je najzad pristao da se useli na 23. sprat Beograđanke.

Duško je predstavljao značajno pojačanje tima Studija B.

U periodu prilagođavanja novom mediju, prvo je počeo da piše tekstove za reklame koje su se emitovale na radiju. To je bilo nešto sasvim novo, modernije, sveže i privlačilo je nove poslovne partnere. Dragan Marković je bio zadovoljan, ali osećao je da Duško može još više da pruži, neki sasvim nov sadržaj koji bi radiju doneo dodatni kvalitet. Posle dosta razgovora i ubeđivanja jednog julskog jutra 1975. u 7 i 15 osvanulo je Beograde, dobro jutro. Bilo je ubeđivanja i oko toga da on čita svoje tekstove, što mu se nije dopalo, smatrao je da je njegov posao da piše a spiker da čita. „Ne volim sebe da slušam, ali dozvolio sam da me ubede kako je poželjnije da ih čitam ja, lično“, priznao je kasnije Duško.

„Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno“, jedna je od prvih replika, koju je izgovorio 24. jula 1975.

Duško, ili kako smo ga interno zvali Tmuša, jer je uvek nekako delovao natmureno i mrzovoljno, a u suštini dobar, plemenit i skroman čovek, godinama je 6 dana u nedelji budio slušaoce Sudija B pozdravljajući ih rečima Beograde, dobro jutro uz instrumental starogradske pesme U ranu zoru. Zatim bi svojim promuklim glasom u kratkim i jezgrovitim rečenicama prenosio slušaocima svoja zapažanja, razmišljanja, dosetke, opaske… „Provokacija u etru, misaona buba u uhu“ – definisao je emisiju Milovan Vitezović. Malo humora, malo zbilje, ironije, šale, mašte… da razbistri jutro, da nasmeje, zamisli, ponekad i iznervira, jer sve se dešava oko nas i u nama, to je slika Beograda i njegovih žitelja. Emisija je uvek išla uživo, a reprizirala se u 17.50.

„Manje jedite, manje radite, manje se zamarajte, manje pijte, manje pušite, manje se provodite…U dve reči: manje živite, pa ćete duže živeti“.

Jednom je rekao da je voleo da sa vrha zgrade koja dominira gradom posmatra Beograd i upoređivao je Beograđanku sa minaretom, a sebe sa hodžom koji se svakog jutra moli da svi imaju vodu, struju, mleko, naftu, kafu… I kad se jednom oglasio više nije mogao da prestane. „ Ja sam petao koji svako jutro kukuriče“, kazao je, a tako ga je video i nacrtao Dušan Petričić, kao petla koji se ugnezdio na samom vrhu Beograđanke. Ta karikatura otvara i prvu od tri knjige Beograde, dobro jutro sa odabranim tekstovima iz emisije. Dva Dušana inače vrlo su blisko sarađivali godinama. Petričić je svojim karikaturama stvorio poseban vizuelni identitet, pa je Duškov lik poznatiji sa njegovih crteža nego sa fotografija.

„Saradnja sa Duškom je nešto najlepše što mi se u karijeri dogodilo. Na kreativnom planu se od njega mnogo toga moglo naučiti. Bio sam student kad sam počeo da sarađujem sa njim, on je nešto prepoznao u meni, a ja sam preko njega otkrio i osetio neverovatnu kreativnu slobodu“, rekao je Petričić u intervjuu za nedeljnik Vreme. FOTO

Dušku nije bilo teško da rano ustaje jer je rano išao na spavanje. Budio se oko pola četiri, hvatao prvu „sedmicu“ kod Liona u 4.05. Kod crkve Svetog Marka izlazio je iz tramvaja da bi se lagano prošetao do Beograđanke. Već u pola pet bio je u Studiju B, u svom sobičku, stavio bi papir u mašinu i uz cigaretu (kafa bi stizala u 7, kada se otvarala kuhinja koju su vodile Vuka, Kata i Branka) počeo da radi, kao da je uključen u struju. Dok ne uvuče hartiju u mašinu nije imao nijednu unapred pripremljenu rečenicu, nijednu misao. Pokušavao je da piše unapred, ali nije uspevao. Pisao je samo ono što bi mu tog jutra palo na pamet i o onome što je mogao da vidi sa prozora 23. sprata Beograđanke. Za dva sata iskucao bi tri stranice „raznog lupetanja“, kako je sam govorio, i do sedam pokušavao da izabere sedam-osam replika koje bi tog jutra izgovorio.

„Nervozno je šetao kružnim hodnikom Studija B, idući sve brže i brže, pognut napred“, seća se Petar Marš „ i nikako nije valjalo da mu se bilo ko nađe na putu jer je vikao da mu se svi sklone.“

Tek pristigla u Studio B, mlada voditeljka Nada Petronijević videla ga je kako kruži hodnikom, pa ga je brižno upitala: „Duško, da li vam je dobro?“ On je samo nešto promumlao i nastavio dalje a starije kolege su je prekorno pogledale: „Ćuti, ćuti… on tako traži inspiraciju“.

Dežurna ekipa jutarnjeg programa imala je, kao i Duško, svakodnevni ritual pred emisiju Beograde, dobro jutro. Mala nervoza, iščekivanje šta će reći i kakvog će raspoloženja biti. Uvek je vladala neka posebna, svečarska atmosfera i svakog jutra bila je premijera.

U 7.10 u tonskoj režiji prisutan je samo tonac, voditelj je već izašao iz studija koji je prethodno raspremio, sto je morao da bude čist, bez papira, ploča, traka, čaša, šoljica… U 7.13 „sklanjaj mu se s puta“ namrgođeni Duško je tromo izlazio iz svoje sobe koja je desetak koraka udaljena od studija. Na njegovoj glavi već su ogromne slušalice, u jednoj ruci drži traku sa špicom emisije, u drugoj dva lista teksta, jedan za tonca, drugi za sebe. Ulazi u studio, kratko razgovara sa toncem, proverava nivo zvuka u slušalicama. Sem programa, ni muva se ne čuje. Ponekad se zatvaraju i vrata studija. Duško nije voleo da ga bilo čiji ulazak, ili izvirivanje iza vrata dekoncentriše. Zato dežurni novinar i voditelj sede iza vrata za stolom i slušaju program preko radio-aparata kao i stotine hiljada slušalaca. Tačno u 7.15 kreće špica i čuje se „nabureni“ glas: Beograde, dobro jutro!.

„Stari Beograd krenuo je u novi, novi u stari, kao i svakog jutra. Mostovi su puni automobila. I jedni i drugi misle da je bolje na drugoj strani. Kad utvrde da nije, vratiće se tamo odakle su pošli.“

Posle svake izgovorene rečenice, podigao bi pogled i po reakciji dežurnog tonca znao bi da li je rekao pravu stvar. Kako je započinjao tako je i završavao emisiju – pozdravom Beograde, dobro jutro. Izlazio bi odmah iz studija, razmenio koju reč sa toncem, uzeo traku sa špicom i dalje namršten, ali olakšan za jednu veliku obavezu, odlazio u svoju sobu. Tu se najbolje osećao.

Simke je komponovao najavnu špicu i džinglove za vesti i reklame a Kornelije džinglove Studija B.

„Hteli su da komponujem špicu koja bi otvarala program, a koja bi bila karakteristična i za Beograd i za Srbiju“, priseća se Simke razgovora sa Draganom Markovićem, Borjanom Kostićem i Bucom Mitrovićem. „Bio sam veoma iznenađen, iskreno, nisam znao šta ću, alimi se veoma svidela njihova vizija novog radija. Krenem iz zgrade Borbe i negde na Terazijama sine mi ideja da bi to mogao da bude motiv iz predivne Mokranjčeve kompozicije Kozar. Dok sam hodao, pevušio sam poluglasno Ajde de, ajde de, ajde de. To je to! Jedva sam čekao da stignem kući i iste noći napravio sam radnu verziju. To se kolegama iz Studija B već na prvo slušanje jako dopalo, pa sam se jedne noći pridružio Korneliju i snimili smo špice.“

„Počeli smo snimanje jedno popodne, a završili ujutro“, seća se Kornelije Kovač. I on je, kao i Simjanović, bio nadahnut i napisao je špice takoreći za jedan dan. Niko do tada u

Jugoslaviji nije imao špice u kojima se peva o nekoj radio-stanici. Snimalo se u Studiju 5 PGPa (do hotela Edžcelsior, sada je tu bioskop) na magnetofonu sa 4 kanala, uz ritam sekciju Korni grupe, dodatne studijske muzičare i vokalni ansambl „Korali“. FONO

A honorar?

Ma to je bilo smešno malo, više simbolično. Dragan Marković im je rekao da će kasnije biti posla oko snimanja reklama, ali od toga ništa nije bilo.

Napravljena su dva studija, mada je u početku korišćen samo manji. Postojanje velikog studija govorilo je o tome da su ambicije Dragana Markovića bile mnogo veće. Prema svedočenju Jovana Viškovića, tehničkog direktora od 1971, studijske prostorije sa velikim režijskim prozorima projektovao je Vasa Dimić, tehnički direktor Radio Novog Sada.

Tražili su se tonci, voditelji, novinari. Značajnu ulogu u odabiru prve ekipe radija imao je Borislav Mitrović, glavni urednik omladinskog lista Susret i zamenik glavnog urednika magazina Džuboks.

Prvi ton-majstor bio je Aleksandar Aca Radojičić, koji je iskustvo stekao na Radio Beogradu. Dogovor je bio da se javi Draganu Markoviću i da preporuči mladog kolegu za posao ton- majstora, ali ga je zbunilo pitanje: „A zašto vi ne biste došli?“.

Aca nije morao dugo da razmišlja. U Radio Beogradu svaki dan mu je bio isti, a novi posao obećavao je više izazova. Malo kasnije Aci su se pridružili Branko Stojnić i Zoran Jovanović.

Muzička redakcija je već bila poznata iz Radio Avale: Borjan Kostić i Slobodan Konjović, kojima se kasnije pridružio Goran Kobali Falstaf.

„Bili smo oduševljeni kada nas je Dragan Marković ponovo okupio, doživeli smo to kao ponovno rađanje posle razvejanih iluzija u vezi sa Radio Avalom“, kaže Sloba Konjović, u početku saradnik, a kasnije muzički urednik. „Atmosfera u gradu bila je takva da smo i dalje bili puni entuzijazma i želje da napravimo nešto sa novom radio-stanicom.“

Iz Večernjih novosti i Borbe na radio prešli su Dragan Jelić, koji je vrlo brzo postao prvi pomoćnik glavnog i odgovornog urednika, Aleksandar Kostić, Đoko Vještica, Branko Čupković, Zvonko Pantić…

Glumac Ivan Bekjarev seća se da su ljudi iz Studija B danima „opsedali“ Jugoslovensko dramsko pozorište i da su pripreme za voditelje dosta dugo trajale. Glumci su snimani čuvenim „uher“ magnetofonima (za ono vreme čudo od tehnike) a tražilo se da čitaju tekstove sporije, brže, jače, tiše…

 „Sve je to bio deo smišljene taktike Dragana Markovića, koji je bio alfa i omega svega toga“, dodaje Bekjarev, koji je ipak imao više iskustva od ostalih, budući da je ranije radio kao voditelj estradnih priredbi. Njemu je pripala čast da 1. aprila u minut do 13 zvanično otvori program:

„Dobar dan, ovde Studio B, počinjemo s redovnim programom.“

Šta bi Beogradu moglo da se ponudi? Možda je bolje pitanje šta Beogradu nedostaje? Šta bi on voleo da čuje ujutro kada se budi i sprema za posao? Da li bi neka američka shema mogla ovde da se primeni? Zašto mi ne bismo mogli da budemo ta avangarda u Beogradu?

Da, odgovor je bio da!

Oduševljen, Slobodan Glumac dao mu je „odrešene ruke“. I tako su početkom novembra počele pripreme.

Prvi zadatak bio je da sa Borjanom Kostićem, koji je dobio ulogu prvog tehničkog šefa i muzičkog urednika, obiđe nekoliko poznatih radio-stanica u Evropi. Ali kako im se predstaviti u svetu, novi radio treba nekako da se zove.

„Zvaće se STUDIO B“, odlučila su njih dvojica.

Studio je nešto što je neutralno, a „B“ podseća na Beograd, na Borbu, ali je „B“ moglo da stoji i samo za sebe. Prema svedočenju Dragana Markovića, namerno nisu hteli da „B“ predstavlja nešto konkretno jer je za neke potrebe „B“ moglo da znači Borba, kao ime osnivača i mesta emitovanja programa; za druge potrebe „B“ je bilo Beograd jer je Studio B gradska radio-stanica dok je za sve one koji nisu bili ni za Borbu, ni za Beograd, bilo dovoljno i samo „B“. To je bila njihova taktika.

Obilazak u to vreme najpopularnijih radio-stanica u Evropi poput Radio Luksemburga, BBC-ja i Francuskog radija u Parizu potvrdio je kakav radio žele u Beogradu: drukčiji od svih postojećih u zemlji, slobodan, otvoren, angažovan, posvećen gradu i interesima građana. Dragan Marković je takav koncept programa definisao kao „nešto što može da se hvata u letu, sluša u kolima, u pokretu, na ulici, svuda je prisutan i pokriva sve slojeve društva“.

Nakon što se vratio sa puta, sa velikim entuzijazmom krenuo je da organizuje posao. Ispostavilo se da Radio Avala nije imala dobro „oružje“ za rad jedne ozbiljne radio-stanice. Oprema koju su otkupili bila im je predstavljena kao poslednja reč tehnike, ali je zapravo bila vrlo skromna i zastarela pa su morali da dokupe određene tehničke uređaje. U Borči je zakupljeno zemljište i uz pomoć Savezne uprave za radio-veze i preduzeća Minel, tu je podignut mali objekat i antenski stub visine 112 m.

Pored svih poslova oko nabavljanja opreme, tehnike, pronalaženja novinara i voditelja morala je da se dobije bitka i sa administracijom. Trebalo je pribaviti dozvole i papirne i usmene od uticajnih osoba čiji je glas u određenim republičkim i gradskim odborima trebalo da preokrene rezultat i porazi radio-tvrđavu u Hilandarskoj. Jedan od prvih urednika Studija B, Branko Čupković, rekao je da je najteže bilo doći do podrške republičkih političkih organizacija, pre svih Partije i Socijalističkog saveza. „U glasanju da li da mu se dozvoli prodor u etar, Studio B je uvek gubio po pravilu sa petnaest, šesnaest prema nula. Niko nije bio lud da glasa za novu radio-stanicu, pa da ga proglase blesavim! Tadašnji članovi komisije CK i Republičke konferencije, bili su uglavnom pod uticajem zvaničnog beogradskog radija, tako da je novo radio-difuzno pile moglo samo da kljuca, kako se to kaže, u gvozdene vile, što se daleko ne čuje, jedva do drugog, trećeg komšije. Zanimljivo je da su u odborima i komisijama za odobrenja sedeli i uticajni ljudi, ili bar bili blizu njih, koji su bili stalno zaposleni u Radio Beogradu“, govorio je Čupković.

Radilo se, dakle, na više frontova istovremeno, sa entuzijazmom, bez opterećenja, predrasuda i standarda koji bi propisivali kako i koliko treba da se radi. Na osmom spratu Borbe, jedan deo stana novinara Blagoja Lazića, dopisnika iz Londona, dobijao je obrise radio-stanice. Kada je počeo program 1. aprila, nastala je anegdota: „čuje se daleko ovaj Studio B, čak i u stanu Blagoja Lazića“. A delio ih je samo zid. Kasnije se Studio B proširio na ceo stan.

Ideja o novoj radio-stanici nastala je 1969. godine u časopisu Jugoslovenska revija, koja je u to vreme bila sastavni deo Borbe. Nebojša Bato Tomašević, agilni urednik ovog časopisa koji je izlazio na stranim jezicima i bio namenjen inostranstvu, želeo je da pokrene neku vrstu radija kao otvorene, slobodne tribine o svim domaćim i svetskim pitanjima. Mislio je da ta radio-stanica na neki način posluži i propagandi i reklami knjiga i monografija koju je Jugoslovenska revija izdavala. U intervjuima datim Borbi i Večernjim novostima (jul 1969), objasnio je da će slušanje poludnevnog raznovrsnog programa biti besplatno, da će se stanica izdržavati od reklama i da se tako daje šansa nezavisnoj reči i mladim, nezaposlenim ljudima, a građanima pruža mogućnost da biraju na koji će se način informisati.

U prvoj grupi zanesenjaka okupljenoj oko Radio Avale bili su i Borjan Kostić, Slobodan Konjović, Goran Kobali i Borislav Mitrović.

Radio Avala počela je sa radom 1. jula 1969. u zgradi palate Igumanov na Terazijama, bez ikakve najave i, kako je tadašnja štampa pisala „bez šireg i javnijeg razmatranja njene neophodnosti, svrsishodnosti i postupka u pružanju informacija i različitim idejama o strukturi i prezentovanju programa.“

Pojava misteriozne i jedva čujne stanice slabog dometa izazvala je burne reakcije u političkim i javnim krugovima. Prema svedočenju Slobodana Glumca, tada direktora Borbe, prigovora je bilo raznih – da je stanica osnovana „divlje“, mimo zakona i znanja organa samoupravljanja, da su u radu stanice i uređivačkom odboru angažovana lica opozicionog profila, izražena je sumnja da se Radio Avala finansira iz inostranstva, čak se spominjala i veza sa Slobodnom Evropom. „CIA otvara radio-stanicu u Beogradu“, upozorio je Živojin Stokić, glavni urednik Radio Beograda 2 na sednici CK SK Srbije. (svedočenje Borislava Mitrovića).

Sve što se dešavalo oko Radio Avale treba posmatrati u svetlu tadašnje političke nemirne situacije i napete atmosfere u zemlji. U to vreme još uvek se nisu sasvim stišali odjeci Brionskog plenuma iz 1966. i studentskih demonstracija iz 1968, a na pomolu su bile maspokovske manifestacije i demonstracije u Hrvatskoj. Samo je još falilo da se taj buntovni duh useli u novine, radio i televiziju.

Bilo je to jasno i direktoru Borbe kada mu je na „nadležnim mestima“ ukazano da je koncept Radio Avale neprihvatljiv, da nije jasno šta se hoće time i ko iza radija stoji. Tako je Jugoslovenska revija obustavila rad stanice nakon svega desetak dana emitovanja programa ili kako je opisao Slobodan Glumac: „stvar je na neki način, likvidirana.“ FONO

Osetivši opasnost od pojave prave konkurencije, Radio Beograd je brzo reagovao, pa je krajem juna 1969. pokrenuo gradsku stanicu Beograd 202. Tako se „dvestadvojka“ pojavila odmah posle Radio Avale, a nekoliko meseci pre Studija B.

Danima je potom Glumac mislio šta bi moglo da se uradi sa tehnikom, šteta da se ne iskoristi. Da li bi možda pod firmom Borba to moglo da prođe? Ideja o radio-stanici mu se sve više dopadala, a nije hteo da propusti šansu i ubrzo je odlučio – sa Jugoslovenskom revijom napravljen je sporazum, uređaji su otkupljeni i preneti u zgradu Borbe.

Šta dalje? Trebalo je to neko da radi, sa voljom i smislom, sa dobrim organizatorskim sposobnostima i sa odgovarajućim saradnicima. U pomoć je pozvan kolegijum i redakcija Borbe, da razmisle, da predlože. Oni se ipak između sebe najbolje poznaju.

Jedno ime se izdvojilo – Dragan Marković.

Poziv koji menja sve

„Šta ja znam o radiju?“

„Nemam iskustva u toj vrsti novinarstva! Šta ja znam o radiju?!“, razmišljao je Dragan posle razgovora sa direktorom Borbe Slobodanom Glumcem. Bio je oktobar 1969, tek se vratio u Beograd, još nije čestito ni popričao sa kolegama u redakciji, a već je dobio konkretnu ponudu za novi posao – da organizuje i vodi novi radio u Beogradu, pod okriljem Borbe.

Glumac nije verovao da će Dragan pristati. Znao je da je on veoma vredan i ambiciozan radnik, ali pitao se ko bi menjao uspešnu karijeru spoljnopolitičkog novinara iz Konga i SAD za posao urednika radio-stanice?

Slično je razmišljao i Dragan. Dvoumio se, nije mu to bilo sasvim blisko, znao je sve što ima veze sa pisanjem i štampanjem novina i baš ništa o radiju.

Nastavlja se...

„Toliko još sitnica treba da se nabavi, a ta prva aprilska sreda sve je bliža i bliža“, pomislio je dok se žurnim korakom provlačio između gusto parkiranih automobila na Trgu Marksa i Engelsa. Nema ni dva minuta hoda od zgrade Borbe do Robne kuće Ferum, taman da se presliša koliko zavrtnja, koliko eksera, kablova i raznog drugog materijala treba da kupi da bi prostor u koji su smestili tehniku za radio-stanicu što pre ličio na pravi studio. „Eh, kada bi mogao da bude kao oni u BBC-ju ili Radio Luksemburgu, koje sam posetio sa direktorom Draganom Markovićem. Daleko su oni ispred nas, ali ohrabruje me kratkotrajno iskustvo sa Radio Avale. Beogradu baš nedostaje jedna takva radio-stanica, dinamična, melodična, živa…“, maštao je Borjan.

Za trenutak je stao, setio se garantnog pisma bez kojeg nema kupovine. Da li je moguće da ga je ispustio negde u onom haosu na osmom spratu? Pomalo nervozno počeo je da pretražuje džepove sakoa. Dobro je, tu je plavi koverat, sve sa pečatom i Draganovim potpisom.

U Ferumu nije bilo gužve, za 15 minuta sve je završio. Dobro se snalazi – ipak je on čovek od tehnike, čovek od zvuka. Na kasi mlađi prodavac proverava i pakuje robu, otvara garantno pismo, nešto mu nije jasno, podiže obrvu…

                - Ovde piše…

                - Studio B. Tako je – kratko je odgovorio.

Nekoliko sekundi tišine bilo je dovoljno da prodavac shvati da neće dobiti nikakvo drugo objašnjenje. Stavio je koverat sa strane, okrenuo se ka novoj mušteriji i kao da od nje traži odgovor, promrmljao:

                - Svaki dan neke nove firme niču, koji je sad ovaj Studio B?

„Čućeš“, sa osmehom je pomislio Borjan. „Zašto 1. april nije već sutra…“

Aprilili

„Spasavaj kako znaš i umeš“, bilo je sve što je Dragan Marković rekao Draganu Jeliću

„U sredu, 1. aprila 1970. godine, od 13 do 17 časova, premijera na talasnoj dužini 222 metra, početak rada nove radio-stanice Studio B, Radio Borba.“ FONO

Krajem marta, kratko i informativno, najavljen je početak rada Studija B na srednjim talasima 222 metra. To je bio i način da se proveri ispravnost tehnike.

U užurbanoj i malo nervoznoj atmosferi zamalo da sve prođe kao prvoaprilska šala. Večernje novosti, tada najtiražniji dnevni list u Jugoslaviji (preko 400.000 primeraka) objavile su 31. marta na celoj 26. strani fotografije voditelja Studija B i poznatih javnih ličnosti, sa slušalicama na ušima, a krupnim slovima na samom vrhu strane pisalo je DANAS STUDIO B.

DANAS?!

„Spasavaj kako znaš i umeš“ bilo je sve što je direktor i glavni i odgovorni urednik Dragan Marković preko telefona rekao uredniku Draganu Jeliću. I dok je preskakao stepenice da bi što pre stigao do osmog sprata gde se tonska ekipa na čelu sa Acom Radojičićem pripremala za sutrašnji svečani početak, Jelić je već smislio štos. Tačno u 13 časova pozdravio je slušaoce i objasnio da je pravi početak zapravo sutradan, ali „pošto Novosti nikad ne lažu, evo i danas jedan sat programa za vas“.

Ni Dragan nije sedeo skršenih ruku. Odmah je pozvao štampariju Borbe i zahtevao da se ispravi greška. Tako da je u večernjem izdanju Novosti reč DANAS promenjena u SUTRA.

Ni danas se ne zna da li je greška bila slučajna ili namerna, kao simpatična prvoaprilska „dobrodošlica“ kolega iz Večernjih novosti.

Tako je sve počelo dinamično, brzo, sa puno promena, uzbuđenja ali i dovitljivosti, što su postale glavne odlike Studija B i ljudi koji su u njemu radili.

Sloba Konjović sa nostalgijom se seća te uzbudljive i vibrantne atmosfere u Beogradu sedamdesetih godina, kada su osnovani Fest i Beogradski džez festival, kada su u Beograd dolazila svetska filmska i muzička imena, održavale se projekcije underground filmova… „Publika je prisustvovala nečemu toliko neuobičajenom i drugačijem od svega što je do tada karakterisalo grad, da nije čudno da se Studio B pojavio baš u tom trenutku. On je bio iznedren svim tim kulturološko-sociološkim okolnostima koje su menjale lice grada“, kaže Sloba.

Studio B doneo je revoluciju u etru tadašnje Jugoslavije, stilom koji je odudarao od Radio Beograda, državne radio-stanice. Svojom neposrednošću, načinom emitovanja vesti i komunikacije sa slušaocima promenio je navike ovdašnje publike i vrlo brzo postao slušan i uticajan radio. Studio B je istovremeno predstavljao i kulturni iskorak jugoslovenskog socijalističkog društva ka zapadnim uzorima, prema kojima je ova stanica i formirana. Sa Studiom B rasla je karakteristična beogradska subkultura, promovisana je nova vrsta novinarstva, ali i rok muzika, koja se bez Studija B nije mogla zamisliti. Zvukom koji je doneo, pre svega u rok svetu, preko jedinstvenog Slobe Konjovića, Studio B promenio je kulturni obrazac Beograda i Srbije. Rok je ušao u našu kulturu, da nikada iz nje ne izađe.

Ideju Studija B predstavljali su tadašnji voditelji, novinari i urednici, koje danas s pravom smatramo simbolima Beograda: Dragan Marković, Borjan Kostić, Dragan Jelić, Duško Radović, Slobodan Glumac, Đoko Vještica, Sloba Konjović i mnogi drugi.

Sa ovakvom istorijom, Studio B je mnogo više od medija, posebno od obične gradske radio-stanice. On je deo kulture cele Srbije, u medijskom smislu predstavlja jedinstven primer koji daleko nadilazi gradski značaj i mora biti upisan kad god se bude pravila medijska istorija Srbije. Bez Studija B ona nije moguća.

Studio B oglasio se 1. aprila 1970. u 13 časova, ali priča započinje godinu dana ranije.

Nastavlja se...