Novinarsko ćoše
12. 05. 2015.
Slavica Jovanović, novinarka: "Tajna je u jednostavnosti"
Mladi član UNS-a Nemanja Kovačević iz Užica uradio je intervju sa dopisnicom RTS-a iz Užica Slavicom Jovanović. UNS objavljuje intervju sa koleginicom Jovanović.
Dama koja pleni osmehom, šarmom i mladalačkim izgledom. Iskren, pozitivan stav prema životu i ljudima, radovanje malim stvarima. Posle burnih, a ujedno i najlepših dvadeset godina provedenih u dopisništvu RTS –a u Užicu, novinarka Slavica Jovanović priseća se detinjstva, početaka bavljenja novinarstvom i najlepših godina provedenih u toj medijskoj kući. Daje nam odgovor kako sačuvati ugled novinarske profesije i priča o izazovima sa kojima se svakodnevno susreće.
- U dopisništvu sam duže od dve decenije, veoma burno vreme, sa mnogo promena, pre svega političkih, koje, ma koliko se opirali neminovno i previše utiču na život, a na novinarstvo naročito. Ne može se govoriti o cenzuri u klasičnom smislu, ali sigurno je da postoji neka vrsta i cenzure i autocenzure. Uglavnom svako od nas zna šta su pravila kuće, TV, radija, novina u kojima radimo, koje su informacije bitne i na koji način se saopštavaju. Takođe, besomučna jurnjava za informacijom, ko će biti prvi, ko će više detalja saopštiti je ono što je skoro svakodnevni pritisak. Nije lako izdržati te pritiske i redakcije, urednika, tu „glad“ za tabloidnim detaljima, kao „muzičke želje“ onih koji se smatraju moćnicima bilo koje vrste, ali to je i stvar kakvog-takvog očuvanja profesije, često po cenu sopstvenih nerava.
Odakle ljubav prema novinarstvu i da li je u Vašoj porodici bilo novinara?
- Ljubav prema novinarstvu došla je posle nekih drugih ljubavi, bez uzora u okruženju. Fakultet sam završila sa željom i namerom da radim u nedeljnim novinama, a televizija je bila poslednja na listi interesovanja, ali se ispostavilo da mi je ipak bila suđena.
Kakva Vas sećanja vežu za detinjstvo, studentske dane, Užice i koliko Vam je porodica bili podrška u počecima bavljenja novinarstvom?
- Imala sam divno detinjstvo u selu i danas mi je žao što ne stižem da viđam svoje drugare iz tih dana. Gimnazijski dani u Užičkoj gimnaziji i studentski na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu imaju posebno mesto u mom srcu i drago mi je što sam još uvek u kontaktu, što se prepoznajem, sa svojim školskim i fakultetskim kolegama koje je život odveo širom sveta. Što se porodice tiče, imala sam onu normalnu podršku za svoj izbor, iako bi bili mnogo srećniji da sam odabrala da se bavim nekim drugim poslom.
Kako danas doživljavate novinarstvo?
- Nekada je bilo važno lepo napisati ili izgovoriti informaciju. Bilo je verovatno i više vremena, sve mnogo mirnije i sporije. Danas kada informacije putuju neverovatnom brzinom, kada čitalac, slušalac ili gledalac očekuje informaciju što pre, kada su rejtinzi postali vrhovno načelo, novinar je pod stalnim pritiskom da nešto ne propusti, da stigne sve i odmah. U mnoštvu medija treba izboriti svoje mesto i sve to nosi i veliki stres, mentalni i fizički napor, pa ne čudi što je novinarstvo pri vrhu profesija koje „ne stižu do penzije“.
Koliko su danas novinari objektivni u smislu prenošenja informacija?
- Upravo ta „ jurnjava “ za informacijom na koju su novinari prinuđeni, jer to redakcija traži, uzima danak objektivnosti i sve češće se koriste neimenovani izvori, poluinformacije, što može da bude veoma opasno. Uostalom, svedoci smo koliki sunovrat nam je profesija doživela ne tako davno upravo zbog trke da budeš prvi u izveštavanju, i to obično pre nego što se nešto dogodi. Svedoci smo da se poslednjih godina sve više pojavljuje neobrazovanih, nekulturanih, nevaspitanih ljudi koji rade u medijima, a koji sebe nazivaju novinarima.
Šta mislite kako u ovim nezgodnim vremenima sačuvati ugled novinarske profesije?
- Teško ga je sačuvati kada je Kodeks postao prazno slovo na papiru. Neki ljudi svoj „stil “ grade na nevaspitanju, bezobrazluku, nekulturi i taj bezobrazluk i nevaspitanje su nam se gotovo nametnuli kao obrazac u svim sferama, a ne samo u novinarstvu. Ipak, verujem da ljudi u najvećem broju prepoznaju istinu i dobro „čitaju“ između redova, a samo kvalitet i kvalitetni ljudi opstaju na duge staze.
Ljudi koje gledamo na TV, često izgledaju drugačije ili steknemo pogrešan utisak o njima. Šta mislite da li ljudi više gledaju fizički izgled novinara i voditelja ili više slušaju ono što oni govore?
- Televizija u suštini jeste najpre medij koji se gleda, zatim način na koji se nešto saopšti pa tek ono šta se kaže. I to je zakon televizije. Ali to ne znači da je lepo, odnosno pre svega prijatno lice jedina ulaznica. Naprotiv. U ovom „video“ vremenu gledalac primeti i detalje, i dešava se ponekad da manje bitno (od odeće, frizure, izgleda u celini...) može da postane važno.
Kako objašnjavate sve veći broj mladih novinara kojima je cilj da se pojave tj. „slikaju“ na TV?
- Živimo u vremenu „globalnog sela“ i normalno je interesovanje mladih za slikanje jer je to način da privuku pažnju. Ozbiljno novinarstvo sa tim nema nikakve veze. Slikanje radi slikanja, da se vidi i bude viđen nije novinarstvo, već lična i to najčešće loša promocija. Da ne govorim o tome koliko je televizija ozbiljnija stvar od slikanja. Recimo to bi moglo da se posmatra kao trenutna moda koja polako prolazi, jer postoje i "selfiji", zar ne?
Mladalački izgled, harizma koja pleni i osmeh su Vaši zaštitni znaci. S obzirom na to da je novinarstvo jedna od stresnijih profesija, kako uspevate da sačuvate svu tu dobrotu kojom zračite, u čemu je tajna?
- Ne bih baš o harizmi, to je pitanje za druge i stvar perspektive. Ako ima tajne to je jedan iskreno pozitivan stav prema životu i ljudima, radovanje malim stvarima, zadovoljstvo u lepim trenucima, ljubav prema sebi i drugima. Izbrisati „mračne“ strane i ljude kad god je to moguće. Zaista verujem da pozitivan stav privlači pozitivno, osmeh izaziva osmeh, dobro donosi dobro. Iako me život ponekad demantuje, ne odustajem da verujem u to.
Jeste li planirali da u budućnosti realizujete autorsku emisiju na RTS – u?
- Dopisnik je dopisnik čitavog života. Kako mi volimo da kažemo stalno „visi na čiviluku“ i tu nema mnogo izbora. Ipak ono što volim da radim to su lepše, mirnije stvari i strane, reportaže, razgovori s nekim običnim, normalnim, pametnim, malim – velikim ljudima. Ponekad se zasitim dnevnih informacija i poželim da pobegnem u druge oblasti. Naravno ti izleti u dokumentarno, u putopis, reportažu, ono što zovem „ljudi govore“ prijaju i pomognu da se lakše prođe kroz ono što je „dnevno“, a što najčešće podrazumeva politiku, probleme i slično i kao potrošna roba traje, kao i svako čudo, ni tri dana.
Koji prilog ili snimanje iz dosadašnje karijere biste opisali kao najdraže i najinteresantnije, koje ćete uvek pamtiti?
- Uvek ću pamtiti neke divne ljude, koje sam susretala po planinskim vrletima, a koji u sebi nose onu istinsku i iskonsku mudrost. Pamtiću takođe i neke izuzetne ljude koji su najbolji u svojim profesijama, a koji su tako jednostavni, normalni, skromni. Pamtim mnogo mesta, situacija, ljudi i srećna sam kada posle mnogo godina dođem na ista mesta, susretnem iste ljude s kojima me poveže ta nit prijateljskog prepoznavanja. Mnogo je divnih sećanja i trenutaka, previše za ovaj prostor. Možda jednog dana, kada ne budem žurila u montažu i zapišem sva ta sećanja, bar za sebe.
Je li teško biti prisutan u javnosti i kako objašnjavate predrasude vezane za javne ličnosti?
- Možda ovaj posao malo više obavezuje, u smislu da moraš da budeš bolji, ali bar ovde i sada, kada je toliko „javnih“ ličnosti to više nije nešto posebno važno, a ni teško. Predrasuda verovatno ima, a kako da ih nema kada su nam kao javne ličnosti nametnute starlete, analitičari opšte prakse, tzv. „zvezde“ koje se „gađaju“ etiketama odeće, markama automobila, čiji su vrh sega-mega školice. Normalno je da, zbunjenom čitaocu ili gledaocu ne preostaje ništa drugo nego da o javnim ličnostima misli loše. Naravno, ako vas ljudi svaki dan viđaju u autobusu, na pijaci,trafici, normalnim mestima i situacijama, nema tu neke posebne javne ličnosti. Posao kao i svaki drugi,samo ga radiš dobro ili ne.
Poruka za mlade novinare.
- Za one koji hoće da se bave ozbiljno novinarstvom, a znam da ima mnogo pametnih, dobrih, vrednih mladih ljudi, mnogo više nego onih drugih koji su samo bučniji, savet je da stalno uče, jer brzo se menja tehnologija i sve drugo, da šire svoje znanje i obrazovanje i da uvek budu svoji.
Nemanja Kovačević
Komentari (2)
ostavi komentar30.05.
2015.
Bravo
Nemanja i Slavica su najbolji novinari u Uzicu !!!!!
Odgovori14.05.
2015.
Bravo
Jedna od retkih novinara koje Uzice obozava! :)
Odgovori