Конкурс за годишње награде УНС-а
Конкурс за годишње награде УНС-а
Насловна  |  Актуелно  |  Вести  |  Лепа новосадска новинарка је као мала остала слепа, али је то није спречило да оствари своје снове
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Smanji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Вести

18. 09. 2019.

Аутор: Ангелина Чакширан Извор: luftika.rs

Лепа новосадска новинарка је као мала остала слепа, али је то није спречило да оствари своје снове

Када нешто истински желиш, нема те препреке која се не може прескочити. Милица Ћирић (30) из Новог Сада свим срцем је стремила само једном циљу – да постане новинарка, иако је слепа готово од рођења.

И остварила је сан јер је, осим талента, речитости, радозналости и сналажљивости имала снажну вољу да превазиђе нешто што се чини несавладивим, пише Ангелина Чакширан за Блиц жену.

То што је слепа готово од самог рођења није је спречило да заврши прво гимназију, потом и два факултета, да би данас била један од најзапаженијих младих новинара у редакцији новосадског “Дневника”. Миличин долазак на свет био је обележен сплетом трагичних околности које су заувек обележиле њен, али и живот целе породице. Тог децембра 1989. године њена мајка Славица била је у седмом месецу трудноће и заједно са супругом Јованом нестрпљиво је ишчекивала тројке, након година и година лечења од стерилитета.

А онда су се јавиле контракције, снажне и незаустављиве, и после хитног царског реза, бебе су дошле на свет пуна два месеца пре термина.

– Наша дечица у старту су била животно угрожена, па су Миличину једнојајчану близнакињу и брата одмах сместили у санитет како би се с лечењем и негом наставило у Тиршовој. Ја сам остала с њом јер је била најугроженија – сећа се Славица Ћирић ужаса који ју је сачекао након порођаја.

Испоставило се, међутим, да су две бебе, за које су првобитне прогнозе биле оптимистичније, ипак имале мање шансе.

Каже, лекари који су им у санитетским колима постављали тубусе како би обезбедили више кисеоника пробили су плућа и после неколико дана борбе за њихов живот девојчица Николина и дечачић којем нису стигли да дају име, преминули су у Тиршовој.

Дијагноза: Слепа је

Милица је лежала је у инкубатору и полако се опорављала, а Славица се молила богу да јој бар то дете остане живо. Тада није знала оно што сада зна, да су недоношчад изложена екстремном ризику од настанка патолошких промена на мрежњачи, такозваној ретинопатији.

То је директна последица недовољне развијености крвних судова ока, који неправилно расту и бујају, услед чега се јавља оштећење вида, понекад и слепило.

– Нажалост, Милици нико није прегледао очно дно, а обољење се развија постепено и у почетку се не може уочити посматрањем дететових реакција. Милица је трептала на светлу и пратила је погледом предмете које смо јој показивали, али после неког времена приметила сам да све слабије реагује па сам је одвела код њеног педијатра у Дечју болницу. Докторка је тврдила да је с дететом све у реду и оглушила се на моје инсистирање да нам да упут за офталмологију. Натезале смо се све до Миличиног трећег месеца, када је било јасно да нешто озбиљно није у реду – прича мајка.

Када је видела како сестре излазе из офталмолошког кабинета кријући сузе, Славица је наслутила застрашујућу истину коју јој је потврдио доктор: “Ваша кћеркица има пети степен слепила узрокованог ретинопатијом. ‘Дивљи’ крвни судови потпуно су заробили мрежњачу и шансе да се то поправи готово не постоје. То је последњи стадијум. Да сте дошли на време, могли смо јој спасти вид”.

Трачак наде: професор из Холандије

Очајна мајка упитала је офталмолога постоји ли на свету лекар који би могао помоћи њеном детету и добила је одговор да је професор Реља Живојиновић, наш човек који ради у Антверпену, можда једина нада.

– Већ следећег дана звала сам клинику на којој ради проф. Живојиновић и заказала преглед. Када је видео Милицу, с оним њеним црним локницама, рекао је: “Какво лепо дете, шта су јој урадили!”. Моје дете било је већ сутрадан на програму, а након операције која је трајала шест сати професор Живојиновић је само рекао да је “очистио” мрежњачу колико год је то било могуће. Нажалост, Милица није прогледала и покушали смо код још два лекара, у Бостону и Будимпешти, који су нам казали да је наш доктор из Антверпена учинио све што је било могуће.

Живот у мраку, али нема предаје

Није лако помирити се с тим да ће ти дете због цео живот провести у мраку. Али, Славица и Јован Ћирић одлучили су да не траће енергију на жалопојке, већ да своје дете максимално оспособе за живот. За почетак, набавили су књигу о подизању малишана који имају проблема с видом.

Милица се играла у оградици препуној пластичних и гумених играчака помоћу којих је савладавала мале лекције о облицима, текстури, чак и бојама. Врло брзо научила је како изгледају поједине животиње, знала је да је миш сив и да зебра има штрафте…

– Једном се расплакала јер у гомили тих играчака није могла да пронађе леву Барбикину ципелицу, сићушну као нокат. То је значило да је знала како изгледа, које је величине, па чак и то да је лева. Е, тада сам била сигурна да смо на добром путу – сећа се Славица.

Родитељи је нису штедели

Родитељи су своју слепу кћеркицу водили свуда, ишла је с њима на путовања и летовања, чак и на пијацу, где је успут учила како изгледа поврће и воће.

Од малих ногу умела је сама да се обуче и обује, сама је јела из тањирића с преградама за месо, поврће и салату, и увек је знала из чега се састоји оброк.

Милица је са три године кренула у приватно обданиште. Мајка Славица ништа није препуштала случају и месецима пре тога је, пратећи савете из књиге коју сматра библијом за родитеље слепе деце, припремала своју девојчицу за улазак у стварни свет.

– Нисмо је штедели, понекад бисмо јој се обраћали онако како се људи, поготово деца, неретко односе према особама с хендикепом. Испоставило се да је то било сувишно јер су је вршњаци из групе, тако простодушну и ведру, просто обожавали – истиче она.

Када је Милица напунила пет година, родитељи су почели да је уписују на разне активности, играла је џез балет, учила енглески и клавир, ишла на пливање…

У то време, у дом Ћирића стигла је принова, дечачић Марко, којег је сестрица прихватила с радошћу и без трунке љубоморе. Данас је “мали браца” њен велики ослонац и подршка у животу, њих двоје су мали братско-сестрински клан, нераскидиво повезани и блиски.

Прва у инклузији

Када је дошло време за предшколско обданиште, Ћирићи су замолили надлежне у “Радосном детињству” да обезбеде простор за слабовиду слепу децу, с тим да они донирају комплетну опрему и обезбеде плате васпитачицама.

Изашли су нам у сусрет, а онда су нам на полугодишту, без икаквог образложења, саопштили да не може даље. Скупили смо се и отишли пред Извршно веће Војводине, да протестујемо.

Било је ту много неуспешних састанака и договора, али на крају смо се изборили за то да остане по старом – прича Славица, која је са својим мужем поставила темеље инклузије у новосадским школама.

Професорка јој је снимала лекције на диктафон

– Желели смо да наше натпросечно интелигентно дете, које је у то време савладало Брајеву азбуку и увелико читало, не буде ускраћено за нормално школовање само зато што је слепо. Ишли смо на семинаре и стицали знања о инклузији која је први пут у Новом Саду примењена управо у Миличином случају – истиче, додајући да се то показало као одличан потез.

Њена кћерка била је одличан ђак и веома омиљена у разреду, па јој после неког времена није била потребна помоћ са стране – другари су били уз њу и прискакали кад год је то било потребно.

Милица из основне школе носи дивне успомене, а била је лепо прихваћена и у Карловачкој гимназији, где је уписала језички смер. Увек ће памтити подршку и помоћ професорке Наде Стојшин, која јој је снимала градиво на диктафон како лакше савладавала лекције.

Прво факултет, па новинарска школа

Милица с носталгијом закључује да су јој студије шпанског на Филолошком факултету у Београду најлепши период у животу. Тамо је стекла пријатеље с којима је и дан-данас блиска, тамо је открила склоност ка новинарству.

– Пред крај студија пријавила сам се у новинарску школу „Колор прес групе“, где сам стекла основна знања о тој професији. Од свега тога, наравно, не би било ништа да немам специјалне програме с којима сам се упознала још у средњој школи. Прво су ми били инсталирани на рачунару, а сада их све имам у телефону. Када притиснем слово на тастатури, јави ми се глас који га репродукује, тако нижем речи и пишем текстове – објашњава Милица која је након обуке почела да ради за портале ЦПГ, потом је уписала и УНС-ову новинарску школу, да би прошле године постала хонорарац у редакцији Новосадске хронике листа “Дневник”.

Ради Милица и за остале рубрике најстаријег војвођанског дневног листа: омиљене су јој теме из шоу-биза, поносна је на интервује с “Фрајлама” и Џенаном Лончаревићем, али има интересовања и за црну хронику.

Након што је интервјуисала Машана Лекића добила је позив да учествује у његовој емисији “На месту злочина” која се емитује на ТВ Прва.

Заједно са још неколико колега из других редакција говорила је о злочину који је недавно потресао Нови Сад и то је, по мишљењу уредника и водитеља, урадила беспрекорно.

– Када идем на догађаје, неко мора да буде уз мене, најчешће је то колегиница Маша Стакић, с којом ме везује чврсто пријатељство. Када је она заузета, ускоче друге колеге не само из Хронике, него и из целог “Дневника”, мама, тата, брат, сви они воле да ми се нађу кад затреба – напомиње.

Иначе, да се зна, Милица је увек савршено стилизована, неговане косе, с одговарајућим кармином и лаком на ноктима.

За њен изглед задужена је мајка Славица која држи бутик у центру Новог Сада и најбоље комаде оставља за своју лепу кћерку.

А љубав? Милица је имала везу али, како признаје, њена усредсређеност на каријеру није се добро одразила на однос с момком којем су помало сметале њене амбиције.

– Ту је био крај. Код мене имају пролаз само мушкарци који су спремни да ме прихвате “у пакету” с послом који волим. Другачије не иде.

Коментари (0)

Остави коментар

Нема коментара.

Остави коментар

Молимо Вас да прочитате следећа правила пре коментарисања:

Коментари који садрже увреде, непристојан говор, претње, расистичке или шовинистичке поруке неће бити објављени.

Није дозвољено лажно представљање, остављање лажних података у пољима за слање коментара. Молимо Вас да се у писању коментара придржавате правописних правила. Коментаре писане искључиво великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора или скраћивања коментара који ће бити објављени. Мишљења садржана у коментарима не представљају ставове УНС-а.

Коментаре које се односе на уређивачку политику можете послати на адресу unsinfo@uns.org.rs

Саопштења Акције Конкурси