Вести
26. 07. 2010.
Борим се против “црних рупа"
Рикардо Јакона, италијански новинар, аутор "Бесконачног рата" добитник награде "Милан Пантић”
Ретко ко у Европи зна шта се у последњој деценији дешавало на Косову. Зато су најчешће запрепашћени филмом. Истраживачко новинарство живи на Интернету
Добити интервју од Рикарда Јаконе, вероватно најбољег италијанског ТВ-новинара и добитника награде “Милан Пантић”, коју су му за новинарску храброст и дводелни филм “Бескрајни рат” доделиле српска новинарска удружења и “Новости”, није нимало лако.Не зато што харизматични Римљанин није предусретљив према колегама. Напротив - на сваку поруку и сваки и-мејл одговара брзо и уз препознатљив отпоздрав: “Ћао, Рикардо”. Али, снимање трећег серијала његове емисије “Преса дирета”, због које протекла два месеца крстари Европом уздуж и попреко, одузело му је толико времена да не стиже ни да спава, а камоли да одговори на питања.
Тек када су се камере телевизије “Раи тре” пред летњи одмор угасиле, успео је да се јави “својим” “Новостима”.Као неко ко је у нашој земљи био и пре 2000, Јакона воли да на почетку повуче паралелу:
- Тешко је и поредити Србију за време Милошевића и ову сада. Оно је била Србија без будућности, усмерена искључиво на одбрану оно мало територије која је остала после експлозије бивше Југославије. Данас ваша земља има историјску прилику, за отварање, за размену енергије, памети, трговину и брисање граница - оптимистички почиње сињор Јакона.
- У свет из Србије, а поготово с Косова, таква слика не иде баш често. Колико је проблематично било да у свом “Бесконачном рату” проговорите о нечему што нико други не износи?
- Годинама се на италијанској телевизији није видела ни слика из Приштине, осим покоје вести током збивања из марта 2004. После тога, пала је мукла тишина на оно што се ту дешава. Највећи део јавности није могао да прати шта се догађало после бомбардовања, није сазнао ништа о насиљу који су бивши људи ОВК починили против десетина хиљада ненаоружаних Срба, а да за све то време НАТО није учинио ништа. Косово је завршило у црној рупи ствари о којима више не вреди говорити.
- А ви сте, ипак, одлучили да вам баш та “црна рупа” буде у центру пажње документарног филма?
- Косово ме је занимало још пре рата НАТО против Србије, а ту сам био и током 1999. Може се рећи да је повратак на Косово био и мој професионални интерес, да бих видео шта се десило тамо после рата. Али, основни разлог што смо одлучили да се вратимо на Косово је што смо тражили одговор на питање да ли је такозвана “мировна мисија” постигла циљ који је себи задала.
- Па, је ли постигла?
- Довољно је посматрати реакције људи који су одгледали филм. Најчешћа је била запрепашћење. Сада ће, сигуран сам, људи у Италији на сукобе и напетости који и даље постоје на Балкану гледати са више интелигенције, више аутономије у размишљању, више слободе...
- Ретки новинари усуђују се да говоре тако отворено, а они који то ураде често страдају. Баш као и Милан Пантић. Недостаје ли вашим колегама новинарске храбрости?
- Не бих рекао да је, бар у Европи, у питању страх од мафије. Па бар смо се ми Италијани навикли на њих. Пре ће бити да је и то резултат маргинализације неких тема. Ето, када се пре неколико недеља десио терористички напад у Босни, о томе није било ниједног кадра на телевизији.- Где је, онда, данас храбро, истраживачко новинарство?
- Оно путује Интернетом. Наћи ћете га у блоговима иранских студената, у камерама мобилних телефона, у снимцима Американаца који показују да “Бритиш петролеум”, уместо да поправља штету, натапа плаже Флориде тонама нафте. Истраживачко новинарство излази из редова стотина фотографа и новинара који одбијају да о Ираку или Авганистану пишу из главних војних штабова. То су стални покушаји да се слобода штампе помери још унапред.
Антрфиле : Дрога и НАТО
- “Бесконачни рат” има два дела: један се одвија у Авганистану, други на Косову. Откуд та веза?
- Прва “црвена нит” која повезује Приштину и Кабу- је НАТО, а друга је дрога. Знамо да је косовска мафија постала највећа централа за комерцијализацију хероина који се производи у Авганистану. А знамо и да је Авганистан највећи произвођач те сировине. У Кабулу га производе, у Приштини је центар за трговину. И ето, на оба места је НАТО.
Лауреат
Награду “Милан Пантић”, коју у спомен дописника “Новости”, убијеног пре девет година на кућном прагу, додељују наш лист и новинарска удружења, Рикардо Јакона добио је једногласном одлуком жирија. Пошто сињор Рикардо, због обавеза, није могао лично да прими признање, уместо њега то је у Јагодини учинио продуцент филма “Бескрајни рат”, Слободан Радовановић.
М. ПРЕЛЕВИЋ
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.