Вести
15. 07. 2014.
Правду и данас деле судије које су сејале неправду
Након бројних пресуда којима је током деведесетих и почетком двехиљадитих кажњаван због слободе изражавања, новинар и уредник Кикиндских Жељко Бодрожић је пре пет година добио два спора пред Европским судом за људска права у Стразбуру, али Србија до данас није спровела ове судске одлуке. Европски суд је, наиме, одлучио да је држава Србија ограничила слободу изражавања новинара и тиме прекршило члан 10 Европске конвенције о људским правима.
То што држава до данас није поступила по решењима суда у Стразбуру, како каже Бодрожић, само говори да се она и даље непријатељски опходи према својим грађанима.
Не само у случајевима Кикиндских, већ и у другим који се воде у Стразбуру, а у којима се наша држава понаша и даље злочиначки према грађанима које је већ оштетила у овдашњим процесима.
Када прочитам чиме се све служи држава не би ли срушила тужбе својих грађана у Стразбуру, наш случај ми изгледа прилично безазлен. Такав бездушан и безобзиран однос државе, у тренутку када је свим властима, барем тако кажу, императив да се поправи имиџ земље и цивилизацијски напредује, говори да овакву државу треба срушити и градити нову, на здравим темељима, каже за Данас Жељко Бодрожић.
Кикиндске су годинама судски прогањане, а уједно су и најкажњаванији медиј по злогласном Закону о информисању из 1998. године. Међутим, ви сте право новинара на слободу изражавања успели да одбраните у Стразбуру. Подсетимо о којим предметима је реч...
Ми смо се пред Европским судом борили за правду у два случаја у којима су нам тужиоци били историчар Јован Пејин, односно кикиндски адвокат Славко Коларски. Ти случајеви су нам, мислим на нашег адвоката Велимира Липована и нас у редакцији, деловали као најдрастичнији примери неправде коју су нам нанели домаћи судови, почев од кикиндског, па нагоре.
Очекујете ли ускоро поступање по пресудама?
Не. Не само зато што су судску власт опет преузели они који су и направили највише случајева за Стразбур и нанели неправду и злочин својим суграђанима, а државу обрукали, већ зато што је то за мене испричана прича. Никада нисам веровао у независност и праведност судова државе Србије, без обзира не неке помаке последњих година, тако да не желим да се упуштам у те процесе. Ако једног дана неко распусти цео правосудни систем и потом на посао врати само оне који се нису огрешили о људска права својих суграђана, онда би било смисла да тражимо правду у овој држави, с тим да се прво обештете сви они који су због Србије и њеног правосуђа претрпели велику бол. Ми јесмо малтретирани по судницама, неправедно осуђивани и финансијски черупани, али смо остали читави и нико од нас није претрпео драстичне последице због свих тих судских случајева, чак ни у финансијском смислу, јер смо добијали помоћ и подршку од многих добрих људи. Уз то смо уз помоћ ових случајева из Стразбура, али и оног који сам уз велику помоћ Јукома водио пред Комитетом за људска права Уједињених нација, ушли у правне уџбенике и они су неке ствари померили набоље у домаћем правосуђу. То је за мене лепа сатисфакција.
Постоји шала на ваш рачун која каже да није научно утврђено да ли сте крајем деведесетих и почетком двехиљадитих више времена проводили у редакцији или у судници. Има ли истине у томе?
Има мало истине у њој, као и у свакој шали. Многе смо сате моје колеге и ја провели у судницама и судским холовима, али то је у држави Србији саставни део новинарског посла. Кикиндске су драстичан пример и то захваљујућ и нашим тужиоцима који су у неколико година били охрабрени поступањем локалних судија, а и ми смо томе допринели, јер се нисмо мирили са неправдом и правили смо намерно иста дела не би ли скандалозне пресуде до краја обесмислили.
Судије које су пресуђивале у тужбама против вас биле су током реформе, 2008. године, отклоњене из судства, али су онда, пре две године, враћене на посао. Како то видите?
И то вам је слика и прилика данашње државе Србије. Кад државни секретар у Министарству правде може да буде човек који сеири над атентатом на Зорана Ђинђића, онда није неочекивано да у држави Србији и даље правду деле људи који су годинама сејали неправду. Нису све судије у Кикинди одстрањене због пресуда против Кикиндских, неки су се огрешили о друге људе, али су све враћене на посао и поново пресуђују у име народа.
Како данас видите слободу говора и права изражавања, будући да сте често тужени управо због те слободе?
Видим да Милорад Вучелић чак и преко страница Данаса дели лекције о новинарству и слободи изражавање, а власници и уредници Информера, Курира и Пинка говоре нам свакодневно о моралу и поштењу, али ја те појаве, без обзира колико их презирем, уписујем и на свој конто борбе за слободу јавне речи. Одвратно је шта све имамо прилику да читамо, слушамо и гледамо, но то би требала бити цена слободе, уколико је друштво нормално. Али, проблем је што наше друштво није нормално. Да су власти након 2000. године хтеле да спроведу истраге о томе ко је све убијао, пљачкао и хушкао током деведесетих, не би било Вучелића и других у јавном простору, јер би били забављени својим проблемима, а не би, засигурно, данас имали овакав састав Владе, нити би се председник државе и његова супруга звали овако како се данас зову. То су погубне последице власти Војислава Коштунице и Бориса Тадића. Они су легализовали накарадну државну творевину Слободана Милошевића и ми смо данас заробљени у овом шизофреном уређењу. Као желимо ново, слободно и демократско друштво, а не желимо да демонтирамо старо, због којег смо доживели цивилизацијски слом и додирнули људско дно. Такво стање је изродило и политичаре који краду, варају, сплеткаре и гледају само своју корист. Зато су нам и медији такви какви су, углавном контролисани и у служби разних центара моћи.
Новинари и храброст
Колико су данас, у поређењу с деведесетим, новинари храбри? Има храбрих, али је мало медија који су спремни да улажу у храбре и истраживачки настројене новинаре и ту је прича спала на једну телевизију, пар штампаних медија и неколико интернет портала, као и на ЦИНС, где постоји огроман потенцијал и у шта вреди улагати. Мало је власника који се могу супротставити крупном капиталу и политичарима, мало је уредника који би свој комодитет угрозили чачкањем мечке, а самим тим мало је простора за храбре новинаре. Беспарица је многим стручњацима у свим областима сломила кичму, па тако и многим новинарима, који, гледајући како да преживе, не желе да се замерају и постају проточни бојлери.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.