Вести
18. 06. 2014.
Рат без новинара
Хаос је у Ираку, али влада збрка и у главама многих Американаца који не могу да схвате да је пред распадом земља коју су „ослободили” и у чију су „изградњу” и демократију уложили више од две милијарде долара.
Како је могуће да су осам година тамо држали војнике и слали паре пореских обвезника, а ни слутили нису да се спрема катастрофа?
Могуће је – променили су се како природа ратовања, тако и начин на који се из рата извештава.
Вијетнам је био друга прича. Тамо су одлазили регрути, некад и са најбољих америчких универзитета, младићи попут Џона Керија, садашњег државног секретара, који је по повратку са бојишта у Конгресу позвао САД да врате трупе кући јер у Вијетнаму учествују у злочинима.
Данас униформе облаче само професионални војници, некад и они које Легија странаца није хтела да узме, попут Боуа Бергдала кога су талибани недавно ослободили у замену за неколико затвореника из Гвантанама. Бергдал је пре одласка у Авганистан покушао и да постане припадник америчке Обалске страже, па му ни то није успело.
Још горе је нешто на што је ових дана упозорио Бредли Менинг, који је осуђен на 35 година затвора зато што је Џулијану Асанжу уступио депеше Стејт департмента које су посредством „Викиликса” доспеле у светску јавност. Новинари који су покривали америчке ратове у овом веку углавном су у Ирак одлазили као репортери прикључени америчким борбеним јединицама (ембеддед). Тако су посленици америчких медијских кућа постајали малтене део америчке војске, делили са њом судбину и ризике. Амерички новинари су у Ирачанима видели непријатеље, амерички медији навијали су за „своју страну” и затварали очи пред очигледним одсуством одговора Беле куће на питање шта после свргавања Садама Хусеина.
У време вијетнамског рата, амерички новинари су пресудно утицали на јавност да се окрене против рата. Сетимо се само Сејмура Херша који је открио масакр у Ми Лају где је америчка војска била одговорна за смрт око 500 ненаоружаних вијетнамских цивила. То је једна од сторија које су окренуле америчке грађане против рата. У Ираку је ту улогу делимично преузео „Викиликс” којем је Бредли Менинг дотурио поверљиве депеше у којима је изношена сасвим другачија верзија догађаја од оних које су званичници пласирали у медијима. Менинг данас тврди да је откривао поверљиве податке управо зато што су медији ћутали. Био је то његов допринос, каже, обавештавању америчке јавности која није располагала основним чињеницама о томе треба ли наставити рат у Ираку или не.
Сејмур Херш никада не би пристао да буде „прикључен”. А нико од „прикључених” новинара није постао Сејмур Херш.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.