Вести

26. 04. 2014.

Извор: Политика

Новине драгоценије од архива

Још 1922. и 1923. Црњански је био запослен у „Политици”. Ове године у додатку „Наши великани”„Политика” је објавила путопис Црњанског „Темишвар, једна прича”, прошле године „Жомбољ на точковима”, а за стогодишњицу „Политике” смо објавили приче „На рибању са месецом” из Далмације.

ВИДОСАВА ГОЛУБОВИЋ: Политика пише о утицајима и присуству српске и југословенске литературе и културе у иностранству. Под паролом југословенства прављене су домаће и стране антологије, југословенски  књижевници јавно наступају у страним срединама или су укључени у рад југословенско-иностраних мешовитих друштава. Из библиографије сазнајемо низ нових чињеница националног карактера. Из Италије стиже вест да у Падови постоји Српска катедра. Предност бисмо дали једној можда недовољно познатој чињеници о намери чехословачке владе да у све гимназије у Чехословачкој уведе српски језик као обавезни предмет.

Читамо Милана Богдановића како 1919. позитивно пише о Еx Понту Иве Андрића. Или, о позитивном одјеку на подухват загребачког издавача да Крлежину Хрватску рапсодију штампа ћирилицом. Политика посредује вест о откупу библиотеке Ватрослава Јагића за Словенски семинар Универзитета у Београду.

БОЈАН ЂОРЂЕВИЋ: Новине из тог периода не само да допуњавају архиве него и описују све оно што смо раније морали да тражимо само у архивима. А и за овај свакодневни живот, у новинама ћете наћи много пикантних детаља. Иначе, Црњанском, који у то време, пише за Политику, касније за Време, стално се замера зашто ради за новине, јер не приличи угледу професора гимназије, што је он тада био, да пискара за новине.

Слободан Јовановић је писао 30 година за „Политику”.

БОЈАН ЂОРЂЕВИЋ: Али Црњански је професор, додуше, не баш сјајан професор, објавио сам о томе скоро један напис. Он нередовно држи предавања, а као гимназијски професор није у реду да баш много одсуствује. А и после Политике, он се труди по сваку цену да се врати у новине и све слабије стоји у књижевној чаршији, више нема заштитнике. Управо због обиља оваквих података, морамо да нагласимо да овај посао мора да се настави, надам се да ће бити слуха за наставак овог пројекта, зато што остаје још период од 1926. до 1941. који треба покрити библиографијом културног живота. А, имаћемо ускоро библиографију написа у штампи за време такозване велике окупације, Првог светског рата – када није излазила Политика, али су излазиле окупаторске Београдске новине са више од 1.200 библиографских јединица о култури у окупираном Београду и у Србији, Ја сам урадио библиографију за период између 1941. и 1944. где такође има око 6.000 јединица. Дакле недостаје само тај део од 1926. до 1941.

Тридесетих година круг сарадника који ангажује „Политика” управо на тим празничним ускршњим и божићним бројевима је далеко шири.

БОЈАН ЂОРЂЕВИЋ: Политика јесте слободнија, али просто неће Црњанског који пише афирмативно о Франку. Иако Политика остаје најшире отворена за различита мишљења. Време то не може, оно је потпуно глас Стојадиновића и његове странке. У Времену више неће Андрић писати, иако је државни службеник. Политика се држала неутрално у извесној мери, иако су све новине биле под јаким утицајем власти. Како се политика мења или како се окрене, ви видите то у Политици и у Времену. Рецимо, у једном тренутку све новине почињу да доносе преводе из бугарске књижевности. Значи, прво крећу написи о бугарско-српским односима, како превазићи поделе, па се говори да је и Бугарска страдала у Првом светском рату, да је вођена трагична политика, преводе се њени писци. И одједанпут, пет месеци касније, склапа се пакт са Бугарском.

На конкурсима за приче у „Политици” број пристиглих радова је спектакуларан, а на једном од тих Вељко Петровић је добио прву награду?

БОЈАН ЂОРЂЕВИЋ: Да, једне године награду добија Вељко Петровић, али следеће године добије Драгутин Илић Јејо, трећеразредни писац, али видимо да га је наградио потпуно другачији жири. Међутим, божићни и ускршњи бројеви су највише подизали ниво читалачке публике, тамо није могло бити петпарачке литературе. У божићном и ускршњем броју Политике, негде крајем двадесетих година иду четири текста, сва четири афирмативна, о Дарвиновој теорији еволуције, појављује се нови превод Дарвина. То ради Недељко Дивац, левичар који ће постати комуниста.

Пише се и о рендгену, о рендгенским зрацима, о новим достигнућима у радиологији, у медицини, и мада се овај лист обраћао образованијој публици, то може и свако други да прочита. Закључак је да су тада новинари озбиљно схватали своје читаоце, нимало им нису подилазили.

Шта је још карактеристично за културни живот у првим годинама после Првог светског рата?

ВИДОСАВА ГОЛУБОВИЋ: Ако погледамо време непосредно после завршетка рата, можемо закључити да је оно било динамично у књижевности, ликовној уметности и музици, а везано је за оснивање и рад Групе уметника. Циљ јој је био да успостави директан додир са публиком, па су у том смислу њени чланови лично читали своје радове, изводили музичке композиције, приређивали изложбе слика.

Политика је у доброј мери пратила активност Групе наводећи њене идеје и програме њених вечери. Као што је познато, Црњански је о Групи писао у својим Литерарним сећањима. Политика је такође пропратила оснивање Групе за социјалну и културну акцију, бавећи се њеним радом, издањима и њеним члановима.

Важно је то што је Политика имала благонаклон и афирмативан однос према руској емиграцији и помно пратила све што се дешава у њеним круговима. Нису се могла изоставити ни питања о сложеним друштвеним и идеолошким процесима у Русији. О стварном стању у Русији сазнајемо из погледа Максима Горког и париских разговора са Мерешковским. До нас су допирали апели Горког за помоћ руској интелигенцији која је била изложена прогонима, угњетавањима и хапшењима. На другој страни, о стању у Русији новине су извештавале преко писама из Берлина. Београд је у два маха, 1922. и 1924, имао прилике да сретне књижевника Аверченка. Руска емиграција је у Београду оснивала друштва својих књижевника, уметника и новинара, имала издавачко предузеће „Химера”, трудила се да достојно обележи неке појаве и догађаје. Мислимо на тродневне дане руске културе, одржане јуна 1925. поводом стогодишњице Пушкиновог рођења.

Онда Влада Рибникар иде у СССР, и потом пише како је тамо.

БОЈАН ЂОРЂЕВИЋ: Нарочито се то односи на двадесете године када у Совјетском Савезу цвета уметност, авангарда, све до 1928–1929. године, када почињу репресије. Е, ту је Политика у предности, она није изразито конзервативна као Време, ни десничарски оријентисана, и она полако пропушта вести о премијери неке позоришне представе у Москви, у Лењинграду... Ипак, највише вести Политика има о Совјетском Савезу и совјетској култури, нарочито у другој половини двадесетих година, више него Правда, а онда се јавља и Рибникар са својим левичарским везама.

МАРИЈА ЦИНДОРИ-ШИНКОВИЋ: Само један детаљ о Максиму Горком. У време Првог светског рата налазите податак о томе како, пошто му је син рањен, Максим Горки са њим одлази у своју вилу у Италији. Дакле, иако ми је код помена Горког у свести његово дело, идеје за које се залагао, тај исти Максим Горки у том времену живи и те како на високој нози у Европи, и ми то читамо у Политици.

Евидентно је да је „Политика” била не само медијатор него је заправо креатор културног живота. У ком периоду је то најуочљивије?

ВЕСНА МАТОВИЋ: Можда у периоду модерне, то је време када се тежиште са руралне помера ка урбаној култури, што се поклапа и са потискивањем патријархалне на рачун грађанске културе. Та смена је сложена и често испуњена контраверзама.

Један од њених индикатора је и опадање интересовања за фолклорну баштину и сакупљачки рад. Фолклор постаје више предмет изучавања, а видан је пораст урбане прозе, у којој је радикалнији раскид са усменом баштином. Кад је реч о традицији, Доситеј Обрадовић је у центру пажње, новине пуно пишу о подизању његовог споменика, стогодишњица његове смрти 1911. постаје догађај од ширег југословенског значаја. Доситеј се, заправо, добро уклапа и у идеју европеизације. Извесно, књижевни, културни и политички канони се мењају. Политика је један од листова која учествује у променама, подржава и тиме посредно утиче на јавно мњење.

Негде 1908–1910. „Политика” постаје најважнији лист, са новинарског становишта, зато што су Дучић и Нушић тада активно креирали атмосферу.

ВЕСНА МАТОВИЋ: Дучић почиње приказима о Ћипику, Видрићу, Скерлићу, Ј. Козарцу, сарајевској Босанској вили, мостарском Народу... Нушић пише своје сатиричне и хумористичке прилоге, путописну прозу...

БОЈАН ЂОРЂЕВИЋ: Политика је давала и веће хонораре. Између два рата Милан Стојадиновић практично уређује Време које води његов брат, јер и сам толико воли новинарство. И Стојадиновић почиње као новинар и инсистира да Време буде квалитетан лист. И каже: „Морамо да повлачимо новац из буџета, а да не буде видљиво, за Време, да бисмо могли да плаћамо више од Политике. Дакле, Политика, нарочито крајем двадесетих до почетка економске кризе, плаћа неупоредиво више хонораре. Стојадиновић пише у свом извештају, како Политика плаћа текстове које добија од књижевника за трећину више. Јер, Политика је имала стабилнији буџет но Време, Стојадиновић је то надокнађивао од пореских обвезника.

Од 1919. године, када је после Првог светског рата поново покренута „Политика”, породица Рибникар није имала никакву финансијску потпору. Заложили су све што су могли од имовине, и после осам месеци лист је тиражом достигао предратни ниво. Онда су узели поново кредит на кредит, за штампарију, да купе машину која може да штампа 16 страна одједном. Пре Другог светског рата, значи, они су достигли 100.000 тиража па су имали новца, и било је правило да нико не може да плати боље него „Политика”.

МАРИЈА ЦИНДОРИ-ШИНКОВИЋ: Имали су најмодернију технику и пре Првог светског рата.

БОЈАН ЂОРЂЕВИЋ: За разлику од Времена, Политика је имала врло разноврстан културни садржај за свако провинцијско издање посебно. Рецимо у издању за Истру, за Ријеку штампа песму Десанке Максимовић, али је ту и напис о Ријеци, док у издању за Македонију, за Јужну Србију, на истом месту, иде напис о манастиру Нагоричани. А за свако недељно провинцијско издање, онда када има више културних садржаја, има по један, два, и по три потпуно различита текста.

Кад бисмо направили посебну библиографију само са тим написима из провинцијских издања, то би била озбиљна књига која би обухватила етнолошко, уметничко благо тадашње велике Југославије између два рата. После Другог светског рата више није било ни новца ни могућности за тако нешто.

(Крај у следећем Додатку)

Служитељева метла, или, балет без музике

БОЈАН ЂОРЂЕВИЋ: Долазе тридесете године, и не само због диктатуре краља Александра, полако се драстично мењају односи. Наиме, пошто сам проучавао „Политикине” божићне и ускршње додатке – које би, можда, „Политика” требало да почне да објављује у целости – у њима се јасно види, како током тридесетих година поступно превладавају разне идеологије. Та деценија је потпуно другачија, у суштинском смислу, од почетка двадесетих, имамо разне кризе. И, гледајући од почетка тридесетих година само божићне и ускршње додатке, више нема, рецимо, Црњанског. Он одлази надесно, код Стојадиновића, одлази, наравно, и са намером, што му је на крају и успело, да оде у дипломатију, и једноставно више не сарађује са „Политиком”. Постаје редовни дописник „Времена”. Многи се тако опредељују: Марко Ристић напушта „Политику”, она сада превише постаје конзервативна за њега. Не заборавимо, „Политика”, рецимо, у претходној деценији, 1926, прва доноси вести у три наставка, о једној фантастичној представи која је урађена очигледно под утицајем авангарде. Тек што је надреализам кренуо, јавља се балет „Служитељева метла”. Марко Ристић, пише текст, Дероко радио сценографију, а једну сасвим модерну групу води Клавдија Исаченко, ту је и Ната Милошевић, и она лепотица Соња Станисављевић, оне играју у том балету, њих петнаестак, све балерине Народног позоришта. А „Политика ”помно бележи досад невиђену ствар: оне играју 15 минута без музике.

Не кажем да политички назори нису утицали и 1919, али од тридесетих година, политички ставови постају примарни у избору текстова, сарадника.