Вести
25. 04. 2014.
Култура на споредном колосеку
ТВ канал Гранд продукције, која ће сада имати на располагању 24 сата да емитује свој програм, започео је са радом. Садржаји који се тамо приказују требало би у најмању руку да буду обележени као неприкладни за одређени узраст, ако већ не постоји етикета којом би се скренула пажња конзументима да је у питању шунд музика и макар их на тренутак натерала да се замисле над оним што посматрају.
У СФРЈ албуми појединих певача били су обележени као „шунд“. Уметност која шири задовољство и уживање, а да притом не захтева никакав умни и физички напор, назива се кичом.
Она и није уметност у правом смислу те речи, већ сурогат, нешто што подсећа на уметност, тежи да имитира оригинална дела, али их заправо обесмишљава. Кич постоји само због људи који су у потпуности спремни да се препусте својим чулима и да уживају у музици ради уживања.
На нашим телевизијама се од почетка деведесетих одомаћила музика која се може сврстати у кич, пошто се производи серијски, према утврђеним шаблонима, а што као последицу има ниску уметничку вредност.
Свака песма која се тако сними има пролазан карактер, јер је дело неаутентич но, оно је ту да омогући инстант визуелно и духовно задовољство, само да се пева и да има шта да се види. Певачице на нашој „естради“ облаче се тако да већи део тела остаје откривен.
Ту је детаљ нешто споредно, доминира прозаич на пријатност, јер се задовољавају најбаналнији пориви публике. Нису битне речи, већ је битна фигура певачице.
Оног тренутка када би људи почели да слушају речи песама и када би схватили да је степен нагости певачица обрнуто сразмеран квалитету песме, тај систем који и даље залуђује почео би да се урушава. Узроци појаве овакве музике су постављени још за време СФРЈ, када се либерализацијом економије систем почео много више окретати обичном свету.
Та либерализација није заобишла ни културну сферу, што је резултирало поплавом музике крајње проблематичне уметничке вредности, а ради веће добити. Тада је уметност добила „робни карактер“, она која се масовно репродукује.
„Народи се по музици познају, Словенац има своју полку, па је брижљиво чува, Славонац своју тамбуру, само смо ми интернационални оркестар који прима све живо“, рекао је својевремено шеф Народног оркестра РТС Љубиша Павковић.
Док се на један начин безглаво враћамо деведесетим нудећи садржаје које „народ хоће“ (класичан вид поједностављивања у кич поруци), што је са једне стране етички коректно, нудимо нешто што се тражи, са друге стране је неодговорно према будућности друштва.
Но, тражити социјалну одговорност као претпостављену властитом профиту је заблуда. Повлађивању ниском културном нивоу неће се зауставити, јер пред собом имамо мајсторе шоу бизниса који се оријентиш у према себи и не брине их шта ће рећи они којима се то не допада.
„Живим и пуштам друге да живе“, „никога не приморавам да ово слуша“. И у праву су. Оно што држава може да уради јесте да почне са више поштовања да третира културу.
Стално се подиже тензија око министара привреде, финансија, здравља, а култура остаје некако скрајнута, чиме не желим да кажем да би требало да се отимају и око тог ресора, већ да то осликава споредни колосек на којем је смештена. Србија за културу издваја четири пута мање него друге земље региона, не Западне Европе. Културни идентитет је основа једног народа.
Ако држава у континуитету смањује издвајања у буџету за културу, укида манифестације попут „Нишвила“, брука се са реконструкцијом Народног музеја, она нема механизме да позитивно утиче на правац духовног развоја покољења, што представља пропуст фундаменталног значаја.
Да има потенцијала међу грађанима, те да постоји жеља за изласком из мучне свакодневице, охрабрујућ е говори изложба Завети и поруке, која је недавно затворена, а коју је посетио велики број људи који су стрпљиво у реду сатима чекали како би добили прилику да је погледају.
Аутор је социолог
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.