Вести

20. 02. 2014.

Аутор: Зорица Марковић Извор: Недељник

Новинарство између блогова, таблоида и Либерасиона

Амерички филозоф и писац Ноам Чомски открио је на недавном предавању у Италији и овдашњој јавности оно што је паметним људима одавно јасно: слобода коју смо добили с интернетом није нам донела оно што нам је било потребно.

Сви ти блогови, портали и сајтови који су отворени да би нам пренели „другачију истину“ служе само као тражење потврде свог мишљења. Али, и код брендираних српских твитераша и блогера наилазиш на оно што очекујеш.

О новинама да и не говоримо. Да ли ће, онда, на крају ипак „победити“ медији у којима се објављују и сучељавају различита мишљења, и да ли је то снага Њујорк Тајмса, Гардијана или Либерасиона, чији су новинари успели да добију битку против директора листа?

Вест да је у сукобу редакције и менаџмента француског дневног листа Либерасион страдао не неки новинарчић или хонорарац већ лично главом директор листа Никола Деморан, и то због тога што је изгубио подршку редакције, изазвала је реакцију и у земљама које не познају такве новинарске епизоде. Солидарност у професији подразумевала је да разумете за шта се то ти школовани, образовани и критички људи боре.

Заоставштина Жан-Пола Сартра морала је да буде одбрањена од претварања новине у „друштвену мрежу“, како је планирано, а која би у холу имала и ресторан и бар и простор с културним садржајем. А све због тога што власник, један од Ротшилда, није био задовољан финансијском исплативошћу листа. Осванула је насловна страна с објавом рата менаџменту и директним шамаром и Деморану и Ротшилду.

Та мала победа једне велике либералне редакције није нешто што је немогуће на тржишту великих и угледних кућа. Тако је и Гардијан, захваљујући уређености шта ко ради и ко се у шта не меша, познат по томе да уредништво бира којим ће се темама бавити, јер одговара само сопственој савести и - читаоцима. Институције као Њујорк Тајмс могу себи да дозволе да објаве Викиликс, али и да подрже Обаму. Нема сукоба интереса јер је интерес истина. А о финансијама зна се ко брине.

На много мањем тржишту где је жабокречина толико јака да морате да је стружете, и где брифинзи за уреднике важе чак и деценију после ванредног стања, нисмо имали такав случај. Ни сличан, не бар озбиљан, осим ако изузмете кад је гашен глас једне дневне новине, па су колеге морале да потраже правду на улици, без већих резултата.

Да ли можете да замислите да једна редакција у Србији смени директора? Ниједна не може да добаци ни до уредника, на којем се, најчешће, сломе копља. Јер, менаџмент није тај који води погрешну политику: ако се новине не продају, то је због лошег садржаја, а не због оних на врху.

У једном београдском листу је само прикупљање потписа за законску најаву штрајка (који је, узгред, био више начин да се редакција изрази, а не озбиљно обустави рад), изазвало поделу на подобне и неподобне, па су услови под којима су уговори обнављани били поприлично различити.

Уз све најаву да би новинар „боље прошао да није потписао петицију“. Углавном, није то био штрајк против листа нити против главног уредника, већ против оних код којих су, што би рекао Ненад Чанак, новци. Уобичајено питање једног српског читаоца најчешће гласи: а чији сте ви. И у том једном питању сублимирана је сва судбина српских (писаних) медија.

За оне који знају да истина не зависи од количине новца који се упумпава у фирму, интернет је донео сву слободу овог света. Ако изузмемо неколико чиновника који могу да натерају „мрежу“ да обустави емитовање смешних видео-клипова, на њему је тешко цензурисати мишљење. Електронски папир не само да се неће поцепати, већ ће отићи у етар много јефтиније и брже и даље од листа папира на којем је с муком утискивано олово.

Мислило се да ће информативни квантитет бити преточен у квалитет, али често се, и уместо спектра различитог мишљења, углавно наилазило на поларизовано једноумље које је с блоговима, твитовима само укрупњено до пуцања. Појавом твитера који је и код нас убрзо ушао у моду, добили смо врло духовите, али и врло агресивне „твитераше“, који су хтели да опонирају, или само да скрену пажњу на оно што је битније.

Изненађења су углавном изостала пошто, као и у случају модних брендова, тако и код брендираних српских твитераша и блогера наилазиш на оно што очекујеш. Било да се ради о маркираним ципелама, било о отровној тастатури фамозног блогера или твитераша. Тачно се зна ко ће у оном рату око геј прајда или о политичко- социјалном аспекту Карлеушиног дебакла на Ушћу заузети коју страну.

Исти метод важио је за све теме, од скидања комичара с радија и ТВ-а до учествовања на изборима. Тачно знаш шта ћеш да добијеш на нечијем твитер профилу, па онда остају само две реакције - да потврдиш своје мишљење с дотичном звездом или да се изнервираш ставом за који си ионако мислио да ће те разјарити.

Амерички филозоф и писац Ноам Чомски открио је на недавном предавању у Италији и овдашњој јавности оно што је паметним људима одавно јасно: слобода коју смо добили с интернетом није нам донела оно што нам је било потребно. Сви ти блогови, портали и сајтови који су отворени да би нам пренели „другачију истину“, донели су нам само опозит онога што слушамо. Па имате оне који бране и оне који нападају, ништа креативније.

Професорка с Факултета политичких наука др Неда Тодоровић отворено нам каже да је ово ера постновинарства у којој на медијској сцени истовремено егзистирају елементи прошлости, садашњости и будућности журнализма. Евидентна криза класичних медија, као део глобалне, свеопште кризе, највише утиче на пад етичких стандарда професије, а они су предуслов сваке слободе и демократије, каже професорка.

„Медиј који поштује бар минимум етичких стандарда (а таквих је данас све мање) даје и неистомишљеницима прилику (право) да у њему изразе своје мишљење или да одговоре на текстове у којима су прозвани. У онима који тај стандард не примењују, заборављено је правило да су чињенице свете а коментари слободни.

Некадашња подела на старе, режимске и нове, независне медије у постновинарству је превазиђена, али одговор на учестало питање ‘чији сте ви медиј’ у ситуацији кад се медијско тржиште драматично смањује а куповна моћ опада није једноставно дати: много гладних риба бори се у малом базену за бачене мрвице хране. Тиражи и рејтинзи су све мањи и нижи, огласи се селе на интернет.

Већина медија у таквој ситуацији јесу медији оних који их одржавају у животу, хране. Гладни су ретко високоетични, а често заборављају и на минимум професионалних етичких стандарда. Румор и гласине које лансира власт или интересне групе, спиновање (ПР пракса у којој је званична верзија она која власти или интересној групи највише одговара) чине део ланца рекла-казала који доминира популарном штампом.

Други део ланца је медијски неписмена и некритично расположена публика, производ такве медијске праксе којој веродостојност није приоритет. Та публика верује да су медији које купује јер дели ставове њихових власника или налогодаваца - њени медији“, каже професорка Тодоровић и додаје да изузетно мали број квалитетних медија поштује стандард новинарства. У случају тих медија питање „чији су“ најмање је оправдано.

„Интернет је понудио могућност свакоме да јавно, блогом, изрази мишљење. Он је, међутим, због своје природе, ближи анархији него слободи. Опсценост, дечја порнографија, говор мржње, пропагирање насиља, тероризма...А ко су извори информација? И, шта је истина на интернету? Журнализам се пред нашим очима убрзано сели на интернет, али у тој присилној селидби губе се елементарни постулати класичног новинарства - тачност и фер однос, уређивање и провера.

Законска или било каква друга контрола веома је отежана или је сасвим онемогућена. Новом медију тек следи мукотрпна потрага за заједничким, базичним, медијским вредностима и принципима медијске етике. До тада, он ће више личити на бекство од слободе него на истинску слободу.“

Др Маја Вукадиновић, медијски аналитичар и сувласник портала Медијасфера истиче да се дуго води дебата да ли је и у којој мери интернет демократичан медиј који омогућава свакоме да искаже свој став. Генерално, блогови и портали јесу замишљени као слободна зона и многи и јесу простор где може да се чује другачији глас, каже наша саговорница.

„Утицајни блогери, бар у свету, све више заузимају критички став у односу на бројне друштвене и политичке теме и често се њихово писање граничи с активизмом. Ипак, твитер је апсолутно преузео примат у покретању разних осетљивих тема. С друге стране, управо са твитера све чешће крећу оркестрирани напади на неистомишљенике, и ова друштвена мрежа је постала место на коме се тачно зна ко какав став заступа, ко вас ‘хејтује’ и ко ће вам притећи у помоћ уколико вас неко вербално нападне. Твитер је данас огледало односа који егзистирају у офлајн животу.“

Др Вукадиновић истиче да је генерално проблем што, ако „неки медиј пружа простор за различита мишљења, одмах се појављује дилемма ‘ко га заправо финансира’, што само говори колико смо далеко не само од слободе изражавања, већ и схватања шта су данас независни медији - ако такви уопште постоје“.

„Ретки су медији који објављују ставове који нису у складу с уређивачком политиком, интересима оглашивача и разним лобијима, а такви медији заслужују поштовање. Кад се осврнемо на све афере, хајке и медијски линч који је постао уобичајен на нашој јавној сцени током протекле две деценије, очигледно је да код нас медији представљају поприште беспоштедне борбе за моћ у којој се не бирају средства. Због свега што се дешавало у српској политици и медијима, а знајући с каквим притисцима се суочавају новинари и уредници, тешко је поверовати да не постоје апсолутно никакви утицаји ‘са стране’ који обликују рад једне редакције. Такође, наша јавност је навикнута на јасне поделе - власт или опозиција, четници или партизани, Звезда или Партизан... Овде је готово немогуће бити неутралан, не заузети страну.“

Борба поменутих новина Либерасион у земљи пионира слободарства можда делује далеко, али вероватноћа њеног трансфера умножена је брзином интернета. Др Вукадиновић подсећа да супростављање медијским власницима није често ни у земљама које су по питању медијских слобода далеко одмакле од Србије, и да је зато потез француских колега за сваку похвалу. „Знајући колико је аутоцензура присутна у нашим медијима, као и колико је тежак положај новинара у сваком смислу, тешко је замислити редакцију у Србији која би се гласно супротставила брендирању. Код нас се новинари и уредници не слажу с многим потезима власника, али о томе ћуте. И трпе.“

Психотерапеут др Зоран Миливојевић констатује да код нас постоји неповерење у медије и да људи уместо да читају текст, стално траже и читају подтекст, па чак и онда кад он не постоји. Разлог за то је, како каже, што су се људи до сада пуно пута осетили изманипулисаним, „заврћеним“ или спинованим.

„Људи хоће да мисле својом главом и све прихватају са скепсом, покушавајући да се снађу у мору информација и да претпоставе одакле ветар дува.“ Др Миливојевић објашњава да читаоци постају сумњичави према медију кад он покушава да информише и о оним стварима које се не уклапају у њихов „профил“, односно у очекивања и уверење његове „публике“.

„Медији су својеврсна роба која се продаје на тржишту и која има своје купце односно публику. А људи су познати по томе да функционишу по принципу који се у психологији зове когнитивна усаглашеност. То једноставно значи да људи желе такве информације које им потврђују оно што већ верују. Такве информације код њих изазивају задовољство, а супротне их иритирају. У односу на информације људи се не понашају као научници који би требало да су отворени за све чињенице, па да своје тумачење прилагођавају чињеницама до којих су дошли, већ обрнуто: чињенице прилагођавају оним уверењима која већ имају. Кад је нека особа иложена информацији која се не уклапа у њену слику дате појаве или дате особе, то се назива ситуацијом спознајне несагласности (когнитивне дисонанце) која особу иритира, тако да она проналази тумачење те информације које у ствари потврђује оно што особа већ мисли. То значи да ако се појави нека негативна информација о политичару у којег је особа на неки начин „заљубљена“, да ће особа пронаћи такво тумачење које ће или дисквалификовати ту информацију („То је спиновање његових противника“) или ће дату информацију тако интепретирати да иде у прилог ономе што већ верује.“

Главни уредник Пулса Александар Ђуричић тврди да слободе никад мање није било у реалном животу, а на друштвеним мрежама као никад више. Резултат поразан - никад се више није лајало, олајавало и брукало, а никад нисмо тише причали и чешче вадили батерије из мобилних телефона. „Смисла без“, каже Ђуричић.

„Слажем се са Чомским, да можемо да се угушимо од оволике количине ‘слободе’. Али није проблем у слободи и неслободи, него што нам фали мало, у ствари мало више: духа, осмеха, смеха, става, стила, свесности да живимо у 2014. а не у 1993. Искрено, ја се добро проводим на твитеру, тамо мислећи никови, вредно твитујући, знају да улепшају и дан и ноћ, и изгледа као да можемо све да кажемо, да полемишемо, да се вређамо, удварамо се, али ипак то није предизборна Србија. Ове сезоне изгледа као да је хумор забрањен. Сулудо се радујемо некимспортским успесима, који су добродошли, али немају неке нарочите везе с нашим личним животима, пресабирамо се по новчаницима и банковним рачунима, тресемо се од помисли да ће јефтина струја бити скупља од скупе, варају нас како стигну, а ми се плашимо. А опште је познато да су у страху велике очи. И зато не видимо.“

Ђуричић сматра да „у овој медијској пустахији“ званој Србија „јаше мало преосталих аутора“. Каже да га фасцинира колико политичари воле да уређују медије и како стижу поред свег посла и то да раде.

„Није лако узети проценат и истовремено одабрати лошу фотографију свог противника за насловну страну, медија који си управо поробио. Али видим да уживају да се сликају и да фејкују. Нека им буде. Неће дуго трајати, надам се. А што се разноликости тиче - нажалост, овде је све мање, како у медијима, тако и на улици. Сморили смо се од самих себе. А није такав био план.

Сетимо се свадбе актуелног господара. У медијима (не рачунајући твитер) беше тотални мук. Једино га је Сомборац неколико дана цртао с рузмарином у реверу. Али, само неколико дана. После је рузмарин отпао. Е, сад, већину људи овде занима да ли је још увек актуелни ППВ ожењен и која вина воли исто колико и неког житеља Париза интересује какав је љубавни живот његовог председника Оланда. У том грму лежи зец. Један тамошњи таблоид објавио је фотке на којима се види како први човек Француске, иако живи у ванбрачној заједници с новинарком, воли изјутра да носи вруће кроасане једној глумици. И Француска се затресла. Огласила се и Јелисејска палача, прекоревајући таблоид зашто се није консултовао са Палачом пре објављивана фотографија председника који с телохранитељима иде у посету љубавници. Из таблоида су поручили Палачи:

‘Немамо обичај да се консултујемо ни са ким, осим са својим адвокатима, око садржаја који ћемо штампати.’ У преводу с француског: ‘Довиђења, пријатно, јавите се неки други пут.’ А код нас су се уредници таблоида хватали у коло на тајној свадби актуелног нам ППВ-а, други су трчали у Немањину палачу да питају да ли смеју да објаве фотке које имају, и кад су им рекли - не би било добро за имиџ ППВ-а, они су климнули главом и одсечно рекли: ‘Аферим, господари.’

Медији су се овде покуњили, понашају се као удаваче без мираза. А у Либерасиону ствари стоје мало другачије. Трећи дневник по снази штампаног тиража у Француској, успротивио се жељи никад задовољних власника, да од новинарства праве кафетерију, да се спрдаче и њихово име развлаче по шољицама и тањирима. Њихова редакцијска реакција ми је вратила осмех на лице, а видим и колеги Умерту Еку који је послао депешу: ‘У Паризу има много одличних ресторана, али добри дневни листови су ретки.’ Дакле, правда за Либерасион.“

Медиј који поштује бар минимум етичких стандарда (а таквих је данас све мање) даје и неистомишљеницима прилику (право) да у њему изразе своје мишљење или да одговоре на текстове у којима су прозвани. У онима који тај стандард не примењују, заборављено је правило да су чињенице свете а коментари слободни

Проф. Неда Тодоровић

Људи су познати по томе да функционишу по принципу који се у психологији зове когнитивна усаглашеност. То једноставно значи да људи желе такве информације које им потврђују оно што већ верују. Таквеинформације код њих изазивају задовољство, а супротне их иритирају

Др Зоран Миливојевић

Чим неки медиј пружа простор за различита мишљења, одмах се појављује дилема ‘ко га заправо финансира’, што само говори колико смо далеко не само од слободе изражавања, већ и схватања шта су данас независни медији

Др Маја Вукадиновић

Редакцијска реакција ми је вратила осмех на лице, а видим и колеги Умерту Еку који је послао депешу: „У Паризу има много одличних ресторана, али добри дневни листови су ретки“

Александар Ђуричић