Вести
18. 02. 2014.
Сумрак медија
Безмало смо прегрмели, са великом муком, половину ужасне медијске тортуре.
Мислим, наравски, на ову такозвану предизборну кампању. У старту беше, до сваког детаља, предвидивог исхода, па, дакле, и досадна, притом потпуно безидејна, често испод подношљивог минимума елементарног достојанства.
А, требало је да створи утисак спектакуларног, другачијег, неизвесног...
Креирање илузија, градња некаквог чардака ни на небу ни на земљи, био је у последње три седмице до јаука интензивно, основни добро плаћени задатак овдашњих произвођача политичких вести. Потпуно ми је неприхватљиво да за огромну већину тих и таквих користим израз - новинари. Нису то они, на срећу, малог броја часних и поштених међу новинарским занатлијама, раритетних примерака заправо, а јесу, на несрећу, за свакодневне кориснике најгорих сплачина, измуљаних од сподоба, прецизно распоређених по просторијама које - они, такви - тешко злоупотребљавајући тај назив - зову новинарским редакцијама.
Уверили смо се безброј пута да су домаћи медији, или макар појединци у њима покушавали, не ретко и успевали, да најбоља, најсветлија, у сваком смислу вансеријска остварења, она постигнућа овдашњег ума и дела овдашњих руку која апсолутно искачу из оквира које може да понуди свакодневна Србија, премажу свакојаким људским излучевинама.
Нико, међутим, па ни домаћи медијски ђубретари, ма колико се трудили, нису успели да од тих истих својих излучевина начине нешто добро, лепо или корисно.
Од гована се, авај, пита не прави, казали су давно наши стари...
(Ин)директно сам - некада потпуно инсајдерски, некада као посматрач - (ис)пратио све наше предизборне кампање. Ова у току ме највише подсећа на ону прву, у јесен деведесете године прошлог века. Много је сличности: Вучић је обожаван као онда Милошевић; он и његова странка, попут Милошевића тада, присутни су у медијима онолико колико зажеле; опозиција је опет разједињена, више међусобно накострешена него ли усредсређена на главног противника...
Али има и огромних разлика: Милошевић и његови најближи се нису претерано потрeсали у рату са неистомишљеницима. Тај су прљави посао обављале су оне слугерањарске џукеле, такозвани новинари, кампањски, свакодневно блатећи и етикетирајући људе који су другачије мислили и делали. Штавише, Милошевић је, рецимо, простор у медијима предвиђен за сучељавање са опозицијом у тим предизборним данима, великодушно, свестан сопствене снаге и моћи, препуштао противницима, и тако слао јасну поруку народу у смислу ко је ко и колико вреди и може.
Актуелним режимлијама, међутим, никада није доста промоције. Сваки дан би нешто да торочу у њима вазда добродошлим новинама и на телевизији. Ако им се учини да строго контролисани медији нису довољно испљували противнике, онда ће се сами огласити, сатанизујући на сва уста политичке ривале. Успут, стравично их нервира када неко други од учесника у кампањи добије макар минималан простор у јавним гласилима за евентуални контранапад. Тада крећу безочно и беспризорно да клеветају те ретке медије који су се усудили да се дрзну и покушају да створе свима једнаке предуслове у предизборној трци.
Наивно сам веровао да се време Бориса Тадића и онолике контроле медија и оноликих ројева његових подгузних новинарских мува никада неће поновити. Хоће.
Јесте! Пичимо жестоко у контрасмеру. Четврт века уназад.
Ово је сумрак медија у Србији. А тек следи ноћ...
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.