Вести

19. 01. 2014.

Аутор: Милан Галовић Извор: Политика

РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: ЈЕЛЕНА ЋУРУВИЈА-ЂУРИЦА, глумица и оснивач Фондације „Славко Ћурувија”

Прогонитељи мог оца морају да прихвате одговорност

На сајту Фондације „Славко Ћурувија” ускоро ће бити објављен конкурс намењен локалним медијима, чиме ће ова нова институција практично почети с радом. Фондацију су основале Јелена Ћурувија-Ђурица, ћерка убијеног новинара и издавача,и Вукосава Црњански-Шабовић. Раде Ћурувија, син Славка Ћурувије, подржава оснивање фондације и придружиће се оснивачком тиму када дође из САДгде тренутно живи.

 

Стицајем околности, почетак рада фондације преклопио се с хапшењем осумњичених за убиство Славка Ћурувије извршено 11. априла 1999. године у Београду.

„На оснивању фондације радим годину и по дана. Имам потребу да говорим о татином начину рада, његовој страсти према новинарству, професионалности и уопште о вредностима које је промовисао, начину на који је живео. Фондација ће се бавити подршкомнезависним медијима иистраживачком новинарству”, каже за „Политику” глумица Јелена Ћурувија-Ђурица.

– Фокусираћемо се на подршку локалним медијима, јер мислимо да су најугроженији, помагаћемо им кроз едукацију или финансијску помоћ. Помагаћемо истраживачко новинарство кроз грантове за пројекте и наградом која ће носити татино име за најбољи пројекат. Они који конкуришу за награду која носи татино име мораће да задовоље високе стандарде које фондација да постави, а награда се неће обавезно додељивати сваке године. Наш трећи програм је рад са студентима четврте године журналистике с Београдског, али и другиуниверзитета и то не само државних. Како је мој тата учио своје младе новинаре у редакцији, тако ћемо ми њих учити. Најбољи ће добити стипендију фондације с којом би три месеца радили у иностранству или би то био мастер, видећемо, а онда би шест месеци радили у некој домаћој редакцији. Имамо жељу да поправимо слику медија у Србији, да се позабавимо независним медијима, да подржимо и помогнемо групу људи која се на добар и квалитет начин бави овим послом. Имамо подршку, за почетак, Фондације „Браће Рокфелер” из Њујорка, тражимо подршку и даље. Од 20. јануара објавићемо на нашем сајту конкурс за локалне медије, добили смо подршку за тај програм, а 27. марта представићемо медијима и пријатељима фондацију и добитнике грантова на конкурсу за локалне медије. Тек смо кренули, мало нас је, петочлани управни одбор, извршни директор и ја. Радимо сви много на остварењу ове идеје у коју верујемо. Оно што ме радује је то што су многи препознали ово као заиста добру идеју, али и неопходност. Желим да се на овај начин настави татин приступ послуи настави рад на његовој визији о томе какво новинарство треба да постоји.

Да ли сте уочи хапшења осумњичених за убиство вашег оца имали информацију да ће се то десити?

Нисам. Комисија Владе Србије за истраживање убистава новинара је радила у тајности, биле су неке приче да се креће с тим, сви смо чекали да видимо да ли ће овог пута нешто заиста бити. Знате како, после 14 година обећавања, а посебно пред сваке изборе, нисам нешто посебно обраћала пажњунити веровала. Међутим, овог пута, испоставља се, уз рад комисије Верана Матића у коју су многи у почетку сумњали, било је полемика – зашто она постоји, да ли је уопште потребна или не, овог пута се дошло доконкретног почетка расветљавања татиног случаја, хапшења осумњичених.

Да ли зазирете од тога што је Милорад Улемек Легија важан сведок у том случају, имајући у виду кривична дела за која је осуђен и његову биографију?

Чињеница је да су се у нашиј земљи дешавале разне страшне ствари у прошлости, убиства и прогони, и да су то радили они који су били подржавани од стране власти у то време. Тако да не могу да имам отпор према томе јер то је просто део нашег живота, нисам имала илузија да је тату убио било ко други него сама држава. Ако ће Милорад Улемек Легија да каже истину и укаже на доказе о логистици и организовању татиног убиства, шта ја ту могу? Без обзира на то да ли је реч о њему или било коме другом. Оно што је од круцијалне важности је да се дође до апсолутне истине ко су учесници.

Да ли сте током минуле деценије и по били упознати с напорима полиције на расветљавању случаја?

Нисмо уопште обавештавани, ни моја породица ни ја. Под породицом мислим на мог брата, маму и стрица.

Није било позива, да вам кажу радимо на расветљавању злочина, али проблеми су у томе и томе...

Не. Једино смо непосредно после татиног убиства саслушани, дошла су двојица полицајаца у нашу кућу и питали нас нека бесмислена питања, у смислу шта ми мислимо ко је убио нашег оца, то је трајало 20 минута и то је то.

Где вас је затекла вест о убиству оца?

Тог дана била сам у Атељеу 212 на прислави Ускрса, дакле у непосредној близини места где је тата живео и где ће нешто касније бити убијен. Ми млади глумци држали смо тањире са офарбаним јајима и служили госте. Срела сам тату који је тада кренуо у шетњу, било је рано поподне око један или два сата, и ту смо имали кратак дијалог да ли ћу на ручак с њим или не. Ја сам отишла код маме на ручак, тако да ме је тамо задесила вест, наша комшиница је чула то на радију па је дотрчала да нам то јави.

Шта се дешавало касније тих дана?

Моја мама, брат и ја смо имали годину и по две озбиљног трилера, свашта се дешавало. Од тога да нас је полиција и даље пратила, да су у моје друштво убацивани људи из ДБ-а да ослушну на кога сумњамо, што сам сазнала неколико година касније, до тога да нас је Бранка Прпа тужила за татину имовину, доказујући ванбрачну заједницу и то два месеца после татине смрти. Неки новинари су покушавали да утичу на нас да им предамо „Дневни телеграф”. На моје питање да ли су храбри да га воде као што га је тата водио, они су ми одговорили: – Па, знаш, морали бисмо да се мало савијемо... Татино обезбеђење је, уз претње, тражило новац који им је наводно дуговао. Тако да је наш живот следеће две, три године биоизузетно стресан, доживели смо страшно лоше ствари.

Да ли је вашој породици неко нудио информације о злочину?

Не. Ја сам сведок тог времена, живела сам с татом 23 године, активно сам последњих месеци његовог живота учествовала у тим збивањима око њега, том прогону... Нико се није бавио разрешењем убиства, већ су се сви бавили тиме како да га растргну на комадиће, да свако узме свој део којим ће махати. То је трајало једно три године, затим је власт помињала његово име пред изборе и – то је отприлике то. Нико се суштински, осим појединаца, неколико колега који су тада и сада имали добре мотиве за то, није бавио расветљавањем убиства.

Да ли је ваш отац осећао опасност која му прети?

Ми смо је сви осећали, откако је први пут осуђен „Европљанин” у октобру 1998, опасност је вребала на сваком кораку. Примећивали смо да нас прате, знали смо да нам се прислушкује телефон, да је тата добијао претње, онда су новине уништаване, упадали су усред ноћи у редакцију да плене инвентар, суђења, ти процеси, почињали су ујутру, увече у 23 сата се завршавали а усред ноћи су достављане пресуде. Све је ишло ка томе... Ако је било ко други заборавио, ја сам живи сведок шта се дешавало седам месеци пре убиства и каква се атмосфера стварала. Свакодневно су му у медијима стављали етикету да је издајник, да би некако дошло до тога да је потпуно легитимно да се ликвидира „издајник” ове земље. Он је те атмосфере наравно био свестан, али је на моје питање: – Зашто не одеш и не склониш се као што су неки други урадили, рекао: – Капетан не напушта свој брод. То је једна од његових карактерних особина, он је био врло поносан и принципијелан човек, није хтео да одустане од свог интегритета по цену живота.

Да ли сте разговарали о збивањима у том периоду, како је доживео почетак сукоба на Косову?

Водио ме је на разне демонстрације, волела сам да долазим у његове редакције, била сам део „Дневног телеграфа”.Није никада подржавао рат нити било који сукоб на овим просторима. Он је био пример искреног и правог патриоте, у најпозитивнијем смислу те речи, човека који је волео ову земљу и борио се за њу. То се види кроз отворено писмо Слободану Милошевићу које је написао с Александром Тијанићем, које по мени треба да прочита сваки грађанин ове земље.Моћиће да се прочита на сајту фондације. У њему се указује, по тачкама, на који начин је Милошевићева владавина уништила ову земљу и како да се земља поново дигне на ноге. Имам потребу да кажем да је он волео свој народ, своју земљу, желео је да буде уређена тако да су слободе медија потпуно нормална ствар.

Како је доживео рат с НАТО-ом, почетак бомбардовања 1999. године?

Било му је веома тешко, он је почетком децембра 1998. године говорио пред Конгресом у САД, тада је критиковао њихову власт, одлуку да се бомбардује Србија. Није подржавао бомбардовање, наравно. Виђали смо се почетком бомбардовања, свакодневно смо комуницирали. Евидентна опасност је био тај чланак у „Политици Експрес”, који је прочитан на РТС-у. Колико се сећам, тата је из кругова власти добијао поруке да не мора да се брине, да то није ништа озбиљно, да се неће ићи на ликвидацију или затвор, он је, са своја два новинара, у том тренутку био осуђен на пет месеци затвора због писања „Европљанина”. Данас су актери разрешења татиног убиства управо они који су били актери у прогону који је претходио убиству. Као што је дошло време да се појави политичка воља да се почне с расветљавањем татиног убиства, тако сматрам и да је дошло време да се код њих појави и лична воља, да се они суоче са својом личном одговорношћу када је татин прогон у питању. Ликвидација је круна, пик на један цео период. Захтевам да се мало позабавимо тиме, не треба се задовољити тиме да се нађу налогодавци и убице, што је наравно изузетно битно, али сматрам да се ни ово не сме заборавити или занемарити.Ти људи, главни актери тада и сада, морали би да покажу спремност да се суоче са сопственом прошлошћу и да покажу прихватање одговорности за своја дела. То могу, ако заиста хоће, да ураде кроз нека врло конкретна дела која показују њихову подршку убијању цензуре и аутоцензуре у медијима данас. Јер то што се тати дешавало тада се уствари дешавало целој новинарској професији.

Како је саопштено, наређење за убиство вашег оца је стигло из врха тадашњег Ресора државне безбедности. Да ли верујете у то?

На конференцији за новинаре у Влади Србије објављени су подаци којима се располаже у овом моменту, тако сам схватила, а да за сада доказа до врха те пирамиде нема. Евентуално, може се десити да неко од сведока каже ко је на врху пирамиде тог злочина.

Било је, као и раније, полемике да ли је мотив убиства политички или лични?

Претпостављам да је комбинација тога, да није црно-бело, као уосталом и увек у животу. Он је оптуживао тадашњу власт. Када је то дошло до врхунца, када су лично Мира Марковић и он причали о томе, када је рекао „ако наставите овако висићете на Теразијама”, што није била лична претња, већ је речено у смислу – како владате овом земљом неће вам се опростити, што се и испоставило. Препричавао нам је тај разговор, да ли се то ставља под лични или политички мотив, свеједно је. Био је поносан што је као новинар могао да Мири Марковић то каже у лице. Наравно, био је свестан опасности, али то је део његовог карактера, сматрао је да је задатак власника новина и уредника да каже власти оно што мисли. То је био његов посао, то је исправан начин на који медији треба да функционишу.

Култура је увек на последњем месту у Србији

Шта се дешава код вас на професионалном плану?

Имала сам скоро премијеру у матичном позоришту „Душко Радовић”, ми смо тренутно на Новом Београду, чекамо да се вратимо на Ташмајдан. Годину и по дана чекамо да се заврше радови, а тај рок се стално продужава. Ситуација у позориштима генерално гледано је лоша, нема ни кадрова, ни новца а изгледа ни идеја, мало се ради, позоришта немају новца за више продукција у сезони. Све више се ограничавају на свој ансамбл, немају новца да запосле хонорарце,што је проблем за квалитет представа. У нашем послу битно је да се дешава флуид енергија, а овако пада квалитет представа. Ограничавањем на то да раде само људи који су на плати,убија позориште и самосталне глумце, међу којима има врло квалитетних глумаца. Култура тек треба да дође на ред, она је нажалост увек на последњем месту у овој земљи, али ипак сматрам да треба да се удружимо и радимо на томе да се нешто конкретно деси, треба имати снаге и оптимизма.