Вести

12. 12. 2013.

Извор: Недељник

Ко греха нема, нека први баци камен

Неколико дана пред смрт, Александар Тијанић је предао издавачу рукопис своје најновије збирке текстова и колумни. Тражио је, тада, да предговор за књигу „Ја и нико мој“ напише Ненад Чанак, први човек Лиге социјалдемократа Војводине. Недељник ексклузивно објављује предговор ове књиге која ће ускоро бити објављена у издању Лагуне.

 

Првог новембра 2013, на Дан мртвих, догодио ми се необичан телефонски позив: јавила се једна моја драга пријатељица и рекла да је Александар Тијанић, неколико дана пред смрт, предао издавачима рукопис своје најновије збирке текстова и колумни. И да је, том приликом, изричито затражио да предговор за ту књигу напишем управо ја.

Био сам затечен. Тијанића сам познавао релативно површно, никад нисмо ни сарађивали нити се приватно дружили. На неки чудан начин, иако смо обојица били сведоци и помало учесници бурних деценија, путеви су нам се увек мимоилазили. А први пут смо се и срели лицем у лице пре десетак година у кући заједничког пријатеља, и то на инсистирање управо домаћина, који је, покушаћу да га цитирам „пожелео да споји нас двојицу, баш да види шта имамо да кажемо, и шта ћемо да кажемо један другом“.

Тог поподнева, у вишесатном разговору, имао сам прилику да уживам у размишљању човека бритког ума, великог искуства у преживљавању најчудноватијих злостављачких изума политичке праксе ових поднебља и човеку велике радозналости и обавештености. И, наравно, некоме с полазиштима у промишљању стварности сасвим другачијим од мојих. Запамтио сам тај разговор који је текао без иједне грубе речи, без повишеног тона (увек неукусно помпезног кад се упражњава пред ионако пажљивим слушаоцем), и био сам истински замишљен над логиком и тачношћу политичких процена и размишљања свог саговорника. Разишли смо се сагласни да се у низу ствари не слажемо, али уз прећутно осећање да се нећемо никад наћи један наспрам другог ни на једној телевизији и ни у једном talk-show програму. Тако је, заиста, и било.

Сретали смо се понекад и после тога, да уз обе разменимо мисли, и увек је било драгоцено чути нешто потпуно другачије од онога што је обично била доминирајућа мантра круга људи у којем сам се кретао. Никад нисмо разговарали о дневној политици или њеним актуелним актерима. Понекад бих га позвао телефоном, кад бих по тону текстова које је писао видео да пролази кроз запитаности и тешкоће.

Поштовао је то и умео да, увек у правом тренутку, узврати речима подршке. И то је било то. Заиста премало да би се писао предговор за књигу која ће, уместо само још једног извештаја о пролазном времену ових простора на њиховом путовању кроз калеидоскоп помрчина, несрећом остати последње укоричено сведочење једног од најнепријатнијих истражитеља лажних пророка нашег времена. А опет, кад неко то затражи, а тај неко већ галами и истерује правду тамо далеко, на другој обали Стикса, то се, једноставно, мора учинити.

Узео сам зато ту сирову, без хронологије и реда набацану грађу од више од четири стотине страна колумни, писама, полемика, сведочења, и читао о временима за којима ће остати премало трагова а превише рушевина. Јер мртва уста не говоре, а жива углавном понављају свака свој комадић истине (а чак и пола истине је цела лаж, а камоли кад се истина још додатно загади малигном таблоидном алхемијом). Убрзо сам, читајући, и пронашао ону реченицу која ми је недостајала да почнем:

„О мртвима, само истину.“

А истина је да су текстови у овој књизи својеврсни окамењени отисак савести у крвавом блату Србије на прелазу миленијума. Вишеслојни, понекад уличарски дречави, под ватрометом прејаких израза, далеко с оне стране пристојности, али с вешто уметнутим бисерима дубоког разумевања начина (скривених од очију изваране публике) функционисања друштва, државе, етоса и етноса.

„... Не свиђа им се речник; нећете веровати, неки то називају стилом. Не допада им се оштрина; то се у пристојном свету назива ставом. Смета им што се у телевизијској критици говори о политици; нека ми кажу шта на програму данас није политика? Уводе прохибицију на иронију, цинизам, дух, директност, снагу, метафору. Да се питају, изумрли би читави књижевни родови, хиљаде филмова, стотине новина...“

Пуританци би, с правом, могли рећи да се у неким текстовима могу пронаћи еклатантни примери „језика мржње“, погрдни надимци, исмевање физичких недостатака оних „с друге стране пера“, директна вређања, понижавања... Но, пажљиво око може у томе видети и „језик презира“, и као неку загрцнутност „језика разочарања“, што Србија никако да погоди пут пристојности и елементарних цивилизацијских вредности, које су, додуше, изнова сатирали најновије месије, ослободиоци, спасиоци. Они који су себе увек стављали као меру ствари а своје недоречености као неупитне аксиоме.

„... Радикално коље. Нормалан човек, просечан Србин, не смеје се ни над чијом читуљом. Не сеири изад гроба. Не ископава жртву да докоље. Али ако сте баш Велики Србин, онда може.

Тома, први нож радикала, рече Ољи Бећковић да је добро што је Ћурувија убијен. Фуј. Насмешен, сигуран да говори као доказани народни трибун, као будући вођа нације, Николић није крио понос што је Славко мртав. Као да га је својом руком докусурио. Ако није, као да је својом главом смислио ко то може да уради на Ускрс, дан кад Срби традиционално убијају своје политичке противнике. Фуј... Човек без савести је звер. Странка без карактера је зверињак. Чији је онда херој тај убица? Коме је он Сотона? О човеку више говоре дела којих се стиди или се од њих уздржава него све што чини. Чак и да разумем Томин страх да иде против Шешељеве оцене како је убиство Ћурувије чин достојан националног поноса, Тома је својевољно и уживајући раскопао гроб зарђалом кашиком...“

Понекад се заборављао и писао архаично, говорећи у асоцијацијама које је све мање људи разумело. Јер време тече испод небројено пута рушених мостова, а људи и буду и бледе, па када је спомињао „Ранковића, Ђиласа и Крцуна“, мислио је на Александра, Милована и Слободана Пенезића а не Предрага, Драгана и Чедомира Јовановића... Мислио је о поукама рђаве учитељице живота из чијих лекција генерације овдашњих ђака редовно падају. И то не на годину, него на векове.

Био је близак породици Милошевић, а онда писао о „слобизму“:

„Слобизам представља глобалну спиритуалистичку сеансу у запаљеној кући духова; сви присутни знају да кућа гори и виде да вођа култа говори из трбуха, али они који су поткупљени да то не кажу гласно - ентузијастички туку све који хоће напоље! (...) Факат да на книнској тврђави ниједан Србин није хтео да погине бранећи заставу пред долазећим Туђманом, чињеница како ниједан генерал није одбио повлачење с Косова и изручивање Срба Тачију, најбољи су референдум о томе шта Срби мисле о досадашњим резултатима Слобине владавине.

Једино што је за нас урадио јесте лишавање илузије о нашој посебности, о нашем јунаштву и Косову као извору ‘свеколиког српства’...“ Био је близак Зорану Ђинђићу и с поносом подвлачио да му је баш он, Тијанић, водио кампању и дао први велики слоган „Поштено“, а онда је, после победе ДОС-а, написао:

„Овако је замишљена реформисана Србија: информативни програм Пинка, страначка полиција, коегзистенција мафије и власти, приближавање стила живота владајуће елите, мафије и старе слобистичке елите. Политика, криминал, корупција и контрола медија и даље долазе из исте корпе, само раде за другачије газде... Пинк натура идеално-типске моделе понашања Србима, што производи пројектовано политичко понашање... Будући да је пројектована као медиј који Србе треба да држи у стању одложене зрелости, све је на њој једноставно. У Жељковој (Митровић, власник РТВ Пинк, прим Н.Ч.) интерпретацији Андрићева ‘На дрини ћуприја’ била би прича о неким радницима који, будући да су незадовољни надницама, саботирају изградњу магистралног пута и моста, па су Турци приморани да синдикалног вођу набију на колац...“

Кад је Зоран Ђинђић убијен:

„Седи група ‘научника’ у згради владе. Размишљају - ко је управо убио премијера? Дедукцијом закључују да је то клан, у садејству с береткама и Легијом. Ваде ‘Белу књигу’, хербаријум свих професионалних криминалаца у Србији, збирку је направила полицијска специјална јединица Поскок, која је распуштена одмах пошто је ДОС дошао на власт, налазе личне податке и имена, па одмах објављују потерницу за убицама чија имена знају већ три године, које су виђали и дружили се с њима и које су све могли да похапсе дан раније и сачувају Ђинђића. Весић, каже сведок, запрепашћен је количином података које је полиција већ имала о тој групи. Узалуд! Клан и беретке су имали моћне заштитнике из власти или застрашене патуљке из власти наспрам себе...“

Писао је Коштуници др Војиславу савете којих се овај није придржавао. Кад је годинама касније Николић мр Томислав изабран за председника Србије, давао је Борису Тадићу савете на које се овај оглушио.

„Можда Срби мисле да им Тома једе из руке, нека преброје прсте. Ако им је још који прст остао после ДОС-а. То је само камелеонски ефекат, чежња за резултатом. Њима није до власти, њима је до броја. Њима је до моћи коју носи снага без одговорности за државу и стање нације...“

Пре него што се неко запита зашто се у сваком свом тексту обраћао Србима а не некој спретнијој формулацији тог, данас недовољно јасног појма, упутио бих га на потресни спис „Чујте Срби“ бесмртног Арчибалда Рајса. Јер ово „Чујте Срби, или шта је већ од вас остало и постало“ Александра Тијанића звони од данас кроз речи из ове књиге упућене генерацијама које долазе:

„Ко сте, бре, ви, људи? Шта је ваша генерација? Која је ваша песма? Слоган? Шта пише на вашем беџу? Коме верујете? Чему кличете? Против чега сте, за шта јесте? Шта мењате? Које су књиге ваше? Чему се радујете? Ко су ваши будући класици? Који је разлог вашег постојања? Зашто сте на овом свету? Зар се мирите са судбином генерације произведене у троминутном аритмичном сусрету несрећног сперматозоида и уплакане јајне ћелије? Коме и шта отплаћујете оваквом судбином? Зашто су дугови ваши кад их нисте направили? Зар је у вашој генерацији Че убио Фидела? Хоћете ли да генерацијски будете проклети безначајни, кусур историје? Да личите на нас?

Зар је поглед на целулит Ким Кардашијан ваш крајњи хоризонт? Ваши хиперпалчеви развијени есемесом, ваш Велики брат, Пахомије и Прељубници, медијски натурени идеално-типски идоли с истим бројем пачјих усана и идентичним вименима, пазареним с монотоне Икеа полице; зар је то све што генерацијски можете? Шта смете?“

Није то писано да се допадне него да, макар кроз револтираности и увређаности, покрене... Није то ни изговорено случајно а ни без дубоке намере... Јер то једноставно није Стил човека чији је Идентитет био Лични Став, није Стил некога кога су због Личности сви желели на својој страни а због Става се против њега окретали. Живети у времену где су заставе одувек развијене па је памет заувек у труби, значи надурлавати се с увек свеже крви жедним вуковима с рукава „јединица дипломираних зверова“, и преживети. Не увек елегантно и по укусима вечитих примедбодаваца из задњих клупа, не увек без компромиса, али увек под немилосрдним увеличавајућим стаклом интересовања за новинара који има шта да каже.

Зато, ко греха нема, нека први баци камен. Ако може да добаци.