Вести
11. 12. 2013.
"Остала сам сама у борби за истину"
Председница НВО Urban-in Аида Ћоровић у отвореном писму које је упутила медијима наводи разлоге због којих је решила да напусти ову организацију.
Преносимо интегрални текст писма:
"Драги пријатељи, поштовани сарадници и сви они с којима сам дуги низ година, на било који начин, радила на успостављању демократских вредности у нашој земљи и окружењу, желим да захвалим на прилици да будем део таквог пута, али и да вас обавестим да се од данас званично повлачим с челне позиције невладине организације Urban-in. У години у којој се навршило петнаест година рада ове мале, али сигурно утицајне организације, сматрам да најмање што у овом тренутку могу да урадим јесте да се повучем и не дозволим да организација којој сам дала најбоље године свог живота испашта и буде на мети злонамерних и свих оних који би да ово друштво и даље вуку уназад, али и оних који не би да се замерају, којима је све једно или који би да ћутањем покажу колико их је брига за регион у коме живимо.
Од како је почео крвави распад наше заједничке домовине, сматрала сам да је дужност сваког одговорног човека да не ћути о кршењу људских права, о злочинима, криминалу, националистичкој и квазирелигијској контаминацији, заглупљивању, нетолеранцији, примитивизму и свему ономе што нас је дебелим зидом оградило од остатка цивилизованог света. Сматрала сам да је јавна реч наша једина одбрана и да је дужност сваког грађанина да, без обзира на последице, говори о свему што урушава и унаказује моралне, грађанске и људске норме на којима се темељи свако озбиљно друштво. Веровала сам, и још увек верујем, да је обавеза сваког интелектуалца да жигоше националистичко лудило у коме се налазимо више од двадесет пет година, али да, пре свега, упре прстом у национализам у сопственом народу, па да се тек онда обруши на национализам 'оних других'. На жалост, у свом уверењу, својим настојањима и себи датом задатку да будем 'на барикадама' истине, правде и толеранције, остала сам, готово сасвим усамљена. Последњих дана, од како се мој живот претворио у нешто пристојнију верзију затвора, око мене, углавном, влада мук. Они који су, макар декларативно, изабрали да буду на страни на којој и сама стојим, ћуте и окрећу главе, ваљда из страха да не покрену и најмањи титрај у баруштини у којој се ваљамо толико година или у бризи да се неком не замере, да не навуку на себе горчину или бес оних који нам раде о глави. Или је, напросто, елегантније и лакше да се са свима буде добро, јер никада се не зна ко ће нам једнога дана затребати.
Има и оних који са безбедне удаљености од Санџака паметују о томе како се овде живи или како би, можда, требало, а о Санџаку знају тек оно што читају у извештајима или текстовима нас, који живимо санџачку свакодневицу; има оних којима је Санџак пројектни задатак, а да о Санџаку не знају ништа или да их Санџак интересује колико и лањски снег; нису изостали ни они који због партијског шибицарења и политичких дилова продадоше демократска уверења и право на јавну реч и, у маниру најокорелијих радикала, брже-боље похиташе да ме ставе на стуб срама.
И ово, само по себи, непријатно и мучно искуство не би било толико мучно да се обило само о моју главу, јер сам само и једино ја одговорна за сваку своју написану и изговорену реч, већ је почело да подрива и сече организацију у којој сам радила до данас. Неко ће, можда, рећи да је кукавички што у овом тренутку остављам своје пријатеље и сараднике, али ја уверавам такве да нити је Урбан-Ин тек место где сам радила, нити су ти људи с којима сам радила, само моји сарадници. Urban-in и људи у њему су били мој живот, моја породица, моје исходиште и упориште, најбоље што сам створила у свом животу. Управо сам зато дужна да их поштедим даљих напада, као и да смирим децу и родитеље деце која би желела да буду активисти Urban-in-а, да покажем да је Urban-in спреман да се мења и расте и без мене. То не значи да ћу окренути леђа својим сарадницима и пријатељима - заувек ћу бити уз њих и на сваки начин помагати да ова дивна, заједничка прича траје и даље, сада још боља, јача и млађа.
Али, то ће ми, истовремено, дати још више простора да пишем и говорим о свему што боли ово друштво, што нас је сатерало у самоизолацију и довело на руб пропасти. Још гласније и бескомпромисније ћу говорити и писати о томе да Санџак није тек само реч у нечијим пројектима, ни у Новом Пазару, ни у Београду, али ни у Бриселу или Вашингтону, да људи који живе овде нису ничије играчке или бројке, да ми, који живимо у овом региону и делимо муке и лепоте мултикултуралног друштва, умемо да препознамо шта је за нас добро, а шта не.
Зато из свог малог, тренутног "затвора" поручујем да затвори постоје само у главама људи, да је ћутање кукавичлук и вољно одабрана аутоцензура и да нема претњи, уцена или ругања која ће ми затворити уста или везати руке.
Надам се, такође, да ће се у овом отвореном писму препознати сви они добронамерни, храбри и бескомпромисни у настојању да поправе Србију, али још више они други, они којима намере нису часне или су превише личне, онима који су превише игноранти или премало проактивни, они којима су моји суграђани бројеви и статистике у извештајима, били они домаћи или страни актери И 'играчи'. Од данас, ја играм без свога тима, али се надам да то не значи да ћу остати усамљена у намери да целу Србију претворимо у тим који игра за демократију".
Коментари (2)
Остави коментар11.12.
2013.
šišanje do glave sa katranom
Naravno da je tužno da se ljudi pod pritiskom povlače samo zato što im se mišljenje razlikuje od "napumpane" , neobaveštene mase" ne shvatajući da im je loše zbog ekonomskog stanja a ne zbog Aidinog ili... mišljenja.
Одговори11.12.
2013.
Поздрав Аиди
Поштована Аида, не треба да одустанете, иако сте с правом револтирани.
ОдговориПодсећам да је Санџак колоквијални архаични турски израз из доба османлијске окупације, и није ни регион, нити географска одредница која је било где регистрована или записана у државним, општинским, или географским картама и појмовима.
Нови Пазар, Тутин и Сјеница су градови у Рашком односно Златиборском округу у Србији. Наши суграђани муслиманске веросповести нису ни Турци ни Босанци него су аутохтоно становништво Србије које је у историјским условима примило Ислам.