Вести
23. 11. 2013.
Такса изнад правде
Више од две деценије новинар Вјекослав Радовић доказује јавности и судовима да није крив за лансирање измишљене афере „вуковарске бебе“. Осим што је „обележен“ у професионалним круговима, ова неистина коштала га је живаца, пара и здравља.
Правду је потражио на суду, поднео три тужбе против оних који су га „блатили“ и после четири године добио све три првостепене пресуде. Симболично, баш на вуковарски јубилеј из Првог основног суда стигла му је необична судска наредба - да у року од осам дана плати одговор на жалбу једног од тужених који је изгубио спор!
Према Закону о парничном поступку и другом о судским таксама, одговор на жалбу сматра се припремним поднеском и не плаћа се такса. Ипак, ово је само кап у чаши неправди.
У време када је у јавности лансирана монструозна прича о масакру 40 српских беба од стране хрватских снага, 1991. године, непосредно пре уласка ЈНА у Вуковар, Вјекослав Радовић је радио као дописник Ројтерса.
- Београдски кругови, који се претежно финансирају из иностранства износе мојеиме као творца афере, лепе ми етикете ратног хушкача - прича он.
- Од тада сам упорно демантовао у свим доступним медијима, износио доказе, али ништа није помогло. Пре четири године, после најновијег таласа „каљања“ мог имена, тужио сам НУНС, народног посланика Зорана Остојића и новинара Велимира Ћургус Казимира. Спорови су окончани у моју корист.
Прва пресуда пред Вишим судом приписује Радовићу за претрпљени душевни бол 300.000 динара, исти износ добија и по једној пресуди Првог основног суда, а по другој испред овог суда - 150.000 динара.
- Иако су то симболични износи за огромну штету, нисам се жалио, тражећи једино да правда буде задовољена - каже Радовић. - Осим што сам сваку таксу за поднету тужбу платио износом у висини моје пензије, ипак, не могу да разумем зашто мој изнуђен одговор на жалбе тужених морам ја да платим и то са 18.000 динара.
Према речима адвоката Тихомира Константиновића, према Закону о судским таксама, одговор на жалбу се не плаћа.
После жалби на првостепене пресуде, што је правни лек који су искористили тужени, коначну пресуду по све три тужбе донеће Апелациони суд - каже Радовић.
- Проблем је што на једну од њих чекам девет месеци, на другу шест, а на трећу два. По закону, Апелациони суд дужан је да реши предмете у року од два месеца. То у пракси није тако, али зато се мени и у писму из Првог општинског суда налаже да платим таксу у року од осам дана.
Експерт се извинио
Хашки трибунал је у појединим процесима користио експертски извештај Француза Реноа де ла Броса у којем је цитиран и случај „вуковарских беба“ са мојим измишљеним ауторством, каже Радовић.
- Писао сам Де ла Бросу, доставио му документе и доказе и затражио контрадоказе. Убрзо ми се извинио и одговорио да је информације о афери покоља вуковарске деце добио од једног „угледног“ београдског новинара, „угледног“ недељника, а потврду и једне „угледне боркиње“ за људска права. О свему је обавестио и Хашки трибунал.
Фотограф у Америци
Цела прича „вуковарске бебе“ потекла је из кругова који су је мени приписивали, каже Радовић.
- Циљ је био да се дискредитује један од ретких страних дописника који у то време нису априори прихватали тезу да су Срби криви за сва злодела у Југославији. Причу је Ројтерсу продао фотограф Горан Микић, који је убрзо нестао, побегао у Америку. Мени је одузет професионални углед, због чега сам много изгубио.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.