Вести
20. 09. 2013.
Наш чланак, ваша вест
Једна од највећих мука истраживачког новинарства све чешће постаје дилема – ко је написао текст који преноси конкуренција? Који је медиј први имао информацију? У жестокој конкуренцији дневних листова, телевизија, агенција или портала, све се чешће заборавља на новинарски кодекс који захтева да се наведе извор информације.
Туђи новинарски радови лажно се представљају као сопствени производ. Тако је „Политикин” текст под насловом „ММФ тражи да пензија падне на 43,3 одсто плате”, објављен 17. септембра, угледна Б92 препричала у вечерњим вестима тог дана, али без позивања на Политику.
Може се дискутовати да ли је реч о новинарској „копи-пејст” варијанти или о „надградњи” „Политикиног” текста, али је упадљиво да је прилог објављен у вестима те телевизије упадљиво сличан „Политикином” тексту. Тај утисак појачава и саговорник који је и у „Политици” и на Б92 – исти, економиста Миладин Ковачевић.
Новинарска етика би вероватно налагала да Б92 макар напомене да је до ексклузивне вести прва дошла „Политика”, која је чланак објавила на првој страни.
У свакидашњој трци за тиражом или гледаоцима, нарочито после експлозије портала на тржишту медија, све чешћи новинарски манир је „крадуцкање” – што би рекао Веља Илић. У неким случајевима се чини као да текстови или прилози падају право са неба директно на папир дневног листа или на екран телевизора, јер је јасно да су преузети од некога. Али, чик нека читаоци или гледаоци докуче ко је оригинални произвођач вести. То конзументе новинарског производа, на крају крајева, превише и не занима.
Преузимање целокупних текстова или прилога, делова текста или вести, без напомињања извора, чини се да постаје све чешћа новинарска пракса. Портали, рецимо, живе и развијају се готово искључиво на агенцијским вестима, с тим да се сва та шума вести и прилога не потписује као агенцијски производ, те читалац стиче утисак да су портали постали прави рудници за производњу брзих вести, репортажа, чланака или трач рубрика.
Понекад се догађа и да саме агенције, преносећи текстове из штампе или прилоге са телевизије, зажмуре и „забораве” да помену извор, па онда тек долази до праве медијске заврзламе: јер, штампа их онда преузме, али, ако не наведе агенцију као извор, тада се текст или прилог неколико пута заврти у круг јавним простором, као пас који јури за својим репом.
Магазин „Недељник” је управо из тих разлога покренуо иницијативу да саморегулаторно тело штампаних медија, Савет за штампу, покрене јавну дебату свих струковних удружења како би се заштитила ауторска права и донео кодекс и упутство за преношење текстова из других медија.
Одговорни у „Недељнику” сматрају да је овај лист оштећен јер је интервју с Миланом Кркобабићем прослеђен агенцијама и неким медијима. Али, испоставило се да су неке дневне новине тај интервју – навеле као свој! Један таблоид је тај интервју пласирао као главну најаву и ударни текст на другој и трећој страни, док је други таблоид традиционално, у штампаном издању, цитирао млађаног Кркобабића, не наводећи изворе. Тиме се обичном читаоцу намеће закључак да чита оригинални интервју листа за који је дао паре. А не његовог конкурента.
Да је овај ексклузивни интервју са Миланом Кркобабићем објавио „Недељник”, навели су само „Политика” и „Блиц” (у антрфилеу), иако су његове делове цитирале агенције и други медији.
Оваква ситуација се понавља из дана у дан, из недеље у недељу, и постаје манир готово свих медија. Не тврдимо да је „Политика” цвећка у односу на конкуренцију, али је макар покушај да се размрси овај чвор допринос поштовању новинарских кодекса и осветљавању медијске помрачине.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.