Вести
19. 09. 2013.
Квалитет као главни адут успона
Суштину јавне радиодифузије одредио је Џон Рит (John Charles Walsham Reith) још 1926. године, први директор Би-Би-Сија, који је сматрао „да се радиодифузним емитовањем утиче на стварање обавештеног и разложног јавног мњења као основног дела политичког процеса у масовном демократском друштву“.
Рит је знао да медији имају политички утицај и хтео је да тај утицај буде конструктиван. Али увидео је и велику вредност јавног радија у могућности ширења знања и образовања и креативне доколице (забаве) за све слојеве становништва. Из овог виђења је настао један од најзначајнијих задатака који је везан за програмске садржаје јавног радиодифузног сервиса: остваривање програмског плурализма, који је изражен у програмском принципу: информисање, едукација, култура и забава.
Програмски садржаји јавног сервиса су од општег јавног интереса. Мора их одликовати разноврсност и избалансираност (међусобна усклађеност и усаглашеност) а задаци које им заједница поставља јесу подржавање напретка друштва, демократских вредности, поштовање људских права, културног, националног, етничког и политичког плурализма идеја и мишљења.
Јавни радиодифузни сервис мора континуирано обезбеђивати различите програмске садржаје за све друштвене групе и појединце и једино тако ће остварити своју друштвену функцију и стећи статус јавног добра.
Србија је у 21. веку добила своје две јавне радиодифузне установе - РТС и РТВ.
Колико су се оне и како снашле у обављању функције јавног медијског сервиса, довољно говоре чињенице да грађани данас не желе да плаћају РТВ претплату и да, углавном, нису задовољни квалитетом њихових програма.
Да ли су грађани у праву, и ако јесу, зашто су ова два јавна сервиса пропустила прилику да покажу нашем друштву све предности постојања јавне радиодифузије као аутентичне европске тековине и друштвеног добра?
Најпре, током процеса њихове транзиције из државних медија у јавне сервисе, грађанима се није довољно јасно представио концепт јавне радиодифузије, њен значај и добит коју друштво њоме остварује. Потом, ниједан од ова два јавна сервиса није обавио истраживање преференција, потреба или ставова аудиторијума о врсти програма који им је потребан, који желе да виде/чују и, такође, који испуњава њихове појединачне интересе.
Цео процес преласка на систем јавног сервиса је протекао у прилично магловитим паролама типа „ваше право да знате све“ или „јавни сервис европске Србије“, које нису имале своју примену у програмима од јавног значаја. Недостатак такве програмске политике се највише одразио кроз муњевит пад наплате претплате, која заправо једина омогућава јавном сервису финансијску самосталност, неопходну за његово дистанцирање од власти, политичких и финансијских моћника.
Куда и како даље? Уколико желе да опстану и заузму лидерску позицију у јавности, која се од њих очекује, наши јавни сервиси би требало да се окрену ка квалитету као главном адуту свих својих програмских садржаја, а потом ка програмима који су од значаја за грађане, а не могу се видети на комерцијалним каналима.
То су пре свих, садржаји опште-образовног и културно-уметничног профила, који су увек били са пажњом праћени, чак и од стране најмлађе популације.
Велики апсурд представља чињеница да РТС ову врсту садржаја веома озбиљно продуцира, чак и данас, у време велике финансијске кризе, али се њиховом пласману не посвећује довољна пажња. Ови садржаји су „гетоизовани“ на Другом програму РТС-а или на каналу РТС Дигитал, а многе редовне емисије или хронике значајних фестивала (БИТЕФ, БЕМУС или Фестивал игре) немају адекватне термине емитовања, већ их гледаоци могу гледати у такозваним „нултим терминима“, иза поноћи.
Добра, независна и квалитетна програмска политика јавног сервиса омогућава држави да без бојазни од оптужби да утиче на уређивачки концепт прилагоди финансирање јавних сервиса могућностима заједнице. ОЕБС и Европска комисија нису изричито против ниједног начина финансирања јавних сервиса, па ни буџетског.
Ове организације су једино против било каквог утицаја власти или других центара моћи на програмску политику ових установа, а дају право свакој држави да сама одреди начине финансирања јавних сервиса. Држава би, такође, овај период требало да искористи да докаже јавности да неће вршити утицај на програмску политику, али и да обезбеди нормалан рад ових важних јавних установа, уз омогућавање јавне контроле њиховог пословања.
Управни одбори јавних сервиса имају у предстојећем периоду кључни задатак да изаберу менаџмент који је достојан улоге и функције јавне радиодифузне установе као друштвене институције.
Неко ће рећи: „Ма кога то уопште занима?“. Занима многе, а нарочито би требало да занима чланове преговарачког тима Србије који ће бити задужени за Поглавље 10 у преговорима са Европском комисијом, где ће морати да усагласе принципе и начине пословања у медијској делатности Србије са правилима која важе у ЕУ и са технолошко-техничког (дигитализација) али и са програмског аспекта, који се нарочито односи на рад јавних медијских сервиса.
Ауторка је продуценткиња Културно-образовног програма РТС-а, и докторант Факултета драмских уметности
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.