Вести
08. 05. 2025.
Цензоловка: Државне институције од новинара крију важне информације
Чак 40 одсто жалби које новинари упуте Поверенику односе се на ћутање органа власти. Институције новинаре највише ускраћују за одговоре, тако да информације важне за целокупну јавност остају скривене.
Према подацима Повереника за информације од јавног значаја, професионални новинари су међу три категорије које најчешће користе своје право на слободан приступ информацијама. Проблем је, међутим, што институције најмање воле да одговарају управо њима.
Када оне не одговоре на захтеве, они који су тражили информације могу да се жале Поверенику, након чега он – уколико је жалба основана – институцији упути решење да одговори.
И док је уобичајени тренд да око петине таквих решења институције не изврше, у случајевима новинара проценат је већи – трећина решења остане неизвршена – наводи Повереник у свом извештају о раду за 2024. годину.
То у преводу значи да, чак и након интервенције Повереника, новинари теже долазе или уопште не долазе до информација.
Чак 40 одсто жалби које новинари упуте Поверенику односе се на „ћутање” органа власти, тј. изостанак било каквог одговора.
Повереник истиче да је ћутање „посебно непожељно и недопустиво” кад је реч о новинарским захтевима, „будући да они по природи свог посла представљају пар еxцелленце репрезенте јавности, који информације потражују у јавном интересу ради извештавања о темама које су од посебног интереса за јавност”.
Милосављевић: Игноришу, врше притисак, опструирају
„Изразито корумпираном и криминализованом систему иманентно својство је нетранспарентност. И зато није нимало логично очекивати коректан однос институција према јавности, па ни према њеним ‘пар еxцелленце репрезентима’ – напротив”, каже за Цензоловку Родољуб Шабић, адвокат и некадашњи повереник за информације од јавног значаја.
Он истиче да „ако живимо у земљи за коју глобално релевантна истраживања говоре да је у најужем кругу најкорумпиранијих (Транспаренцy Интернатионал), са највишом стопом организованог криминала (ГИ-ТОЦ) и најнижим нивоом владавине права (Wорлд Јустице Пројецт), те најлошијим стањем медијских слобода (РСФ), онда није чудно, већ је сасвим логично да новинари све теже долазе до информација”.
Редакција Центра за истраживачко новинарство (ЦИНС) годишње пошаље око 500 захтева различитим институцијама.
Новинарка ЦИНС-а Ивана Милосављевић каже да није изненађена што су новинари, према извештају Повереника, обележени „као најмање пожељни тражиоци информација”.
„То се јасно види и у пракси – један део институција само игнорише захтеве, док из других умеју и да зову телефоном да се распитају зашто баш то тражите. Такво понашање је врста притиска, јер институције реагују с неповерењем или отпором према новинарским захтевима. То шаље поруку да информација није јавно добро, већ нешто што се користи и дели селективно.”
ЦИНС је, додаје она, прошао кроз разне „апсурдне ситуације”.
„На пример, колегиница је добила увид у документацију у институцији, а тамо јој службеница задужена за поступање по захтевима отела део папира из руке и вратила га тек након упорног инсистирања.”
Било је, каже, и „директних опструкција” њиховог рада, када је нпр. суд одбио да им достави правоснажну пресуду.
|
Шабић: Казне неефикасне, исте као оне за паркирање Родољуб Шабић каже да се ефикасна примена закона не може обезбедити само санкцијама, али да оне могу побољшати лошу ситуацију. Ипак, додаје, то није реално ако су „санкције на нивоу прекршајних казни за погрешно паркирање, а поготово ако чак и такве више фигурирају на папиру него у пракси”. Он мисли да није реално очекивати да актуелна власт допусти тако оштре санкције које би произвеле неки ефекат. Он мисли да би се, и у постојећим условима, уз нешто оштрије казне, тако што би били одговорни искључиво руководиоци а не запослени, и уз инсистирање да их лично плате – могло очекивати нешто више. |
Како се правдају институције?
Повереник у извештају каже да „посебно забрињава чињеница што су новинарима, који по природи свог посла пишу и извештавају о темама од изузетног значаја за јавност, ускраћене врло деликатне информације као што су еколошке информације, информације о капиталним пројектима, располагању јавним новцем и јавним средствима, суфинансирању медијских пројеката, озакоњењу нелегално подигнутих објеката и слично”.
Милосављевић наводи да се често дешава да институције тврде новинарима да су дале све информације које поседују, да би се тек након жалбе Поверенику испоставило да то није тачно.
„Неке институције су чак спремније да плате казну него да доставе или покажу одређени документ, што представља озбиљан проблем за наставак истраживања.”
Институције најчешће ускраћују информације са образложењем да би њихово давање повредило нечију приватност.
То се дешава чак „и кад је реч о носиоцима јавних функција и службеним лицима, а информације се односе на њихов рад”, истиче Повереник и додаје да је све чешће и позивање институција на „тајност података, односно на пословну или професионалну тајну”.
У оба случаја, институције често не пруже адекватне доказе и аргументацију, што „отежава приступ информацијама од јавног значаја и непотребно одуговлачи поступак остваривања овог права”.
Ти поступци могу трајати дуго. Милосављевић каже – чак и годинама.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.