Вести
29. 04. 2025.
Писмо уреднице у РТС-у: Опростите, децо, и ми се стидимо
Дечији програм РТС-а се не снима, школе, родитељи и глумци отказују снимања… Јелена Попадић Сумић, уредница дечијег програма РТС-а, у ауторском тексту за „Време“ пита руководство куће да ли је свесно шта је урадило јавном сервису
Радио-телевизија Србије је већ извесно време у фокусу јавности, али на прилично неуобичајен и за нас који волимо ту кућу, на доста непријатан начин.
Редакција дечјег програма, којој припадам од својих професионалних почетака и у којој обављам посао одговорне уреднице је најбољи пример жртве политичких кретања у друштву (па и у унутар РТС-а), баш зато што њен рад нема додирних тачака са политиком.
Захваљујући скандалозној одлуци РЕМ-а од пре годину дана да укине обавезу свих канала са националном фреквенцијом да у својим садржајима има програм за децу, а која је у јавности прошла скоро незапажено, РТС је остао једино место где је програм за децу обавезан и – постојан.
Некада блистава редакција од тринаест, сведена је данас на само три уредника, који раде у доста скромним буџетским оквирима. И упркос томе, у припреми је било осам пројеката, од којих су неки доказано гледани, а неки сасвим нови.
Свесна одговорности коју имамо према свом имену и задацима, Редакција својим садржајем промовише морал, достојанство, проблематизује насиље, учи своје гледаоце да одвоје добро од зла, упознаје са саосећањем и деци даје осећај сигурности у овом свету учећи их да је „чаша полупуна“.
Редакција има обавезу да промовише оно што се и даље зовемо правим вредностима. Осим тога, њен задатак је и да приволи младе гледаоце да сутрадан, када одрасту, буду верни гледаоци РТС-а.
Дилема у редакцији
Наш рад у последње време дели судбину многих редакција и емисија – практично је блокиран и пре него што су нас студенти физички спречили да уђемо на посао. И пре тога у емисије нису долазили многи које уредници зову, у овом моменту дугогодишњи сарадници-глумци отказују сарадњу, а ми који ту радимо све смо чешће изложени сажаљењу или пак подсмеху што радимо у РТС-у.
Огроман део нас је поносан што је део колектива међу којима су колеге које би свака телевизија пожелела и много нас се пита шта радити у моменту када критеријум избора сарадника не лежи у квалитету него у томе ко уопште хоће да сарађује са РТС-ом.
После блокада зграде РТС-а на посао се враћамо са свим старим и нешто нових проблема… И питамо се како одговоран човек да пронађе помирење између грађанске, људске одговорности и свог уредничког задатка?
Како учествовати у „придобијању“ деце да сутрадан буду верни гледаоци у моменту када, са истог тог екрана, глумце који играју њихове вољене јунаке називају припадницима „Хамаса“, док њихову браћу и сестре, комшије и рођаке најпре назову руљом, а потом их стављају у исту реченицу са нацистима?
Шта је одговорнији чин према својим гледаоцима: „За племенитост морамо да се боримо на све начине и научимо своје гледаоце да одвоје добро од зла да се све ово не би поновило!“ Или бити крајње искрен: „Ја се стидим што је кућа у којој радим ово учинила и од стида нестајем.“
Родитељи и школе отказују учешће
Можемо да замислимо неко дете или помислимо на конкретно дете из окружења. Оно вероватно не зна шта се све дешава и зашто се дешава, јер је дете.
У неком тренутку обузето је и припремама за учешће у „НТЦ квизу“, на пример. За децу-такмичаре је то вишемесечни пројекат, који не иницирају учитељице, већ деца: једни другима постављају питања, вежбају, договарају се, свађају и мире и све у корист квалитета тима који ће представљати њихову школу.
Њихове школе се налазе и у фамозном „Кругу Двојке“ у Београду, али се и у Лалићу, Шајкашу, Александровцу, Шапцу, Лозници… За њих је долазак на снимање у велики студио великог РТС-а догађај године.
Они бирају и шта ће обући у ком нивоу такмичења, фотографисаће се са познатим глумцем, све им је велико и важно. И такве деце је око стотину сваке године. И сваку епизоду је до сада гледало у просеку око 250 до 300 хиљада гледалаца.
И постављам питање делу колектива: драге колеге, да ли сте спремни да прихватите своју одговорност што деца неће учествовати у квизу и што остала деца неће гледати исти тај квиз?
Да ли сте свесни да је управо ваша одговорност за потезе учитељица, директора школа или родитеља, који су нам слали мејлове у којима отказују своје учешће, јер не желе да се деца појављују у програму РТС-а у овом тренутку?
„Надамо се новој пријави када РТС буде био јавни сервис, он то сада није“, пише у порукама. Или: „Са жаљењем вас обавештавамо да су неки од родитеља повукли сагласност да деца учествују у програму РТС-а“. Или: „Одлуком колектива школе не пристајемо да деца буду приморана да улазе кроз пацовске пролазе и повлачимо своју пријаву.“
Да ли сте спремни да се суочите са одговорношћу да иста глумачка екипа ради серијал „Плава птица“ (најдуговечнији серијал у историји Редакције дечјег програма), да је иста та глумачка екипа кроз четрнаест година рада доказала своју спремност на све услове и неуслове и да су сада послали једногласан став: „‘Плаву птицу‘ волимо, увек хоћемо да је радимо, осим сада.“
Увредили сте их, драге колеге, управо ви, сећате се. Да ли сте спремни да преузмете одговорност за то што се многе колеге у целој телевизији муче, дословно и буквално, да би имали госта у својим емисијама? Да ли разумете да је све то у вези са вашим деловањем?!
Да ли сте спремни да преузмете одговорност пред грађанима, који плаћају претплату да бисмо ми имали где да радимо?! Да ли сте спремни да преузмете одговорност пред неким дететом, за које ниједна емисија по свему судећи неће бити снимљена, мада је свако снимање припремљено? И најзад – шта је цена те одговорности, у којој „валути“ се она плаћа?
Свесна сам да су многа од мојих питања реторичка. Као одговорна грађанка, као одговорна уредница, као часно биће – морам да знам да сам пробала све што ми је пало на ум да ствари променим.
И све то само из одговорности према свом радном месту и деци, коју сви лако потежу у патетичним покушајима подилажењу гласачком телу, деци која су преживела само зато што их је 1. новембра штрајк просветних радника спречио да се не нађу испод новосадске надстрешнице, деци која су преживела јер је школски плафон у Рачи пао када је био нерадни дан, деци коју лечимо СМС-ом и деци која ничим нису заслужила да буду ичије жртве.
И зато…
Драги наши гледаоци, маштоловци, брзопотезни решаваоци ребуса, добри наши другарићи, поштована децо, вама вероватно ништа није јасно.
Ако би Господин Џ поставио питање: шта повезује отказивање емисија за децу и Дневник у 19:30, нико из екипе не би могао да одговор у једној речи, како то обично чине.
Али сам сигурна да би пробали да вам објасне овако: по закону наше државе, у телевизији, неки људи имају обавезу да уоче нешто што се дешава у друштву и пренесу то свима, а они су у току неких важних догађаја изгледа задремали. И нису пренели или су пренели нешто што су претпоставили да се десило. Или им је неко рекао шта да кажу. То што су говорили није било баш увек тачно.
Студенти и грађани су то приметили, па су их опомињали да то не раде, дали им неколико шанси да се исправе, али они су дремали брже, јаче и боље. Нису их пробудиле ни молбе, ни бука студената и осталих грађана, они су наставили по свом.
Нису се тргли чак ни када су увидели да нико у телевизији више не може да ради свој посао због њиховог понашања. То вам је исто као кад вас тридесет игра „између четири ватре“, а њих неколико упорно квари игру. И сви их моле да то не раде, и опомињу, а они настављају. На крају дође наставник и одузме лопту. Није наставник крив, њих неколико прекардашило сваку меру.
Поштована децо, опростите. Опростите, ако можете…
*ауторка је одговорна уредница Редакције дечјег програма у Радио-телевизији Србије
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.