Вести

21. 03. 2025.

Извор: Медиацентар Сарајево

Надежда Гаће о себи и медијима: Одговорност новинарске речи

Оснивачица и главна уредница недељника Нови магазин и нашег портала Надежда Гаће преминула је ноћас. Као подсећање на њену богату новинарску каријеру и траг који је оставила у југословнеском и српском новинарству преносимо ауторски текст који је написала 2019. године за Медиацентар Сарајево.Медиа

Већ више од шеснаест и по хиљада дана или четиристотине хиљада сати сам новинарка. У том времену искристалисало се да је за мене новинарство: знање, одговорност за изговорену, написану реч и интуициија. Живот на Балкану је новинаре осудио да не могу имати равне линије у каријери, већ сталне успоне и падове. Нестала је, урушена је земља у којој сам рођена, Југославија, и настале су нове државе. У свим тим промењеним условима, па потом, ратовима и болним тешким данима ја се нисам мењала – и остао ми је осећај за Југословенски оквир. То ми је важно и са поносом то истичем – мада сам често била из истог разлога немоћно тужна. Не волим да причам о себи. Али није могуће одбити пријатељски позив из Сарајева. За ову прилику написаћу само неколико повезаних догађаја из новинарске каријере који ће, надам се, показати унутрашњу везу између знања, одговорности и интуиције. Не могу да тврдим да сам увек тачно знала, али интуиција – у новинарском жаргону речено „реаговала сам из стомака“ и дошла до тога да ли је нешто тачно, добро, лажно или зло. Показало се да ме је тај унутрашњи глас увек спашавао у етичком смислу.

 

Радио-телевизија Београд

Телевизија је мој први посао који је почео 1974. године. Специфичан је – сликом и речју мораш све да кажеш у кратком времену. Учила сам од легенде Боре Мирковића. На Факултету политичких наука постоји награда која носи његово име. Он ми је увек говорио: „Телевизија је масовни медиј, неко штрика, неко пегла, неко чита новине и ако не престане да ради када чује и види твоју репортажу, прилог, извештај, коментар, и настави да ради што је радио, ти си лош новинар.“ Тога сам се увек држала. Да ми је неко 1985. или 1986. рекао да пензију нећу дочекати на телевизији, рекла бих му да нема појма јер тај посао сам волела и била амбициозна. Пратила сам Савез Комуниста Србије и Савез Комуниста Југославије. Сматрам својом предношћу то што сам пратила партију. Грађани у то време нису размишљали о томе шта се дешава унутар СК, ми који смо били, да тако кажем, унутра, уочили смо прве знаке надолазећег распада још 1985. или 1986. године. Не треба заборавити ни косовска превирања 1981., кад су успостављене унутарпартијске поделе које су после Осме седнице постале сасвим видљиве. Уосталом, ни сукоб Ивана Стамболића и Слободана Милошевића није кренуо 1987., већ две године раније, али да ствари иду веома лоше, било је посве јасно на седници Градског комитета СК Београда, кад је смењен Драгиша Павловић управо због бриљантне књиге о Косову… А онда је дошла Осма седница. Иако сам била ужаснута начином расправе, схватила сам да је Милошевић мудро све унапред спремио. Он је, након што је постао председник ЦК, две године мењао општинске и окружне секретаре партија и припремио себи практично акламативну подршку на Осмој седници и за Осму седницу.

Заправо, два месеца пре Осме седнице заказана је заједничка седница СК Србије и Социјалистичког савеза, чиме је фингиран плурализам, као замена за вишепартизам, окупљајући под истом капом омладину, борце, синдикате… Тада ми је главни и одговорни уредник Михајло Ерић рекао да је седница веома важна и да идем да извештавам. Направила сам избалансиран прилог, укључујући два тонска снимка једног и другог мишљења. Прилог је био спреман за емитовање кад су у монтажу дошли водитељ Дневника Иван Кривец, генерални директор Телевизије Ратомир Вицо, директор Душан Митевић и Михајло Ерић. Митевић и Вицо су тражили да избацим друга два мишљења која су мени служила као равнотежа, али ја сам рекла да нећу, да га они могу сами премонтирати, али да ја нећу говорити него ће морати спикер да чита. Сећам се, Михајло Ерић ми је само рекао да је прилог умерен и да треба да браним свој став. Никада ми није било шта наредио или тражио да мењам или прилагођавам, иако је током година постојала прича да јесте. Рачунало се да је он ближи опцији Ивана Стамболића, за разлику од осталих који су подржавали Милошевића. У пола осам је, ипак, емитован мој прилог. Уз извештај који се појавио у сутрашњој Борби, чувеног Сташе, Станислава Маринковића, била су то једина два избалансирана прилога са седнице. Већ тада сви остали медији “навијали” су за Милошевића.

То се касније, као и још неке ствари које сам радила, извадило из документације и мени се у партији судило за, како се то звало, “идејна скретања”. Али не само мени већ, пре свега, Михајлу Ерићу, затим Гордани Суши и Бранки Михајловић. Три месеца су сваке вечери трајали партијски састанци. У једном моменту ми било доста тих састанака и рекла сам Ерићу на ходнику: “Дај, бре, Михајло поднеси више оставку да ово престане!”.

Они су, у ствари, све време њега циљали, а ми смо били доказни материјал за то да је допустио идејно скретање у Информативном програму. Он ми је одговорио: “Не, у мојој биографији мора да пише да сам смењен од таквих људи!”. Издржао је до краја, али га је то коштало јер је два месеца касније имао инфаркт. Епилог је било распуштање партијске ћелије Информативног програма, али не и растурање редакције, јер смо се ми држали заједно. Само је неколико њих искочило и стало на страну Ратомира Вица.

Осма седница је била директно овладавање партијом, и то јесте био жестоки увод у распад Југославије. Не знам поуздано да ли су постојали и какви су били тајни договори тадашњих партијских републичких елита, али јасно је било да кад се у Југославији, каква је била, толико снажно заигра на националну карту, крај не може бити у оперети, већ на улици и у крвавом сукобу.

Кад сам питала Милована Ђиласа крајем 80-их да ми направи разлику између Тита и Милошевића, насмејао се и рекао да је Тито био лепршави, фолклорни диктатор који је волео да му се аплаудира, да му бацају цвеће на аутомобил, да му пионири машу заставицама, а да је Милошевић заправо суштински диктатор. И то је истина, Милошевића није интересовало ништа ван његовог света и све око себе је подредио једном циљу да се одржи на власти, без обзира на цену.

Месец дана после седнице пришла ми је Верослава Тадић, која је 70-их била главна и одговорна уредница, а у време либерализма смењена је и премештена у редакцију научног програма. Питала ме да ли ћу, после свега, остати на Телевизији и рекла да се ми, који смо тада већ били суспендовани, никада нећемо вратити у сјају који смо раније имали. Навела је сопствени пример, требало јој је 12 година да добије право да јој се глас чује у програму поново! Није прошло много времена од тада, а ја сам, ипак, отишла са телевизије.

Одлазак са Телевизије Београд био је болно тужан. Растајала сам се са професијом коју сам волела, али била сам уверена да не желим да имам ништа са људима који су суделовали, кључно, у растурању моје домовине Југославије зарад политике доминације једне нације – “ДРЖАВА-НАЦИЈА”, у овом случају српске. Веровање да је њихова политика погрешна и да ће произвести несреће и насиље без преседана било је снажно у поништавању туге што напуштам ТВ новинарску професију.

 

Новинско-издавачка кућа Дело

У децембру 1980. одлучила сам да почнем да радим за словеначко Дело иако тада још нисам била дефинитивно напустила Телевизију. Тај период сматрам драгоценим у својој каријери јер је тако и настала књига “Југославија: Суочавање са судбином”.

Значајан део текстова и прилога крајем осамдесетих година написала сам за редакцију Дела. Најважнијим текстовима сматрам све оно што сам написала о Демократској алтернативи, која је настала у емиграцији готово одмах после Другог светског рата. Био је то покрет врхунских интелектуалаца оданих домовини, али не и режиму насталом после рата. Покрет су основали људи који су 1945. године отишли из земље или тада нису били у земљи јер се нису слагали с партијском диктатуром, били су истински заговорници партијског плурализма. То су Љубо Сирц, Ване Ивановић, Десимир Тошић, Адил Зулфикарпашић, Бранко Пешељ… На једном конгресу социолога 1987. године упознала сам Љубу Сирца и пошто смо се у разговору сложили да су неопходне промене унутар Југославије, уз чување спољних граница Југославије, он је рекао да то јесте програм Демократске алтернативе. Тражила сам да ми пошаље документа и после двадесетак дана на кућну адресу стигао ми је пакет, пажљиво пробраних и уредно спакованих књига. Тај детаљ ми је сликовито наговестио, оно у шта сам се касније уверила: колико Љубо верује и жели промене – да Југославија опстане, али суштински другачија.

Заправо, чланови Демократске алтернативе направили су 1963. године у Енглеској програм за Југославију у чијој су основи вишепартијски, плурални парламентаризам и децентрализација која би сваком делу земље дала значај, премрежила је и увезала. Примера ради, имали су идеју да у Словенији буде једно министарство, у Хрватској друго, да Врховни суд буде, рецимо, у Сарајеву или Скопљу, централна банка на трећем месту.

Сасвим разумљиво, Савез Комуниста Југославије их је доживљавао као претњу. Били су веома имућни људи, утицајни у иностранству и користили су сваку прилику, а имали су их много и свуда, да испричају другачије ствари од оних које су се могле чути у говорима наших делегација. Колики је био зазор од њих сведочи и то што сам прве сметње имала баш због њих, нпр. тада ми се дешавало да ми обију кућу, а да ништа не недостаје. Касније ми је, негде 1995. или 1996. године, један врло високо рангиран функционер власти рекао да им је велики проблем било то што сам у својим текстовима и прилозима промовисала Демократску алтернативу, њих и њихове идеје. Из тог периода је настала књига разговора Милована Ђиласа и Бошњака Адила Зулфикарпашића коју сам ја радила, па књига интервју Адила Зулфикарпашића са Франце Бучаром која се зове “Судбоносни догађаји”, и врста аутобиографије Ванета Ивановића “Дуго звоно”, коју сам приредила за издање на српском језику.

Био је то прави изазов, писати књиге са њима, којем нисам могла одолети, а нисам ни хтела иако сам знала да ћу имати проблема. Тако сам, радећи их, много сазнала и добила непроцењиву драгоценост друговања с тим изузетним људима и низ дивних сличица које чине један од највреднијих мозаика мог живота.

Прва књига о Адилу Зулфикарпашићу настала је кроз разговоре које смо он, Милован Ђилас и ја водили у Будимпешти. Адил је био веома задовољан и књига је преведена на много језика, укључујући енглески, немачки, француски, албански… Онда је природно дошла идеја за другу књигу са Адилом и Францом Бучаром. Мада ми се чинило да је некако пребрзо, отишла сам у Ванс у Француској где је Адил имао кућу. И ето једне од тих сличица – одмах поред куће налазила се капела коју је осликао Пикасо. На једној страни су ратници, на другој страни они који су за мир, и на крају се све споји у једну црту. Слика шаље јасну поруку да ратници могу да постану миротворци и обрнуто. Док сам гледала ту капелу схватила сам како ћу радити тај паралелни интервју и на крају је одлично испало. Франц Бучар је био правник, професор факултета који се 70-их сукобио с партијским структурама и на крају отишао у дисидентство. Разговор се завршио тако што се Франц Бучар расплакао због једне моје опаске. Он је причао о томе да млади, напредни људи у Словенији немају словеначки набој већ одлазе из земље и питао се зашто су се сви они мучили да Словенија добије сопствену државу, ако ће најкреативнији отићи. Сузе су му кренуле кад сам одговорила да су створили малу земљу и да људи због тога одлазе, јер се ни интелект, ни знање не могу везивати унутар било какавих, па ни државних граница.

Врхунски образовани интелектуалци који су били чланови Демократске алтернативе у иностранству научили су ме да се може бити апартид и патриота и волети своју домовину. Већина њих живела је у страним државама а да нису узели њихове пасоше. Живели су као апартиди који су волели Југославију као домовину.

Боравак у Делу и бројни разговори са људима из “ДЕМОКРАТСКЕ АЛТЕРНАТИВЕ” који су живели у иностранству као и разговори са интелектуалцима са простора још увек тада постојеће Југославије, потврдили су моје веровање да национална осећања нису синоним за патриотизам и љубав према домовини. Нисам пристајала да Србију воле само етнички Срби или нпр. Словенци или Хрвати…, и тада а и данас верујем да се домовина другачије воли и њој припада. Бранила сам и бранићу људе који желе демократске промене, слободу и равноправност свих грађана. То је осећај за домовину!

 

ЈУТЕЛ

После Дела отишла сам у прву самосталну продукцију ЈУТЕЛ, који је основао тадашњи реформски настројен савезни премијер Анте Марковић. То је био природан избор за мене крајем те 1989. године. Анте Марковић је предложио да се направи телевизија у Сарајеву, како би се на простору Југославије могло чути и неко другачије мишљење од оног које је пласирано на ТВ Београд, ТВ Загреб или у Љубљани. То је била прва самостална телевизијска продукција на овим просторима.

Жао ми је што немам сачуване неке прилоге које сам радила за ЈУТЕЛ, као што је био прилог о броју жртава рата у Јасеновцу. Ту је намерно стварана забуна око стварног броја жртава и демографских губитака. У репарационе обрачуне је отишла бројка од 1.7 милона, иако су каснији радови, пре свега Кочовића и Жерајића показивали да је могућ број стварних жртава заправо до 1.2 милона, а да се 1.7 милиона односи на демографске губитке. То је индиректно било потврђено и резултатима пописа жртава рата који је рађен 1963., али никада није добио шири публицитет. То је била и остала тема вредна велике пажње, али тема која изазива још веће политичке турбуленције. Жао ми је и што немам сачуван интервју са Стипом Месићем, Милованом Ђиласом и другима… Месић је тада био Председник Председништва Југославије и договорили смо се да интервју радимо у Јасеновцу. Када сам дошла у Загреб, он ми је саопштио да не може да иде у Јасеновац али је пристао да интервју радимо шетајући се улицама Загреба. Били смо на пијаци, на тргу Бана Јелачића, у Банским дворима… Нисмо се сложили, ја сам се бојала рата, а он је говорио да ће се рат највероватније избећи. Успела сам Милована Ђиласа да убедим иако је био лошег здравственог стања, да одемо на општину Врачар у једну малу улицу у којој је била симпатична кућа на којој је и дан-данас табла да је 1941. у њој тајно боравило руководство Комунистичке партије Југославије. Питала сам га, да оцени њихову улогу 1941. и да оцени председнике републичких партија 1991. године. Крајње мирно, готово шеретски одговорио је да су они 1941. имали идеју и визију шта да раде, а да се боји да ови данас немају ни визије, ни идеје. Прибојавао се ратних сукоба који су после уследили. Рекао је да ће бити крвави. Био је у праву.

У ЈУТЕЛ-у смо се неславно разишли – престао је да постоји. Научена лекција је тешка. Мањина може да буде у праву али то не значи да ће да и победи. Победили су националистички властодршци, манипулатори људским осећањима и животом. Њихова победа је наш пораз, али у људском смислу, сви смо ми поражени. Нико не може да буде победник пораза.

 

НУНС

Све време од 1992. па до сада у Београду била сам активна у стварању невладиних антиратних организација, а посебно у настајању НУНС-а 1994. године. За то време писала сам у Борби, Нашој Борби, Данасу, радила на француском државном радију, Слободној Европи. Једна од важних ствари које сам покренула као Председница НУНС-а (2006-2010.) сматрам  подношење тужбе Тужилаштву за ратне злочине против NN лица за подстицање и организовање геноцида и ратних злочина. Поднели смо тужбу против NN лица не зато што нисмо свесни ко би то био, већ зато што НУНС нема мандат да се бави доказивањем и прикупљањем документације, а за то постоји Тужилаштво. Један тако важан и деликатан посао не би могао да се отвори да није постојала одговарајућа политичка одлука. Само подношење тужбе изазвало је дубоку поларизацију у друштву, велики страх у УНС-у, али и неке отпоре у самом НУНС-у, али не зато што то нису подржавали, мислим да су тад многи били већ уморни. Одлука Извршног одбора НУНС-а била је једногласна, а ту су седели људи које није могуће натерати на било шта са чим се не слажу. Такође, нико од нас није имао потребу да било кога шаље у затвор, али смо имали потребу да се главни кривци за негирање истине у медијима о ратним злочинима бар пет минута осећају срамно због онога што су радили и зато што су злоупотребили професију. Наравно, реч је о главним и одговорним уредницима у редакцијама у Србији који су у време владавине Слободана Милошевића били чланови главног одбора СПС-а, посланици у парламенту и веома добро знају шта су радили и колико су зла произвели грађанима Србије. Они свакако нису били необавештени.

Београдски рад као и рад у НУНС-у био је веома разнородан и у извесном смислу обележен бројним побунама: против једноумља, против неправде, против емпатије према људима који су маргинализовани у друштву. Њихов глас се није чуо ни тада а ретко се чује и данас. Задовољна сам што су у Тужилаштву за ратне злочине прикупљени бројни докази срамотног рада у многим медијским редакцијама у Србији. Јасна је одговорност и све је забележено. Једног дана ће се у Србији о томе другачије говорити.

Нови магазин

Нови магазин је недељник на чијем сам челу од 2011. године. Редакцију чине доказана новинарска пера са јасним знањем шта је професионализам, шта је етично и шта је истина. Не играмо се са истином, јер то производи лажи, нејасноће, неразумевање, конфликте… И имамо став! У деветогодишњем трајању нашег пројекта истрајно се залажемо, да Србија, БиХ, Македонија, Црна Гора и друге земље региона постану чланице ЕУ. Залажемо се за дефинитивно и коначно решење питања Косова. Жестоки смо заговорници помирења на простору некадашње Југославије. Лично не подносим еуфамизам “регионална сарадња” – па ту нису у питању само конзерве, чоколаде или пива које продајемо једни другима… ту су и стотине хиљада мешовитих бракова (било их је више од 700 хиљада), ту су милиони мултиетнички рођачки повезаних људи и још више пријатељстава, ту су расуте имовине свих свуда… мислим на људе, а не на државе и државице које се споре око наслеђа. Супротстављамо се манипулативним националистичким осећањима који производе мржњу међу народима, бројним властодршцима, посебно се боримо против ревизије историје, заправо против измишљања нових историја, јер тако се мења место жртава и починилаца. Негујемо вредности антифашизма. Надам се да ће Нови магазин постојати и даље и да ће наши ставови и уверења преживети. Пре свега верујемо да у другим срединама и на другим местима постоје људи који разумеју нашу повезаност и испреплетаност. Јер идеје су чудна ствар, неретко не наиђу на плодно тле у једном, али се потом врате снажније у неком другом тренутку.

Ово је ера моћи телевизије, дигиталних платформи и бројних социјалних мрежа. Устрајати у штампаном медију није ни једноставно а ни лако. Ми у Новом магазину се трудимо да указујемо на суштину, анализирамо све политичке, економске, социолошке, културолошке феномене и чињенице. Настојимо да наша слика буде “шира слика”. Против смо опредељења која личе на навијачке страсти на  фудбалским утакмицама. Наравно, свесни смо да то постаје већински манир у медијима. Дубоко верујем да је то погрешно и непрофесионално. Стално ћу се залагати за поштовање здравог разума људских осећаја и јавног интереса.