Вести

23. 12. 2024.

Аутор: Ивана Крагуљ Извор: Радар

Како је за само шест година власник пиљарнице постао медијски магнат

Бобан Рајић недавно је купио зграду Политике, ускоро би могао постати и једини власник предузећа Политика новине и магазини, а пре тога од државе је, уз значајан попуст, пазарио још две велике издавачке компаније, Новости и Борбу, све са вишеспратницом у центру Београда

Редакција новосадског Дневника морала је да се исели из зграде на Булевару ослобођења пре две године јер је нови власник, Галенс инвест, одлучио да тај симбол Новог Сада после реконструкције и надоградње претвори у стамбено-пословни комплекс. Иста судбина не чека запослене у Политици, уверава Бобан Рајић, нови власник симбола Београда на Тргу Политике, који је ту зграду купио преко фирме М29, коју је са братом Бојаном основао 25. октобра. Претходно је, преко фирме Медиа 026 из села Вучак код Смедерева, у којој је његов Рајић инвест једини власник, купио 50 одсто предузећа Политика новине и магазини (ПНМ). „Куповином зграде више нема бојазни да новинари ПНМ могу да остану без простора у којем деценијама раде“, изјавио је Рајић за Политику.

Политика АД, у већинском власништву државе, почетком децембра по други пут је огласила на продају својих 50 одсто удела у ПНМ. На први позив, у којем понуде нису смеле да буду мање од половине процењене вредности предузећа, нико се није јавио, јер се по правилу чека други круг, када се доња граница спушта на петину процењене вредности. При томе, право прече куповине има већ постојећи сувласник ПНМ, Рајићева фирма Медиа 026.

Радар је покушао да од Рајића сазна да ли планира да откупи и другу половину ПНМ, али одговоре на питања послата на мејл адресе његових пет фирми нисмо добили до слања овог броја у штампу, 17. децембра, када је истекао и рок за достављање понуда, па остаје да се сачека Комисија за продају, која би требало да саопшти да ли је овога пута поступак успешно окончан, ко је и по којој цени купио државни пакет акција.

Човек који зна све Новости, увек спреман за Борбу, а очито се разуме и у Политику

Осим што је сувласник ПНМ, издавача Политике, Рајић је једини власник Новинско-издавачког друштва (НИД) Новости, које издаје Вечерње новости, а већински је власник и НИП Борба, у чијем поседу је зграда на Тргу Николе Пашића у Београду. Штампарија Борба, у већинском власништву државе 2019. је Рајићу продала НИД Новости за нешто мање од 300 милиона динара или нешто више од 2,5 милиона евра, да би три године касније, у мају 2022. његова Медиа 026 постала власник половине ПНМ.

Почетком августа ове године, Министарство привреде објавило је први јавни позив за продају нешто више од 36 одсто акција у државном власништву у НИП Борба. На тај позив нико није доставио понуду, јер је почетна цена била око 5,5 милиона евра, колика је била и процењена вредност капитала. Месец дана касније, 3. септембра Министарство је објавило други позив, у ком је почетна цена преполовљена на 2,7 милиона евра и по њој је Рајић и купио државни пакет акција. У међувремену, Рајићева Медиа 026 повећала је власнички удео у НИП Борба на 45 одсто, с тим што још 19 одсто акција поседује и НИД Новости, чији је једини власник, тако да је практично већински газда и Борбе. С друге стране, Скупштина акционара државног предузећа Штампарија Борба, која је својевремено Рајићу и продала Новости, 5. децембра је, како преносе медији, на ванредној седници подржала предлог руководства да се покрене стечајни поступак „због претеће неспособности плаћања“.

Пре него што је на велика врата ушао у бизнис са медијима, купујући их од државе, шира јавност о директору Цока холдинга није знала скоро ништа. У јесен 2019, додуше, након што је купио Новости, о њему је писала управо Политика, чији је сада сувласник, у тексту са насловом Од пиљарнице до медија.

„Вест да Медиа 026, основана пре годину дана, купује Вечерње новости преко ноћи је њеног власника Бобана Рајића из села Вучак код Смедерева из анонимности лансирала у жижу јавности. Фирма преко које купује један од најтиражнијих српских листова регистрована је за консалтинг с капиталом од 100 динара и само је једна у низу коју данас поседује Рајић“, објавила је Политика пре више од пет година.

Пре тога Рајић се само једном, 2017, обратио медијима, након што је Агрокор престао Цоки да плаћа закуп и дажбине за 20 објеката у којима је пословао Меркатор. Већ следеће, 2018. године, ангажовао је адвоката Игора Исаиловића да поднесе регистрациону пријаву за оснивање фирме Медиа 026, која је недуго потом купила Вечерње новости. Према писању истраживачких портала, Исаиловић је близак министру финансија Синиши Малом и председници Скупштине Ани Брнабић, а често су га ангажовали и Никола Петровић, кум председника Александра Вучића и контроверзни бизнисмен са севера Косова Звонко Веселиновић.

Све по списку или по закону

Рајићу очито нико није правио ни најмањи проблем када је, после Новости и Борбе, решио да купи и Политику, иако Закон о јавном информисању и медијима предвиђа заштиту медијског плурализма и забрањује монопол у области јавног информисања ради заштите конкуренције и да би се грађанима омогућило да формирају сопствено мишљење. Уз то, у закону се прецизира и да није дозвољено обједињавање „оснивачких, односно управљачких права у два или више издавача штампаних медија који објављују информације из свих области друштвеног живота, без обзира на динамику објављивања, чији укупан годишњи тираж прелази 50 одсто продатог или на други начин реализованог тиража одговарајућих штампаних медија на релевантном националном, регионалном или локалном тржишту у календарској години која претходи обједињавању“.

Адвокат и експерт за медијско право Милош Стојковић каже за Радар да је Министарство имало основа да реагује, чак и код првог стицања удела у издавачу Политике. „Да би се утврдило да ли постоји недозвољена медијска концентрација, неопходно је прво утврдити релевантно тржиште (дневних новина), па онда израчунати укупни реализовани тираж у претходној години, па тек онда израчунати да ли заједнички продати тиражи Политике и Вечерњих новости прелазе 50 одсто. Након тога, макар у теорији, ако Министарство утврди да постоји недозвољена медијска концентрација, на то би требало да упозори издавача и да му наложи да отклони такво стање“, објашњава Стојковић.

Уз опаску да су подаци о тиражу непоуздани, јер не постоји тело које централизовано прати број штампаних и продатих примерака, он каже да због тога једину оцену може дати ресорно Министарство, које би требало да утврди све ове релевантне податке. Уз то, евидентан је тренд пада и штампаног и продатог тиража на тржишту штампаних медија и велика је вероватноћа да због других дневних новина, Политика и Новости и не би прешле удео од 50 одсто на тржишту дневне штампе. Ипак, и у том случају не би требало да изостане поступак у коме би се утврђивало да ли има или нема недозвољене медијске концентрације, истиче Стојковић.

Истраживање БИРН-а о власничкој структури најутицајнијих медија и медијских компанија у Србији показало је, пак, да је ризик од државне контроле или државних ресурса у медијима релативно висок. Тања Максић, истраживачица и координаторка пројеката БИРН-а, каже да недозвољена медијска концентрација носи са собом негативне последице као што су губитак плурализма садржаја и недовољан проток информација.

„Ако се пуно медија концентрише у рукама једног малог броја власника, онда ни проток информација до грађана не иде како треба. У медијима се обично води рачуна о хоризонталној концентрацији, када један власник има више медија, штампаних, радио и телевизијских станица, интернет портала… А заправо је важнија вертикална концентрација, јер је то на нивоу произвођача садржаја и дистрибутера, а ако сам добро схватила, то је случај са Политиком“, наводи Максић.

Она истиче да је проблем у Србији неадекватан Закон о јавном информисању и медијима, јер су прагови толико високи да практично ниједна медијска концентрација уопште не би ни била предмет испитивања. Други проблем је што закон не познаје ни ризике концентрације по медијски плурализам.

„У Европи, рецимо, постоји инструмент који се зове Медиа плуралисм монитор, тако да они гледају концентрацију са аспекта плурализма садржаја. Не мора нужно да значи ако постоји један власник да медији који су у његовом власништву неће извештавати другачије и да неће имати другачије уређивачке политике. Онда је тај проблем плурализма задовољен на неки начин“, објашњава саговорница Радара.

У Србији то, нажалост, није тако. „Код нас постоји мали број власника медија, а уз то махом постоје докази о њиховим везама са владајућом странком, па се баш због те економске и власничке везе са врхом власти и догађа да сви ти медији извештавају исто. И то је најкрупнији проблем“, закључује Максић.

Биће да је то најмањи проблем за власт. У супротном не би ни дозволила да се медији купују као кромпир у пиљарницама и то уз велики попуст, пре него што иструли.