Вести
14. 10. 2008.
Два аршина
Један од разлога за вишедеценијско српско тумарање јесте и непостојање националног програма. А тамо где таквог програма нема, не постоје ни критеријуми да се утврди шта је код Срба од националног значаја.
Отуда је и идеја да се недељник НИН прода тендерски, а не аукцијски, јер је он тобоже од национаилног значаја, типична српска импровизација, утемељена на немоћ ном призивању традиције и претенциозности без основа у реалном пословању и друштвеном значају.
Ни капиталом (простора 450 метара квадратних) ни бројем запослених (35) НИН не испуњава услове за тендерску продају, а најава потпредседника Владе Млађана Динкић а да ће до краја недеље тендер ипак бити расписан, показује да је Влада тврдо решила да са НИН-ом направи преседан у приватизацији штампаних медија.
Кад је пре годину дана отказана аукција, Агенција за приватизацију је предложила тендер „јер би се на тај начин гарантовао наставак успешног пословања“, те да би „нови власник преузео обавезе према листу и запосленима“, уз „наду“ (?!) агенције да ће лист „постати још успешнији и тиражнији“. По тој логици продаја већине штампаних медија у Србији морала је да се обави тендерски. Уосталом, како су процењени значај и успешност НИН-а? Да није можда кроз друштвени утицај?!!
Овај недељник има двадесетак хиљада штампаног тиража - продају нико и не помиње, поготово ван Београда, бар да се поткрепи тај „национални значај“. Зашто ли се консултантска кућа на крају профила фирме ограђује да су подаци засновани на „изворима и подацима из самог Предузећа за које верујемо да су поуздани, али не и загарантовано комплетни и/или прецизни“?
„Тражимо стратешког партнера са најмање 10 година искуства у издавачкој делатности“, најављује вицепремијер, чиме уводи још један елемент преседана у приватизацију штампаних медија, јер остали су продавани као шлосерске фирме којекаквим вуцибатинама. Да ли се то њуши потенцијални купац НИН-а?
Рецимо, италијанска издавач ка кућа „Дјунти“ која се пријавила и за прошлогодиш њу аукцију. Има ли то икакве везе с пакет аранжманом под шифром „фијат“, с обзиром на италијанске везе ове две фирме? Мало коме ће бити јасно зашто је држава продајући свој капитал посегнула за различитим аршинима, орвеловски се определила за „једнакије“ и тиме кумовала подвајању оних који ни по чему нису мање битни од једног посрнулог недељника.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.