Вести
24. 08. 2024.
Од нестанка новинара прошло 26 година – Борба против некажњивости за злочине из прошлости спречава некажњивост у будућности
“Грло ми се стеже. Речи запињу, неће да изађу. Али, довољно ми је да дођем сваке године овде. Макар на 15 минута, да стојим и ћутим”, готово шапатом говори Снежана Перенић, супруга једног од двојице чланова екипе Радио Приштине који су нестали пре 26 година на Kосову.
Овај чланак је написала истраживачка новинарка Јелена Л. Петковић. Она већ дуги низ година ради на борби против некажњивости за злочине над новинарима и више година је спроводила истраживања о убиствима и нестанцима новинара на Kосову. Обавила је интервјуе са више од 200 саговорника: рођацима, колегама, познаницима и члановима међународних мисија, откривајући нове информације о нестанцима и убиствима.
Новинар Ђуро Славуј и возач Ранко Перенић су 21. августа 1998. плавом „заставом 128“ кренули ка манастиру Свети Врачи у Зочишту, селу код Ораховца.
Из Приштине су се упутили на радни задатак да би јавност известили о пуштању на слободу монаха који су претходно били киднаповани. Трагично, Ђуро Славуј и Ранко Перенић никада нису стигли на своје одредиште. Од тог врелог августовског дана се воде као нестали.
Злокобно питање, молбу без одговора – где су? – породице вуку као масиван терет који ломи рамена и прати их на сваком кораку у животу.
Kолегама новинарима, питање – где су?– као језиви ехо злослутно одзвања свуда около да би га брзо усисала нека сабласна црна рупа равнодушности и избегавања.
Одговора нема, иако је порука јасна. Злочинци су у сенкама, слободно шетају међу нама. Некажњивост влада.
И подсећа нас да када злочини прођу некажњено, слобода говора је мета која крвари.
Стављање тачке на некажњивост је само минимум владавине права и демократије.
Борба против заборава
У знак сећања на нестале колеге Ђуру Славуја и Ранка Перениц́а и борећи се против заборава, Удружење новинара Србије (УНС) поставило је таблу на путу између Зочишта и Ораховца.
На табли на српском и албанском језику пише: “Овде су 21. августа 1998. године отете наше колеге новинари. Тражимо их”.
Сваке године новинари и чланови породица окупе се да подсете јавност на злочин који је прошао без казне и пошаљу јасну поруку да не одустају од захтева за истрагом, истином и правдом.
Док стоје поред те плоче, на лицима Снежане Перенић, супруге Ранка Перенића, и Предрага Славуја, сестрића Ђуре Славуја, јасно се чита да поново проживљавају најтрагичније тренутке своје породичне историје.
Уз огроман емотивни напор, Предраг је успео да изговори неколико речи: „Хвала колегама новинарима који памте мог стрица Ђуру и његовог колегу. Ни после 26 година ништа нисмо сазнали, све то убија породице, бар нека истина да се сазна”, завршио је дрхтавим гласом.
“Ми који годинама долазимо код ове табле која је девет пута рушена и девет пута обнављана, ми знамо да ћемо их тражити док нас буде, док буде идеје о овој професији, док буде идеје о слободи, док буде идеје о нормалном животу, идеје да се можемо погледати у лица и у очи као људи, ми ћемо тражити свих 17 наших отетих, убијених и несталих колега”, рекао је Живојин Ракочевић, председник Удружења новинара Србије.
Шеф Мисије ОЕБС-а на Kосову, британски дипломата, Мајкл Давенпорт, истакао је да је решавање судбине несталих од суштинског значаја за помирење, дијалог и мир.
“Мисија Оебс поздравља недавно усвајање Резолуције о несталим и убијеним новинарима од 1998-2005. године на скупу Европске федерације новинара у мају. Данас смо овде да одамо поштовање жртвама, да покажемо подршку породицама и да се супротставимо некажњивости ових страшних злочина”, казао је Давенпорт.
Владавина права
Имена Ранка Перенића и Ђуре Славуја део су трагичног низа неистражених убистава и нестанака новинара на Kосову.
Док су обављали свој посао, између 1998. и 2005. године, на Kосову је убијено, киднаповано или „нестало“ 20 албанских и српских новинара и медијских радника, као и екипа немачког магазина Штерн.
Само један злочин је разрешен у судском поступку пред МKСЈ (Међународним кривичним судом за бившу Југославију). У 19 случајева нико није одговарао.
Kако се ситуација на терену политички мењала, померала се и истрага о убиствима, киднаповању и нестанцима новинара и медијских радника.
Године 1998. мандат владавине права имали су српска полиција и тужилаштво, али је од 10. јуна 1999. године надлежност прешла у руке Мисије Уједињених нација на Kосову (УНМИK), која је до 2008. имала извршну власт према Резолуцији 1244 Савета безбедности УН.
Од 2008. године, извршна власт за владавину права, а тиме и одговорност за истрагу и кривично гоњење злочина, налази се у рукама Мисије Европске уније за владавину права (ЕУЛЕKС).
Међутим, од 2014. године ЕУЛЕKС је извршни мандат за истраге и кривично гоњење у фазама предавао приштинским властима.
Резолуције
Многобројни апели новинара разбили су се о зид ћутања оних који имају моћ да одлучују о правичним истрагама.
Током свих ових година, понижавајуће је и деградирајуће да међународна заједница и локалне институције нису успеле да формирају комисију која би се бавила убиствима, киднаповањем и нестанцима новинара и медијских радника.
Европска федерација новинара (ЕФЈ) је 2018 године, на годишњем састанку у Португалу, усвојила резолуцију о истрази убистава новинара на Kосову.
У октобру 2021. године, на годишњем састанку у Загребу, ЕФЈ је усвојио нову резолуцију, позивајући на брзо успостављање Међународне комисије експерата која би истражила убиства, отмице и „нестанке” новинара и медијских радника на Kосову између 1998. и 2005.
Међународна федерација новинара (ИФЈ) је у новембру 2021. године послала писмо косовском премијеру Аљбину Kуртију тражећи истрагу убистава новинара, позивајући владу да отклони утисак равнодушности пред смртоносним нападима на новинаре и нерешеним случајевима нестанака и убистава.
На годишњем састанку ЕФЈ у Приштини у мају 2024. године једногласно је усвојена трећа по реду резолуција о убијеним и несталим новинарима на Kосову, у којој се поново позива на формирање Међународне комисије експерата која би истражила убиства новинара и медијских радника.
Зауставити круг некажњивости
Један случај некажњивости јача осећај да ће убиство новинара вероватно проћи некажњено и лако може довести до других убистава.
Језива константа нашег новинарског рада је да и данас, у најстрашнијим ратним условима, новинари и даље одлазе да раде свој посао, да пошаљу тачне и правовремене информације јавности.
Данас се у Појасу Газе одвија трагедија, “journacide”, како описује Међународна федерација новинара (ИФЈ). Према подацима ИФЈ и Палестинског новинарског синдиката (ПЈС), најмање 124 новинара и медијских радника убијено је у последњих десет месеци.
То су најбруталније одузети животи, породице трајно уништене. Професија десеткована.
Видимо слике крви, звуке вриска и плача. То је мирис смрти. Не само појединаца, већ и професије.
И морамо учинити све што је могуће као новинари и људска бића да то окончамо. Морамо учинити све што је у нашој моћи да се боримо против некажњивости за убиства новинара.
Истовремено, „радио-тишина“ око случаја Ђуре Славуја и Ранка Перенића шаље језиву поруку да скривена моћ ипак ломи хлеб истине. Четврт века после догађаја, истина је остала негде дубоко закопана.
Некажњивост је постала чињеница и то је тако одавно. Али у овом тренутку, као никада до сада, нема оправдања да се не види да некажњивост једног злочина над новинарима представља пример, преседан и води ка очекивању да ће и други злочини бити некажњени. То ствара спиралу насиља и страха.
Зато немамо право да ћутимо. Ни као професија, ни као људи. Морамо ставити тачку. Сада.
Текст је пренет са портала ИФЈ.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.