Вести
29. 04. 2024.
Треба ли Србији антибот закон: „Промоција ботова је промоција говора мржње који долази са свих медија“
Сведоци смо свеприсутног ботовања, како у коментарима на вести у медијима, тако и на друштвеним мрежама, што често доводи до искривљавања слике стварности, те стога невладине организације предлажу доношење антибот закона, јер сматрају да је то једини начин да се овој пракси стане на пут.
Љубомир Поповић из Грађанског преокрета каже да је код нас ботовање узело прилично маха, јер се не ради више о некој неформалној групи или неповезаним лицима која некога тролују, већ је то организовано од владајуће партије која плаћа те људе, „јер то је огроман број људи, зато је то узело маха и зато је потребно да се то институционализује и да се заустави једном за сва времена, не само за сад, јер откуд ми знамо да нека следећа власт неће преузети те механизме“.
Психолошкиња Ана Мирковић из Института за дигиталне комуникације оцењује да је промоција ботова комплементарна промоцији говора мржње која до нас долази преко свих медија, и традиционалних и друштвених мрежа.
„Неко жели да креира атмосферу нетолеранције у којој је сваком дозвољено да каже шта хоће. Зато је важно да постоји одговорност за изречено, одговорност за повреду интегритета и достојанство једне особе, јер не знам како другачије да се са тим боримо“, указује она у Дану уживо на ТВ Н1.
Додаје да на друштвеним мрежама то изгледа тако што „какав год ви став да изнесете, ако он није негде у корелацији са оним што промовише та група ботова која је очигледно вођена и добро и систематично припремљена да вам одговара, онда ви добијете салве увреда“.
Наводи да иако друштвене мреже служе томе да комуникација буде двосмерна, да ви чујете другачије ставове, другачија мишљења, да уђете у неки вид полемике, у неку лепу конструктивну комуникацију, са ботовима тога нема, јер нико од њих не износи чињенице, „нико вам не скреће пажњу на неке важне конструктивне податке, већ заиста желе да вас дискредитују, да вас омаловаже, говоре разне увреде, пишу разне увреде и на тај начин се ствара заправо слика о јавном дискурсу као једном врло токсичном окружењу.
Поповић истиче да Грађански преокрет редовно прати стање људских права у Србији и реагује по потреби, како пред институцијама, тако и у јавности, „па тако и овај пут смо шватили да је потребно да се нешто предузме по том питању, када је изашао тај чувени списак прошлог лета (од 14.000 ботовских имена)“.
„Тако смо са организацијом Бироди, са којима имамо дугогодишњу сарадњу, одлучили да сачинимо тако неку врсту институционализованог или законског акта, који би регулисао за сва времена овај проблем који имамо. То јесте озбиљан проблем урушавања уставом загарантованих људских права на слободу изражавања. И то је, то можда делује безазлено, неко ће можда рећи да то заиста сви раде, да то свуда има, да чак и у другим државама има, то јесте истина, али питање је да ли у овој мери има“, поручује.
На питање какве последице по људе има ботовање, Мирковић каже да за оног ко жели да изнесе свој став, свест о ботовима може да буде јако непријатна.
„Ја то знам, на пример, из личног искуства, ја сам на тим платформама и нисам неко ко је утицајан, имам врло мали број пратилаца, али некада желим да искажем свој став. У неколико минута се накачи на десетине ботова који ће вам писати врло ружне ствари. Сад, ја сам у годинама које имам и са неком животном мудрошћу коју имам, и ја се тешко носим са тим. И сад пошто ја мислим да ботовима не треба давати за право, и са њима ступати у било какву полемику, ја то замишљам као неку игрицу где они добијају неке бодове што више изражавају говор мржње и онда ја њих блокирам, али људи који мене прате не виде да сам ја њих блокирала. И они мисле да је изостала моја реакција. Аха, значи, кажу, ћутање је одобравање“, прича Ана Мирковић.
Додаје да све то, с друге стране, спречава људе да изнесу свој став, „то је на неки начин инхибиција сваког појединца да користи друштвене платформе како жели, а они који читају могу да стекну слику да живимо у врло агресивном друштву, што и јесте истина“.
Поповић указује да све то ствара лажну атмосферу и лажну слику јавности.
„Јер онда се ту долази до компликације. Прво ти лажни профили, најчешће су то лажни профили, они шаљу неретко увреде, погрдне речи, а онда и претње и онда се ту улази већ у домен кривичног дела. Значи ем врши кривично дело, а онда имамо под два институције полиције и тужилаштва које не реагују, односно на неки начин их штите јер не реагују, не процесуирају их, не гоне их и не кажњавају их“, наводи Поповић.
Проблем је како каже и то што најчешће ти ботови раде у државним институцијама, што значи да их неко плаћа, тј. сви ми, и то раде у своје радно време, „што значи да имамо и злоупотребу јавних ресурса у овом случају.
„И онда те лажне вести које се тако креирају, онда се кроз таблоиде шире даље и онда имамо ту коначну лажну слику“, истиче и додаје да се то прелива у традиционалне медије, и „онда делује да је то глас народа, глас јавности, а није уопште, сви знамо да није.
Мирковић се слаже и наводи да се прави таква атмосфера да је већински наше становништво баш такво.
„И да, како да кажем, мени је много тешко да говорим о тим ботовима, зато што ја морам да признам да ја некако ни не разумем како неко уопште пристане да буде на тај начин злоупотребљен и не знам колико новца неко треба да добије. Ја се бојим да то није само државна плата, да су то још додатни бонуси, јер ми знамо да се они страшно утркују ко ће да има више тих негативних коментара. Али од откривања тог списка појавила се нова генерација ботова. Они немају велики број пратилаца, стално се појављују неки нови профили и сви они су обележени националним обележјима. Дакле, они имају српске заставе, пишу ћирилицом, ту је увек или грб Србије или ти вукови који су код њих не знам какав симбол. И ја се тога бојим да се добија неки привид да људи који воле своју земљу, који су патриоте, који су родољуби, који су национално опредељени, заправо користе друштвене мреже да понизе нас који имамо неку слободу изражавања или можда мислимо нешто другачије и да су они већина. И то је тај заправо наратив који се онда негде пребаци и у традиционалне медије. Због тога мислим да је то опасније него што можемо и да замислимо“, указује она.
Пита какву слику свим тим ми креирамо у овом друштву.
„Ја сам радила једно истраживање за потребе неког свог научног рада. Наша деца узраста између седам и 17 година мисле да је говор мржње прихватљив и пожељан да бисмо успели у животу и да је говор мржње припрема за живот. Дакле, све то је створило атмосферу да ако не баратате тим речима, ако не знате тако да повредите некога ко не мисли као ви, да ви нисте спремни за живот и да су консеквенце које такав говор оставља на нашу децу далекосежне и не знам докле то може да иде. Зато је много важно да се што пре реагује“, наглашава она.
Поповић понавља да је потребно донети законска решења, „и то за сва времена“.
Каже да му је драго што је, на пример, Стејт департмент препознао проблем ботовања, али би волели и да наше институције исто ураде.
Према његовим речима, закон треба да препозна шта је ботовање и да дефинише шта је бот, и да то аутоматски санкционише.
„Није довољно само да буде одстрањен са друштвених мрежа, јер то и оне раде. Знамо да Твитер стално блокира те неке налоге и Фејсбук, чак, и шта ја знам, али то није довољно. Мора да постоје санкције, мора да постоји нека врста кривичне одговорности за то што се ради. И онда ће да се то смањи. Овако нема смисла. Ово је потпуно искривљена слика“, оцењује он.
Мирковић сматра да до решења овог проблема неће доћи докле год „они који заправо дефинишу политику у овој земљи, управљају свим институцијама, имају потребу да имају те ботовске екипе“.
„Оно што је мени негде већи страх је да се тај језик примио некако и да је постао општи манир. Деца комуницирају на тај начин. На пример, тај сајбер булинг, вршњачко насиље на интернету обилује том врстом увреда. И то се некако просто стандардизовало и нормализовали смо такву комуникацију. И то је мени некако недопустиво. Ја чујем групе деце како разговарају једни са другима. Они користе све те речи које ботови користе да би дискредитовали некога ко не мисли исто. Али просто некако као у неком милом тону, да се они почасте. То као некако дође још и другарски. Ми немамо више никакву оштрину, никакву дистанцу. Ни границу“, наводи она.
Поповић додаје да ће те генерације одрасти једног дана, и пита „у шта ће се они претворити, ако им је сада то нормално“.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.