Вести

24. 11. 2023.

Аутор: Славица Ђукић Извор: jedinstvo.rs

Стваралаштво као део колективне и појединачне одбране

СА ЂОРЂЕМ ЈЕВТИЋЕМ, НОВИНАРОМ И ПУБЛИЦИСТОМ О КЊИЗИ „КОСОВСКИ ФЕНОМЕНИ“ И ОПСТАЈАЊУ НА КИМ

Плаши ме највише то што се стање никако не мења набоље, напротив, све је горе и неизвесније. Разочарава ме посебно што је у последње време тренд српског напуштања простора Косова и Метохије све већи, каже Јевтић.

Недавно се из штампе појавила књига Ђорђа Јевтића „Косовски фономени“, најстаријег и најистакнутијег новинара на Косову и Метохији. Неуморни извештач и књижевни стваралац Ђорђе Јевтић је добитник Награде за животно дело УНС-а, Годишње награде Друштва књижевника Косова и Метохије „Григорије Божовић“ и бројних других признања за новинарство, публицистику и књижевност.

Најновија Јевтићева књига садржи својеврстан пресек књижевног, ликовног и културног стваралаштва на Косову и Метохији од њихове појаве у средњем веку до данас, са посебним нагласком тог ствралаштва у другој половини 20. и прве две деценије 21. века. Аутор је нарочит акценат дао на обнови тог стваралаштва и спајањем покиданих нити после 1999. године када је на Косову и Метохији остао миноран број песника, писаца и других стваралаца али који су дали драгоцен допринос том стваралаштву.

У књизи „Косовски феномени“, у прва два поглавља, представљено је десет књижевника и исто толико ликовних уметника, чија животна биографија и стваралаштво чине својеврсни феномен. Представљено је и пет репрезентативних установа културе које су остале и после драматичне 1999. године, или су се у међувремену вратиле у Грачаницу и наставиле са радом.

Рецензент књиге, проф. др Сунчица Денић истиче -Књига „Косовски феномени“ Ђорђа Јевтића, као национално благо, написана је руком и животом аутора који је активни сведок реченог и написаног, нарочито од 1999. године до данас.
И други рецензент, књижевни критичар Александар Лаковић оценио је да је Јевтићева најновија књига изузетно значајна. „У књижевности, добре књиге се деле на потребне и на неопходне. Ова је неопходна. Она је каталог културе на Косову и Метохији“, навео је Лаковић.

Обазривост и страх су константа
-Овом књигом желео сам да забележим, отргнем од заборава и рушилаштва и макар овлашно представим стваралаштво Срба на Косову и Метохији, са циљем да посебно млади људи, али и шира јавност сазнају најосновније чињенице о томе. То стваралаштво јесте својеврсни феномен, као што је и сам живот и останак на Косову и Метохији феномен сам по себи, изјавио је у разговору за „Јединство“ Ђорђе Јевтић.

Ово је девета по реду књига Ђорђа Јевтића. Њени издавачи су Архив Косова и Метохије и Дом културе Грачаница. Као непосредни сведок и хроничар, у првих пет публицистичких књига хронолошки и аналитички је представио све политичке и драматичне догађаје на Косову и Метохији у последњих пет деценија.

У следеће четири („Видовдан и Видовданско песничко причешће“, „Косово у делима српских аутора“, „Сведочења и тумачења“ и „Косовски феномени“) представљено је књижевно, културно и свеукупно стваралаштво настало на том простору у последњих пола века, уз његову предисторију.

О томе који су и какви то друштвени, социјални, психолошки феномени стварали то богатство, Јевтић нам је рекао:

– Ваља најпре подсетити на оно драматично лето 1999, када је само за два-три месеца са Косова и Метохије невољно отишло око 250 хиљада људи, око две трећине српског становништва, и са њим целокупна српска интелектуална и образовна супстанца. Они који су остали, углавном у селима компактнијих српских средина, њих нешто више од сто хиљада, били су живи пример живота у окупацији, гету, физичкој, информативној, образовној и културној блокади.

У мору непријатељског окружења и у потпуној изолацији која траје безмало две и по деценије. Колико, на пример, зна Србија, колико зна Европа да многа српска села, мало мало па немају струје, немају воде, да немају аутобуски или било какав други превоз, немају пијаце, немају градове са факултетима, фабрикама, велетрговином и свим другим што град чини градом. И данас, из страха од напада, Срби не иду пешке од једног до друго села, да обиђу пријатеље, да буду на народним саборима где се старији сретну са својим пријатељима и познаницима а млади имају разне забаве.

Нестало је све то из обазривости да се сачува глава. Ко би то данас издржао и желео да остане у таквом непријатељском гротлу!? У таквим вишеструким блокадама и страху и од екстремиста и од представника тзв. косовске власти који непрестано прете, кажњавају, хапсе без доказа, ти изоловани Срби, ојађени, осиромашени, ипак не одлазе, чекају судњи дан и Божју милост.

О томе како објашњава опстанак Срба и останак у таквим околностима, чак и после трагичних масовних страдања попут оних у Старом Грацку, Луивадицама, Сливову, Обилићу, Гораждевцу, Ђорђе Јевтић нам је рекао:

Српска трпељивост као део феномена

– Тај разлог знају само они. За оне са стране то би био некакав чудни феномен који се граничи са самоубиством и самозатирањем. За њих, домицилне Србе, то је био одраз њиховог унутрашњег порива да се остане на своме, ту где су им рођени и своје животе провели њихови преци вековима уназад, који су шватили да се налазе на земљи која се не напушта ни под великим невољама и страдањима; на земљи која те, чак и кад боравиш пар година на њој, веже заувек и натера да је волиш без објашњења зашто и због чега.

Њихово једино објашњење сводило се на оно једноставно – да су на своме, да им је ту најбоље, а да је свака туђина – туђина. Невољна и неприхватљива, а они у њој вечити странци, туђинци.

Сва објашњења за њихов отпор и трпељивост леже у њиховом духу, у унутрашњем заувек запретеном вековном наслеђу и свести да је то њихово, да је то постало део њиховог крвотока. Нико као Косовци нема такву и толику невољност, муку, рекао бих, да се покрене, да напусти олако своје гнездо и да потражи неко друго станиште, знатно боље и сигурније.

Нико као они нема ту снагу да издржи невољу, тежак живот, у страху, сталној опасности и вечитом опрезу. То се укратко назива трпељивост. Позната косовска трпељивост, трпња, стрпљивост, ментална и духовна издржљивост а да се притом ни гласа не пусти. Да се не кука и не жали како им је тешко.

Ту трпељивост и издржљивост врло добро је познавао један од најистакнутијих косовских писаца и духовника Григорије Божовић који за „доморце“ каже да „голотрби и голоруки, потрбушке лежећи зубима одржаше Косово и бише његово најпергаментније куповно писмо за нас“, подсећа Јевтић.

-Напокон, желео сам да, једноставно речено, кажем како су сви они који живе и стварају на Косову и Метохији својеврсни феномен, јер је и само Косово вечити феномен у коме није лако живети и, посебно, стварати. А управо га његови ствараоци својим делом и ангажманом бране од оних којима његова културолошка снага не припада. Њих је много више него што смо ми у овом делу изабрали, истиче Ђорђе Јевтић.

О томе шта га плаши и разочарава у погледу будућности живота и стварања Јевтић каже:

-Плаши ме највише то што се стање никако не мења набоље, напротив, све је горе и неизвесније. Разочарава ме посебно што је у последње време тренд српског напуштања простора Косова и Метохије све већи. Што Срби и у најкомпактнијим срединама не могу да се супротставе албанској стратегији откупљивања српске тапије, односно њива, кућа, станова.

Тим новцем Срби купују нова пребивалишта изван Косова и Метохије за своју децу. Толико је уочљиво да нам у последње време одлазе школовани млади људи који немају посла па тиме ни икакву перспективу у свом завичају. И, нажалост, парама од продатог имања родитељи им у централној Србији купују ту перспективу и радна места, што, логично, изазива гнев месног становништва и мржњу чак према тим придошлим „шиптарима“.

С друге стране, због недовољне контроле и одржавања привидног мира и јединства, толеришу се незнање, корупција, двоструке и троструке плате појединаца у обе присутне локалне и централне власти, наспрам доброг дела породица које живе у великом сиромаштву, без иједног запосленог. Нажалост, ни све досадашње српске режиме те негативности и процес тихог исељавања и евентуалног повратка нису много интересовали, нити су о томе имали јасне и конкретне потезе и планове.

Тако су преостали косовскометохијски Срби препуштени себи и личној одлуци хоће ли остати и трпети, или полако ишчезавати без велике буке, тихо и неприметно. И, наравно, са собом понети грех да су сами и само они криви за сопствени нестанак са родне груде…Све то драстично умањује стваралачки потенцијал и косовску креативну феноменологију која ће нестати заједно са народом.