Вести

18. 01. 2013.

Аутор: Миодраг Зарковић Извор: Печат

Ди су наши ТВ новци?!

Осионо и бахато расипништво на „Радио-телевизији Војводине“ прети да остави праву пустош у овој установи, коју су новопридошли руководиоци, све сами антисрпски јуришници, претворили у оазу личног, незаситог хедонизма.

За месец јул 2012, током којег њена емисија није била приказана ниједном, добила је нето зараду од 205.651,73 динара. Емисија јој је била на летњем одмору и наредног месеца, августа исте године, када такође није била приказана ни један једини пут, али јој је и за август матична кућа уредно уплатила 214.974,75 динара на име личног дохотка.

Што је најзанимљивије, у оба износа скоро четвртина отпада на стимулацију, коју је дотична дама добијала и за тих шездесетак дана, иако их је провела далеко од професионалних обавеза.

Одговор на неизбежно питање која то кућа шаком и капом дели оволике стимулације и зараде не води ка некој митској компанији коју је светска економска криза чудом заобишла.

Таман посла: одговор води у „европску регију“ Војводину, односно на поприште културног рата који је почео да пустоши новосадску јавну сцену много пре него што су се у њега укључили припадници покрета „Наши“. Реч је о „Радио-телевизији Војводине“, скраћено РТВ, покрајинском Јавном сервису који се од јула 2011. потпуно налази у рукама противсрпских кадрова, чија је острашћена мржња према нацији у чијој држави живе и делују беспоговорно доказана.

Међу тим кадровима јесте и јунакиња уводног пасуса, новинарка Даница Вученић, једна од хистеричнијих примадона ововековног новинарства у Србији: њена емисија „1 на 1“, осмишљена као получасовни разговор са изабраним гостом и приказивана радним данима у 17:20, ни сама по себи не оправдава онолико позамашне трошкове – ауторкина зарада је пет пута већа од просечне плате у Србији за исти период – а поготово у два наведена месеца, током којих емисије напросто није било у програму. Барем је на стимулацијама могло да се уштеди да се хтело, али таква воља очигледно није постојала.

Да се овде ради о приватном послодавцу никакве невоље не би ни било, пошто приватник има право да, ако хоће, својим запосленима исплаћује онолико високе плате колико му се прохте. Авај, Даница Вученић је на платном списку јавног предузећа, Јавног сервиса штавише, што значи да њен двомесечни нерад – одмор који, у толиком трајању, тешко да би и руски милијардер Роман Абрамович себи могао да дозволи – оволико папрено плаћају грађани Србије.

Даница Вученић је, међутим, само један од појавних облика сумануте кадровске политике спровођене на РТВ годинама уназад, а нарочито после јула 2011, када је на чело ове медијске куће са Б92 доведена Санда Савић, жена потпуно посвећена противсрпском деловању и коловођа антинационалног усмерења војвођанске телевизије.

ИЗБЕГЛИЦА СА Б92

Као програмска директорка Санда Савић у званичном поретку није на самом врху, где се номинално налази Синиша Исаков, генерални директор који је последњег дана јуна 2011. на том положају заменио Блажу Поповића. Исаков је, међутим, тигар од папира, нека врста заштитног паравана који се не меша превише у непочинства која омогућује управо својим немешањем. Доведен је по политичкој линији, а његова припадност Извршном одбору Лиге социјалдемократа Војводине требало би да га сама по себи изузме из било каквог постављења у Јавном сервису.

Лигашима се, међутим, поодавно гледа кроз прсте када се нађу у супротности са законом или моралом – а свакодневно су у сукобу са барем једним од та два – тако да је Исаков ипак постављен за генералног директора, после чега је требало довести и некога ко ће заиста да ради, тј. да се бави припремом програма и довођењем/распоређивањем кадрова. Избор је пао на Санду Савић, којој су тада већ били одбројани дани на Б92.

Не само она, већ су и многе њене колеге са „деведесет двојке“ тих дана биле приморане да траже друго ухлебљење, пошто је ова кућа тада била продата новим власницима, а ови су решили да се ратосиљају сувишног и прескупог људства.

„Печат“ је о тим превирањима писао и пре него што су се догодила, а и пошто су се одиграла, па нема потребе да се враћамо на појединости; довољно је само истаћи да је одлазак Санде Савић на РТВ, на место програмског директора, представљао принудно избеглиштво, а не какав спектакуларан прелазак у којем једна кућа од конкуренције преотима каквог ваљаног и доказаног професионалца.

Избеглиштво се, међутим, веома исплатило Санди Савић, чак и више него што се могла надати. Одмах по ступању на нову дужност, ставила је до знања новим колегама да неће презати ни од чега, тако што им је рекла да је на место програмског директора РТВ-а постављена ни мање ни више него личним договором Бориса Тадића и Бојана Пајтића. Први је у том тренутку био најмоћнији човек Србије, а други је – као и данас – био деспот северне покрајине, па је крајње разумљиво што је такав наступ Санде Савић прописно препао запослене на РТВ-у.

Испоставило се, ипак, да она нема намеру да их отпушта и да није жељна њихових послова, већ само њиховог новца. А у тој жељи је, рекло би се, прилично истрајна. Под нестварно раскошним условима, у новосадску телевизију убрзо су почели да пристижу миљеници Санде Савић, махом Београђани који су остали без сигурног тла у дотадашњим кућама (највише у Б92), али су на РТВ довођени као помпезно пропраћена „појачања“.

У тој скупини налази се описана Даница Вученић, пантомимичарка у покушају, позната по томе што се својим саговорницима више обраћа млатарањем руку по студију него језиком, али и други, слични „махери“, попут Слободана Арежине, Кларе Крањц, Вање Крањац…

„МУДРАЦ“ ДИНКО

За довођење ових кадрова, међутим, можда и није била пресудна препорука Санде Савић, већ подршка једног медијског зликовца чије савете програмска директорка слепо слуша. Реч је о Сабахудину Динку Грухоњићу, осведоченом србомрсцу чије је целокупно деловање прожето нескривеним залагањем за даље пропадање Србије и Срба. Добро обавештена чаршија, наиме, тврди да је лично Грухоњић правио спискове подобних новинара које би Санда Савић требало да доведе на РТВ, те да је она дотанчина испоштовала ове листе.

Да би у тим причама могло да буде подоста истине, видело се и на свечаности телевизије одржаној 29. новембра прошле године, када је генерални директор Синиша Исаков у поздравном говору, пред многим званицама, изразио нарочиту захвалност Динку Грухоњићу „на томе што увек брани ‚Радио-телевизију Војводине‘“. Како то Грухоњић „брани“ РТВ Исаков није појаснио, али је таква изјава неминовно морала да подсети на приче о Грухоњићевој саветодавној моћи над Сандом Савић.

Уколико таква саветодавна веза заиста постоји, нигде није заведена, пошто Грухоњића нема на непрестано растућем списку сарадника РТВ-а. (То, свеједно, не значи да је Грухоњић на „белом хлебу“: Динко је и шеф дописништва агенције „Бета“ у Новом Саду, и стручни сарадник одсека за медије Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, и председник Независног друштва новинара Војводине, плус дописник „Дојче велеа“; како се онда не зачудити над оноликом његовом кукњавом усмереном према држави Србији, држави у којој, ето, на све стране сакупља функције и изворе прихода – па и са Државног универзитета! Или је можда управо кукњава разлог што има толико „среће“ у каријери).

Исход долазака јесте расипничко повећање људства на РТВ-у: у протеклих годину и по дана, од како је Санда Савић преузела руковођење покрајинским Јавним сервисом, број особа у сталном радном односу скочио је са нешто преко хиљаду на преко 1.200, колико данас износи. Тих двестотинак новопридошлих јесу избор Санде Савић, односно Сабахудина Динка Грухоњића, неразумнији утолико што је све то постигнуто усред захуктале економске кризе и свеопште беспарице.

ЗЛАТНИ ПАДОБРАНИ

Садашње руководство РТВ-а, дабоме, нема никакав проблем са расипањем новца. Туђ је, што га не би трошили. Тако два службена аутомобила сваког јутра довозе Санду Савић и њене најближе сараднике из Београда у Нови Сад, а увече их враћају у супротном смеру. И због таквих бахатости, дуг РТВ-а данас износи преко шест милиона евра, што је отприлике двоструко већи износ од оног који су Синиша Исаков и Санда Савић затекли када су преузимали положај.

Пука бахатост, међутим, није крајњи домет новчане самовоље руководилаца РТВ-а. Колико им је стало до сопствене користи, види се и по посебним уговорима које су склопили сами са собом. Реч је о десетак уговора, у стручним круговима познатих под називом „златни падобран“, који прописују обештећење за запосленог у случају прекида радног односа, и то обештећење у висини десет просечних бруто зарада. Што ће рећи да са платама попут оне коју добија Даница Вученић – а управо је такав ред величина у питању – договорена су обештећења од двадесетак па и више хиљада евра!

„Радио-телевизија Војводине“, дакле, израсла је у легло истрошених, недоучених, противсрпских кадрова, који су у овом јавном предузећу добили прилику да се финансијски иживљавају како никада раније нису могли, а да то покрива управо народ и друштво чију несрећу непрестано призивају.

Новчано посрнуће је, међутим, чак и занемарљиво у односу на дуготрајнију, културно-политичку штету, коју деловање дотичних јуришника антисрпства наноси већ непуне две године.

Њихове проневере су утолико погубније због тога што, осим незаслуженог и бешчасног личног богаћења, омогућавају даље убијање националне идеје у Војводини. На основу увида у националну припадност већине руководилаца РТВ-а, од којих су неки побројани и у овом тексту, али и на основу прегледа програмског садржаја новосадске телевизије, тешко је избећи закључак да иза тог злочина стоји разгоропађени хрватски лоби.

Наставиће се