Вести

15. 03. 2023.

Аутор: Јавни сервис Извор: Јавни сервис

Симовић: Што би ме лагали Легија и Душан да је Курак убио Ћурувију?

Сведочанство најповерљивијег сарадника Душана Спасојевића о томе како је сазнао да су Курак и Ромић убили Славка Ћурувију, а затим и добио задатак да их уклони.

Једно од кључних сведочења у поступку за убиство Славка Ћурувије 2014. године, било је ово које преносимо – једног од браће Симовић, Милоша, човека од поверења Душана Спасојевића и Милорада Улемека Легије. На неколико места, Симовић подржава Легијино сведочење и у опширном излагању, које тужилац готово да и није прекидао питањима, описао како је сазнао ко је убио Славка Ћурувију, и како је добио задатак да – убије Славковог убицу, Мирослава Курака, у чему није успео.

Након што је тужиоцима испричао како је, мало по мало, постао део Земунског клана, Милош Симовић је дошао и до случаја Славка Ћурувије и рекао да, што се њега тиче, нити је знао ко је Славко, нити да је убијен. „Тотално сам имао неки свој свет… Ако нешто прошверцујем, ако украдем, ако нешто…” – и то је било то. Али – тај свет је, како сам каже, читав постојао унутар света Душана Спасојевића, вође клана, психопате и човека са повеликим апетитом за убијање људи. Или, како је сам Милош мало касније, у истом овом сведочењу, навео: „(…) Душан је човек био – ако то може да се заврши сад, да се заврши сад, ако ја кажем: „Јел’ може сутра?”, нацрниће ме и нагрдиће ме што одлажем за сутра”. Он је волео кад неког јури да убије, ако то може за три сата, онда је то могао некако са Легијом да се чује и да му каже: „Шмекеру мој, готов је (за) три сата, више нам не требају дани за убијање, то је два-три сата, петнаест минута”… Ето то је тај комплекс, вероватно. Ако ме разумете шта кажем”.

Годину у којој је Славко убијен Милош описује и као годину „бомбардовања Београда”. Земунци су тај рат проводили у свом леглу: „Сви смо били на окупу у тој Шилеровој улици… код Душана. Ту су се окупљали многи људи, да кажемо, од просјака до краљева. (…) И политичари, и фудбалери и естрадни уметници…” Милошевићева Србија била је дистортирано друштво у којем је место на којем сте желели да будете виђени, ако сте амбициозни, био брлог манијакалног убице, вође организоване криминалне групе.

Милош је причао да је први пут чуо за Славков случај и судбину 2001. године, приликом неке врсте преговора које је, по Милошу, водио Зоран Ђинђић са Милорадом Улемеком Легијом и Спасојевићем, у настојању да се расветли атентат на Ибарској магистрали. Милош Симовић, који у овом сведочењу опширно и без ометања и много питања тужиоца, говори о овим преговорима као о потпуно нормалној ситуацији, што сведочи о томе колику моћ је Душан Спасојевић имао у Србији. Но, негде пред хапшење начелника Ресора државне безбедности, Радомира Марковића, он први пут чује и о убиству Славка Ћурувије, али више као о споредној теми (Спасојевић је, наравно, хтео и Марковића да убије, али није могао, пошто се позамашан број полицајаца у цивилу готово гурао око Марковићеве куће, пазећи да не побегне). Много је важније било убиство Ивана Стамболића. Преговори су се, по Симовићу, водили у кући Дејана Миленковића Багзија и на салашу Драгољуба Марковића Крмета, а понуда премијера је била да се у замену за расветљавање „тих најважнијих убистава” клану опрости „шта су радили” и да им се обезбеде послови, „као што је то после било са асфалтирањем”.

Једно од кључних сведочанстава Милоша Симовића је о томе како је у овом периоду, у Шилеровој, када су му Легија и Спасојевић, договарајући се о тим преговорима, рекли да је Раде Марковић одговоран за убиство Славка Ћурувије, али и оно на Ибарској магистрали, Жељка Ражнатовића Аркана, Жике Петровића (дирктора ЈАТ-а)… „То је неко прво моје сазнање да је Радомир Марковић организатор свега тога, наручилац тог (Славковог) убиства”.

Нешто касније, комплетна екипа бива ухапшена у Паризу и испоручена Србији, која врло брзо пушта Душана Спасојевића на слободу, након нешто више од три месеца, а он је, по сведочењу Милоша Симовића који је пуштен после седам месеци, у међувремену: „остварио још присније контакте са Чедомиром Јовановићем (…) и још присније контакте са Зораном Ђинђићем (…). Када смо ми изашли из притвора, Душан Спасојевић је био јачи, још јачи”.

Спасојевићево обезбеђење сада више није било „без везе”, како је говорио Симовић, већ – полицијско, а „Земунце” су на излазу из притвора дочекали униформисани полицајци са дугим цевима: „Једноставно, излазите из затвора и улазите у службу”, говорио је Симовић не успевајући да сасвим артикулисано опише своја осећања у вези са тим. „Све је то некако несхватљиво било”. И било је.

На таласу новостечене слободе делања, Земунци крећу на излет у Нови Сад са Легијом и Цецом „Српском мајком” Ражнатовић, која цео тај дан проводи са убицама, отмичарима, пљачкашима и другим финим светом, а јасно је и да се дружила са њима без престанка, посебно са Легијом. Милош је помиње као сталан извор пажње према групи људи коју је описао и као „распојасану банду”. На повратку се затекао у колима са Легијом и Цецом. Спасојевић је одлучио да иде кући, а Симовић је са Легијом и Цецом наставио да обилази локале по Београду, између осталог и ноћни клуб „Нана”, сплав „Акапулко”, али су се на крају најдуже задржали у „Бомбају”, ноћном клубу покојног Џеја Рамадановског, фолк звездице. Ту ће му Легија, сведочио је, рећи веома важне ствари о убиству Славка Ћурувије.

Поново је Цеца изазвала пажњу, више особа је покушало да приђе, али је Легијино обезбеђење око сепареа у локалу у који је Легија често излазио и по Симовићу „ту био као код куће”, заустављало. Легији се могло прићи само тако што се пита обезбеђење, а оно пита Легију. Милошев брат, Александар Симовић је такође био у локалу, као и Владимир Милисављевић (све Земунци) пошто су и они ту били редовни. Вече је протицало прилично неузбудљиво, све док се нису појавила „два момка”. Представили су се обезбеђењу, обезбеђење је то пренело Легији, а овај им рекао да их пусте да приђу. Одмах затим, пре него што су момци пришли, рекао је Симовићу да их добро погледа: „Првог коме се будем обратио, запамти”, рекао му је Улемек, а онда додао: „Запамти их, радићеш их”. Момци су веома покорно разговарали са Легијом, који их је упознао са Милошем. Руковали су се, а Симовић је мало касније чак разбио чашу поред њих да види реакцију (само су још више погнули главе). Није се могло чути о чему разговарају, а убрзо су и отишли. Легија је тада рекао Симовићу још значајнију ствар у вези са убиством Славка Ћурувије: „Ови су радили Ћурку, радићеш их, добићеш информације где се крећу и шта раде”.

Милош се потом обратио брату Александру, који је излазио по свим тим местима у граду, објаснио му да су дотична двојица „за одстрел” зато што су „радили Ћурана”, и Александар и Владимир Милисављевић су рекли Милошу да су та двојица „инвентар по граду” и да их Владимир зна: „Један се зове Курак, а други Ромић”, сведочио је Милош Симовић.

Убрзо су ка Милошу кренуле и остале информације о двојици коју је требало убити, зато што су убили Славка Ћурувију, уз додатак: „…С тим што ми је било напоменуто да је јако битно да се убије Мики Курак, ако буде Ратко Ромић са њим у пакету, (…) океј, ако не буде, јако је битно (да убију Курака) зато што овај има дугачак језик и ландара по граду”. Ратко Ромић има фудбалски терен преко путе „Звездара театра”, а Мики Курак локал у „Метрополу”. Курак живи у Крњачи. Следећих петнаест до двадесет дана, пратили су их, како је рекао Милош Симовић, више Курака него Ромића. Но, наишли су са Кураком на озбиљан проблем:

„То је један човек јако, јако опрезан. Ја сам пратио на жалост доста људи, јако доста људи сам пратио (…) што се тиче криминалаца, и данас могу да кажем да је најлакше било убити Ђинђића, нажалост државе, ја сам данас зрео човек. (…) Пратили смо га (Курака) сигурно петнаестак дана. Он је возио џип марке „лендровер”. (…) За њим је ишла једна „опел вектра”, јако затамњена, с тим што то није било класично обезбеђење, ја знам шта значи обезбеђење…

Симовић је даље објаснио да је посао тог аута само да препречи неку улицу, евентуално, да дâ прилику Кураку да побегне, а не да се обрачунава с неким. Курак им је „доста пута бежао на црвена светла, преко ивичњака” и Симовић је бар три пута током сведочења поновио фразу о „јако, јако опрезном човеку”.

Изгледа да је опрезни Курак схватио да га прате и побегао им, сведочио је Симовић, а затим променио кретање тако да више нису могли да га нађу. Затим су се Курак и Ромић, у страху за животе и у покушају да сазнају више, обратили и Милораду Улемеку, посетивши га у његовој кући, што је Улемек и потврдио у свом сведочењу. Земунци су схватили да жртве знају да их они јуре и – (Симовић је сматрао, привремено) одустали од убиства.

Милош је до овог сведочења већ дуго био у затвору и присуствовао је бројним рочиштима, па је одлучио да се сâм, пре него га тужилац ишта пита, осврне на поузданост информација које је пренео у овом сведочењу: „Ја лично (…) верујем да је наручено убиство од стране наше државе, односно тада начелника (Државне безбедности) Радомира Марковића без иједне грешке, јер знам у каквом сам се друштву кретао, шта је од мене тражено, ко су ти људи, ко је Милорад Улемек Легија, имао сам прилику да упознам и тог Радомира Марковића у Државној безбедности, не плашим се да кажем, што ћу и изложити сам себе, да сам на неки начин учествовао и у покушају убиства Вука Драшковића и знам о коме се ради. (…) Никада ме не би слагао ни Легија ни Душан, поготову Душан да је овај Мики Курак лично извршилац овог убиства, јер за тако нешто не би било потребе ни од Легије, ни од Душана, да би ме једном таквом информацијом лажном снабдели. То је био њихов интерес, и да сам то урадио, да сам убио тог Курака, то не би био мој интерес и тај Курак је требало да буде убијен јер је ландара и преносим вам туђе речи и он би једног дана причао о овоме што ја данас причам да је он извршилац убиства Славка Ћурувије. Ратко Ромић (…), ако га не би убили, како је тада било приче, да ће Легија њега много лакше да укроти и да он није проблем толики колики је проблем Мики Курак”.

Препричано сведочење Александра Симовића из 2014. године Описујући догађај у клубу „Бомбо”, сведок Александар Симовић је рекао да су у сепареу те ноћи седели он, његов брат Милош, Милорад Улемек Легија, Светлана Ражнатовић и Милан Јуришић. После извесног времена, Улемек је приметио једног момка за суседним столом. Милош Симовић и Улемек су разменили пар речи, након чега се Александру обратио његов брат, рекавши му да погледа кратко ошишаног момка који их је приметио и након пар минута пришао њиховом столу. У међувремену им је Улемек рекао да обрате пажњу и запамте то лице. Сведок Александар Симовић каже да им је Улемек рекао да је то „лице убица Ћурувије”. По Симовићевим речима, то лице се задржало врло кратко – минут, два, поздравио се са свима у друштву и представио као Мики Курак. Из неког разлога, Душан Симовић је разбио флашу (чашу) и дао му до знања да се одаљи од стола након чега се он поздравио и отишао од стола без икаквог екцеса. По речима сведока Александра Симовића, они су остали за столом и „онда је Легија рекао да је он убица Ћурувије.” Симовић сведочи да су, након тога, од Душана Спасојевића добили наредбу да прате то лице. Легија им је претходно рекао да ће морати да прате тог момка и да утврде рутину његовог кретања како би могли да га „раде”, што жаргонски речено, значи  да га убију. Александар и Милош Симовић су добили задатак да организују екипу у којој су били и Владимир Милисављевић и Милан Јуришић која ће пратити Микија Курака и Ратка Ромића. Добили су информацију да Ратко Ромић има балон на Звездари, одакле су неколико пута пратили Курака и Ромића који су кретали џипом „Чироки” тамније боје. На путу према Борчи им је побегао на црвеном светлу јер се није придржавао саобраћајних знакова. Имали су инструкције да Курак ни случајно не сме да их примети, тако да се дешавало да га изгубе код Борче и да га сутрадан поново прате. Пратили су га једно извесно време док пратња није стопирана од стране Легије, како би се то мало охладило, на чему се фактички касније и завршило. По речима сведока Александра Симовића, он и његов брат Милош су од самог почетка били упознати зашто прате Курака. Требало је да га ликвидирају с обзиром да су имали информацију од Легије да је он извршио убиство Славка Ћурувије. Имали су свакодневне разговоре са братом, Легијом и Душаном Спасојевићем о томе да је налогодавац Ћурувијиног убиства био Раде Марковић, а да је све повезано са Миром Марковић. По речима Александра, он и МИлош су били спона између Душана Спасојевића и Улемека Легије до центра на Бањици и када је требало да се преносе поруке Легији у кући, који их је и враћао преко њих. Александар и Милош нису никада коментарисали Ћурувију. Знали су зашто је ликвидиран – због написа по новинама, што је давао за НАТО бомбардовање…  Није их дотицало, као што их се није тицало ни за друге ствари када су радили за државу. Симовић каже да су знали да је Курак радник Државне безбедности, као и његов кум Ратко Ромић. Знали су да Курак хоће да потегне оружје, да се тога пазе, да га не провоцирају у саобраћају, ако се случајно сусретну са њим. Знали су да воли да излази по граду и да је у добрим односима са Радетом Марковићем. Симовић каже да су Ромића требали да ликвидирају како би се ућуткао и да не би проговорио о убиству Ћурувије. Улемек им је рекао да је главни извршилац Мики Курак, док је Ромић био на лицу места заједно са њим и да га је, ваљда, возио. Требало је да раде Микија Курака, али су добили налог да их раде у пакету ако буду заједно, а ако не, да ураде Микија Курака, а да касније заврше Ратка Ромића.  Праћење су прекинули када је Легија дошао са причом да је Мики Курак приметио да га неко прати. Улемек је тада рекао да је боље да сачекају једно време да се ситуација охлади, како би наставили даље. Имали су других обавеза, али су Курака гледали по граду кад излази, држали су га на оку, али га нису константно пратили као што су то раније радили – од јутра до сутра. По речима Александра Симовића, праћење Курака и Ромића се одигравало током 2002. године и трајало је 15-20 дана, до највише месец дана. О праћењу су свакодневно извештавали Душана Спасојевића, који је после извештавао Легију, или су заједно причали о томе ако би Легија дошао код Душана Спасојевића. Ратка Ромића није сретао по клубовима, али га је виђао са Кураком у аутомобилу. Ромић је тада возио неку „Вектру”. Александар Симовић сведочи да је током 2011/2012. године, добио претње због којих се уплашио за своју породицу. Претње су уследиле након што је први пут причао у вези са овим случајем. Претње су упућене директно од Микија Курака и његовог кума, Ратка Ромића, а преко Кураковог кума чији је надимак Ара, који у граду држи неке коцкарнице и за кога је Симовић мислио да је са Бањице. Поруку да прекине, Александар Симовић је добио преко Филипа Кораћа, који му је долазио у кућу и пријатељ је Луке Бојовића. Поменуте претње су стигле Симовићевој супрузи када су се појавили чланци у новинама док је он у затвору, а Лука Бојовић, Владимир Милисављевић и неки други људи, на слободи. Тада су разбијена и стакла на аутомобилу Симовићеве супруге док је била на фитнесу, у близини њеног локала. Супруга је то пријавила полицији.