Вести

29. 12. 2020.

Аутор: Јелена Гајић Извор: Данас

Како медији подстичу агресивност и говор мржње у онлајн расправама

Нетолеранција, агресивност и говор мржње постали су најпрепознатљивије карактеристике онлајн расправа током претходних година, а иницијатори такве комуникације све чешће су новинари и уредници медија јер текстовима које објављују директно подстичу говор мржње и агресивно понашање публике.

Иако су главни кривци за ширење говора мржње и агресивности у онлајн расправама на друштвеним мрежама и медијским сајтовима пре свега они који у таквим расправама учествују, често се превиђа да су медији, тачније новинари и уредници, све чешће иницијатори такве комуникације.

Језик агресивности, сензационализма и мржње који је све присутнији у њиховим текстовима најчешће иницира још суровије коментаре и реакције читалаца, па су негативни ефекти видљиви готово моментално.

Колико је таквих садржаја у медијима најбоље сведочи прошлогодишње истраживање Центра за професионализацију медија и медијску писменост (ЦЕПРОМ) које је показало да осам дневних листова и 20 најчитанијих портала у земљи само у току једног дана објаве у просеку 644 текста који садрже неке од елемената агресивне комуникације, говора мржње и сензационализма, што значи да сваки медиј просечно објави 23 таква текста само у току једног дана.

Оно што посебно забрињава је чињеница да медији оваквим начином извештавања ефикасно привлаче публику, а истовремено јој повећавају праг толеранције на агресивну терминологију, али и такво понашање.

Осећања мржње, непријатељства, страха и нетрпељивости који су подстакнути оваквим текстовима не изазивају само агресивне коментаре, већ могу довести и до агресивног понашања у пракси.

Свесно подстицање комуникативне агресије зарад профита

Професор новинарства на Факултету политичких наука Веселин Кљајић наводи да више од 10 година траје доминација негативног садржаја у медијима, као и да су агресивност, мржња и негативна осећања која медијски садржаји изазивају код публике последица све већег пада професионалних стандарда и све непрофесионалнијег извештавања медија.

„Ми смо данас сведоци медијске праксе у којој нас бомбардују најновије вести, а у њима су прве речи ʼшокантноʼ, ʼхорорʼ, ʼтрагедијаʼ, ʼнезапамћено’. Ти негативни садржаји у потпуности су нас преплавили, раст интезитета сензационализма је невероватан, а заједно са њим расте и праг наше толеранције на насиље, злостављања, несреће, на све врсте угрожавања осетљивих група. Ми то више не доживљавамо драматично, као да смо огуглали на такву врсту садржаја, а то је велики проблем”, наводи професор Кљајић.

С обзиром на то да се садржаји у онлајн медијима у Србији не наплаћују, професор Кљајић упозорава да њихови креатори зараду остварују управо захваљујући сензационалистичким насловима и текстовима који им доносе већу читаност, а самим тим и више оглашивача. То је један од разлога због којег новинари и уредници, иако свесни могућих негативних последица, оправдавају овакав начин извештавања.

„Једини начин да медији монетизују свој садржај у таквим околностима јесте да играју на карту великог броја кликова и да на тај начин покушају да остваре профит, али и да остваре утицај. Ново доба фејк њуза, пост истине, пост новинарства и пост медија донело нам је један потпуни парадокс – уместо да се утицај остварује тако што се потврђује кредибилитет, интегритет и дигнитет медија и новинара, он се остварује бројем кликова – што имате више кликова, то сте утицајнији, тј. што је већа читаност претпоставка је да је и утицај већи”, објашњава наш саговорник.

Он додаје да постоје и они који то не раде свесно, већ због незнања, лењости, недостатка професионалности, времена и немогућности провере, а у таквој пракси професионално новинарство постаје неминовна жртва.

Какви су ефекти таквог медијског извештавања открива и публикација „Анонимна мржња – Механизми заштите од говора мржње на интернету”, чији је издавач Београдски центар за људска права, а у којој се указује на то да су сајтови портала и њихове странице на друштвеним мрежама преплављени дискриминаторним коментарима.

Овакав садржај креиран од стране корисника третира се на исти начин као садржај који је креирао медиј, односно одговорност за те коментаре преузима дати медиј, његов издавач, односно одговорни уредник.

Заштиту од овакве врсте комуникације пружају постојеће одредбе Устава и закона који регулишу ову област, али смо сведоци да у великом броју случајева одговорност за њихову повреду изостаје.

Како се у публикацији наводи, то потврђује и Извештај Европске комисије о напретку Србије у процесу придруживања ЕУ који указује на то да се „говор мржње и дискриминаторна терминологија често толеришу у медијима, а да регулаторни органи и тужиоци ретко реагују на те случајеве”.

Конфузно закоднодавство и недоследне санкције

Председница Комитета правника за људска права Катарина Голубовић указује на контрадикторност Закона о јавном информисању и Закона о забрани дискриминације јер се на различите начине односе према говору мржње.

Она подсећа да Закон о јавном информисању забрањује подстицање дискриминације, мржње или насиља против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, полу, због њихове сексуалне опредељености или другог личног својства, док Закон о забрани дискриминације прописује говор мржње као тежак облик дискриминације, којим се забрањује изражавање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог личног својства, у јавним гласилима и другим публикацијама, на скуповима и местима доступним јавности, исписивањем и приказивањем порука или симбола и на други начин.

Међутим, док је за утврђивање одговорности у случају првог закона важно доказати постојање намере уредника или новинара, у случају другог закона она не мора бити доказана.

„То је веома битна разлика. У пракси смо имали ситуацију где се новинар ослобађа јер доказује да није имао намеру да изазове лавину мржње и позива на насиље. Судија једноставно одлучи да примени Закон о јавном информисању уместо Закон о забрани дискриминације. Онда, за лавину коментара читалаца који је покренуо ʼтекст без задње намереʼ исти судија прогласи уредника дигиталног издања одговорним за говор мржње читалаца коментатора на интернет порталу. То је добар пример апсурда који имамо у пракси. То је као да у ово доба COVID-19 не признајете вирус корона као изазивача заразе и не радите на вакцини и превенцији, већ се само бавите лечењем последица”, објашњава Голубовић.

Повереница за заштиту равноправности Бранкица Јанковић сматра да би ефекат санкција у борби против растућег говора мржње био већи када би се оне примењивале доследно и једнако на све, уз једноставан и кратак поступак за њихово изрицање, али да ипак, ни оне саме по себи нису довољне.

„Потребно је успоставити ефикасне механизме контроле, како би се спречило да такав садржај не буде објављен или ако је већ објављен да буде укинут. То је пре свега одговорност уредника и не постоји таква уредничка политика која може да буде изнад закона. Не сме се злоупотребљавати слобода штампе да би се ширила мржња или да медији служе као преки суд. Постоји фина линија између слободе говора и говора мржње, понекад је јасна а понекад треба уложити много више напора да би се оценило где се та линија налази. Ми смо у том смислу упутили препоруку интернет порталима у којој смо их подсетили да су у обавези да спрече објављивање увредљивих текстова и коментара, односно да их уклоне”, каже Јанковић.

Она истиче и важност промене матрице саме комуникације уз сталну едукацију и континуирану превенцију говора мржње, што би допринело стварању атмосфере дијалога, толеранције и разумевања.

„Наша институција се у претходном периоду посветила едукацији новинара. Већ годинама додељујемо медијску награду за толеранцију новинарима и новинаркама који се баве темама равноправности, одржали смо и бројне обуке за  уреднике и новинаре, издали смо приручник за новинаре на тему извештавања о питањима дискриминације”, подсећа повереница.

Агресивна комуникација у служби медијских и политичких ратова

Професор Веселин Кљајић сматра да су штампани медији некада били последња линија одбране демократије, али да се медији данас углавном стављају у функцију неких формалних и неформалних центара моћи, а најмање у службу грађана.

„Код нас имате ситуацију где не постоји конструкт ван односа МИ-ОНИ, већ важи правило да ако ниси са нама, онда си против нас. Медији се у том односу потпуно отворено стављају у службу једних или других на уштрб онога што се зове професионализам, професионално новинарство и новинарство које је у служби грађана. У таквом новинарству и у задатим конструктима медијског рата и медијске поларизације, прво што страда јесу истина и професионализам”, каже професор Кљајић.

Катарина Голубовић наводи да је политичко опредељење један је од најчешћих разлога зашто неко постаје „медијска” мета, односно, према речима наше саговорнице, у условима заробљених медија, заправо страначка мета.

„За њих се користе не само лажи, већ се често и доводе у блиску везу са неким мањинским или ʼстранимʼ елементом, на пример проглашавају се за пријатеље Албанаца, Хрвата, Американаца, припадника ЛГБТ популације. Политичка борба лажима није говор мржње, али ако се због политичког опредељења неко до те мере етикетира да је јасно да то производи мржњу људи и насиље, то је чист говор мржње. Најчешће тај говор изазове лично обраћање медијским метама, па долази до претњи преко друштвених мрежа или мејла, попреког гледања и претњи на улици, уништавања имовине. Последице по медијске мете нису ʼсамоʼ угрожавање безбедности, већ и рушења части и угледа, уништавање пословне каријере“, закључује Голубовић.