Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Вести
13. 02. 2012.
Власт нас третира као малоумне
Марина Фратуцан, новинарка
Каже да је актуелна емисија „Радар“ осмишљена одмах након претходне „Ту, сасвим близу“, која се такође бавила европским интеграцијама и регионом.
„То ме јако интересује, живела сам ту, мори ме, мучи то што се десило. Хтели смо да урадимо документарно-истраживачки емисију, предложила сам име „радар“, јер он мери брзину, контролише и зауставља помахнитале. Супер је екипа дошла, Александар Рељић, Драган Гмизић и колеге са факултета. Добро смо котирани, посебну пажњу посвећујемо Војводини, која је највише регионално оријентисана у Србији. Београд је мало учаурен“, говори нам колегиница Марина Фратуцан, с којом брзо сецирамо ехо јубилеја 150 година Српског народног позоришта.
„Драго ми је било што постоји толико, испратила сам, али није било довољно рекламе. Када би питали грађане шта је било прошле године, можда нису свесни ни они који иду у позориште. Реклама је затајила, морала је бити агресивнија. Реално, у дефанзиви су.
Не кажем да Егзит треба да води Стеријино позорје, али када је то радио било је пуно младих, занимљивих представа, а све због добре кампање. Егзит има многе мане, не морамо залазити у то, али СНП-у је неопходна новија варијанта рекламног приступа. Можемо причати о томе да је култура нешто чиме појединац пуни батерије, и да је свестан тога, али у ери интернета културни радници не би смели да се устручавају да повуку за рукав своје конзуметне“.
Опкољени темом, подсетили смо саговорницу да је ретко ружна зграда позоришта добила друштво: хотел који се, како званично стоји, естетски се надграђује на театар.
– Градоначелник ми је прекјуче рекао, причајући о архитектури: „Нови Сад је сличан Бечу, јер је западноевропска култура, као и грађевине...“ али овде свака друга - трећа штрчи и изгледа како хоће. Као Новосађанку која пуно хода, ужасно ме нервирају неуједначене рекламе на зградама. Али сви се правдају да је сваки проблем наслеђен.
Где шкрипи у настојањима Србије да се ратосиља бремена наслеђа?
– Шкрипи у утаљивању: Прво су остали неки из претходних времена, па су нови били широкогруди и дошли близу њих, свидело им се. Корупција је на сваком кораку, ти мени – ја теби. Ако хоћемо напред ка ЕУ то морамо регулисати. Мораћемо. Можда се зато све чешће помињу 90’, јер матрица није промењена?
– Нови људи нису хтели да мењају матрицу јер је добро разрађена. Нећу да кажемо да су сви такви, али ретки примери нису видљиви. Они што их је срамота. И сад, кад дођу избори имаћемо озбиљан проблем: власт је забрљала, а ови који би због тих брљотина могли да дођу на власт – шта нам остаје с њима? Чак и да хоће у Европу, као што тврде, не бих желела да ме они воде.
Дилема: мање зло или бели листићи?
– Гостовала ми је у „Радару“ Србијанка Турајлић, слушала сам и пријатеља Теофила Панчића и стварно сам се замислила. Први пут стварно не бих да изађем на изборе. Радим политички ангажован посао, свесна сам света око себе. Да не изађем, да ме брига, да изађем и дам глас коме не бих, а опет, бели листић доноси онима које не желим. Питала сам Србијанку, каже да нам то омогућава да додирнемо дно. Тада ћемо морати кренути горе.
А ја сам мислила да смо хиљаду пута додирнули дно, ту је мој проблем (смех). Не знам, вероватно ћу нешто заокружити, видећу.
Косово – ти знаш да је цар го?
– Косовом се доста бавим. Сви ме оптужују да сам издајник, а мени је било жао кад се Југославија распала, јер је земља у којој живим постала мања. Ако оде Косово, биће још мања. Али људи моји, била сам често тамо, то је други свет. Друга валута, застава, царина, печат, ничија земља. На северу је конфликт, а други гранични прелази раде нормално. Та држава има своје институције које сам посетила, о чему ми причамо?!
Ови наши то знају добро. Кад је ономад Тадић рекао „и Косово и ЕУ“, као грађанка и новинарка сам стала и рекла: ово не може заједно! Одвукло нас је то од кандидатуре за ЕУ, а ми сад поново имамо „и Косово и ЕУ“ и ја то не могу да разумем.
Власт нас третира као малоумне.
Претили су ти дуги низ година због инсистирања да се суочимо с неделима?
– Сада мање него раније. Има томе седам година, углавном су ми звонили за српску нову годину, а и сада – ликови ми нешто добаце. Већи број људи зна да су се злочини десили, исто тако много њих то негира. Имам проблема и са студентима, буде бојно поље у учионици.
А власт као са Косовом, није јасно и гласно рекла шта се догодило, мада је свашта потписала и извињавала се.
Ускостараначка манипулација?
– Да, опет тај 6. октобар који се није десио. Тад је требало рећи шта је било. Ако смо успели да се приволимо за тај рат, нова власт је зарад дисконтинуитета са Милошевићевим режимом морала кренути другу причу преко медија. Лустрација, па даље...
Напад на Хрвате у Новом Саду је показао да реципроцитетом злочина и даље правдамо нова дивљања?
– Грозно. Сребреница, Вуковар... увек неко „али“, за оне који неће да почисте прво своје двориште. Злочине нису чинили они, али су чињени у њихово име. Тек онда, чистог образа, можемо директно полемисати зашто се „Олуја“ негира или слави. Другачије ће нас свет гледати, олакшаћемо живот својој деци.
„Радар“ је говорио о полицији, која је од злочинца постала жртва?
– Имају ореол злочинца из 90’, а данас их је држава истурила као прве, у одбрани нечега што је сама требала да уради у протеклих 12 година. Да промени систем. Кад је догорело до ноктију, онда полиција брани државу од фрустрација, неизживљености и подивљалих хормона хулигана, који не знају где ће и шта ће. Жао ми је људи, оду на задатак па их лудак убије.
Заокружи причу о Друштвеном центру, упаду у касарну и избацивању?
– Не знам шта би град изгубио да је отворено стао иза тих младих људи и подржао их.
Душко Богдановић рече да је неко вероватно јако нервозан, јер му се окупира капарисна имовина?
– Он је у Пословном простору, можда има неке информације које немам (смех). Ако је тако, ту нема велике разлике између интереса који нам је наметан 90-их. Не кажем да власт води у рат, али су у интересном смислу исти. Паре су кључ, само су онда гинули за њих, а сада гину за изборе.
Медији у Србији?
– У јако су лошем положају. Финансијски девастирани и као такви непопуларан избор професије младих. Подложни су манипулацији, у страху за ситну плату. Кад бих морала студентима да саветујем да буду новинари, могла бих: због љубави према професији, мог ентзуијазма и елана, али рационално, да ће издржавати породицу и радити по кодексима професије – тешко да бих стала иза тих речи.
Постаде цензура аутоцензура?
– Неће људи да се доводе у непријатне ситуације. Као да је прописано шта се сме, а шта не. Зна се ко држи који медиј, шта је ко платио коме. Не смете ударити велике оглашиваче иако имају путера на глави. Морамо наћи начин када ћемо и како нешто рећи, имати доказе. Косово је, на пример, за мене приватно друга држава, али пошто њу није признала наша држава, кад сам писала о томе хтела сам да будем фер према свима, па и онима који то не виде, или им није омогућено да виде. Свака реч је бирана и то није аутоцензура, већ етика.
Сви знамо чији су медији, а највећи проблем је власничка структура?!
– Тешко је црно на бело написати ко је власник. Државу кривим, постоје закони, мора све бити транспарентно. Зато се надам ЕУ, не јер ће нам тећи мед и млеко, него јер ће многе ствари просто морати да се уреде у свим областима, па и медијској. Наћи ће се и ту рупице, али неће бити рупетина.
Да ли си се прејела тениских лоптица ових дана?
– Увек ми је то било грозно. Драго ми је што је Ђоковић тако добар, али ми је смешно када цела Србија схвати то као свој успех.
Нација се систематски инфантилизује?
– Наравно. Нисам спортски тип и немам тај колективни дух, али спортисти су то урадили пре свега због себе. Одлично је што су донели овој земљи медаље, али такав фанатизам... Ако то људима чини задовољство – нека се радују, али форсирање тих информација одвлачи пажњу од конкретних проблема с којима се суочавамо: празан тањир пензионера, лекова којих нема...
Не заборави снег...
– Да, овај снег?! Читави дневници су посвећени снегу, невероватно. Код Данице Вучинић у „један на један“ је речено да се то очекивало још 2010. и да се могло радити на томе. То није изненада, од моторних санки до дихтовања прозора, свако је могао урадити нешто.
Професионални страхови и наде?
– Не бојим се, иако сам прошла свашта. А нада... Знаш, ужасно сам задовољна послом којим се бавим и надам се да ће ови који изађу са факултета уживати бар 80 посто колико и ја. Да раде са жаром.
Антрфиле : Савремено, без политике
Претходна гошћа „Интервјуа недеље“, директорка балета СНП–а Оливера Ковачевић Црњански, питала је „на невиђено“ Марину Фратуцан – шта би волела да гледа у позоришту?
– Неку драму, кратку, ефектну, да не траје два сата у два чина, да буде савремена, али не мора у себи имати политички моменат. Директан језик ми прија више од оног из прошлих времена, између старог театра и новог – бирам нови.
Игор Михаљевић
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.