УНС вести
06. 02. 2026.
Уредница Актуелности на РТС-у Јелена Божовић: Стварност су људске приче
Уредница редакције „Актуелности“ на РТС-у Јелена Божовић, добитница УНС-ове награде „Димитрије Давидовић“ за најбољи уређивачки концепт у 2025. години, говорила је за сајт УНС-а о свом приступу уређивању програма, у коме аутори 13 емисија гледаоцима нуде мозаик прича са „обичним“ човеком у главној улози, али и о почецима своје каријере.
Од дописничких дана до тренутка када је почела да уређује програм који обухвата емисије попут Квадратуре круга, Права на сутра, Романипена и других, као и новије формате као што су Ово је Србија, Пут победника и Теслин народ и друге, код Божовић се постепено развијала посвећеност темама о друштву у коме живимо, као и о оном у којем бисмо желели да живимо.
У интервјуу за УНС истакла је да искуство и знање граде самопоуздање, а да заједно утичу и на урођене карактеристике попут боје гласа.
Једном сте навели да су Вам на факултету рекли да имате нежан глас који није за електронске медије. Како сте, упркос томе, изградили самопоуздање у телевизијском новинарству?
Факултет сам уписала 1982. године, а професор Сергије Лукач ми је, слушајући ме како говорим, рекао: „Колегинице, Ваш глас је диван, али није за телевизију или радио. Више је за неке фине и тихе приче“.
Одговорила сам да никада себе нисам ни видела на телевизији или радију, већ пре свега у штампаним медијима, мислећи о свом сензибилитету, стидљивости, као и о томе да никада нисам имала жељу да се експонирам на тај начин. Притом сам и зазирала од јавног наступа.
По повратку у родни крај нисам имала много избора. Посла није било, па сам се, на наговор колегинице Наталије Видић, пријавила на аудицију у дописништву РТС-а у Ужицу и, уз њену подршку, прошла све кругове аудиције и почела да радим.
Ишла сам код логопеда, покушавајући да променим своје „ч-ж-ш“, али нисам могла то да изменим. Притом, боја гласа, која је такође сматрана неадекватном за телевизију, стално ме је оптерећивала. Покушавала сам да говорим „из стомака“, вежбала сам изговор са чепом у устима. Није ишло.
Повремено сам питала и колегу Бранка Станковића да чита моје off-ове. Ипак, временом сам стекла сигурност и можда је управо то допринело одлучнијем тону и већем самопоуздању.
Схватила сам да ипак није пресудна боја гласа, већ оно што имате да кажете и начин на који то кажете. Касније сам често слушала и коментаре гледалаца, који су рекли да им, заправо, мој глас прија.
Шта Вам је помогло да превазиђете сумњу у себе и стекнете сигурност на телевизији?
Рад. Оптерећење бојом гласа нестало је у моментима када није било времена за размишљање о томе. Као дописник, покривате све, а понекад се суочавате са тешким и трауматичним ситуацијама. То вас заиста мења. Трудите се да на најбољи начин пренесете оно што се дешава, да не погрешите, да будете концентрисани и да посао обавите на време. Самопоуздање су ми, дакле, дали рад и уверење да људи желе да чују оно што имам да кажем.
Како је изгледао Ваш пут од дописника, чији је посао, како сте и сами рекли непрекидно тражење тема и креирање кратких новинарских форми о дневним догађајима, до уредника редакције Актуелности, која се састоји од белетристичких жанрова?
Одувек сам била склона репортажи и желела сам више него што нам дописнички посао и информативни програм нуде. Јутарњи програм и Дневник састоје се из кратких форми, а ја сам желела да обрадим проблеме на другачији начин.
Почела сам полако да радим за редакцију Актуелности, обрађујући теме које су ми биле важне. Временом сам осетила да бих могла да имам своју емисију, иако нисам тачно знала како би то изгледало. Била сам дописник у Ужицу, а редакција Актуелности је у Београду.
Поднела сам предлог уредницима, написала синопсис за неколико емисија и осетила потребу да урадим нешто што ће остати као вредан запис у архиви РТС-а. У тим емисијама, које сам предложила заједно са колегама из ужичког дописништва, представљали смо судбине људи који су заборављени, али који су допринели култури нашег народа.
Радила сам неколико емисија из Ужица, али је било компликовано, па сам прешла у редакцију у Београду. Сада сам ту, на привременом раду до пензије, потпуно задовољна својом позицијом.
Дакле, имам слободу у одабиру тема, наравно, уз консултације за главним уредником информативног програма. За мене је посао и лековит, и изазован, а нема веће среће него да радите оно што волите.
Ваш рад је награђен. На уручењу награде „Димитрије Давидовић“ рекли сте да су темеље у редакцији Актуелности већ поставили претходни уредници - Драган Стојановић, Бранка Керкез и Југослава Ђурица, те да вам није било тешко да на добрим темељима уносите иновације. Шта чини те темеље у редакцији?
Добила сам награду за најбољи уређивачки рад, што је за мене признање да сам свој посао добро радила. Свакој теми приступамо с ентузијазмом и трудимо се да буде занимљива публици, а јавни сервис, поред информисања, треба и да едукује и буде оријентир у друштву.
Редакција је компактна и колегијална. Свако сваком помаже, а награде су признање за рад целе екипе. Сви аутори емисија добро знају да оцене шта је важно у датом тренутку и ко су актери. И то је оно највредније - тај колективни дух који нас држи. Колеге су такође ове године награђиване. Међутим, свако од нас, укључујући и мене, те награде доживљава као признање за целу редакцију. Иако се ради о засебним емисијама, сви радимо заједно.
Колико често се дешавало да аутори тих 13 емисија испрва нису сагласни са Вашим сугестијама, али да на основу доброг образложења прихвате Ваша уређивачка решења или да Ви прихватите њихово виђење?
За сада није било таквих ситуација, али могуће су. То су људи који годинама раде своје ауторске емисије, изузетни новинари који добро процењују шта је у датом тренутку важно, ко су актери и шта је потребно јавности.
У свим емисијама редакције Актуелности централна тема је човек. Шта је заједничко личностима које 13 аутора представља у 13 различитих емисија?
Главни јунаци наших емисија показују да у овом времену има довољно доброте и вредности које треба чувати. Не можемо размишљати само о злу. Треба осветлити судбине људи који могу бити путоказ другима.
У редакцији актуелности постоји и емисија „Право на сутра“, која осветљава судбине Срба на КиМ. Колегиници Светлани Вукмировић и даље није дозвољен улазак на Косово и Метохију, што отежава њен рад и онемогућава извештавање са терена. Како сте то програмски превазишли?
После свих покушаја, интервенција, ништа није успело да се промени већ дуже време. Светлана је посвећена тој теми и везана је за тај простор. Са вољом је одлазила и радила приче о судбинама људи на Косову и Метохији. Надамо се да ће Светлани бити омогућен пролазак на КиМ.
Ми смо у међувремену пронашли соломонско решење. Са наше јужне покрајине сада извештава колегиница Вера Аксентијевић, док Вукмировић прати живот расељених лица у Централној Србији, односно како живе с надом да ће се вратити на своја огњишта.
Вера, на срећу, још увек може да пређе административни прелаз и посети људе који живе у српским енклавама, што је веома важно. Ускоро ће три екипе различитих емисија имати могућност да снимају Косово и Метохију и проблеме са којима се људе суочавају. Њима је веома важно да виде да нису заборављени и да им медији пружају подршку.
Осим овог случаја, са којим се још притисцима као уредница на јавном сервису суочавате?
Радимо у изузетно тешком времену, али човек мора да стоји иза својих ставова и да прати свом морални компас. Колеге и ја савршено добро знамо која је наша улога. Ми немамо намеру да реконструишемо стварност, већ да је пренесемо такву каква јесте. Може се десити да некада то некоме не одговара, јер истина зна да буде тешка и болна. Свакако, то је само позив институцијама и службама које су надлежне и задужене за проблеме, да их реше на одговарајући начин. Код нас отворених притисака нема. Ипак, иако се бавимо малим причама и људским судским судбинама, то су приче о друштву у коме живимо и тежимо томе да их верно пренесемо. Надам се да у томе истрајавамо.
И за крај, имајући све то у виду, шта за Вас данас значи бити добар уредник?
Добар уредник пре свега мора да има разумевање за идеје колега са којима ради, да им буде подршка, отвори сва врата која може да би урадили оно што планирају. Мора да зна чиме располаже у смислу капацитета редакције у којој је уредник, у смислу чиме располаже, као и која су ограничења и како да их превазиђе. Моја редакција је то свакако заслужила досадашњим радом.
Коментари (0)
Остави коментарНема коментара.