Фонд Добрица Кузмић
Развијајући новинарску солидарност у складу са наглим друштвеним променама, Управа Удружења новинара Србије одлучила је 2. јуна 2004. године да формира потпорни фонд, дајући му име Добрице Кузмића, председника Удружења у периоду од 1933. до 1938.године, у чијем је мандату највише учињено на јачању солидарности и унапређењу рада Удружења.
ПОТПОРНИ ФОНД ДОБРИЦА КУЗМИЋ - пружа различите видове помоћи члановима. Сви чланови УНС-а су истовремено чланови Фонда. Члан фонда има право на:
- бескаматну позајмицу до 18.000 динара;
- бесповратну помоћ за лечење до 20.000 динара;
- на име рођења детета 16.000 динара (захтев се мора поднети у периоду до годину дана од рођења детета);
- исплаћивање посмртнине наследницима умрлог члана у износу од 13.000 динарa.
Формулари:
МОЛБА
ОБАВЕЗЕ
ПОСЛОВНИК И ПРАВИЛA
Попуњенe формуларе можете доставити лично, поштом или мејлом на bozana.calov@uns.rs. Адреса Удружења новинара Србије је Ресавска 28, први спрат.
Ко је био Добрица Кузмић?
Добросав Добрица Кузмић (Кораћица код Младеновца, 7. 2. 1895 - Београд, 17 2. 1962) потиче из земљорадничке породице оца Михаила и Мајке Живке, рођене Живојиновић. Основну школу је завршио у Кораћици, гимназију у Београду. Студирао је филозофију у Београду, Риму и Паризу. Као ђак наредник је учествовао у биткама у Првом светском рату и слао Политици записе са фронта.
Новинар сарадник Политике је био од 1919. до 1926. а уредник Дописног одељења од 1927. Утемељио је прву савремену мрежу дописника Политике из свих крајева Југославије. На текстове дописника, бираних међу учитељима, професорима, судијама, чиновницима и студентима, одговарао им је писмима са поукама о новинарском занату, поштовању престижних захтева редакције о брзом и објективном извештавању, сажето и јасно, а посебно о чувању угледа новинара.
Присна и охрабрујућа писма младим новинарима и у мањим градовима, постале су својеврсна дописна новинарска школа. Заслужан је што су прилози дописника изједначавани са рукописима новинара у редакцији. И то је доприносило да даровити дописници буду позивани за сталне сараднике у редакцији. Звали су га мајком и учитељем дописника.
Вишегодишњим трудом у корист новинара и својом јарком личношћу, обележио је најуспешније раздобље Београдске секције Југословенског новинарског друштва између два светска рата. На годишњим скупштинама секције биран је за њеног потпредседника (1929, 1931) и председника (1933, 1937, 1938), за члана Управног одбора (1934) и председника (1936). Изабран је и за доживотног почасног председника Београдске секције (1939).
У њеном окриљу, током тридесетих година је створено више новинарских установа од којих неке постоје и сада. Највише његовом заслугом, основани су Потпорни фонд и Фонд за незапослене новинаре (1932) и донета Уредба о пензионом осигурању новинара.
Припремљена је изложба "Сто година српске штампе" и покренут Новинарски гласник (1934). Почео је да излази хумористичко-сатирични лист Ошишани јеж (5. 1. 1935.) чији су сарадници били најбољи карикатуристи а почетни тираж од 22 000 примерака убрзо повећан на 90 000! Основано је "Јежево позориште" и приређена прва изложба политичких карикатура у Београду.
Изграђен је Новинарски дом (1933 - 1935), уз прилог и Михајла Пупина.
У јавном животу Београда су постале популарне Усмене новине (1936) недељом увече у Коларчевој задужбини. Интелектуалци разних професија и новинари су коментарисали политичка и друштвена збивања у земљи и свету, а карикатуристи Ошишаног јежа засмејавали посетиоце својим цртежима на сцени. У првом издању је говорио Бранислав Нушић.
Основано је и издавачко предузеће Седма сила (1937). Потпорном фонду су уступани приходи Ошишаног јежа, Усмених новина и Седме силе. Као познавалац народних рукотворина и традиције у завичају испод Космаја, приредио је прву изложбу и фестивал народних песама и игара.
Није желео да сарађује у листовима у Београду за време немачке окупације и повукао се у Кораћицу. Осумњичен да помаже партизане, хапшен је и затваран у Младеновцу и више месеци у логору на Бањици (17. 2. - 29. 6. 1944).
Придружио се првим обновитељима Политике у ослобођеном Београду. Као секретар редакције, био је један од организатора припрема и штампања првог послератног броја Политике (28. 10. 1944.). Наставио је уреднички посао у Дописној служби.
Окупио је старе и нове дописнике и писмима их подстицао да извештавају о послератној обнови земље. Цењен и поштован уредник више генерација дописника био је тридесет година, до одласка у пензију (1960). Своје песме, сећања на страдања у рату објављивао је у новинама и часописима.
Удружење новинара Србије, на прослави 70 година од оснивања (1951), доделило му је престижно звање "заслужан новинар".
У историји српског новинарства, трајне су његове заслуге као једног од утемељивача модерне штампе, обновитеља Политике после два светска рата и прегаоца за афирмацију угледа и достојанства новинарске професије.
Умро је од срчаног удара у клубу Политике у коју је долазио и после одласка у пензију. Име му носи потпорни фонд Удружења новинара Србије (2004) и улица у родној Кораћици на Космају.
УНС се захваљује колеги Љуби Вукмановићу који је податке прикупио, објединио и написао за Српски биографски речник Матице српске и омогућио УНС-у да их користи.
