Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Smanji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Vesti
31. 07. 2011.
Poslušnici će nas skupo koštati
Sanda Savić, programska direktorka RTV-a
U njenom odlasku sa B92 nema ekskluzivne vesti – razlog je sveden na potrebu za promenom.
Foto: Dnevnik onlajn
Dolazak novih vlasnika u B92 i promena programskog ambijenta potvrdili su kao ispravnu njenu odluku da posle toliko godina ode, a kada smo je pitali da li su gledaoci u pravu kada kažu da se ta kuća vremenom promenila nagore, odgovara:
- Po svojoj formi Radio i Televizija B92 su bili komercijalni, a po suštini najviše nalik javnom servisu. Na medijskom tržištu u Srbiji takav program je morao da ima dramatične uspone i padove. Istina je da su u programskoj šemi pravljeni kompromisi, verovali smo da je uvođenje ’Velikog brata’ jedna vrsta subverzivne taktike za podizanje gledanost, ali moja odgovornost je, ipak, bila informativni program i prihvatam sve kritike i pohvale na račun tog programa. Uostalom, ne postoji ni jedna profesionalna nagrada u zemlji, a brojne su i u inostranstvu, koje moji novinari nisu osvojili i dobili, govori Sanda Savić, koju smo upitali ne čini li joj se da su novi vlasnici gurnuli B92 u mejnstrim nespojiv s njenim gerilskim počecima?
- Zamislite da 2011. bilo koja televizija ili radio bude prinuđena da se ponaša gerilski. Znate kako to izgleda – u najkraćem – radite u jednom prostoru neko vreme, a onda vam u tri posle ponoći zvoni telefon u kome vas onaj koji nije priveden obaveštava da jutarnji dnevnik vodite iz nekog drugog prostora... I tako to ide godinama. Da ima danas potrebe za gerilom, ne bismo vi i ja ni razgovarali o ovim temama, niti bi mene bilo ko pozvao da radim za javni servis.
Danas je B 92 komercijalna televizija. A novi većinski vlasnici mogu sa svojom svojinom da čine šta žele, u granicama zakonskih mogućnosti, kao i svi drugi vlasnici medija u Srbiji.
Zašto je RTV tako slaba televizija?
- Budućnost te televizije kao dobrog medijskog javnog servisa je u mom fokusu. Samo u tom smislu mi je analiza uzroka i postojećeg stanja profesionalno potrebna i važna. Moj cilj je da, zajedno s timom novinara koji već rade u RTV i onima koji dolaze, vratim vrednosti javnog servisa i Radiju i Televiziji Vojvodine. To ne znači da ću izbegavati suočavanje s prošlošću ove kuće, ali mislim da ona deli sudbinu većine medija u državi, te da će suočavanje samo potvrditi ono što već i vi i ja znamo.
Kako biste odgovorili onima koji smatraju da ste još jedna u nizu kozmetičkih promena, koja neće doneti ništa novo?
- Volela bih kada bi jednom kozmetika bila ostavljena stručnjacima za kozmetiku i kada bi kozmetika prestala da bude zloupotrebljavana u političkom i medijskom žargonu. Ali, ako se već koristimo tom terminologijom, recimo da će RTV posle kozmetičkog tretmana nešto lepše izgledati. Televizija mora modernije da izgleda, a radio mora modernije da zvuči, za šta moramo da primenimo nove tehnologije. Iza izgleda je sadržina. Time ćemo se prevashodno baviti. Moj zadatak je da RTV sistem u sadržini zadovolji potrebe i očekivanja građana Vojvodine, da vratimo RTV u poziciju javnog servisa. A ljubitelje kozmetike bih zamolila da i meni i mom timu daju malo vremena, pa da posle toga donose sud.
Kakve kadrovske promene slede u RTV i koliko će zaposlenih imati?
- Neophodno je da se RTV podmladi i ozbiljno pojača dobrim profesionalcima. Već smo počeli da radimo na promeni sistema rada i sadržaja programa. Naš cilj je da napravimo regionalni javni servis. Ne mogu u ovom trenutku da govorim o broju zaposlenih, jer će na to uticati i odluka o programima, o sadržini programa, ali i tehnološke promene i modernizacija.
Imate li apsolutnu slobodu u poslu i kakve nas programske novosti očekuju?
- Ne suočavam se ni sa cenzurom, ni sa autocenzurom, ali ni sa političkim “preporukama”. Da li je to dovoljan stepen slobode? Sloboda zavisi i od nas samih. Koliko smo spremni i borbeni da sebi kreiramo slobodan prostor. Mislim da niko od mene, niti od tima novinara koje dovodim, ne očekuje da se ponašamo suprotno od toga kako smo se do sada ponašali na poslovima koje smo obavljali. Mislim da je poslednje što za sve nas možete da kažete je da smo bili neslobodni, neprofesionalni i da smo radili mimo potreba i očekivanja svojih slušalaca i gledalaca. Na jesen će se videti prvi rezultati. Informativni program je prvi, pa onda slede i ostali. Emisija Danice Vučenić je prvi konkretan program koji najavljujemo. Ta emisija bi trebalo da postavi novi standard RTV kome moramo da težimo.
Glumac Milovan Filipović na ovom je mestu rekao da RTV mora drastično poboljšati igrani program da bi stekla veću gledanost?
- Igrani program je za svaku televiziju veoma važan, ali procesi proizvodnje takvih programa su skupi i komlikovani. Verujem da će jednog dana RTV moći sebi da priušti i proizvodnju takvih programa.
Zašto srpski mediji ni 11 godina posle demokratske revolucije nisu lišeni političke kontrole i uticaja?
- Ne mogu mediji biti izvan onoga što se i inače dešava u Srbiji. Oni su deo miljea u kome su partije u sprezi sa biznisom kreatori svih tokova u zemlji. S druge strane, posle 5. oktobra nije ispunjeno nekoliko važnih obećanja iz medijske oblasti. Jedno od tih obećanja je bilo – novi javni servisi i raskidi sa prošlošću. Pogledajte koliko je danas novinara na medijskoj sceni koji su 5. oktobra ujutro čitali komentare protiv DOS–a, a 5. oktobra uveče otišli u Skupštinu grada Beograda da se rukuju s predstavnicima novih vlasti. Moj je utisak da smo i mi novinari izgubili veru u sebe i sopstvenu moć kao “sedme sile”. Neobjašnjivo mi je da pre 5. oktobra nismo imali samocenzuru a da je danas imamo, da kod dobrih novinara nije bilo straha, a da ga danas ima, da nije nedostajalo kritičke javnosti, a da danas to nedostaje. Novinarstvo deli sudbinu zemlje u kojoj je. Dugogodišnje negovanje prosečnosti i poslušnosti pokazalo se pogubnijim od ekonomske krize.
Koliko materijalni položaj novinara utiče na kvalitet njihovog rada?
- Naravno da utiče. Borba za golu egzistenciju zaista ne štedi one koji se bore, iako materijalni momenat nikada nije bio ideja vodilja u novinarstvu. Mislim da je od plata i egzistencije dominantniji problem nedostatak motivacije, strasti i entuzijazma da radom možemo bilo šta da promenimo.
Da li je beda dovoljno opravdanje za našu medijsku sliku?
– Naravno da nije. Besparica može da bude opravdanje za to što sebi ne možemo da priuštimo letovanje, nove cipele ili moderniju kravatu... Međutim, materijalna beda ne sme da bude beda morala ili beda profesionalizma.
Šta očekujete od srpske Medijske strategije?
- Pogledajte koliko se kasni sa strategijom, pogledajte koliko se usaglašava, pogledajte koliko to sve teško ide... Ima mnogo dobrih ideja u toj strategiji, ali šta će ostati do kraja u konačnom tekstu... Životni sam optimista pa kažem da je čaša polu puna...
Ocenite odnose između UNS–a, NUNS–a i NDNV–a?
- Reći ću samo da su udruženja izuzetno važna za našu profesiju, a da bi ona bila mnogo snažnija da su udruženja složnija oko ključnih pitanja, ili da imamo jedno veliko i moćno udruženje.
Da li postoktobarske vlasti dovoljno ažurno traže ubice novinara?
- Vaše pitanje je retoričko. Sramotno je da ubice novinara nisu pronađene, kao ni oni koji su pokušali da ubiju novinara „Vremena“, srećom pa nisu uspeli. Da je naša profesija ili da su naša udruženja složna, dogovorili bi odavno neki vid protesta zbog činjenice da ubice novinara nisu pronađene. Bele strane i crni ekrani sve dok ih ne nađu. Možete li da zamislite takvu situaciju? Naravno da ne… Zato i pričamo, između ostalog, o nemoći profesije.
Pretnje Brankici Stanković ponovo su relativizovane, kakvu poruku time srpsko sudstvo šalje društvu?
- Kao i činjenica da nadležne institucije ne rade ništa, ili rade, a ne objavljuju, ili su nesposobne pa ne mogu da reše slučajeve ubistava novinara, tako i slučaj moje koleginici Brankice nije samo relativizacija, već i direktna poruka novinarima: svako može da ubije novinara i da ne bude kažnjen, svako može da preti novinaru i da sudski slučaj bude relativizovan, svako može da podmetne bombu novinaru na prozor sobe i da hoda bezgrešno i slobodno.
Ceca u kućnom pritvoru nije primila poziv za sud; gde je granica državne sramote?
- Sami ste odgovorili na svoje pitanje.
Hoće li eventualna kandidatura za članstvo u EU išta promeniti u svakodnevnom životu ljudi i kako taj događaj prihvatiti?
- Mislim da sama kandidatura i sve što ona nosi, a mislim pre svega na vrednosni i zakonski okvir, treba prvo da promeni nešto u životu političke elite, u smislu ograničavanja moći partijama i njenim predstavnicima. Sama kandidatura neće doneti mnogo promena u našim životima, ali proces koji se naziva evropske integracije je važan, ne samo kroz ekonomski aspekt, već je dugoročno važan i u drugom smislu. Želim da se nadam da moja deca kada budu odrasli ljudi neće debatovati o gej i manjinskim pravima, ili o tome da li je Mladić heroj ili zločinac.
Lepota koja im je na dohvat ruke, a da je građani Srbije nisu svesni?
– Život je lep. Samo da ne dozvolimo da prođe pored nas. Često od velikih tema ne vidimo “ostatak” našeg života.
Kako pobeđujete tugu i da li se uopšte borite protiv nje kada vas obuzme?
- Zavisi šta je prouzrokovalo tu tugu. Nekada vreme leči tugu. Nekada ne prepoznajem da nije reč o tugi, već o samosažaljenju. Ponekad je tuga stimulativna i budi kreativnost. Volela bih da je vašem pitanju bila sadržana reč sreća, iako vi i ja živimo u Srbiji, gde sreću često percipiramo kao luksuz. Ali ja sam optimista, pa makar me zbog toga proglasili elitistom.
Antrfile : Žilnik od Horgoša do Dragaša
Prethodni gost „Intervjua nedelje“ reditelj Želimir Žilnik pitao je „na neviđeno“ Sandu Savić šta se s Novosađanima dešava kada institucije i dostignuća u kulturi umesto da osnažimo – rasturamo?
- Na žalost, Novosađani nisu eksluzivni u ovom problemu. Žilnikovo pitanje može da bude postavljeno u bilo kom delu Srbije. Da li bi trebalo da kažem – postajemo još nekulturniji i prostiji? Da li da kažem – rasturaju ih oni koji imaju moć da to čine, a oni su očito prosti i nekultruni? Onda je prirodan sled događaja sve ostalo što nam se dešava, a čega bi često trebalo da se stidimo.
Igor Mihaljević
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.