Vesti

17. 05. 2011.

Izvor: Akter

Fotografije za budućnost

Zvezdan Mančić, direktor Centra za razvoj fotografije

Fotografija je medij koji pored estetske funkcije ima veliki informativni potencijal, kao i sposobnost da kod posmatrača izazove niz različitih emocija, da mu izmami osmeh ili da ga navede na suze, zbog čega je njena manipulativna moć ogromna.

U svetu je fotografija odavno prihvaćena kao umetnost i među stručnjacima i poznavaocima podjednako cenjena kao i slikarstvo, vajarstvo ili neki drugi oblici vizuelnog izražavanja. O shvatanju vrednosti fotografije u Srbiji razgovarali smo s direktorom Centra za razvoj fotografije Zvezdanom Mančićem, koji već nekoliko godina predvodi i organizaciju tradicionalnog nacionalnog konkursa za izbor najbolje medijske fotografije “Pres Foto Srbija”, na kojoj je ove godine u konkurenciji 1.200 fotografija pobedio Marko Đoković, fotoreporter dnevnog lista “Pres”, koji je nagrađen za fotografiju “Parada ponosa”.

Kako ocenjujete radove koji su pristigli na ovogodišnju izložbu?

- Nekoliko godina unazad fotografi koji rade u medijima i učestvuju na ovoj izložbi shvatili su promene nastale u njenoj koncepciji i u načinu žiriranja i mnogi od njih pokušavaju da isprate te trendove. Radovi su sve bolji, autori su se ohrabrili da istražuju. To je veliki i ozbiljan rad koji se može uporediti s istraživačkim novinarstvom.

Od fotografa se očekuje da se posvete temama koje obrađuju, da nauče mnogo o njima, da se upoznaju s ljudima, da preispituju svoj vizuelni pristup tokom vremena, da ga menjaju, popravljaju. Možda smisao izložbe najbolje oslikava izjava predsednice Udruženja novinara Srbije Ljiljane Smajlović, koja se na svečanosti povodom otvaranja postavke zapitala da li, s obzirom da na njoj nema nijedne jedine fotografije političara, fotografi žele da poruče da to nije jedina tema koja se pokriva u medijima.

I to na neki način i jeste poruka. Fokus fotografa pomera se polako s onoga što je propaganda na ono što zaista čini naš život. To odražava opšte stanje u društvu, ali je i pokazatelj da politika i ekonomija nisu jedini aspekti našeg življenja.

Koliko za fotografije koje se mogu videti na izložbi “Pres Foto Srbija” ima mesta u domaćim medijima?

- Ove fotografije ne mogu da nađu načina da uđu u naše medije, nema razumevanja za njih, a to odražava i opšte stanje u medijima. Pojeftinjenje medijskog proizvoda glavni je uzrok toga, kao i podilaženje publici. Politika i zabavni sadržaji su ono što se traži jer publika to očigledno voli. Problem je i u finansiranju pokrivanja ozbiljnijih tema, često treba putovati, a to podrazumeva troškove spavanja, puta, hrane, pa se mediji na to teško odlučuju.

Da li je to jedini problem?

- Problem je i u tome što država nema sluha za to i ne bavi se obrazovanjem konzumenata medija. Etika u fotografiji se potpuno zanemaruje, država je zanemaruje. Na primer, svi imaju mobilne telefone, fotografišu gotovo svakodnevno, razmenjuju te fotografije i na neki način utiču na kreiranje društvene svesti. To je jedan moderan sociološki fenomen na koji gotovo niko ne obraća pažnju, a fotografija je užasno moćan instrument manipulacije u svakom smislu.

Ona se od samog otkrića koristila u političke i razne druge svrhe, jer je njena snaga ogromna, ljudi joj bezrezervno veruju, a malim pomeranjem objektiva u jednu ili drugu stranu potpuno menjate kontekst i sliku.

Kako je vrednost dokumentarne fotografije shvaćena u Srbiji?

- Kod dokumentarne fotografije bitno je to što je u poslednjih nekoliko godina postala u umetničkom svetu vrlo finansijski isplativa. U Srbiji i dalje postoji dilema da li je fotografija umetnost ili nije. Ovih dana počeće da radi internet prezentacija Centra za razvoj fotografije koji će pratiti fotografske aktivnosti i omogućiti razmenu mišljenja i istoričara umetnosti, i novinara koji prate kulturu i fotografa, i šire publike naklonjene umetnosti.

Cilj nam je da publici približimo fotografske vrednosti i da razbijemo predrasudu da fotografija nije umetnost. Ovde ljudi fotografiju uzimaju zdravo za gotovo, kao vid zabave ili puke ilustracije teksta u medijima. Vrlo je veliki problem što urednici u medijima ne razumeju fotografiju, ne razumeju njen umetnički, dokumentarni, kreativni potencijal jer se nisu time nikada ozbiljno ni bavili, doživljavaju je kao sredstvo za popunjavanje prostora ili kao banalnu atrakciju.

Da li Centar za razvoj fotografije čini nešto da se to promeni?

- Ideja je da uključimo što više ljude u proces prosvećivanja populacije u vezi s fotografskim vrednostima. Pre svih mislim na kustose, na novinare, kao i na same fotografe, posebno u sferi dokumentarne fotografije. Prvo smo imali zadatak da objasnimo fotografima vrednost takvog rada i u tome postepeno uspevamo, što se ogleda i u tome što “World Press Photo” i neke druge ozbiljne fotografske organizacije pozivaju naše fotografe na radionice, plaćaju im učešće u pojedinim projektima, mnogi od njih su dobili i nagrade.

Pomažemo im u traganju za inostranim fondovima i kroz to im pružamo mogućnost da idu stepen dalje u svom razvoju, ali i da na neki način promovišu Srbiju kao zemlju koja u savremenoj umetnosti ima šta da kaže.

Kakav je plasman srpskih fotografa u inostranstvu?

- Izložba “Pres Foto Srbija” je prošle godine uspešno gostovala u Atini, prvo u maju, a zatim u novembru tokom „Meseca fotografije” i tom prilikom tamošnji stručnjaci su je veoma pozitivno ocenili.

Čak se našla i među preporukama urednika vodećeg atinskog kulturnog vodiča, uz ocenu da je reč o nečemu što ne bi trebalo propustiti. Ove jeseni ćemo organizovati retrpospektivnu izložbu u Atini, na kojoj će biti predstavljeni radovi s prethodna dva i s ovogodišnjeg konkursa. Imamo pozive i da izložbu prikažemo u Parizu i Londonu, ali nam je za to neophodna finansijska podrška države.

Da li je realno očekivati da Srbija uskoro dobije i muzej fotografije?

- Muzej fotografije je za sada na vrlo dugačkom štapu u Srbiji jer i mnogo starije muzejske institucije ne uspevaju da rade u normalnim uslovima. Čini mi se da za početak muzej fotografije mnogo lakše može da radi u onlajn varijanti.

Koliko fotografi imaju mogućnosti da se predstave domaćoj javnosti?

- Vrlo je teško finansirati samostalne izložbe u Srbiji. Država galerije loše finansira, kao i umetnike, tako da je to gotovo nemoguća misija. To su ljudi koji ne mogu da prave izložbu od printova pravljenih na kućnom štampaču, previše su ozbiljni da bi se predstavljali na taj način.

Galerijska aktivnost u Srbiji je vrlo nerazvijena, što je potpuni apsurd baš zato što imamo razvijenu fotografiju. Razumevanje države koliki je značaj fotografije za podizanje svesti o određenim temama je minimalno.

Naša država nije svesna da treba sistematski da fotografiše gradove, sela, da bi naša deca znala kako je uopšte ova naša današnja država izgledala. Srbija se vrlo malo u modernoj umetnosti prikazuje na evropskoj i svetskoj mapi, a u fotografiji imamo šta da kažemo, naročito u dokumentarnoj, ona je potpuno savremena i komunicira s ljudima u inostranstvu, imamo čime da se pohvalimo.

Antrfile : Cilj projekta „Pres Foto Srbija”

„Nama kao organizatorima ove izložbe veoma je važno da naglasimo značaj dokumentarne fotografije, koja za razliku od klasične pres fotografije nije za jednokratnu upotrebu, već ima ambiciju da pomiri više činilaca, da zadovolji određene estetske kriterijume i da informiše, ali i da prenese određenu viziju, da vrši određenu misiju.

Cilj projekta ‘Pres Foto Srbija’ jeste da domaće fotografe podstakne na takav način razmišljanja o fotografiji, odnosno da ih navede da razvijaju jasan stav o temama kojima se bave”.

Fotoreportaža

“Fotoreportaže iz godine u godinu su sve bolje, a pojedinačne fotografije izlaze iz sfere pukog informativnog i sve više ulaze u sferu ljudskog, istražujući razne sociološke i kulturološke fenomene.

Jedan autor ove godine se bavio životom mladih u provinciji u Rumuniji, izvesnim modelom izgubljenosti, traganja za idealima u zemlji koja prolazi kroz tranziciju. Druga mlada autorka, prošlogodišnja pobednica konkursa Sanja Knežević, bavila se problemom ljudi na Pešteru koji do svojih poznih srednjih godina ne uspevaju da se ožene, pa žene traže kroz organizovano provodadžisanje devojaka iz Albanije.

Zanimljiva je i reportaža o jednom napuštenom selu u Srbiji, u kojoj je autor uspeo da dočara jedan dan i da emocionalno prenese posmatrača u tu sredinu”, kaže Mančić.

Valentina Bulatović