Vesti
16. 11. 2018.
Imitatori
Nedeljnik je objavio, na sajtu, Udruženje novinara Srbije je prenelo, na sajtu, a svi ostali su mudro prećutali. Da je u Beogradu 29. septembra, na putu za apoteku, na ulici, umro Živorad - Žika Minović, direktor i glavni urednik „Politike" s kraja osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka.
Po samoj vesti, koja se poziva na članove porodice i prijatelje, Žika Minović je i želeo da se njegova smrt prećuti, i kremiran je u krugu porodice, bez ijednog retka, čak ni u čituljama.
I ko je poznavao Žiku, može vrlo lako da razume zašto je nekada najmoćniji medijski čovek u Srbiji na svom kraju želeo tišinu.
Ko poznaje novinarstvo u Srbiji, takođe lako može da shvati zašto je profesija na vest o Žikinoj smrti ostala nema.
Žika je bio simbol, patentirao je način, savršeno se snalazio u ulozi dželata, i sluge, i žrtve, postavio je temelje za poseban odnos države i medija, znao gotovo sve o svima.
I bio je prvi. Zato što je, i posle Žike, vlast svaka postavljala glavne urednike „Politike“. I zato što je, i posle Žike, gomila novinara trčala da pokaže da je, u osnovi, željna društveno političkog rada, službovanja raznim politikama, i da joj je novinarstvo tek alatka za milion drugih ciljeva.
I zato što je, i posle Žike, toliko njih radilo i mnogo gore stvari od njega, menjalo gazde, prodavalo se za sitniš, pristajalo na uloge piona i potrošne robe, i skidalo glavu svima koji su s druge strane.
Setiti se Žike danas, za mnoge je vrlo neprijatna dužnost. Ona koja ih tera da se sete sebe.
I to u sasvim drugačijim okolnostimaod onih u kojima je on postao Žika Minović.
Zato što je njegov put u to vreme bio prirodan. Glavne urednike i direktore medija je postavljala partija, jedna jedina kojajepostojala.
Njihova odanost i rad za partiju podrazumevali su se baš kao što se podrazumevalo da poznaje zanat iz kojeg je prekomandovan na višu dužnost.
Žika u „Politici", Staša u „Borbi“, Boža Bog u „Ekspresu“, Rade u „Novostima" jesu bili komunistički kadar, ali istovremeno i kadar ozbiljnih novinarskih škola, u kojima su, s obzirom na to da je pripadnost bila neupitna, ljudi učili pre svega zanat.
I to što je Žika godinama posle svog direktorskog kraja bio glavna stanica za svakoga ko je hteo ozbiljan profesionalni savet, nije bilo ništa čudno. Kada bi ovi koji danas izigravaju žrtve režima (što je, takođe, Žikin patent) znali deseti deo onoga što je o novinama on znao, tiraži im ne bi bili dve-tri hiljade primeraka, nego višestruko veći.
To ogromno znanje, Žiku je izdvojilo iz kruga običnih sluga. On jeste radio za vlast, najpre za Stambolića, potom za Miloševića, on je u jednom trenutku odigrao (uz Duška Mitevića) možda i presudnu ulogu u partijskom prevratu tokom kojeg je Milošević postao Milošević, ali je, isto tako, umeo da se okrene od vlasti i da joj postane takav problem da nisu znali šta bi drugo s njim nego da ga uhapse da bi ga smenili.
To je kapacitet o kojem danas bezuspešno sanjaju razni Lekići i svi drugi koji su zaboravili ko je celu tu igranku vlast-mediji ne samo savršeno igrao nego i velikim delom sam izmislio.
Naravno da je priča o Žikinom moralnom kredibilitetu sasvim na mestu, ali nije na mestu da se time bave njegove mnogobrojne blede kopije, kojih je danas srpsko novinarstvo puno.
Pogotovo što se mnogi od onih koji danas viču da ih vlast napada, čak i kada to ne čini, mogu pohvaliti istim partijskim bekgraundom kakav je i Žikin, i istim službovanjem ideologiji i politici, i to bez Žikinog „kritičkog otklona“, primenjenog, naravno, onda kada je on mislio da je to košer i da će imati neku korist od toga.
I niko od njih, njegovih imitatora, pritom, nije prošao ni blizu tako loše kao Žika, a mnogi su to zaslužili i više nego on.
On je platio pogrešnu procenu, da posle Miloševića, i to zahvaljujući 9. martu, dolazi Vuk Drašković, a oni koji, za razliku od njega, gotovo nikada nisu pogodili ko dolazi, nisu platili skoro ništa.
A trebalo je, pošto taj Žikin patent - „forsiraj pobednika", i „izaberi stranu" - jeste suštinski bio pogrešan, pogotovo kada su počeli da ga primenjuju amateri.
Oni koji ne shvataju da novinarstvo može da istrpi političku opredeljenost novinara (što je normalna stvar svuda u svetu), ali ne i promašene teme i obraćanje sebi umesto publici.
Ne može ni kuknjavu, potenciranje jednog te istog i odsustvo relevantnih informacija.
I jeste Žika patentirao i Odjeke i reagovanja, ali oni su i njemu i „Politici" tada, uz sve usluge vlastima, istovremeno dizali tiraž.
Znao je da ih koristi, za razliku od onih koji danas uređuju „Danas", sastavljen skroz od Odjeka i reagovanja, jednih te istih teza, ali bez ikakvog stvarnog uticaja na čitaoce, njihov broj i potrebu da ga kupe.
Žika, za razliku od njih, nije bespredmetno kukao. Služio se gomilom trikova, lagao, postavljao, smenjivao, bio za, bio protiv... Zato ga je Milošević i uhapsio, što je detalj u biografiji o kojem ljudi iz „Danasa" mogu samo da sanjaju.
I zato su i prećutali, i oni i ovi iz „Politike" i iz svih drugih medija, Žikinu smrt.
Zato što rade sve to isto, ali mu nisu dorasli. I teško im jeda to priznaju.
Jedan je bio Žika. Ostali su blede kopije.
I tako će ostati, osim ako se vlast ne doseti da vrati Ljilju Smajlović, jedinu s tom vrstom kapaciteta, u neke novine.
Tek da pokaže ovim drugima kako se to radi.
U demokratskoj atmosferi.
Jedan je bio Žika. Ostali su blede kopije. I tako će ostati, osim ako se vlast ne doseti da vrati Ljilju Smajlović, jedinu s tom vrstom kapaciteta, u neke novine.
Komentari (1)
ostavi komentar16.11.
2018.
in memoriam
Интересантан in memoriam. Има елемената истинитог опажања. Могло би да послужи за дебату докле је стигло српско новинарство. Ко је аутор?
Odgovori