Vesti
22. 08. 2016.
Izliv stvarnosti u javnost
U razgovoru sa novinarom nacionalnog javnog servisa, odmah pošto je sinoć primio zlatnu medalju i otpevao iz sveg glasa himnu „Bože pravde“ na olimpijskom postolju, vaterpolista Andrija Prlainović – neočekivano i nepremireno žanru u kome se našao – objasnio je da iza uspeha u Riju (ne samo vaterpolo reprezentacije nego i ostalih sportista iz Srbije) ne stoji nikakvo programsko, to jest sistemsko ulaganje, niti promišljena i dugoročna politika države u polju sporta.
(Od Prlainovićeve izjave na sajtu nacionalnog javnog servisa ostalo je samo ovo: „Jako malo grešaka smo napravili za jedno finale, bili smo dobro pripremljeni za utakmicu, vladala je pozitivna energija. Osećao sam da smo spremni za najveću utakmicu u našim karijerima. Ostalo ste videli, to je bila simfonija u vodi. Posebno hvala Gociću i Nikiću, oprostili su se majstorski, možda i bili presudni tas na vagi uz Mandića i golmana Mitrovića.“)
Pošto se sa svojim košarkašicama junački izborila za bronzanu olimpijsku medalju u Brazilu, selektorka Marina Maljković je juče – i ona neočekivano i neprimereno žanru u kome se našla – ukorila novinara i objasnila mu da su njegove kvalifikacije rezultata ženske košarkaške reprezentacije Srbije isuviše slabe i neprikladne. To što su košarkašice uradile, naglasila je ona, jeste čudo. I to je ponovila tri puta. Urednici na nacionalnom javnom servisu su kasnije u programu ponavljali njenu izjavu do iznemoglosti, ali su iz nje izostavili ukor kolegi i objašnjenje za „čudo“. („Selektorka košarkašica Srbije Marina Maljković oduševljena osvajanjem bronzane medalje na Olimpijskim igrama u Riju. ‘Ovo je čudo’, rekla je Marina Maljković posle pobede nad Francuskom” – tako glasi vest na nacionalnom javnom servisu.)
„Čudo“ je objasnio jedan drugi proslavljeni ovdašnji trener – istina, za jedne španske sportske novine (domaće sportske novine su ionako na izdisaju) – Božidar Maljković. To što je njegova ćerka uradila sa igračicama, rekao je on, ravno je čudu jer u Srbiji ne postoji ženska košarka. Još sasvim mlade, dodao je, košarkašice odlaze u susednu Mađarsku da tamo grade karijere, pošto u Srbiji to ne mogu. Kao Andrija Prlainović, i Marina Maljković je dakle u trenutku konačnog trijumfa imala potrebu da naglasi da je uspeh sa svojim devojkama postigla uprkos tome što nema promišljene i dugoročne politike države u polju sporta, a ne zahvaljujući takvoj politici.
To je velika tema: kako bi trebalo da izgleda sport u Srbiji? Kako se raspodeljuje novac iz budžeta u domaćem sportu? Koliko novca odlazi u profesionalni a koliko u rekreativni sport i sportske programe? Kako se deli novac između ženskog i muškog sporta? Da li država treba da se povuče iz sporta, kao što se, recimo, povukla iz medija i kulture, i kao što nagoveštava da bi se mogla povući recimo iz obrazovanja ili zdravstva? Da li klubove treba privatizovati i ostaviti da tržište reguliše i određuje domete u sportovima? To nisu samo finansijska pitanja ili pitanja racionalne raspodele budžeta. To su pre svega ideološka pitanja, koliko god uspesi u sportu i sam sport bili instrumenti potiskivanja ideologije i neutralizacije ideoloških sukoba. Nevolja je u tome što se ovde odgovori na ta pitanje sistematski i programski odlažu, kako bi se sačuvale sive zone u sportu.
Ali, nećemo ovde o ideologiji, sportu i državnom finansiranju. Verovatno nenamerno, Prlainović je takođe, kao Marina Maljković, održao lekciju svom sagovorniku sa nacionalnog javnog servisa. Ukratko mu je izložio šta je uloga novinara u javnom prostoru. Ne samo što novinari treba da budu zagovornici zajedničkih interesa, to jest opšteg dobra; oni po svom položaju treba da ulaze i u sukobe da bi to opšte dobro zaštitili. U sukobe u koje drugi (u ovom konkretnom slučaju, sportisti), iz raznih razloga, ne mogu da uđu. Vi, novinari, treba da skrenete pažnju na to da ovde država ne vodi računa o sportu; to ne treba da rade sportisti e da se tako ne bi zamerili političarima, ministrima, državnom vrhu – rekao je Prlainović.
Zašto bi se Prlainović zamerio svom nekadašnjem kolegi iz vaterpolo reprezentacije a sadašnjem ministru sporta i omladine Vanji Udovičiću ako bi mu rekao da loše radi svoj posao, ostaje nam samo da nagađamo (sa velikom šansom da pogodimo). Nešto drugo je, međutim, važnije: Prlainović je sasvim u pravu kada traži da novinari budu nezavisni, slobodni od svakog uslovljavanja ili ucene, kako bi slobodno kritikovali vlast iz ugla javnog interesa, to jest zajedničkog dobra. Umesto da služe partikularnim interesima ljudi na vlasti, oni bi morali služiti zajednici. Pored lekcije iz vaterpola, Prlainović je tako sinoć održao i suvislu lekciju o novinarskom pozivu. Kako je lekcija shvaćena, vidimo već danas na sajtu nacionalnog javnog servisa.
Komentari (4)
ostavi komentar27.08.
2016.
Tako je
Komnen Seratlic je sve u pravu. I nije napisao jos mnogo toga, ali ako bih to pisao, morao bih da pisem do sDjurdjevdana.
Odgovori23.08.
2016.
Браво Марина, браво Андрија
Као и у другим областима живота у Србији тако нам је и у спорту. Какво је здравство, школство, просвјета, а тек какав је хаос у Правосуђу. Никад, подвлачим никад, Србије неће затворити поглавља 23 и 24. Зашто министр мора бити бивши ватерполиста, зашо министр за културу мора бити глумац или музичар, зашто је Расим Љајић вјечни и вјечити министар (и после Расима Расим), да ли је могуће да Дачић поново "влада" дипломатијом, која је на најнижем нивоу у српској историји, а не може да влда изјавама које су изван оквира дипломатског и политичког понашања, ко је господо Вулин који се потпуно отргнуо и не зна шта прича, ко је госпођа психијатар звана Славица, ко је тај несрећник Кркобабић. Да се вратим спорту. "У разговору са новинаром националног јавног сервиса, одмах пошто је (након што је, а не пошто је, пошто је кило сира, прим. ККС) синоћ примио златну медаљу и отпевао из свег гласа химну „Боже правде“ на олимпијском постољу, ватерполиста Андрија Прлаиновић – неочекивано и непремирено жанру у коме се нашао – објаснио је да иза успеха у Рију (не само ватерполо репрезентације него и осталих спортиста из Србије) не стоји никакво програмско, то јест системско улагање, нити промишљена и дугорочна политика државе у пољу спорта". Изјава Прлаиновића је тачна, моралана прецизна, управо дата када је требало дати. Како вас није срамота да напишете да је изјава "непримерена жанру у коме се нашао". Стидите се, не знате шта значи ријеч "жанр" (врста рода у књижевности и уметност). Тако лупетате и док преностте разне утакмице. Дерете се, узвикујете када се пстигне гол или кош - оххххооо - као да сте у планини за овцама и арлаучете да отјерте вукове. Покупите податке из компјутера, и "продајете" нам "знање", а утакмица тече., "француски тренер је пошао у први разред, када је тренер Исланда почео тренерску каријеру", "Сисоко је проузроковао јаку главобољу супротном играчу", "Роналдо би постигао гол да му није засметао противнички играч", "тај играч нема неку велику сезону иза себе", "тренер помера своје фигуре", скоро сви говорите ватреполисти уместо ватерполисти. Када преноси извјесни А. Стојановић сви нормални људи укидају тон, посебно се раздере као да је полудио када неки тим постигне гол итд. Тзв. коментатори се фрљају падежимна, именима или навијају за неку страну реперезентацију, што је неукусно и недопустиво. Посебна прича су камермани и миксери слике: снимају оно што ниједан моралан и нормалан човејек не би снимио, подвлаче се под гаћице, у уста до крајника, хватају играче који ваде заштитнике зуба, а то је одвратно и натјерује гледаоце на повраћање, камером "улазе" у груди играчица, снимају разне ликове на трибинама, оне који чачкају нос, зијевају, чешу се по дебелом месу, итд. Ето у овом саопштењу примитивно поручујете како је Прлаиновић отпјевао химни "из свег гласа". Шта хоћете да кажете да није смио да пјева химниу, с обзиром на изјаву коју је дао. А, онда сте увређени да вам је "одржао сувислу лекцију о новинарском позиву". Био сам у 132 земље свијета. Србија је једина земља на свијету која има недошколоване новинаре (част изузецима), који не знају шта не знају. Водидтељи, то је тек посебна прича. Антисрпски новинари се такмиче ко ће више да опљуне по српском народу.О преварама, продајама утакмица, играча, намјештању резултата у договору са кладионицама, посебно прелаза из 1 у 2 или из 2 у 1 где су велике квоте. Шта мислите господо да смо ми стока која ништа не види, не чује, не зна. О аферама у спорту и понаашању политичара у спорту, нема смисла писати. Оне су свакодневне. О односима навијача и клубова могу се написати томови књига. У једну ријеч, тај однос је сраман, опасан, погубан (уносе бакље, јер нема безбедноости на стадионима, вратари подмитљиви). Навијачи пријете, туку спортисте, одређују ко ће играти, а ко неће. Управе дрхте од навијача, каква лудорија. Господо, другови, поштена и непопштена интелигенцио, уозбиљите се. У спорту је хаос, а ви господо спопртски коментатори крените од дјечјег вртића да се усавршавате, научите нешто и од коментатора из суседних земаља.
Odgovori22.08.
2016.
Javni servis ucenjen
Ni Javnom servisu nije lako - upravo večeras je na Njegovoj najnovijoj press konferenciji RTS ucenjen istragom o pozadini trošenja narodnih para slanjem tolikih novinara u Rio, pa je logično pitati: šta biste vi uradili da ste Javni servis i da vam se pod prozorom skuplja svetina da gleda stolare kako grade vešala (s opravdanom zebnjom da su namenjena vama)?
Odgovori22.08.
2016.
У ЛОНДОНУ ЈЕ БИЛО БОЉЕ?
Очигледно је да се Дејан Илић добро разуме у спорт и новинарску професију. Прати човек све. Ето, пре четири године у Лондону захваљујући системским улагањима тадашње владе и професионалном извештавању новинара, освојили су наши спортисти чак четири медаље, што је из његове визуре боље и више од ових осам. Човек, стручњак општег смера, у све се разуме и све зна.
OdgovoriУ Лондону је све било боље: новинари прави професионалци, освојене четири медаље, власт без премца....
Излила се стварност у јавност, у Пешчаник и овај билтен.