Vesti
09. 05. 2016.
Milica Nedić: Uz vesti 24 sata!
Stažu u Dnevniku od 16 godina prethodila je karijera u beogradskom Jutarnjem programu, pa se na javnom servisu oseća, kaže, kao kod kuće.
Većina nas Dnevnik 2 (RTS 1, 19.30) prati ne pitajući se ko su ljudi čiji je rad iza kamera zaslužan za ono što vidimo na malom ekranu. Jedna od onih "iz senke" je i Milica Nedić, urednica te informativne emisije. Stažu u Dnevniku od 16 godina prethodila je karijera u beogradskom Jutarnjem programu, pa se na javnom servisu oseća, kaže, kao kod kuće.
Pitamo je šta je najveći izazov pripreme "Dnevnika":
- Ispoštovati plan, koji je slojevit i organizovan sedam dana unapred. Uz dugoročno i dnevno, imamo i neplanirano planiranje - kada se u toku same emisije, ili par minuta pred početak, dogodi nešto nepredviđeno. Izbor tema određuju nam aktuelnosti i često moramo da ih pratimo nauštrb onih koje smo već odredili. Recimo, ako se bavimo zapošljavanjem žena, okruglim stolom ili diskriminacijom u društvu, onda od toga možemo da odvojimo materijal i preradimo ga u rubriku. Ne istražujemo ga samo kao događaj. Kada sa njima konačno završimo, na red dođu i planirane rubrike. Dogodi se da one čekaju i po nekoliko dana.
Kada vam se završava radni dan?
- Nema pravila. Sticajem okolnosti sada sam spojila deset radnih dana, pa posle Dnevnika 2 ostajem da pravim raspored za sutrašnje snimanje. Pred izbore imala sam obavezu da pratim kampanje političkih stranaka. Dolazim na posao oko 9.30, kada imamo jutarnji kolegijum, i ostajemo dok ne završimo, često i do devet uveče.
Iz te perspektive deluje da i kad ne radite - radite?
- Igrom slučaja, u petak mi je bio slobodan dan, ali već po podne sam se čula sa kolegama i počela da pripremam Dnevnik 2 za subotu. Obično isplaniramo 80 odsto materijala, a ostatak je namenjen za nepredviđene situacije. Radni dan mi u proseku traje od 10 do 12 sati, ali i kad stignem kući moram da pogledam Dnevnik u 23.00 kako bih videla da li se nešto u međuvremenu dogodilo. Prelistavam sajtove, pa sam do ponoći uz vesti.
Očito je da ste živi dokaz da novinarstvo nije posao, već način života. Umorite li se nekada?
- Svaki dan je priča za sebe. Istina je da ne možeš da zaključaš kancelariju i tog trenutka prestaneš da budeš novinar. Tempo počinje od kada otvoriš oči. Ali smatram da smo mi novinari posebna vrsta zavisna od te dinamike. Telefon mi zvoni i u autobusu i kod kuće. To je, jednostavno, način života. Čak i pre nego što dođem na posao, pogledam sve sajtove na internetu i štampu, kako bih bila u toku sa vestima od prethodne večeri. Dani su dugi, ali brzo prođu i toliko su dinamični da danas zaboravljamo šta je bilo juče, a sutra je daleka budućnost.
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.