Vesti

23. 01. 2014.

Autor: Ratko Femić i Vojislav Tufegdžić Izvor: Novi Magazin

Od ubistava do ratnih zločina

Postoje dve mogućnosti: Ili je Radomir Marković najkomičniji šef tajne policije jer uporno tvrdi da ništa ne zna o zločinima počinjenim u vreme dok je šefovao Državnom bezbednošću, ili je svestan da bi otkrivanje istine o jednom zlodelu lančano otkrilo učešće DB i imena nalogodavaca u svim ostalim.

 

Izjava Jelka Kacina, izvestioca Evropskog parlamenta za Srbiju, da je rešavanje zločina Miloševićevih službi bezbednosti ključno za budućnost Srbije, samo je potvrdila rečenicu Rajka Danilovića, zastupnika oštećenih u slučajevima Ibarska magistrala i Slavko Ćuruvija, da EU zahteva od Srbije da u potpunosti reši zločine.

„Vladavina prava biće učvršćena tek kada se stavi tačka na sve državno sponzorisane zločine... Srbija mora da dokaže, zbog same sebe i građana, da je uspostavila punu kontrolu nad službama bezbednosti. Najbolji dokaz da se ide u tom smeru je upravo rasvetljavanje ovih zločina i pravnosnažne presude“, izgovorio je Kacin.

Uz naznaku da je više puta insistirao da se potpuno rasvetli ubistvo Slavka Ćuruvije, izrekao je i sledeću ocenu:

„Rezultata nije bilo dok god vrh politike nije snažno stao iza konačnog zatvaranja ovog poglavlja. Smatram da je rad Aleksandra Vučića bio ključan... Ako govorimo o zločinima ‘državnog terorizma’ potrebno je da istraga dođe do kraja, da se otkriju nalogodavci ubistva Ćuruvije i svih drugih slučajeva i da se time konačno skine ljaga sa države“.

„SKRIVANjE“ OD ĆURUVIJE: Rasvetljavanje dva zločina, užasnih svakog na svoj način, ubistva maloletnih srpskih mladića u pećkom kafiću Panda i surova likvidacija Ćuruvije, kod mnogih su s kašnjenjem izazvali strah od činjenja države u kojoj su godinama živeli sa „glavom gurnutom u pesak“.

Nakon hapšenja dvojice bivših pripadnika DB osumnjičenih za organizaciju i direktno učešće u Ćuruvijinom ubistvu, Milana Radonjića i Ratka Romića, kao naredbodavac je označen nekadašnji načelnik DB Radomir Marković, a tužilaštvo tvrdi da za takvu sumnju postoji živa reč troje svedoka.

Međutim, uprkos očekivanju da bi Marković posle 12 godina robijanja od 40 dosuđenih zbog Ibarske magistrale i ubistva Ivana Stambolića napokon mogao da poklekne i izgovori u čijem je interesu „njegov“ DB činio zločine, usledila je Markovićeva stara poruka istražiocima koji su ga saslušali: „Ja o tome ne znam ništa“.

Iako Marković, jednostavno, i dalje odbija ne samo bilo kakvu umešanost u zločine, nego i saznanja o njima, svedočenja njegovih nekadašnjih kolega mogla bi u potpunosti da mu razbiju gard tolike količine „neznanja“.

Zoran Mijatović, zamenik načelnika BIA u periodu posle smenjivanja i hapšenja Markovića, potanko objašnjava na koji se način bivši šef DB „sakrio“ od ubistva Ćuruvije:

„Kada su koministri policije krajem 2000. godine tražili od Radeta Markovića da dostavi izveštaj vezan za praćenje Ćuruvije, Marković je formirao komisiju koja bi taj slučaj trebalo da ispita. Komisiju je predvodio Ljuba Ristić, tada načelnik niškog centra DB. Ristić je sa svojim ljudima krenuo da razgovara sa svim radnicima DB iz pratećeg aparata koji su 10. i 11. aprila bili na terenu i uhodili Ćuruviju, ali i sa njihovim šefovima. Ta komisija je obavila sigurno preko 50 razgovora sa svim ljudima iz službe koji su imali bilo kakvu vezu s praćenjem Ćuruvije. Svi sa kojima su razgovarali potpisali su svoje izjave. Kada je posao završen, Marković je dobio izveštaj i potom pozvao Miću Nikolića, u to vreme jednog od pomoćnika načelnika DB, inače starog kadra u službi. Rekao mu je da je posao završen, da pogleda izveštaj i da ga zaključa u svoju kasu. Nikolić je tako i učinio. Šta je Markoviću bio motiv da to uradi, ne znam... Izveštaj je bio pod ključem dok Goran Petrović i ja nismo došli na čelo službe, negde oko tri meseca. Tada je Nikolić došao kod mene i rekao mi za postojanje izveštaja, a potom mi ga je doneo. I mi odmah krećemo dalje da radimo. To su činjenice“.

Na pitanje da li je makar teoretski moguće da načelnik tajne policije ništa ne zna o zločinima počinjenim u vreme kada je rukovodio službom, kao i verovatnoći da nema saznanja o ubistvima i pokušajima likvidacija ljudi koje je DB intenzivno pratio, Mijatović je izričit:

„Ne može da ne zna. Bilo je još tada potpuno jasno da zna, ali nismo dovoljno dugo vodili službu da bismo to mogli da materijalizujemo. Stigli smo da uhapsimo Radonjića zbog Ibarske magistrale, ali sud ga je pustio... Rade Marković je imao potpunu svest o tome šta radi. Sigurno. Ako mu se „omaklo“ da mu je Ćuruvija kao objekat praćenja ubijen, kako je moglo da mu se „omakne“ i kod Vuka Draškovića i Ibarske magistrale“?

TRAGANjE ZA VEZOM: Kao zamenik načelnika BIA Mijatović je sa Radetom Markovićem u zatvoru obavio razgovor koji je trajao duže od osam sati i snimio ga uz njegovu saglasnost. „Sve je to ostalo kao dokument, a šta je posle bilo s tim, da li su sačuvali oni koji su kasniji vodili službu, nisam siguran. Iz tog razgovora može da se izvuče mnogo zanimljivih zaključaka“, napominje Mijatović i zaključuje:

„Rade je jedini čovek koji sve može da objasni, jedini koji je Legiji mogao da izda nalog. On jedini može da otvori poglavlja od kojih bi Srbija mogla da se trese, da saopšti šta su sve i za koga radili. I da ostvari ono u šta su mnogi sigurni – direktnu vezu s vrhom tadašnje političke vlasti. On je ključ. Svaka priča o političkoj pozadini koja bi se završila s Radetom Markovićem je čist promašaj. On nije bio političar. On je dobijao i sprovodio tuđa naređenja“.

I dok se pojedini mediji utrkuju u spekulacijama o postojanju čvrstih dokaza, o javnim i tajnim kontaktima izvršilaca ubistava i njihovih političkih pokrovitelja, o imenima nalogodavaca, u čemu Mirjana Marković prednjači nad suprugom Slobodanom Miloševićem, sve glasnije se postavlja razumno pitanje:

Kojoj političkoj opciji je bilo u interesu da naručuje likvidacije neistomišljenika? Odgovarajući na ovakve prozivke, mada nigde upućene stranci koju vodi, predsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić je odgovorio da „SPS nije bila partija koja je ubijala ljude“.

Objašnjavajući da hapšenja Romića i Radonjića vode ka tome da istraga o ubistvu vlasnika Nedeljnog telegrafa može da se okonča, premijer se dotakao i sumnji da je nalogodavac tog ubistva Mirjana Marković:

„Šta sad hoćete da kažete, da to prvi put sada čujete? Mi 14 godina govorimo o tome, 14 godina je trebalo da neko reši ovaj slučaj, a sad se vi iznenađujete kada čujete da je Mira Marković možda nalogodavac ili ne. Što se mene tiče, pošto me to pitate jer je Slobodan Milošević tada bio predsednik partije, treba da se otkrije ko je nalogodavac i, ko god da je, treba da odgovara. Što se tiče moje partije, čiji je predsednik bio Milošević, sigurno mi nismo bili partija da bismo ubijali ljude. Ko god je to uradio treba da odgovara. Meni je u interesu da se sve to reši“.

LOŠA ISTRAGA O PANDI: Otkako je prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić najavio da će javnost biti iznenađena saznanjima o ubistvu srpskih dečaka u pećkom kafiću Panda, mediji ne prestaju da spekulišu o ovom slučaju, ali još nije stiglo zvanično objašnjenje šta se dogodilo 14. decembra 1998. godine. Vučić je nedavno ponovo odgovarao na pitanja novinara o ovom slučaju i rekao da postoje određene informacije koje navode na pomisao da istraga o ubistvu mladića u Peći nije obavljena na profesionalan način.

„Radimo na tome“, rekao je Vučić i naveo da je to sve što u ovom trenutku može da kaže.

Postupak za sada vodi sud u Peći koji je izmešten u Leskovac. Tužilaštvo za ratne zločine je, prema saznanjima Novog magazina, utvrdilo da je u tom slučaju, kao i u nekim drugim, bilo mnogo propusta u istrazi. Ukoliko se pokaže da je u pitanju sukob dve strane, odnosno da ima elemenata ratnog zločina, Veće za ratne zločine bi moglo da preuzme slučaj.

U Euleksu je za Novi magazin rečeno da ta organizacija nije otvarala istragu povodom ovog slučaja jer su oni preuzimali predmete od Unmika, koji se takođe nije bavio ovim zločinom. Istragu prethodno, kako kaže Vučić, nisu kako treba sproveli ni srpski istražni organi.

Dugogodišnja direktorka Fonda za Humanitarno pravo Nataša Kandić podseća da je nekoliko puta pitala predstavnike MUP Srbije o tom ubistvu.

„Odgovor je bio da ne mogu da reše slučaj, ne zbog toga što nema dokaza, nego što rasvetljavanje događaja nije dozvoljeno. Pretres albanskih kuća, ispitivanje i batinanje Albanaca, bila je policijska igra za prikrivanje pravih tragova“, rekla je ona.

Osumnjičeni za ovaj zločin bili su Agron Kolčaku, Gazmend Bajrami, Dževdet Bajrami, Bećir Logja i Vlaznim Perđeđa. Oni su 11. juna 1999. iz Okružnog zatvora u Peći prebačeni u zatvore u Srbiji. Prema rečima Nataše Kandić, na suđenju pred Okružnim sudom u Leskovcu 9. novembra 1999. osuđeni su za krivično delo udruživanje radi neprijateljske delatnosti, a oslobođeni su 15. decembra iste godine posredovanjem Međunarodnog komiteta crvenog krsta.

Prema medijskim napisima, oslonjenim na navodni izvor iz Vlade Srbije, organizator ovog zločina bio je Milorad Ulemek Legija. To je navodno otkrio bivši šef DB-a Radomir Marković, verovatno kako bi se revanširao Ulemeku za potkazivanje u slučaju Ćuruvija. Osim toga, moguće je da je nešto od ovih saznanja stiglo iz Haga. A upravo 23. januara Žalbeno veće Tribunala saopštava konačnu presudu Nikoli Šainoviću, Nebojši Pavkoviću, Sretenu Lukiću i Vladimiru Lazareviću za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu s ciljem da se albanski civili proteraju sa Kosova kako bi se obezbedila trajna srpska kontrola nad pokrajinom.

„Ovo su nagađanja po medijima, nikakva posebna istraga nije ni vođena, već se tragajući za nekim drugim dešavanjima pre 2000. došlo i do nekih saznanja u tom slučaju“, kazao je nedavno premijer i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić, komentarišući pojedine navode o tome da su službe državne bezbednosti i policije učestvovale u napadu.

Međutim, premijer nije rekao do kakvih se saznanja došlo, ali je potvrdio da ih ima. Doduše, Dačić je rekao i da se informacije do kojih se bude došlo neće skrivati, ali da je „veoma rano govoriti o zaključcima“. Zvanični policijski i vojni izveštaji iz tog vremena, pak, govore da su teroristički akt u kafiću Panda izvršila dvojica maskiranih napadača, obučenih u crne uniforme sa oznakama OVK, koji su iz kalašnjikova kineske proizvodnje sa vrata zasuli unutrašnjost kafića sa najmanje 45 metaka. Ubijeni su učenik Ivan Obradović (14), Vukota Gvozdenović (16), Svetislav Ristić (17), Zoran Stanojević (17), Dragan Trifović (17) i student Ivan Radević (25).

Posle tragičnog događaja kružile su razne verzije; da je reč o odmazdi zbog akcije srpskih snaga bezbednosti u kojoj je poginulo nekoliko terorista

Jablaničke operativne grupe Ramuša Haradinaja, zatim da je to isplanirao i izveo Haradinajev brat Daut, kao i verzija političkog lidera OVK Adema Demaćija koji je zločin pripisao srpskoj tajnoj policiji.

NELOGIČNOSTI: Zašto bi srpske službe bezbednosti organizovale tako monstruozan zločin? Da bi se opravdala potreba ofanzivnijeg delovanja prema albanskim teroristima koji ubijaju srpsku decu.

Bila su to smutna vremena kada je Slobodan Milošević oružjem pokušavao da reši albansko pitanje na Kosovu, situaciju koja je prerastala u narodni ustanak. U to vreme Peć je pod kontrolom srpskih snaga bezbednosti, JSO i lokalne policijske jedinice „Munja“. OVK je u brdima, bavi se transportom naoružanja iz Albanije, otmicama, napadima iz zasede na putevima… Čudno je da napadači u uniformama sa oznakama OVK tako lako dođu do grada, ubiju mladiće i pobegnu. Pećki advokat Mustafa Radonjić kaže da je nejasno zašto, kada se sve to dogodilo policija nije blokirala zonu oko mesta zločina, već naselje Kapišnica koje se nalazi oko dva kilometra odatle.

Policajac Radovan Paponjak, koji je jedno vreme bio i načelnik SUP-a Peć (kada je izmešten u Kragujevac), ne sumnja u zvaničnu verziju da su Albanci odgovorni za ovaj zločin, ali iznosi svoja objašnjenja za sumnje i priče da bi iza zločina mogla da stoji srpska strana.

„Po završetku neprijateljstava mnogi Albanci su se u Peći hvalili ubistvima. Pričali su ko je koga ubio, a za ubistvo u Pandi se niko nije prijavljivao. Tada su Albanci počeli da pričaju da to nisu ni uradili. Međutim, to je toliko teško krivično delo, takav zločin, da se niko time ne bi hvalio. Samo jedan od tih dečaka je bio punoletan. Zločin u Pandi bio je klasična osveta zato što je prethodno stradala jedna grupa OVK. Sve se desilo munjevito i nije se došlo do izvršilaca, ali nije to jedini nerasvetljen slučaj iz tog perioda i rata. To ne znači da je mladiće ubila država“, smatra Paponjak.

Međutim, za lidera SPO Vuka Draškovića nema sumnje da iza ovog ubistva stoji država.

„Streljanje srpskih đaka u Kragujevcu 41. naredio je Hitler. Streljanje srpskih đaka u Peći 98. naredio je Milošević“, napisao je Drašković na svom tviter nalogu.

Drašković je kasnije dodao i da ima saznanja da „postoje dokazi da je oružje iz kojeg je pucano u posedu Legijine formacije“.

NEDOUMICE: Predsednik Građanske inicijative „Sloboda, demokratija, pravda“ Oliver Ivanović kaže da je u vreme kada se taj zločin dogodio, u toj atmosferi, bilo logično da su to uradili Albanci.

„Obećao sam porodicama ubijenih da ću otići u BIA da pogledam predmet i to sam uradio početkom 2009. Zapalo mi je za oko da je jedan Albanac koji je odmah uhapšen pušten posle nekoliko sati, što je u tim okolnostima bilo jako čudno. Kada su ponovo pokušali da ga uhapse njega nigde nije bilo. Ja u tim materijalima nisam video neki jasan dokaz. Ako je tačno ovo što govori Vučić, onda smo u ozbiljnom problemu. Ipak, ja neću da verujem u to sve dok ne vidim dokaze, a u ovom trenutku ih ne vidim“, kaže Ivanović.

Zoran Stijović je u vreme zločina bio šef analitike DB u Prištini. Kaže da je Vučićevu izjavu o događaju u Pandi doživeo ništa manje nego kao šok koji je osetio te noći kada je o zločinu obavešten, činovnički sročenim telegramom iz Peći uz šturo i tada uobičajeno obaveštenje „da se u saradnji s policijom i ostalim nadležnim organima preduzimaju mere na otkrivanju počinilaca ovog klasičnog terorističkog akta“.

„Po svim elementima ovo je bio zločin protiv čovečnosti koji je, kao i svaki zločin, morao da dobije svoje ime i prezime. To što ta velika životna rana onih čiji su najmiliji pobijeni ponovo krvari velika je sramota za državu, ali i one koji su to uradili, bez obzira na to o kome da se radi“, kaže Stijović.

On kaže da je najnovija sumnja o mogućim organizatorima i izvršiocima ovog zločina i nova dimenzija i ugao iz kojeg se moraju razmatrati događaji koji su se desili na Kosovu i Metohiji:

„Mnogo je bilo onih koji nisu želeli da se problemi reše na miran način i političkim sredstvima. Njih je bilo na sve tri involvirane strane u sukobu. I među Albancima i Srbima, ali i pojedinim predstavnicima međunarodnog faktora.

Površnom analizom stanja jasno se može izvesti zaključak o miniranju svih dogovora i inicijativa da se na tom prostoru obezbedi mir. Jasno nam je bilo da se OVK služi taktikom udri i beži, a da uz moto – što gore to bolje – uvlači NATO u oružane sukobe kao deo šireg plana: da se provociranjem nekontrolisanih reakcija srpskih snaga izazove reagovanje međunarodne zajednice. Nažalost, izgleda da je bilo i mnogo mangupa u našim redovima koji su nam, kako se kaže, došli glave“.

Šta nas još čeka

U odgovoru na novinarsko pitanje da li će insistirati na otkrivanju političke pozadine ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića, evropski izvestilac Jelko Kacin bio je sažet i krajnje precizan: „Rasvetljavanje političke pozadine atentata na Đinđića predstavlja uslov bez koga se ne može očekivati evropska budućnosti Srbije“.

Ujedno, mada za to ne postoje zvanični nagoveštaji, trabalo bi svakako očekivati da se u skorije vreme obelodane i do sada nepoznate okolnosti ubistava koja imaju izvesnu političku konotaciju, a uglavnom su počinjena u vreme dok je Rade Marković rukovodio DB-om: Ubistva ministara odbrane i policije Pavla Bulatovića i Radovana Stojičića Badže, ubistvo sudije Nebojše Simeunovića, direktora JAT-a Žike Petrovića, policijskog generala Boška Buhe, jednog od čelnika JUL-a Zorana Todorovića Kundaka... Novi magazin će se ovim istraživanjem intenzivno baviti.