Vesti

31. 10. 2013.

Autor: Denis Kuljiš Izvor: Nedeljnik

Čak se i Legija predao Tijaniću

Dugo znam Acu Tijanića. Još od kada je počeo dolaziti u Zagreb u vreme novog talasa.

Sarađivao je u Danasu, pisao za Nedeljnu Dalmaciju i tada je isticao s ponosom da je i hrvatski novinar. I zaista, bio je jedan od najčitanijih kolumnista u Hrvatskoj. Upoznao sam ga na jednoj žurci osamdesetih i sećam se da smo se odmah zakačili oko politike.

Divno smo se slagali oko novinarstva i kulture, ali oko politike je svako držao svoju poziciju. Sećam se da smo pričali o Albaniji i Aca je izjavio da čim umre Enver Hodža odnosi dve zemlje će postati idealni, na šta sam mu replicirao da u to ne verujem i da problem nije personalni. On je razumeo političku igru do kraja, ali samu politiku nije poznavao dubinski.

U razumevanju političke igre on je bio na nivou protagoniste. Nije bio ništa lošiji od glavnih igrača na srpskoj političkoj sceni i oni su ga kao takvog prihvatali i uvažavali. Bio je i ministar informisanja u periodu vladavine Miloševića. Ne mislim da je Sloba od njega tražio neke savete, ali on je sedeo s njim u onoj mučno osvetljenoj sali u predsedništvu Srbije, bivšem muzeju kneza Pavla, u sobi s otužnim svetlom i sablasnom atmosferom. Tu sobu mi je jednom prilikom pokazao Boris Tadić koji nikad nije hteo u njoj da sedi jer je zračila nekom jezom. Tu se Milošević domunđavao sa svojim doglavnicima.

Na neki način sam odigrao ulogu u poznanstvu Tijanića i Miloševića. U periodu, tačnije 1988, kad sam uređivao magazin Start, po svaku cenu sam hteo dobiti intervju s Miloševićem koji je tada bio najbolja „roba“ za novine. Ali Milošević nije ni pomišljao da dV intervju hrvatskim novinama, iako je Start imao specijalni status, bio politički liberalan, i posedovao neku vrstu jugoslovenskog karaktera, pa se i čitao u celoj SFRJ. Vican Vicanović je uspeo da fotografiše Miru Marković i onda je trebalo da uradimo intervju da bismo ispratili te slike. To su čuvene fotografije na kojima je Mira sa cvetom u kosi.

Aca Tijanić je „krenuo“ na nju, a kako je ona bila egzibicionista, ubrzo je i pristala na razgovor. Intervju je izašao u Startu i privukao veliku pažnju. Računali smo da ćemo preko toga dobiti i Miloševića, ali nismo.

Međutim, to je Aci Tijaniću poslužilo kao važan most ka Miri Marković. Tijanić je zadržao taj „kanal“ prema Miri baš kao i Slavko Ćuruvija. Oni su zapravo preživljavali period Miloševićeve vlasti tako što su išli kod Mire i govorili joj: „Vi previše popuštate nacionalistima, a taj talas će vas na kraju progutati jer vi niste nacionalisti.“ Mira je bila fetišistički levičar. Na račun toga su oni uživali određenu vrstu zaštite od Mire Marković sve do trenutka kad je Ćuruvija otvoreno krenuo protiv Miloševićevog režima. Ćuruvija je stavljen na crnu listu i ubrzo ubijen. Na njegovoj sahrani Tijanić je izgovorio besmrtnu rečenicu: „Činjenica što Ćuruvija ovde leži u zemlji ne znači da je on mrtav, niti znači da smo mi živi.“ To je bila ključna rečenica i on je zaista razne trenutke te recentne srpske istorije znao iskazati u neponovljivim sloganima i rečenicama. Imao je izuzetni, gotovo sotonski talenat da pogodi neku emociju i dubinsko mišljenje koje može ponekad biti i krajnje politički nekorektno. Sećamo se njegove izjave: „Ako Đinđić preživi, Srbija neće“, koju je izgovorio neposredno pre atentata na srpskog premijera.

Posle Ćuruvijine sahrane, Aca je seo u automobil i otišao u Banjaluku kod našeg prijatelja Kopanje, a kasnije u Italiju. Bio je uplašen za život, što je bilo razumljivo.

U doba DOS-ovskih prestrojavanja, on se vraća u Srbiju i biva na liniji sa Đinđićem jer je znao da je Zoran na potezu. Nekoliko puta mi je Tijanić objašnjavao razloge razlaza sa Đinđićem za koje ne znam koliko su tačni, jer je Aca voleo i da mistifikuje stvari. Ispričao mi je da je on sve reskirao zbog Đinđića, a da je osetio da Zoran njemu nije lojalan. Rekao je jednom prilikom Đinđiću: „Ja sam egzistencijalno ugrožen“, a Zoran mu je odgovorio: „Sedi ovde, ako ima za mene i porodicu da se klopa, ima i za tebe.“

On je iz toga osetio dubinsko nepoštovanje jer mu Đinđić nije rekao: „Ti si moj ministar u senci.“ A to je jedina zaštita koju možeš imati. To da si moj prijatelj ti ne znači ništa. Kad pomažeš nekome ko se bori za vlast, a on ti kaže: „Ako pobedimo bićeš moj prijatelj“, to odmah znači da te vodi žednog preko vode. Tako je to Aca doživeo. On se udaljio od Đinđića i povezao se s Karićima. Približio se misterijama službe i onima koji kontrolišu novčane tokove. A to su službe koje deluju preko oligarha ili tajkuna ili pripadnika kriminalnog podzemlja, a često preko svih njih zajedno. Kod Bogoljuba Karića je Tijanić imao poseban status i već je bio u ozbiljnim kombinacijama. Bio je „parkiran“ i čekao političku evoluciju. Angažovao se protiv Đinđića i njegovih naslednika koje je razvaljivao u tabloidima. Na kraju je završio tako što je ušao u „kuhinjski“ kabinet Vojislava Koštunice zajedno s Acom Tomićem. Jednom prilikom smo sedeli u beogradskoj „silikonskoj dolini“ sa šefom srpske državne bezbednosti Radetom Bulatovićem, a kasnije nam se pridružio i Emir Kusturica.

Znamo i da se Milorad Ulemek Legija zapravo predao Aci Tijaniću. To je taj krug. To je bilo to društvo: Aca Tomić, Aca Tijanić, Rade Bulatović... To je bila sve jedna grupacija i politička i operativna. Tijanić je apsolutno razumeo političke odnose, ali nije bio angažovan na nekom dubinskom nivou. Ne može se navesti njegova ideološka orijentacija. On i Srđa Popović, koji je gotovo istovremeno preminuo, dva su potpuno suprotna lika. Kod Srđe uvek imate principijelno delovanje, a kod Ace samo delovanje. On se savršeno prilagođavao okolnostima i onda igrao neku ulogu koja je često bila i pozitivna. Unutar svake te kombinacije u kojoj je bio, ostvarivao bi izuzetna novinarska i urednička dostignuća, a koji je njihov ukupni moralni saldo, to nije na nama da procenjujemo, pogotovo u ovom trenutku. Ali, on je bio nesumnjivo sposoban kao novinar i urednik.

Bio je savetnik za medije Vojislava Koštunice, i u stalnom telefonskom kontaktu s Dobricom Ćosićem. Razmenjivali su najdublje misli kakve se već pletu u Ćosićevoj glavi. I onda je postavljen za direktora televizije. Kad gledamo njegova dostignuća na poslednjoj uredničkoj poziciji, vidimo da je jedan uništeni TV servis pretvorio u gledanu televiziju koja ima određenu političku težinu i medijsku važnost. Sve javne televizije u državama bivše Jugoslavije niko ni ne gleda, a on je to uspeo. A što se tiče „Dnevnika“ RTS, tu niko nije ni pokušao da konkuriše Tijaniću jer su ga se bojali, i to je ključna stvar.

Uspeo je da sačuva spolitički uticaj Javnog servisa, a preko toga je osigurao društvenu poziciju. I Đilas i Mitrović, kad su radili nešto komercijalno, s njim su se dogovarali. Prepustio im je komercijalu jer je njemu bio važan Prvi program i njegov politički uticaj.

I taj je model funkcionisao i kad je došlo do promene vlasti i kad je Koštuničinu vladu zamenila Tadićeva. Neko vreme su tadićevci mislili da ga treba maknuti i poslati za ambasadora u Moskvu, ali su odustali od toga jer im je bilo jasno da niko drugi neće znati tako precizno da očita političke odnose i svakome izmeri apotekarskom vagom koliko može da ide na TV. Postoji politički raspored snaga na sceni i glavno umeće onoga ko vodi Javni servis jeste da dodeli svima koliko im pripada. To nije mehanički preslikano iz odnosa u parlamentu, već koliko ko ima objektivnu političku težinu. To je ključna stvar, a pogotovo kad dođu izbori i nastane nervoza, kao kad baciš u kavez lavovima komad mesa, pa onda nastane makljaža. U tom trenutku potreban je autoritet krotitelja koji će svakome podeliti komad koji mu pripada.

Aca je uvek bio ozbiljan politički novinar i samo ga je politika zanimala. Hteo je da bude urednik Nina, pa direktor Politike, pa direktor televizije. Njega je zanimala politika, moć, a kasnije i novac. Ali iskreno su ga zanimale novine.

Njemu je bila važna ona moć koju stekneš tako što napišeš članak i plasiraš neku tezu koju kasnije ulica ponavlja. Za tu vrstu javne moći ostvarene preko javne reči malo ko je bio sposoban poput Tijanića. Činjenica je da je Srbija njemu uvek odavala priznanje za to. Politička srpska kasta je oduvek znala da kada je on za tebe, to je neprocenjiva korist, a kad je protiv tebe to je neprocenjiva šteta. Sedio sam jednom priikom s njim u restoranu Vuk, a za susednim stolom Šaper i jedan funkcioner DS u doba kad su demokrate bile daleko od vlasti. Rekao im je: „Mogao bih ja i vas. Moja pisaća mašina je uvek spremna i otvorena.“ A ovaj Šaperov drug mu kaže: „Nemoj nas, mi smo mnogo sitni.“ Bilo je to uzajamno zafrkavanje.

Ne znam koliko mu je uspela poslednja evolucija. Već je bio prilično bolestan i niko se nije žurio da nešto preduzima oko njegove smene. I nije bilo potrebno jer je on uvek odlično reagovao na novonastale odnose u rasporedu političkih snaga. Mislim da se neće tako brzo naći njegova zamena i osoba identično kapaciteta. Smatram da na srpskoj televizijskoj medijskoj sceni, osim Verana Matića, nema urednika Tijanićevog kalibra.