Vesti

31. 10. 2013.

Autor: Aleksandar Aposltolovski Izvor: Nedeljnik

Novinar kojeg ni mrtvog ne mogu da ućutkaju

Ako ima života posle života, to će se konačno pokazati na Tijanićevom poslednjem opoštaju. Jer ko bi, osim njega, mogao da napiše baladu o samom sebi, odnosno, o poslednjem živom srpskom novinaru. U tom paradoksu sadržana je sva veličina Saše Tijanića. Zaista, ko će smeti da mu poslednji put izađe na crtu i oprosti se s njim, čitajući posmrtni govor? Tako će, nikada življeg, Sašu konačno zakopati. Ali, hoće li ga ikada ućutkati?

 

Mogu da zamislim taj ful-kontakt tvorca pastirskog roka s patrijarhom revolveraškog novinarstva, koji je inaugurisao neodoljivu smesu erudicije, mudroslovlja i krvoloČnosti reportera najgorih tračerskih rubrika. Nisam siguran koji je od njih, Bregović ili Tijanić, smislio jednu antologijsku rečenicu, ali, svejedno je, ona odslikava karakter obojice - Prepisujem od klasika. Dakle, od samog sebe!

Prvi Tijanićev dan na onom svetu. On prilazi šanku na koji su naslonjeni stari momci: Bogdan Tirnanić, Predrag Milojević, Miro Radojčić, Momo Kapor... Čekali su ga gore vrlo dugo, da bi čuli kako im, još s ulaznih vrata na nebesima, prodaje fore sa sopstvene sahrane. Podrazumeva se, valjda, da je Aleksandar Saša Tijanić, ulazna vrata Svetog Petra razvalio nogom.

Niko odozgo nije ni očekivao srceparajući oproštaj Aleksandra Tijanića od ovog bednog i ništavnog sveta, i zato duboko verujem da će, ako mu čitaju posmrtni govor kao deda Panteliji, koji je napisao Laki Topalović uz konsultacije s nekom od klasika voditeljske književnosti, a neke od njih stvorio je on sam, Saša će otvoriti kovčeg, izaći napolje, pocepati papir, proglasiti govornika tehnološkim viškom, dati mu otkaz i zatražiti još stotinak miliona evra iz budžeta za Javni servis. Potom će se vratiti u kovčeg i zauvek zaspati, sanjajući kako na Kosovu ravnom Radašin izaziva Sulejmana.

Naročito će biti škakljivo izgovoriti da je Saša umro od srca. Dobri Bože, neće valjda to izgovoriti Nada Macura, jer bi Saša, kladim se, ponovo umro. Naime, opšte mesto srpske jave i strave, jeste da pokojnik pomenuti organ s komorama i pretkomorama zapravo nikad nije ni posedovao. Iako je, tvrdim, najveći srpski novinar, bio duša od čoveka.

Zato, ako ima života posle života, to će se konačno pokazati na Tijanićevom poslednjem opoštaju. Jer ko bi, osim njega, mogao da napiše baladu o samom sebi, odnosno, o poslednjem živom srpkom novinaru. Ostali su, naime, odavno mrtvi, iako ih gledam kako dišu punim plućima, okupljeni oko njegovog sanduka.

U tom paradoksu sadržana je sva veličina Saše Tijanića: znam da se neće pretvoriti u prvu srpsku Gospu, što je prava šteta, jer bi bio kanonizovan u sveticu, što bi samo nabacilo još jedan sloj na njegovu, ovoga puta novootkrivenu, religioznu crtu karaktera.

Zaista, ko će smeti da mu poslednji put izađe na crtu i oprosti se s njim, čitajući posmrtni govor? Ako taj kandidat za narodnog heroja kaže da je Aleksandar Tijanić bio dobar čovek, noge će mu se istog trenutka skratiti, kao u Ivana Ivanovića. Ako kaže da je pokojnik voleo ljude i da je pomagao drugima, iz kovčega će se čuti naricanje, jer će Saša konačno shvatiti, kad bude hteo da izađe napolje, da je zagrobni život laž najvećeg tabloida od postojanja sveta.

Taj petparački list zovu Biblija i veoma je tiražan. Tako će, nikad življeg, Sašu konačno zakopati. Ali, hoće li ga ikada ućutkati?

Da Bogdan Tirnanić Tirke nije otišao prerano, na samom početku svog života, možda bi to bio čovek koji bi mogao dostojno da ga isprati. Ali, u tom slučaju, na groblju bi morao da bude instaliran i video-bim, kako bi titlovali Tirketa.

Zapravo se Tijanić porađao kao novinar paralelno s Tirketom, i njih dvojica, koji su promenili jugoslovensko novinarstvo, bili su tako različiti, ali su imali i jednu zajedničku crtu. Nisu nosili diktafon. Nisu voleli da se smaraju i pišu vesti, prave intervjue ili donose eksluzivu. Ipak, bilo je razlike:

Tirke je bio hedonistički usmeren dečko iz vremena sentimentalnog Beograda, pa je ukapirao da je mnogo bolje da eksluziva postane on sam. Pored toga, Tirke je imao porodični, plemićki pedigre, kao nećak Aleksandra Tirnanića - za malu decu, to je Tirke iz „Montevidea“. Ili, da pojednostavim, za generaciju koja veruje da je Ekrem Jevrić napisao „Na Drini ćuprija“ i kojoj se lice formira kao displej samsung galaksija 4: stric Tirketa novinara je onaj mali Tirke, što ga igra Miloš Biković.

Tijanić je, s druge strane, u tom novinarskom tandemu bio Moša, sin žandara iz Podujeva, bez turbo-punjača za uspon u begradskim, hermetički zatvoreni u društvenim elitama, koji je, samim činom rođenja, stekao Bogdan Tirnanić.

Ali, obojica su počeli da pišu tako da su, iz nehata, izazvali revoluciju. U davno doba, kad su harali ugledni komitetski novinari, mrtvački ozbiljni i zagledani u samoupravnu večnost, pojavili su se novi tipovi - jedan s Dorćola i drugi, s genima pandura s Kosova, koji su pisanjem o Šekularcu, špageti- vesternima, viskiju, čučavcima i NBA ligi, postavili osnovicu jugoslovenskog novog žurnalizma. Prevedeno na srpski, to je značilo sledeće: čak i ako priča nije bila tačna, tim bolje za priču. Kad je Tijanić pisao o bicepsima Karla Melouna, žbirovi su sumnjali da je taj Karl neki zapadni agent, brat od ujne Tarminatora, koji švrlja po Srbiji i ruši ustavni poredak. Za NBA se verovalo da je reč o američkom borbenom avionu iz kojeg je iskočio Meloun, pre nego što ga je iz njega gurnuo Džon Stokton.

Obojica su, zapravo, ponudili novinarstvo kao umetnost u kojoj se ni iz čega napravi priča. To je bilo ono zadivljujuće, pogotovo ovde, gde takav dar nije bio usamljen, u kulturi prebogatoj kafanskim umetnicima držanja banke, u kojoj jednaku vrednost imaju Mcluhan i dva deci belog.

Bilo je kasno kad su cenzori provalili da, pišući o Šilji ili Džonu Vejnu, majstori pišu o nama, jer je armija klinaca želela da postanu ili Tirke, ako su bili senzibilni, ili Tijanić, ako su želeli da budu viši za glavu od ostalih, ali ne zbog urođene visine. Svejedno, želeli su da vide golu Milju Vujanović i živog Če Gevaru. I da s osobitim zadovoljstvom šalju Al Gora u Nešvil po sanduk viskija. Neobičnim obrtima u rečenici i uvođenjem slenga, oni su razbucali i ismevali komunistički apologetski stil, koji je obavezno podrazumevao da si ozbiljan samo ako si dosadan kao sekretar partijske organizacije s Uba. Tijanić je, ipak, shvatio da ne pripada beogradskom domu lordova, te je liriku i cinizam bifea Ateljea 212 prepustio Tirketu, jer je znao da će, ako se umeša u tu ekipu s Mihizom ili Zoranom Radmilovićem, izgledati kao drvoseča koji je sa sekirom upao na otvaranje izložbe o apstraktnoj umetnosti. Bez potvrde da je rasan, ali s dokazom da potiče iz siromašne žandarske porodice, pa još i s Kosova, Tijanić postaje idealan primerak za napredak u partijskoj hijerarhiji.

Pušta kosu, postaje hipik, čak je i lep, te u Hali sportova, kao spiker najavljuje izlazak igrača Partizana na teren: od Kićanovića, do Dalipagića. U tom vremenskom jazu, Tijanić je nosio vijetnamku i kao dugokosi novobeogradski aktivista, kaže legenda, čak je bio umešan u prvi dolazak „Bijelog dugmeta“ u Beograd. Mogu da zamislim taj ful-kontakt tvorca pastirskog roka s patrijarhom revolveraškog novinarstva, koji je inaugurisao neodoljivu smesu erudicije, mudroslovlja i krvoločnosti reportera najgorih tračerskih rubrika. Nisam siguran koji je od njih, Bregović ili Tijanić, smislio jednu antologijsku rečenicu, ali, svejedno je, ona odslikava karakter obojice harlekina koji su bajali svojim rečima. S tim da je Bregovića uvek mrzelo da galami, pa je angažovao Bebeka, Tifu ili Alena. Tijanić, opet, peva kao mrtvi Pavaroti.

Pomenuta izreka, uzgred, glasi:

- Prepisujem od klasika. Dakle, od samog sebe!

Do sticanja takvog kultnog statusa, Tijanić je obavio nekoliko sitnica: u beogradskom NIN-u ga u samom početku preziru, ali on tekstovima o sportu, mahom basketu, uspeva da se nametne. Zapravo kadrovici crvenih, čija se doktrina opstanka zasniva na staroj poslovici druga Džugašvilija, shvataju da je sve u kadrovima. Uočavaju Tijanićev talenat, shvataju da im je za turbulentna vremena koja nailaze, kao plima, potreban briljantni um koji, osim što proizvodi briljantne rečenice, ume i da nokautura. Ako bih mladog Tijanića upoređivao s bilo kim, on bi bio mutant Mohameda Alija i Džoa Frejzera.

To je bio brak bez predbračnog ugovora i trunke ljubavi. Zato bezgranično cenim Tijanića. On se nije prepustio kafanama i žalio nad nesrećnom sudbinom neshvaćenog genija, nije se odao alkoholu i krišom slušao radio-Luksemburg, pretvarajući se u musavog disidenta koji je protraćio ono što mu je Bog dao, jer se nije orijentisao u oluji novog doba. Saša nije trošio vreme i svoj život utapajući se u bermudskom trouglu srpkog novinarstva, između nekadašnjeg Šumatovca, Grmeča i Lipe, već je na sebe navukao belo odelo i kao Broz, od gotovo dva metra, ušetao u kabinet sekretara šefa patrijske organizacije kuće Politika, tada najveće na opštini Stari Grad. Time hipik Tijanić pristaje na ulogu doktora Fausta, ali će kasniji događaji pokazati da će mladi talentovani novinar za konferencijskim stolom, koji upravlja komunističkom ćelijom najveće Titove medijske imperije u zemlji, ne samo raskinuti brak s nečastivim, već i da će preuzeti njegovu imovinu i poslove, a naivnog đavolka poslati na biro rada.

Otuda njegova karijera postaje tako munjevita, tako iznenadna i tako tajanstvena: on svoju novostečenu moć širi van granica Srbije i zapravo postaje kolumnista koji kreira javno mnjenje bivše Jugoslavije. Tijanić postaje najbolji intelektualni izvozni proizvod Srbije u Hrvatskoj i nameće

Zagrepčanima nove standarde žurnalizma, postavši novinarski superstar, već u 39. godini. Pretvorio je novinarstvo u kurvanje, ali je to kurvanje bilo na tako visokom nivou, da se pretvorilo u svoju suprotnost, te je odbrana vlasti zapravo ličila na britku kritiku, dok se kritizerstvo zapravo pretvaralo, u Tijanićevoj obradi, u savršenu odbranu postojećeg poretka. Tako se samo on usuđivao da ismeva najviše državne funkcionere koji u prvim redovima, prekrštenih nogu, pokazuju bele čarape, ali dok nije stigao do faze da seljačku modu članova Politbiroa identifikuje kao jedan od razloga za raspad Jugoslavije, Tijanić je ipak paralelno radio na dva fronta: kalio se i dalje pišući o Džemsu Bondu, Draženu Petroviću ili NBA ligi, miksujući subverzivne aktivnosti iz oblasti kulture s kopanjem čireva iz mračnih, zakulisnih i komplikovanih cekaovsko-međurepubličkih odnosa.

Tako je Tijanićevo ime izraslo kao opšte mesto tadašnje političke fenomenologije. Izvan svake sumnje, upravo Tijanić postaje prvi i ujedno najveštiji političar, koji je kao baba Vanga predvideo temeljne probleme prelazne faze Jugoslavije s uzavrelom javnošću i još gorim političarima.

Njegova pisaća mašina pretvorila se u instituciju od šireg kulturnog značenja. I tako bi, do dana skorašnjeg.

Još 1988. godine, on je jednim udarcem ubio dve muve: i Jugoslovene i Srbe je, preko hrvatske konekcije, u intervjuu Startu, upoznao s Mirom Marković. Bio je to njen prvi javni nastup. Saša je bio samo medijum. Naime, kažu da je pisao i pitanja i odgovore. Samo najsuptilniji prognozeri i igrači na žici mogli su da prepoznaju ko će narednih godina zatezati konopac u Beogradu. Tijanić je to poznanstvo s Mirom, navodno, sveo na nekoliko susreta godišnje, uz kaficu i brifinge, mada je Slavko Ćuruvija, kad se zbližio sa Sašom, pa se njihovo druženje pretvaralo u periode neviđene ljubavi i opasnih svađa, umeo da ga oplete po opozicionoj čaršiji, svedočeći o tome da je, zajedno s Mitevićem i Bogoljubom Karićem, umeo da kod Mire svraća i bez kucanja, na pasulj s rebarcima. Sloba bi im, obično, pravio šopsku salatu.

Oduvek sam, naime, smatrao da je notorna glupost tvrditi kako se Saša Tijanić udvara svakoj novoj vlasti. Stvari su bile drugačije: svaka nova vlast se, ne samo udvarala Tijaniću, već ga se i plašila, te je on, pominjući u poslednjim polemikama u više navrata Sulejmana Veličanstvenog, zapravo nesvesno poručivao ko je istinski ključar srpskog političkog harema. Samo za naivne, Saša je bio Radašin. Zapravo, niko pre njega nije uspeo ono što je on: bio je s Mirom i Slobom, pa protiv njih. Bio je sa Đinđićem, pa protiv njega. Bio je s Koštunicom i nikad protiv njega. Nije li upravo Saša unapredio Borisa u maršala sa laptopom, da bi ga ražalovao u baba Simanu, koja je, umesto Krleta i Šapera, donosila ključne političke odluke? Nije li Toma javno obećavao da će ga skloniti prve noći kad dođe na vlast, na šta je Tijanić predsedniku Tomici, s neverovatnom lakoćom postojanja i opstajanja, preporučio da, kad ode na spavanje, sa sobom ponese i plišanog medvedića.

I Tijanić i svi oni su znali da će on trajati samo koliko on želi. Niko od vladara, naime, nije bio lud da na sebe navuče krvoločni medijski i marketinški inokosni štab, za glavu viši od bandere za osvetljenje, koji se gegao kao na marinac ošišani gorila, s nalepljenim XXDžL paunovim perjem. I Duško Dugouško Mihajlović, mudri Valjevac, priznao mi je da nije želeo da Gigant piše o njemu do kraja života onako kako bi pisao, da ga je, kojim slučajem, ‘apsio tokom akcije Sablja. A i pitanje je da li bi se našla ćelija dovoljno velika da se u nju smesti najveći srpski novinar.

Problem, međutim, nikad i nije bio u Tijanićevom dizajnu i dimenzijama, čijem opisu nedostaje kockasta glava veličine kartonske kutije u koju se pakuje Sonijev plazma televizor, koji se iznajmljuje za žurke u klubu Frida. Novinar, direktor ili savetnik, za svakog po potrebi, uvek je bio svestan svoje moći i inteligencije koju je za čas mogao da uključi na dugme gde piše njegovo prvo antihirurško pravilo - prvo amputiraš organ, pa onda šalješ čoveka kod dijagnostičara.

Ali, čovek čiji je najomiljeniji san bio da davi za gušu Čedu i Bebu, a onda odlazi da mokri u bazen s morskom vodom Željka Mitrovića, kroz koji kasnije roni Cane, ipak nije bio kanibal - osim kad bi mu u kafiću Freska servirali reš pečene lidere DOS-a kao glavno jelo, sve zaliveno agrentinskim Živkovićevim vinima.

Tijanić ih ne bi smazao, samo kad bi sa ovala čuo glas:

- Ne soli me, već mi radi kampanju! Tada bi Saša, sasvim sigurno, prešao na makrobiotiku. Ali, pre nego što je postao gotovo neformalni šef predizbornih štabova svih političkih lidera koje je porodila Srbija, mahom carskim rezom, i dok su svi znali da istovremeno radi za sve, čime je konačno mogao da podigne šator kao medijski sultan Srbije, Tijanić je ipak morao da napiše nekoliko šlepera tekstova i stvori najveće televizije u regionu. Da je ovo društvo drugačije i da vrednuje pisanje, pa da su on, i još nekoliko krupnih novinarskih primeraka, mesečno primali po 10.000 evra, živeći u staklenom zvonu, dupleksu od dvestotinak kvadrata u centru Beograda, pa da ne moraju da gube dragocene životne sekunde sa polit-mentorima, mahom nekoliko svetlosnih godina glupljih nego što je Tijanić, i tih nekoliko komada koje čitaoci prate i posle trećeg pasusa, tada bi medijska, a bogami, i politička istorija Srbije, izgledala drugačije.

Gigant bi verovatno još igrao basket po Novom Beogradu, odlagao bi pozlaćeni pištolj pored terena koji je nosio samo kad izlazi napolje, i još bi verovao da igra najbolju košarku, ne primećujući klince koji drhte kad traže faul, a on nekako nežno pogleda u pucaljku, pa u koš, pa u nebo, pa u te dečje, nevine oči, a onda se sav razneži dok im viče:

- Dobićeš faul, ali u k....!

Saša nikad nije voleo da gubi, a taj ubilački institkt je stekao na tvrdi basketaškim utakmicama između vojnih solitera, jer, ko nije tamo tapkao loptu, nabadao se na laktove, kao na šimike Velje Ilića i umesto banana delio aperkate, ne zna šta znači sticanje mudrosti kroz patnju. Zato je tako i pisao

- kao da će posle svakog teksta da ga spakuju u crnu kesu i bace u Dunav, a on, kao grof Monte Kristo oživljava, seče kesu, izranja i viče - kurčevito!

Balada o Tijanićevoj kurčevitosti može da započne u doba praistorije, kada je, još kao mali, odbijao da uđe u gradski bus, jer u hermetičkim sanducima GSP-a nije bilo dovoljno velikog otvora za njegovu glavu. Kasnije, kad je prestao da bude mali i siromašan novinar, uvideo je da busevi nemaju paltformu za parkiranje džipova, marke Volvo.

Prekaljen u opasnim igrama, sujetan, surov, izranavljen, talentovan kao Bukovski, samo malo više otrovan i frojdovski napujdan na žene, kolumnista koji frenetičnim ritmom spisateljskih rotacija vodi do pakla i natrag, koji hvali vlast kad se svima čini da je napada, i da je napada kad ste sigurni da je brani, a da sve to i debelo naplati, ostao je tajanstven do kraja.

Ko je, dakle, bio Aleksandar Tijanić, čije je pisanje predstavljalo koktel sastavljen od erudicije i džiberizma, te bi svaki njegov tekst mogao biti pretočen u film? Da li je Saša bio direktor javnog ili tajnog servisa Srbije?

Da li je Gigant bio istinski gospodar zemlje i neba ili samo mali, siromašni novinar, što je bila maska iza koje se, tako veliki, tako uspešno krio? Da, on je bio sve to, samo iz jednog tako prostog razloga. Umeo je da piše. Nekad je to bilo dovoljno, sada je suvišno. I, tačka.