Vesti
29. 09. 2025.
Može li novinar u Srbiji biti nepristrastan dok ga vlast obeležava kao državnog neprijatelja? (I)
Da li mediji koji nisu pod kontrolom vlasti treba da budu objektivni i nepristrasni? I da li oni uopšte to mogu u ovakvoj svakodnevici u kojoj im vlast otežava život a njihove novinare obeležava kao državne neprijatelje? Da li njihova publika zaista želi nepristrasne medije ili joj je važnije da ima svoje medijske oaze oko kojih će se okupljati istomišljenici?
Nedavna halabuka oko mogućeg režimskog preuzimanja Televizije N1 ponovo nas je podsetila na činjenicu da je borba za medije u Srbiji ključni deo borbe za vlast. Ta, za sada nezavršena, epizoda takođe nas je podsetila na važna pitanja o poziciji nerežimskih medija u autokratijama kao što je Vučićeva.
Da li mediji koji nisu pod kontrolom vlasti treba da budu objektivni i nepristrasni? I da li oni uopšte to mogu u ovakvoj svakodnevnici u kojoj im vlast otežava život a njihove novinare obeležava kao državne neprijatelje? I na kraju krajeva, da li njihova publika zaista želi nepristrasne medije ili joj je važnije da ima svoje medijske oaze oko kojih će se okupljati istomišljenici?
Cenzolovka će u ovom i narednih nekoliko članaka probati da odgovori na ova pitanja. Za početak, hajde da vidimo na šta zapravo mislimo kada kažemo da mediji treba da budu objektivni.
Lipman i lažna ravnoteža
Novinarska objektivnost je nešto što većina konzumenata vesti intuitivno razume i očekuje. Ali šta zaista znači da novinar treba da bude objektivan? Ovo naizgled jednostavno pitanje već dugo okupira i novinare i teoretičare medija i nudi mnoštvo odgovora. Uglavnom, većina se svodi na to da je objektivnost u novinarstvu jedno disciplinovano traganje za istinom koje se oslanja na tačnost, poštenje i transparentnost, kako bi se na minimum svela lična pristrasnost novinara.
Ovaj koncept postoji u novinarstvu već dugo i prvi su počeli da ga koriste američki i britanski novinari sa ciljem da promovišu profesionalnost u svom poslu. Većina istoričara medija slaže se da se objektivnost kao norma u novinarstvu poklopila sa pojavom onoga što se u Americi zove „penny press“ – jeftinih novina nalik današnjim tabloidima koje su počele da izlaze u prvoj polovini 19. veka. Bio je to u suštini pristup novinarstvu preuzet iz nauke i filozofije. I tako je krajem 19. veka traganje za činjenicama kao način da se utvrdi šta je stvarnost uspostavljeno kao standard u onome što nazivamo objektivnim novinarstvom.
Posle Drugog svetskog rata na ovo viđenje novinarstva dodate su ideje jednog od najvećih tadašnjih američkih novinara i prvog teoretičara novinarstva Voltera Lipmana da je u traganju za istinom najvažnije da novinar zadrži distancu prema temi i uzdrži se od svojih ličnih stavova u izveštavanju. On je smatrao da novinari svesno moraju da ostave po strani svoje emocije, ideologije i lojalnosti, kao i da se u svom poslu ponašaju kao naučnici – da prikupljaju činjenice, proveravaju tvrdnje i ispravljaju sopstvene greške. Lipman je objektivnost video kao način da se novinari oslobode „skrivene kontrole“ i „robovanja prohtevima publike“. Uz to, smatrao je da će objektivnost zaštititi novinare od rastućeg uticaja PR profesionalaca kao novog fenomena u godinama posle Prvog svetskog rata.
Problem sa Lipmanovim shvatanjem novinarstva je u tome što insistiranje na objektivnosti i distanci potencijalno dovodi do onoga što nazivamo lažnom ravnotežom, gde se isti prostor ili težina daju i validnim ali i duboko problematičnim viđenjima istine. O tome ćemo kasnije.
Objektivnost ima, ili je imala, i svoje ekonomsko opravdanje. Vlasnici medija brzo su shvatili da je objektivno novinarstvo najsigurniji način da se ne zamere oglašivačima od kojih žive, a bogami ni vlastima koje regulatornim merama mogu da ih kažnjavaju. Ovo je posebno bilo važno u američkim dnevnim listovima, koji su tradicionalno bili i ostali politički daleko neutralniji od onih evropskih. Sa elektronskim medijima je otprilike upravo suprotno, ali o tome ćemo kasnije.
Sukobi novinara sa sopstvenim ubeđenjima
Ako ćemo da sumiramo sve ovo, možemo da kažemo da objektivnost u novinarstvu ima četiri aspekta.
Prvi je da u radu novinara nema subjektivnosti. To znači da novinar treba da bude distancirani posmatrač događaja o kojima izveštava i ne dozvoli da njegovi lični stavovi utiču na njegovo izveštavanje. Odatle i podela u dnevnim listovima na stranice sa vestima i kolumne u kojima članovi redakcije ili pozvani autori iznose svoja viđenja o aktuelnim događajima.
Drugi aspekt objektivnosti je ravnoteža. To je ono što publika obično shvata kao pravo i obavezu da se „čuje i druga strana“, odnosno da novinar treba da prenese različita viđenja istine i da ne sme da bude sudija koji odlučuje koje viđenje je ispravno. Tu odluku treba da donese čitalac, slušalac ili gledalac. Ravnoteža takođe podrazumeva da novinar kritički i bez favorizovanja preispituje različite verzije događaja koje mu donose izvori.
Treći aspekt u ovoj priči su tvrde činjenice. Ovde polazimo od pretpostavke da postoji objektivna stvarnost i da je, uprkos različitim iskazima svojih izvora, novinar u stanju da je prikaže ako se pridržava neospornih činjenica i precizno ih prenosi.
I konačno, četvrti aspekt objektivnosti je vrednosni sud. Kritičari principa objektivnosti u novinarstvu tvrde da je na primer priroda posla istraživačkih novinara takva da je od njih nemoguće očekivati punu distanciranost od teme i da su kod njih vrednosni sudovi neminovni. Drugi kažu da se isto odnosi na novinare koji pišu o marginalizovanim društvenim grupama. I jedni i drugi naglašavaju da njihovo insistiranje na vrednostima ne znači odustajanje od objektivnosti, već da u pojedinim oblastima svog rada novinari moraju imati slobodu da uključe sopstvene vrednosne sudove u skladu sa političkim, društvenim ili moralnim standardima. Ovim aspektom objektivnosti posebno ćemo se pozabaviti uskoro.
Za sada možemo da završimo zaključkom da je objektivnost kao traganje za činjenicama i istinom jedan od najvažnijih principa u novinarstvu. To je istovremeno nešto što se uči kao tehnika, ili bi bar tako trebalo da bude, i novinare često dovodi u sukob sa samim sobom i svojim ubeđenjima. Zato je uostalom i večita tema u diskusijama o novinarstvu.
* Autor je novinar i profesor novinarstva na Univerzitetu Napier u Edinburgu
Komentari (0)
ostavi komentarNema komentara.