Vesti

30. 08. 2025.

Autor: Jelena L. Petković Izvor: Novosti

Čekanje dugo 27 godina

U avgustu 1998. novinari Đuro Slavuj i Ranko Perenić otišli su na zadatak u plavoj zastavi 128. Od tada im se gubi svaki trag. Veliki dio teritorija prema kojem su se uputili kontrolirao je OVK. Istrage, ako su i vođene, i one UN-a i EU-a, nisu dale nikakve rezultate. Spomen-ploča nestalim novinarima razbijena je osam puta, postavljena je i deveti.

Jandrija i Zorka Slavuj venčali su se 1960. godine u Gvozdanskom, u Dvoru na Uni. Iste godine obradovao ih je Pero. Dve godine kasnije stigao je i sin Đuro, a na petogodišnjicu braka i Draga. Jandrija je obavljao teške poslove na građevini i u poljoprivredi, Zorka je važila za vrednu i poštovanu domaćicu, a oboje su naročito gajili i ljubavlju zalivali reč – zajedništvo. Suptilno su, oko svojih mališana, tkali zlatne niti međusobnog uvažavanja i poštovanja.

Kada je Pero krenuo u prvi razred, Đuro nije mogao da izdrži da dođe i njegov red. Dvojica dečaka su sklopila pakt. Kada Pero ode u školu, kod kuće će “zaboraviti” svesku ili knjigu, pa će Đuro, u nevolji da pomogne bratu, morati do škole da mu ponese. A kada je već stigao do učionice, zašto ne bi ostao i na nastavi. Očekivano, Đuro je bio odličan đak. Mnogi kažu da je imao i sklonost prema umetnosti. Studirao je povijest i geografiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu.

A onda je došla 1991. godina. Đuro je u toj teškoj i napetoj situaciji pokušavao da bude racionalan, da “smiri ljude kada ih ponese ratni zanos”, setiće se njegova porodica. U Dvoru na Uni pokucao je na vrata tek osnovane lokalne Radio Banije. Kapija se širom otvorila pred njegovom pismenošću i elokvencijom.

“Oluja” je rasterala Slavuje. Pero je izbegao u Jagodinu, Draga u Bešku. Politika tadašnje vlasti u Beogradu terala je izbegličke kolone ka Kosovu. Đuro i supruga Sofija završili su u Prištini. Lako i nenametljivo, osvojio je talase Radio Prištine.

– Đuro Slavuj je odudarao od sredine. Vodio je jutarnji program na radiju. Imao je odličan akcenat, što je na Kosovu bio raritet, radiofoničan glas, dobro se pripremao za vođenje programa, veliki profesionalac – seća se u razgovoru za Novosti Milivoje Mihajlović, tada urednik Radio Prištine i novinar Bi-Bi-Sija.

– Pošto sam i ja rano dolazio na posao, Đuro je često svraćao na jutarnju kafu. Pričao je sa setom o rodnom Dvoru na Uni, o životu u Zagrebu, vrlo malo o ratu i teškoćama u izbeglištvu. Bio je dobar radnik pa je, i pored administrativnih poteškoća, počeo da prima redovnu platu, što mu je pomoglo da ekonomski stabilizuje porodicu – dodaje tadašnji i direktor Media centra kroz koji je tih godina prošlo 2800 stranih novinara.

I Adem Demaći je obećao da će pomoći. Rekao mi je da OVK nije jedinstven, da ima mnogo rascepkanih naoružanih grupa. Iskreno je govorio da otmica novinara nanosi i njima štetu. A to je bio prvi slučaj nestanka novinara – ističe Milivoje Mihajlović

Slavuj je svoje izbegličko gnezdo svio između uskih koridora prištinskog hotela Božur.

– Živeli su u jednoj maloj sobi. Imao sam utisak da je bio srećan i sa mnogo pažnje je uzgajao dete i voleo suprugu – setno će Mihajlović.

Taj 21. avgust 1998. godine je bio suv, pakleno vreo, lepljiv, otužan.

– To je bilo vreme kada je Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) kontrolisala dobar deo Metohije. Znali smo da postoji opasnost od napada i na novinare. Kada god bi neko od novinara, bilo iz radija ili stranih medija koji su bili u Media centru, nameravao na teren, zvao bih policiju i pitao o prohodnosti puteva i bezbednosti. Isto bih pitao i svoje prijatelje i poznanike koji su bili na “drugoj strani”. Dugo sam bio trener u prištinskom karate klubu kroz koji su prošli mnogi budući policajci, ali i budući pripadnici OVK-a. Sa svima sam zadržao dobre odnose i mogao sam da dobijem pouzdane informacije – priseća se Mihajlović.

Ekipa Radio Prištine, Đuro Slavuj iz Dvora na Uni i Ranko Perenić iz Lipljana, sa kasetofonom, novinarskom beležnicom i olovkom krenula je u manastir Svetih Vrača u Zočištu da izvesti javnost o povratku otetih monaha. Putovali su u plavoj zastavi 128. Od tada im se gubi svaki trag. Zlokobna vest je kao munja prostrujala zloslutnim ratnim eterom.

Mihajlović je bio van Kosova kada je ekipa novinara otišla na teren. Sutradan, urednik Rako Delibašić, zabrinut i uplašen, saopštio mu je da se nisu vratili.

– Za mene je to bio veliki šok, nestali su moji radnici, moji prijatelji, dobri ljudi. Obavestili smo policiju. Znao sam da na Kosovu vlada haos i da je i policija u stalnim sukobima, pa sam počeo sa privatnom istragom. Zvao sam prijatelje iz Orahovca, pitao jesu li ih videli i gde, rekonstruisao njihovo kretanje. Zvao sam lokalne policijske šefove koji su mi dali informacije u koje vreme su njih dvojica prošla policijske punktove – nastavlja Mihajlović.

Svaki poziv sužavao je pakleni krug ka najgorem.

Nisu prenoćili ni u jednom motelu u tom kraju. Nisu bili ni u jednoj ambulanti, ni u prizrenskoj bolnici. Pored puta nije bilo automobila. Nisu imali saobraćajni udes. Kati Marton, predsednica američkog Komiteta za zaštitu novinara (CPJ) i supruga diplomate Ričarda Holbruka, obećala je da će sve učiniti. CPJ je odmah izdao saopštenje, više puta reagovao, tražio informacije.

– Pozvao sam i Adema Demaćija, kosovskog političara koji je zbog ideologije bio 28 godina u zatvoru. Bio je vrlo uticajan u OVK-u, obećao je da će pomoći. Rekao mi je da OVK nije jedinstven, da ima mnogo rascepkanih naoružanih grupa. Iskreno je govorio da otmica novinara nanosi i njima štetu. A to je bio prvi slučaj nestanka novinara. Ranije je bilo napada, ali su se završavali bez posledica. Demaći mi je rekao da je preduzeo sve da dobije bilo kakvu informaciju o njima – priča nam Mihajlović.

Malo je reći da je milion puta u glavi premotao taj dan, svaki sat, svaki trag, svaku opciju. Nadao se, podvlači, da bi publicitet u svetskim medijima mogao da pomogne da ih oslobode.

Na Mihajlovićevu molbu, Majk O’Konor iz Njujork Tajmsa, uticajno, svetsko ime u novinarstvu, otišao je u Orahovac i obišao sela blizu kojih su Slavuj i Perenić viđeni. Razgovarao je sa pripadnicima OVK-a i vratio se sa važnom vešću.

– Ušao je u moju kancelariju i pitao me koji su kasetofon imali Slavuj i Perenić. Rekao sam Soni R3. On je iz džepa izvadio papir na kojem je pisalo Soni R3 i broj kasetofona. U selu Bele Crkve pronašao je njihov automobil koji nije bio oštećen i u njemu je video kasetofon. Lokalni Albanci nisu imali nikakvu informaciju, kao ni lokalni komandanti OVK-a. Rekli su mu da ne znaju otkud se automobil tu našao. Adem Demaći mi je tih dana oprezno rekao da strahuje za njihovu sudbinu. Policija nije došla ni do kakvih korisnih informacija – pojašnjava Mihajlović.

Majka ga je čekala 13 godina, otac do prošlog decembra, 26 godina, a mi i naša deca ćemo se potruditi da dočekamo da se istina, kad-tad, sazna i dočeka – govori Đurin brat Pero Slavuj. I danas se u njihovoj kući u Gvozdanskom kaže “Đurina knjiga”, “čičina soba”

Istražni organi nikada nisu pronašli plavu zastavu 128 kojom su Slavuj i Perenić otišli na teren. Ako je istrage i bilo.

Kada je Veran Matić godinama kasnije, kao predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara u Srbiji, zatražio uvid u dokumentaciju, nije mogao da dođe gotovo ni do kakvih podataka.

– Mislio sam da će to biti lakši deo posla, jer je bilo nagoveštaja da se kidnapovanje moglo videti sa vojnih položaja. Međutim, rečeno mi je da nije pronađeno nijedno svedočenje o tome. Ne postoji prevelika volja da se informacije dele kada su u pitanju ovi slučajevi. S druge strane, stičem utisak da su arhive vrlo neuredne, ako je uopšte iko napravio bilo kakvu dokumentaciju o ovom slučaju – kaže Matić za Novosti.

Još početkom 1998. Snežana Perenić je sa suprugom Rankom u stanu u Kosovu Polju dugo pričala o svim opasnostima odlaska na teren. Nije se bojao. Jer, umirivao ju je – nikome nije bio ni kriv, ni dužan. Uostalom, kosovski prostor je znao kao svoj džep. Na vest da je nestao, u potpunom šoku i sa dvojicom dečaka uz skute, krenula je u sopstvenu potragu. Meštani Orahovca su joj ispričali da su Ranko i Đuro svratili u prodavnicu, da se raspitaju kako do Zočišta. Policija im je prethodno rekla da je glavni put blokiran.

Snežana je kontaktirala sve međunarodne organizacije. Važan čovek toga vremena, šef američke posmatračke misije na Kosovu (KDOM) Šon Berns, lično se angažovao da joj pomogne. “Kada smo obilazili teren, dolazili smo u kontakt sa vojnicima OVK-a, a preko njih sa njihovim komandantima. Uvek smo ih pitali o nestaloj ekipi Radio Prištine, ali nikada nismo dobili zadovoljavajući odgovor”, objasniće mnogo godina kasnije Berns.

– Ranko je bio smiren, povučen, odgovoran i porodičan čovek. Odličan radnik, pouzdan i izuzetno pošten. Malo je govorio, nikad nije iznosio probleme, uglavnom smo pričali o porodici za koju je bio veoma vezan – podvućiće Milivoje Mihajlović i još teže zaključiti:

– Mnogi strani novinari su se tada uključili u potragu i pokazali solidarnost. Nažalost, nismo mogli da ih pronađemo.

Kako se avgust 1998. prelilo u septembar i još jeziviji oktobar, stanje na Kosovu pogoršavalo se iz dana u dan. Posle rata, odgovornost za istrage preuzele su međunarodne misije. Prvo misija Ujedinjenih nacija, UNMIK, a zatim misije Evropske unije za vladavinu prava na Kosovu, EULEX. Bez obzira na prefikse jurisdikcije, zid ćutnje ostao je neprobojan. Da bi tek 2017. godine Snežana Perenić dobila pismo koje je do nje iz Prištine putovalo četiri godine. Prva zvanična informacija da je istrage bilo, a sa datumom 2013. godine, hladno je glasila – istraga je obustavljena, imate rok od tri dana da se žalite. U potpisu, tužilac EULEX-a. Odgovor na žalbu nikada nije dobila. Slavuji nisu dobili ni obaveštenje o obustavi istrage. Ni u ovom, ni u još 15 slučajeva ubijenih i nestalih novinara na Kosovu od 1998. do 2005. godine počinioci zločina nisu otkriveni.

Kako su te istrage sprovođene ilustruje potpuni kolaps ljudskih prava. Ako ih je i simbolično bilo, nisu dovele ni do kakvih informacije o sudbini nestalih novinara i mogućim počiniocima zločina. Bilo da je reč o novinarima Albancima ili Srbima. Samo je jedan slučaj došao do suda. Ubistvo profesora Šabana Hotija procesuirano je u okviru šireg procesa pred Haškim tribunalom (ICTY).

Opisujući potpuni pobačaj međunarodnih misija da zaštite civile, a među njima i novinare, Marek Novicki, međunarodno priznati advokat u oblasti ljudskih prava, kao predsedavajući Savetodavne komisije za ljudska prava UNMIK-a (HRAP) u završnom izveštaju 2016. godine podvlači sledeće – reč je o dvostrukim žrtvama. Bili su i žrtve počinilaca zločina, ali su i žrtve nepostojećih istraga.

– Ta mišljenja nisu samo stručne izjave, jer je HRAP bio nezavisno kvazisudsko telo koje su osnovale Ujedinjene nacije. Međutim, teško je pronaći primere praktičnih efekata naših preporuka. Za to mogu postojati različiti razlozi, uključujući i činjenicu da je odgovornost za istraživanje ovih slučajeva u jednom trenutku preneta sa misije UN-a na kosovske institucije, koje se nisu osećale obavezanim preporukama HRAP-a – podvlači Novicki za Novosti.

U borbi protiv nekažnjivost zločina nad novinarima, Evropska federacija novinara (EFJ) usvojila je tri rezolucije kojima traži neodložnu istragu zločina, prevashodno zahtevajući formiranje Međunarodne komisije eksperata: u Lisabonu (2018), Zagrebu (2021) i Prištini (2024). Komisije i dalje nema

Perenić i Slavuj su postali simbol pravde za novinare, otpora slobodne reči strahu, borbe protiv zaborava. Zahtevajući istinu, Udruženje novinara Srbije (UNS) je 2012. godine postavilo spomen-ploču kod Orahovca, između Zočišta i Velike Hoče, na mestu gde je nestala ekipa Radio Prištine. Na njoj je na srpskom i albanskom urezano: “Ovde su 21. avgusta 1998. otete naše kolege. Tražimo ih.”

Ploča je osam puta rušena. Deveti put je postavljena maja 2022. godine. Jednom je kosovska policija pronašla krivca. Priznao je da je ploču iščupao bagerom i objasnio da je bio etnički motivisan. Kažnjen je sa 200 evra.

– Zavera ćutanja pokazuje da su zlikovci i dalje ovde, da nas posmatraju i prate – poručio je na ovogodišnjem obeležavanju godišnjice nestanka novinara Živojin Rakočević, predsednik Udruženja novinara Srbije (UNS).

Okupljeni oko njega, novinari su i ovaj put široko razvili poruku na srpskom i albanskom: “Vratite nam naše kolege”. Snežana Perenić je uvek među njima. Sa njom, kao velika podrška i oslonac, poslednjih godina i unuk Matija. “Moj Ranko, obukao se, otišao je na posao i od tada ga tražim”, mnogo puta je ponovila.

Porodica Đure Slavuja ne može da raskine duboko usađene niti zajedništva. I danas u kući u Gvozdanskom, gde se Slavuji spominju kao porodica u spisima iz 1772. godine, kaže se “Đurina knjiga”, “čičina soba”. On je tu, u sećanjima, živ.

– Vi ćete sve ovo uobličiti onako kako mislite da je najbolje. Molim vas samo da napomenete da ga je majka čekala 13 godina, otac do prošlog decembra, 26 godina, a mi i naša deca ćemo se potruditi da dočekamo da se istina, kad-tad, sazna i dočeka – rekao je Pero Slavuj za Novosti.