Vesti

31. 10. 2024.

Autor: Branko Čečen Izvor: Cenzolovka

Muke po Toniju Dokupilu: Od urednika ukor, od vlasnice orden

Kratki intervju o eseju o Izraelu izazvao je skandal u jutarnjem programu američkog CBS-a, uprkos samoj završnici za SAD i svet sudbonosnih predsedničkih izbora. Da li su svi mediji, izveštavajući o ovom, u normalnim okolnostima zanimljivom i važnom slučaju, zajedno promašili mnogo, mnogo važniju metu?

Samo nekoliko dana pred predsedničke izbore u Sjedinjenim Državama, od kojih umnogome zavisi sudbina velikog dela planete, ugledni mediji sa tradicijom redakcijskog opredeljivanja za nekog od predsedničkih kandidata našli su se u situaciji da im se vlasnici mešaju u tako važne odluke.

Vlasnik Los Anđeles tajmsa, Patrik Sun Šiong, prosto je zabranio redakciji da se javno opredeli za potpredsednicu SAD Kamalu Haris. Usledio je talas ostavki, uključujući i troje članova uređivačkog kolegijuma. Vlasnikova ćerka, aktivistkinja Nika Sun Šiong, kao razlog za ovakvu odluku navela je podršku Kamale Haris vojnoj operaciji Izraela.

Džef Bezos, s druge strane, na isti je način prekinuo dugu tradiciju Vašington posta, čija se redakcija, po AFP-u, četiri decenije konzistentno opredeljuje za kandidate Demokratske stranke.

„Opredeljenje (redakcije) za predsedničke kandidate zapravo stvara percepciju pristrasnosti”, rekao je Bezos.

„Prestanak opredeljivanja je, zapravo, principijelna odluka”, dodao je.

Novinari su, naravno, momentalno iskopali skrivanu činjenicu da se generalni menadžer Bezosove matične kompanije (Blue Origin) sastao dan pred objavu odluke sa drugim predsedničkim kandidatom, Donaldom Trampom. Bezos je ustvrdio da nije znao da se njegov CEO sastao sa predsedničkim kandidatom nešto više od nedelju dana pred, malo je reći „važne” izbore.

Iako vlasnici kredibilnih medija u SAD ostvaruju izvestan uticaj na uređivačke odluke redakcija, to je veoma retko i obično se događa iza zatvorenih vrata. Svoju kredibilnost takvi mediji i zasnivaju na internim dokumentima o relativnoj nezavisnosti od uticaja vlasnika, čija moć se obično (deklarativno) svodi na odabir glavne urednice ili urednika, koji onda biraju svoj tim i odgovaraju za njegov rad.

Mnogi mediji u demokratskim zemljama imaju tradiciju preporučivanja određenih kandidata na izborima svojim korisnicima, što se objašnjava društvenom odgovornošću novinarskog poziva, ali se, paradoksalno, govori i o neutralnosti medija koji to čine.

Opredeljenje otvoreno pristrasnih medija, sasvim logično, ima malu težinu. To da je TV mreža Foks njuz za Trampa, a konkurentska MSNBC za Kamalu Haris, sasvim je očigledno i takvi se mediji obraćaju korisnicima koji su većinom već opredeljeni za te kandidate.

Opredeljenja medija kao što je ugledni, tradicionalno profesionalni Vašington post, s druge strane, imaju uticaja i na neopredeljene birače, koji cene neutralnost medija koji prate.

Zato je 200.000 otkazanih pretplata na ovaj dnevni list, koje su stigle kao odgovor na odustajanje od opredeljenja za Kamalu Haris, svedočanstvo o političkom diverzitetu njihovih čitalaca, ali i političkoj volji da korisnici kazne vlasnike (a i redakciju) zbog mešanja vlasnika u uređivačku politiku.

Loš trenutak za napuštanje principa

Teško da je gospodin Bezos izgubio mnogo sna u vezi sa tim pretplatama. Post je samo jedna od najmanjih firmi koje poseduje i bez koje svakako može. Dalje pogoršanje odnosa sa mogućim novim predsednikom SAD (i tako se baš „ne mirišu”) koji otvoreno govori da će pogaziti vladavinu prava čim dođe na vlast, može loše da utiče na mnogo veće njegove poslove i šta god Bezos govorio u vezi sa ovim mešanjem u posao novinara – jasno je da mu ovakva odluka više odgovara u pogledu zaštite njegovog biznisa.

Marti Baron, legenda američkog novinarstva, koga je sam Bezos doveo za glavnog urednika Posta i koji se sa te funkcije i penzionisao, nazvao je ovu odluku „kukavičkom” i dodao ono od čega se svakome ko je ikada bio urednik bilo čega diže kosa na glavi:

„Tramp će ovo shvatiti kao poziv da zastrašuje vlasnika Džefa Bezosa (i ostale).”

Jer je to tačno. Ne pokazati moćniku da ste nezavisni, čak i ako je cena visoka, skuplja je i važnija vrednost od prihoda kompanije. Ne zato što su svi u ovoj igri idealisti liberalne demokratije (iako mnogi jesu), već zato što se biznis model Vašington posta i drugih medija koji plediraju na kredibilnost, zasniva na profesionalnosti, nastojanju ka neutralnosti u izveštavanju, ali i na naglašenoj društvenoj odgovornosti u iznošenju informisanog mišljenja. Onog trenutka kada to prepuste nečijem spoljnom uticaju, vrednost njihovog brenda dramatično opada.

Iako ne postoji dobar trenutak da se političkim moćnicima „popušta” iz kredibilnih redakcija, ovaj je verovatno najgori u novijoj istoriji Sjedinjenih Država. Američki mediji su puni prisećanja na Ketrin Grejam, vlasnicu Posta iz vremena kada je još jedan kauboj američke politike, Ričard Nikson, pokušavao da zastraši i potčini medije, koji su upravo baštinili jedan od uzleta ideje o nezavisnosti i profesionalnosti izveštavanja. Ona je hrabro i bezuslovno podržala svoje reportere i urednike u razotkrivanju afere Votergejt koja je dovela do Niksonove ostavke, uprkos ogromnim pritiscima koje je trpela i o kojima je napisala i knjigu. Smatrala je da od slobode i integriteta medija nema važnijeg principa.

Izrael, Gaza i novinar sa teškim pitanjima

Toni Dokupil, novinar kojeg je u ulozi jednog od voditelja jutarnjeg programa TV mreže CBS (Columbia Broadcasting System) Njujork tajms nedavno nazvao „zvezdom u usponu”, odlučio je da svoj uspon stavi malo na kocku zbog svojih profesionalnih, a možda i ličnih, uverenja.

Naime, gost njegovog programa bio je Ta-Nehisi Kouts, koji je nakon dve decenije novinskog izveštavanja počeo da piše vrlo angažovane knjige o afroameričkom pitanju u SAD. Ako je Dokupil „zvezda u usponu”, Kouts je odavno etabliran i prihvaćen kao hrabri novi glas američke ne-fikcije. Njegove knjige su izvanredno čitane i nagrađivane, a Opra Vinfri ga podržava na svaki mogući način.

Pa opet, Kouts je, nakon što je upadljivo izbegao da značajnije istupi u javnosti u vezi sa „sezonom” protesta zbog rasno zasnovanog policijskog nasilja nad građanima SAD koji nisu belci, ovog puta napisao knjigu eseja u kojoj je preko stotinu stranica posvetio – svom viđenju odnosa Izraela i Palestine, poredeći ga sa odnosom belih i crnih stanovnika SAD.

Ovaj, po mnogima jednostrani esej, koji kompletnu krivicu za sve što se dogodilo u istoriji Izraela postavlja na ramena jevrejske države, Dokupil je dočekao neočekivano teškim pitanjima za lagani jutarnji program, dok su se dvoje ostalih voditelja nervozno vrpoljili svedočeći napetoj razmeni između njihovog kolege i gosta.

Dokupil je otvorio razgovor konstatacijom da Koutsove stranice može lako da vidi „u rancu ekstremiste” i nastavio pitanjima Koutsu o njegovom mišljenju u pogledu prava Izraela na opstanak.

Reakcija CBS-a je bila brza. Dokupila je na redovnom nedeljnom sastanku čitavog CBS-a, iako je bilo i drugih važnih tema pred predsedničke izbore, sam vrh mreže kritikovao zbog pojavne pristrasnosti voditelja, po izveštajima Njujork tajmsa i drugih medija. Jedna od čelnica CBS-a je tom prilikom rekla da novinari CBS-a „svoje pristrasnosti i mišljenja treba da ostave pred vratima” redakcije.

Dokupila je branilo više veterana CBS -ove slavne istorije, ali i aktuelnih novinarki i novinara. S druge strane, nije nedostajalo ni onih koji se slažu sa menadžmentom TV mreže. Sve bi se, najverovatnije, i završilo na tome, pošto bi mreža svakako već preduzela neku kaznenu meru, da je to htela, da se u sve nije umešala i gospođa Šeri Redstoun, koja je rekla:

„Toni (Dokupil) je odlično uradio taj intervju. Mislim da se poneo dobro i pokazao svetu uzor građanskog diskursa, da je pokazao da postoji odgovornost, kao i sistem nadzora i iskreno sam bila ponosna na to kako je uradio svoj posao”, dodavši da CBS menadžment nije dobro postupio u tom slučaju.

E, sad, objasnimo u par rečenica težinu njene izjave. Šeri Redstoun je neizvršna predsednica kompanije Paramaunt global i predsednica i izvršna direktorka kompanije Nešenel amjuzments, kroz koju ona i njena porodica drže većinu glasačkog prava nad Paramaunt globalom i njenim ćerkama-firmama. A te firme su Komedi central, Šoutajm netvorks, MTV, Niklodeon, BET, filmski studio Paramaunt pikčers i – za ovu priču najvažnije – CBS. Sve u svemu, vlasnica CBS-a čija moć daleko prevazilazi tu jednu funkciju u američkoj medijskoj industriji.

Šta više, pre četiri godine, Šeri Redstoun je na Tajmovoj listi stotinu najuticajnijih ljudi na svetu bila na pristojnom 37. mestu. Ne baš kao Džef Bezos, koji se na listi pojavio čak pet puta, ali sa kudikamo fokusiranijom moći nad medijskom industrijom.

Tako se rasplamsala tema velikih rasprava i tenzija u američkim redakcijama – izveštavanja o terorističkom napadu Hamasa na izraelske civile i nesrazmernom odgovoru Izraela (takođe u velikoj meri na civile), a u kontekstu tradicionalne podrške zvanične američke politike Izraelu i antagonističkog odnosa SAD sa arapskim svetom, posebno nakon terorističkog napada Al Kaide na Njujork i Vašington 2011. godine.

Prokleti detalji

CBS je vrlo brzo sve to ispeglao u javnosti. Napunili su etar generalnim izjavama o slobodi i integritetu novinara, „teškim pitanjima” i drugim opštim mestima, ali poruka je jasna – nema otpuštanja ili kažnjavanja, svi smo OK, „mir, mir, mir, niko nije kriv”. Ali, CBS nije sam na tržištu.

Drugi mediji su brzo popunili kontekst činjenicama koje celu stvar komplikuju i bacaju nova, raznorodna svetla na čitav događaj. Recimo, prodaja Paramaunta traje već dugo, trebalo bi da se zatvori iduće godine i Šeri Redstoun i njena porodica će biti izvanredno bogat(ij)a grupa, što odluke kakvu je ona donela čini mnogo lakšima. U isto vreme, biografski podaci Tonija Dokupila su sa Vikipedije poleteli u novinske stupce.

Zaista zanimljivo, ali ne mnogo važno za ovu priču – dok mu je majka bila nastavnica u školi, Tonijev otac bio je diler marihuane čitavog svog života i Toni je o svojoj istrazi u kojoj je otkrio čime mu se tata bavio napisao knjigu pod naslovom „Poslednji pirat: otac, sin i zlatno doba marihuane”. Ono što ima značaj za ovu temu, međutim, jeste to što je Toni razveden od koleginice zbog koje je prešao u judaizam i koja, sa njihovo dvoje dece, živi u Izraelu.

Iz autobiografije Ta-Nehisija Koutsa saznajemo da je njegov otac, strastveni izdavač knjiga (uglavnom o afroameričkom pitanju u SAD) preneo na sina jasnu pristrasnost prema temi odnosa Palestinaca i Izraela. Za to vreme, činjenične provere i analize eseja Ta-Nehisija Koutsa o Izraelu proizvode toliko grešaka i očiglednih pristrasnosti, da je to pomalo teško i čitati. Da prenesemo samo jedan detalj – u svom objašnjenju tog neverovatno komplikovanog pitanja Kouts nije pomenuo ništa od sledećih termina: Hamas, Fatah, Hezbolah, Islamski džihad, ili Iran.

Američki građani, ali i analize organizacija koje se time bave, pokazuju da reputacija i sadržaj izveštavanja CBS News dele prvo mesto po kredibilnosti sa ABC-em i BBC-em (iza lokalnih medija, koji, iako ubrzano nestaju, imaju najveće poverenje građana). Ovaj slučaj to neće mnogo izmeniti – spoljnopolitička pitanja okupiraju uglavnom osobe koje imaju direktan interes u vezi s njima, kao i intelektualne krugove – ostali uglavnom dele stavove svojih političkih istomišljenika.

Uloga vlasnika medija, međutim, vrlo je važna za demokratsko, odnosno slobodno i profesionalno informisanje građana bilo koje zemlje, što mi u Srbiji učimo na pogrešan i bolan način, na primer. No, dok mi idemo unazad sa lošeg odnosa prema ovom pitanju, bogatstvo kredibilnih medija blizu političkog centra u SAD dragocena je stvar za koju su se upravo novinari borili decenijama. Vlasnici su to ranije poštovali i prosto znali u šta se upuštaju kada su kupovali te medije.

Danas, međutim, Džefa Bezosa izgleda pomalo nije briga za slobode i prava građana. Možemo da nabrojimo ovde i Ilona Maska, verovatno najbogatijeg čoveka na svetu i njegovu hirovitu kupovinu i jasnu političku i (dez)informativnu distorziju Tvitera (sada X), promene ponašanja Los Anđeles tajmsa i Vašington posta pod direktnim, ne uticajem, nego uređivačkim odlukama vlasnika, zatim i neodgovorno bauljanje Fejsbuka i ostalih društvenih mreža kompanije Meta kroz svet informative i politike, a ovim smo tek započeli dug spisak. Niz događaja koji pokazuju da se principi iza informativne kulture u Sjedinjenim Državama, koje su još uvek najjače (kakvo-takvo) uporište onoga što je od demokratije ostalo u svetu, osipaju pred vezama između poslovne i političke moći.

Pošast površnosti

Nakon svega, ako se osvrnemo na čitav „skandal” na CBS -u, možemo sa tugom i nevericom da uvidimo da se više apsolutno niko u najvažnijim medijima ne bavi jedino važnim, ključnim, pivotalnim pitanjem na koje bi jasan odgovor lako rešio sve ovo, da živimo u racionalnijem svetu: da li je Toni Dokupil postupio neprofesionalno?

Pa, pominjani Vašington post je opisao intervju rečju substantive, što znači „važan, ozbiljan, činjenično utemeljen”, ali ga je više medijskih analitičara opisalo i kao „pristrasan”.

Neverovatno je da je cela stvar trajala samo šest i po minuta, što je baš malo za ovoliku buku. Možda je nama, koji nismo umešani ni u političko-poslovne aspekte medijske industrije SAD niti u izraelsko-palestinski sukob, malo lakše da budemo objektivni. A možda samo treba da još malo zakopamo pod površinu i videćemo da je Toni Dokupil, iako Jevrejin, digao glas u zaštitu Palestinaca više puta, i to glasno. Da je ovaj esej slepo jednostran, neinformisan i pristrasan, koliko god da je strašno to što Izrael istovaruje na glave nevine palestinske dece. A možemo samo i da citiramo Dokupilovog kolegu Jana Kroforda, koji je na sastanku novinara i urednika rekao:

„Kada neko dođe u naš program sa jednostranim prikazom vrlo kompleksne situacije, što i Kouts priznaje da je uradio, ja to razumem tako da smo mi kao novinari obavezni da dovedemo taj pogled na svet u pitanje. Što se mene tiče, to je ono što je Toni uradio.”

Zaboravljena suština

Toni Dokupil je, po svedočanstvima kolega, taj sastanak preplakao, kao i producentkinja jutarnjeg programa. Keli Mekbrajd, ekspertkinja za novinarsku etiku uglednog Pointer instituta za medije, kaže da je Dokupil dočekao Koutsa takozvanim „a-ha” pitanjima, neobičnim za jutarnji program, i da je kraćim i jednostavnijim pitanjima mogao da dobije bolju diskusiju, prijemčiviju za publiku tog segmenta programa CBS -a. Što je tačno, verovatno, ali to takođe nije suštinski odgovor na pitanje koje joj je postavljeno.

Na kraju, čini se tačnim da je Toni Dokupil bio agresivniji nego što je mogao biti, ali suštinsku važnost i činjeničnu utemeljenost njegovih pitanja niko nije umeo da dovede u pitanje. Ako je naš posao da takva pitanja postavljamo, čini se da pristrasnost koja mu se zamera verovatno ima korene u pristrasnosti upravo onih koji mu je zameraju. Jer, ako je ne vide u eseju Ta-Nehisi Koutsa, ali je snažno opažaju u načinu na koji je Dokupil svoja pitanja postavio, tu nešto ozbiljno nije u redu.

Pa opet, iako je neverovatno da se suštinom bave samo specijalizovani mediji koji izveštavaju o medijima, još je neverovatnije da, koliko god bilo teško to što se Toniju Dokupilu događa – niko ne diže pravu pravcatu uzbunu zbog istinski opasnog trenda – mešanja vlasnika u uređivačke odluke kredibilnih medija, što su oni uvek radili, ali retko, diskretno i uz poštovanje urednika i novinara. A ne ovako. Ponovo smo se našli u kovitlacu buke u kojem su važnost teme i prostor koji zauzima u medijima – obrnuto proporcionalne.

A to je tužno svedočanstvo o pravcu u kojem se kreću mediji koji pretenduju na nezavisnost, profesionalnost i kredibilnost, tamo gde se, po mnogima, i to baš ovih dana, rešava važna prekretnica za sudbinu demokratije u svetu.